Major Jezdimir Dangic

Подаци о Јездимиру и Војину Дангићу



У суседној, источној Босни, су за време рата били нарочито бројни четници Јездимира и Војина Дангића (блиских сродника моје мајке). Jездимир Дангић је рођен 1897. године у Братунцу. Због припадања национално-револуционарној организацији „Млада Босна“ био је 1914. године, на судским процесима у Тузли, осуђен на тамновање, да би, после стварања Југославије, завршио правни факултет, и запослио се у жандармерији. Априла 1941. године, као командир дворске жандармеријске чете, пратио је краља Петра Другог Карађорђевића до Никшића. По немачким документима, у Никшићу је Дангићу нуђено да и даље остане у у краљевој пратњи, али је он то одбио, речима да „један Србин, војник не би смео да напусти своју земљу у невољи“. Положај четника у источној Босни, почетком априла 1942., био је веома тежак. Дангић је ушао у рат као припадник одреда четника Драже Михајловића, и у њему је деловао у источној Босни, све од августа 1941. до априла 1942. године. Немци су га, уз помоћ Гестапоа, ухапсили у ноћи између 11. и 12. априла 1942. године у Рогачици код Бајине Баште, пребацили га у Београд и потом послали у логор код Нирнберга. Из тог немачког логора Дангић је побегао у Пољску, и придружио се јединицама Боре Комаровског, учествујући у ослобођењу Варшаве, 1944. године. После пада Варшаве, Немци су га ухапсили, и поново послали у заробљенички логор. Ослобођење је дочекао у Кракову, где је пао у руке совјетских јединица, које су га изручиле Југославији 1947. године, на захтев комунистичке власти. Војне власти у Сарајеву су га осудиле 1947. године као ратнога злочинца. Убрзо потом је стрељан.

Војин Дангић, је рођен 1901. године у Братунцу. Био је управник поште у Љубовији, и резервни капетан војске Краљевине Југославије. Придружио се у четницима старијем брату, Јездимиру Дангићу. По заробљавању Јездимира Дангића, у пролеће 1942. године, наставио је борбу и даље је водио четнички покрет у источној Босни. На крају рата повлачио се ка западу, и стигао је до Италије, али се вратио са групом сабораца, и наставио борбу. Опкољен у бункеру, у планини Чауш изнад Братунца, убио се, активирањем бомбе 1946. године.

30 октобар 1941 године-Писмо Јездимира Дангића властима НДХ - злочини над цивилима и сродницима

Горски штаб босанских четничких одреда, 30. октобар 1941.

Операциона зона



КОМАНДАНТУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ, Зворник



Приликом доласка на Зворнички сектор, обавештен сам о детаљима разговора који су водили са Вама и Вашим официрима моји официри, старешине српских четника. Уверен да Вас појединци и јавност погрешно обавештавају о нашем устаничком покрету, да се износе разне неистине о нама, те сматрам за дужност да Вас о појединим стварима обавестим. Усташка држава ставила је ван закона око 3 000 000 Срба, и пожурила да нас, што пре, обезглави, а онда и уништи. То је злочин, нечувен у историји човечанства. На нашу љубав одговористе нам мржњом, за наше братско поштовање одговористе нам злочинима, каквим нема равна ни у мрачним временима старог и средњег века.

У прошлом рату провео сам три и по године на робији, као југословенски националиста. У својим књигама сам о томе писао, величао сам нашу братску љубав и слогу, прећутавши све лоше о нама. Али нада да ће све бити боље била је узалудна. Ви, које смо волели као рођену браћу, које смо мазили и протежирали, одликовали и унапређивали у сваком погледу, постадосте нам небраћа из првих дана прошлога рата. Истина је горка, нама и прегорка, и последице тога разочарања биће неминовне.

Напали сте на обезоружан и преплашен српски народ, на нашу невину дечицу, мајке и сестре, попалили сте домове наше и порушили светиње наше. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили или фотографисали моји четници и њихове вође: убијали сте нам беспомоћни народ, на најокрутнији начин. Наишли смо на непокопана тела мученика. Ноге и руке су им пребијене, очи ножем ископане, језик, уши, усне и нос одсечени, кроз главу им пробијене гвоздене шипке, поткивани су коњским потковицама и тестерисани живи, или им је живима срце извађено. Поливали су их кључалом водом, да им лакше кожу огуле, браде и бркови им почупани, прсти на рукама одсечени, да би ове мученике натерали да сами пију из рана своју крв. Многима је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорене; пресецали су им дојке и испод њих провлачили руке, са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена, стављене у посуду, и испечене у пећи. Изложене су, да их свет види, и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина, да служе као доказ свега што је до сада српски народ преживео. А да и не говорим о безброј наших домова, запаљених са укућанима.

Ми смо имали горких искустава са хрватском војском. И код мене живе стотине заробљених војника, као код своје куће. Бог ми је сведок да се исто осећају слободни, као људи који су били слепи, и прогледали. Ако желите, послаћу Вам и њихова имена, и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ свуда знаде, да ми не кољемо затворенике, као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом, и како ви усташе радите са нашим погинулим и рањеним друговима.

Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у Вашој средини налазе, и који Вам издају наређења шта да чините у циљу истребљења српскога народа. Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри, и прваци хрватског народа, преко ноћи се удружисте са чудним друштвом, са усташама, том новом аријевском врстом. У новинама ме називате вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам никад био комуниста, то моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојничке банде, најбољи је доказ што се борим, са мојим храбрим четницима, против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи на светло дана, уколико и преживите своју људску и националну срамоту. Од Вас самих, војничких старешина и војника зависи, да ли ћете у последњем часу почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете, ни Ви, ни хиљаде будућих поколења, као ни језуитска, и од Хрвата отпадничка класа. У покољу српског народа учествовало је најразноликије друштво у свештеничким орнатима, усташкој униформи, фесовима и дроњавим оделима. Удружише се крст и дин, поклоници Христа и Мухамеда, и безверници да нас сатру и униште. На нашој су страни Бог, правда и истина. Боримо се за најсветлије идеале човечанства, па ћемо и победити.



30. октобар 1941. године



Мајор Јездимир С. Дангић