Не знам да ли би се ово село могло географски сврстати у предио Мајевице.
Изгледа да се налази на самим јужним обронцима.
Аутор дијела текста који сам прекуцао је Петар Ђукановић,
а оригиналан назив рада је Говор села Горње Цапарде.
Планирам још да прекуцам и остатак увода, тј. све оно што нас интересује,
али за то ће ми требати нешто више времена. Сад за сад довољно ће бити и ово:
Село Горње Цапарде налази се на дванаестом километру пута Зворник–Тузла (са десне стране). Смештено је на брежуљкастом терену, али има доста равног и плодног земљишта. У непосредној близини су му брда средње висине а мало даље, са северне стране, обронци планине Мајевице. Са његове јужне и југозападне стране су планина Борогово, река Дрињача и Шековићи. На путу према Шековићима, под Бороговом, налази се и чувени манастир Папраћа у који Цапардани одлазе о црквеним празницима. Идући према Тузли, у правцу северозапада, од Цапарди се прелази у плодну и пространу равницу у долини Спрече.
У непосредној близини Горњих Цапарди је веће село које се зове Доње Цапарде. У горњим Цапардама живе становници православне вероисповести а у Доњим Цапардама муслиманске. Оба места су добрим асфалтним путем повезана са Зворником, Мемићима и Тузлом. У селу је четвороразредна основна школа и продавница. Осмогодишња школа је у Мемићима који су од Цапарди удаљени око четири километра, на путу према Калесији. И Горње и Доње Цапарде припадају СО Калесија.
Стаовници овог села често одлазе у Зворник и Калесију, особито пазарним даном. Његови житењи баве се земљорадњом и сточарством, пошто је земљиште прилично плодно и погодно за обраду. У новије време много се користе пољопривредне машине – трактори, комбајни и др. Од пољопривредних култура добро успевају кукуруз, пшеница, раж, зоб, кромпир, разно воће и поврће. Од стоке држе се говеда, овце, коњи и свиње.
Последњих година велики број људи одлази на сезонске и сталне послове у Београд, Зворник и Тузлу. Највише их је запослено у “Глиници” у Зворнику, “Титовим рудницима” у Тузли и грађевинским предузећима по Београду. У селу су данас махом остали старији и деца. Запослени у фабрикама, грађевинским фирмама и рудницима долазе суботом и недељом кући и помажу породицама у пољопривредним пословима. Село је одавно електрифицирано а пре две године у већини кућа је уведена и вода.