| | Radivoje - Rajo Banjichic | |
| | Autor | Poruka |
---|
Mr. Majevica
Number of posts : 14652 Peпyтaциja : 25 Registration date : 28.01.2008
| Naslov: Radivoje - Rajo Banjichic Pet 28 Jan - 0:30 | |
| Радивоје – Рајо Бањичић
Радивоје Рајо Бањичић је рођен 1919. године у Доњем Црњелову, од оца Цвијетина и мајке Јоке. Као син пореског службеника определио се за школовање и у Црњелову је завршио основну школу, а осмогодишњу гимназију у Бијељини 1939. године. Као ученик професора Срђана Бакајлића (каснијег идеолога Мајевичког четничког корпуса) и изузетног професора катихете Николе Мачкића (који ће касније 1941. године бити стрељан у Крагујевцу, јер није дозволио да му Немци стрељају цели разред а њега поштеде), Рајо Бањичић је усвојио трајне вредности српског православног бића. У априлском рату је успео да избегне заробљавање и да не признавши капитулацију дође у своју Семберију. Тада су се већ јасно уочиле отворене геноцидне намере хрватске државе према Српском народу, и Рајо се определио за оружану борбу и отпор у свом родном крају, па је убрзо приступио организовању четничке групе коју је први окупио и водио сељак из Доњег Црњелова Драго Глигић. Захваљујући првенствено снази ове јединице спречено је знатније страдање Срба равне Семберије. Ова четничка јединица, у почетку јачине управо чете, узела је учешће и у заједничком нападу одмазде на Корај 27. новембра 1941. године, без обзира на њен реалан допринос овом подухвату. Због одређених пропуста, али и због грешака руководства покрета, убрзо је ливкидиран Драго Глигић, а Рајо Бањичић је тада избегао ликвидацију захваљујући лукавству и изузетним способностима. Због изузетних особина и способности високо је уважан и код власти НДХ и код Немаца у Бијељини. Иако је био по годинама најмлађи од значајних четничких команданата, био је солидног образовања, углађених грађанских манира, а течно је говорио немачки језик, па су његови саборци од стране осталих често у шали називани свиленим четницима. Резултати четничке борбе у заштити српског народа били су правно санкционисани мировним споразумом у Лопарама 30. маја 1942. године, чиме је практично призната српска слобода у четвороуглу Бијељина – Брчко – Тузла – Зворник, приближно оно што се данас зове регијом Семберије и Мајевице. Значајан допринос овоме је дао и Рајо Бањичић и тиме усташка нога практично није ни крочила у питома села равне Семберије. Од погибије Драге Глигића, Рајо Бањичић је био командант батаљона и практично цели рат је био на овој дужности и полако је у свести народа, народној причи и легенди, нашао трајно место. Један од војних успеха Раје Бањичића десио се 10. октобра 1942. године незнатно након познатог пролаза партизанских јединица из Шековића за Срем. Тада су усташе под изговором чишћења терена од комуниста хтеле да уђу у села Семберије, на шта нису имали право по поменутом мировном уговору. Помислили су да су већ довољно јаки да наставе своја злодела по српских селима и тога 10. октобра усташе из Бијељине покушале су да уђу управо у Црњелово, највеће село Семберије и родно место Раје Бањичића. Рајини борци, иако мало изнанађени, заједно са брдским четницима који су ту били на одмору храбро су дочекали непријатеља, а у тој борби погинуо је 21 усташа, док је 13 било рањено, а четници су имали неупоредиво мање последица. Сачуван је и објављен текст записника који је поводом овог инцидента и кршења примирја потписао командант Бијељинског четничког батаљона Рајо Бањичић и представник хрватске војске потпуковник Цвиљушац. Из овог документа преносимо речи Раје Бањичића које одсликавају лик и моралну величину овог младог српског команданта. Кад су му усташе затражиле да мимо примирја пропушта окупатора под изговором борбе против комуниста, Рајо изузетно дипломатски одговара: „Пристајем, али увек по претходном одобрењу Мајевичке четничке бригаде“. Међутим, када су усташе захтевале од команданта Бањичића да дају изјаву да неће са својим четничким постројбама напасти хрватску и немачку војску ако уђу у српска села, српски командант овако одговара: „Ни у ком случају не дозвољам вршење акција хрватске и немачке војске у српским селима.“ Када су непријатељи ултимативно затражили да он повуче своје четнике Семберије како би је непријатељ очистио, Бањичић је рекао речи достојне најузвишенијег српског ратничког кодекса: „Ни у ком случају не могу, нити смем напустити додељене ми положаје“. Ове речи неодољиво подсећају на легендарне речи хајдук Вељка: „Главу дајем, Крајину не дајем.“ Након овог састанка и преговора са непријатељем 12. октобра 1942. године Рајо Бањичић је успео да испослује да се стави на дневни ред питање потпуног повлачења из Семберије свих домобранских станица које су се налазиле у Вршанима, Драгаљевцу, Чађавици, Д. Црњелову, Дворовима, Трњацима, Балатуну и Рачи. Ваља напоменути да је овим догађајем усташка нога последњи пут крочила на тло овог дела Семберије. Након овог Рајо је преузео одговорност за одбрану Срба у троуглу Сава – Дрина- Бијељина, дакле у рејону источно од пруге Бијељина – Рача где је деловао мимо сваке више команде најпознатији семберијски комита Страјко Калабић. Немци и усташе су морали да устукну пред овим заштитником Срба, командантом Рајом Бањичићем, а фотографије са оваквих преговора интерпретиране су од стране лажних патриота, камуфлираних антисрпских Титових следбеника, као тзв. сарадња са окупатором, као што је обична бесмислица и идеолошка флоскула бившег пропалог режима. Рајо Бањичић је, дакле 1941. и 1942. године, иако тек са своје 23 године, уживао велики углед као глави заштитник Срба равне Семберије. Исто тако поштовање и респект је имао од стране непрајатеља, што се да видети из раније цитираног документа како се према њему са максималним уважавањем опходи један непријатељески потпуковник који је имао преко 50 година, и по годинама је могао бити отац Раји. Сећања учесника описаног догађаја од 10. октобра 1942. године говоре је тада било и више мртвих усташа од наведеног броја, а да су одлучујући допринос дали Бижићеви и Керовићеви четници и да се ту на одмарању задесио и познати Лекин командант батаљона Јово Радић. Након ликвидације Ђуриног штаба на Малешевцима 28. новембра 1942. године, дошло је до одређеног пада у четничкој организацији у регији Семберије и Мајевице, па су партизани успели 1943. године да привремено постигну велике успехе ослободивши Угљевик, Јању и Бијељину. Овог пута су извукли поуке од фебруара 1942. године и времена тзв. левих скретања, и сада нису отворено испољавали антисрпске намере, тако да су знатно омасовили своје редове и консолидовали: организовали цивилну власт, течајеве за народ, школу за официре, покренули лист „Ослобођење“. Четници су тек 1944. године схватили додатну опасност ситуације због реалне могућности да упадом трупа Црвене армије српски народ падне под ново својесврсно ропство, и тек тада су први пут спровели праву мобилизацију, тако да је тада настало неколико нових бригада које су оформиле Мајевички четнички корпус, под командом Леке Дамјановића. Организовани су и четнички органи власти са командантима села и срезова, али је све било доцкан, јер су велики креатори свестске политике српски народ већ били предали под власт комунизма. На једном збору код цркве у Великој Обарској, по сећањима четника Стојана Николића из Љељенче, командант корпуса Леко Дамјановић ужем скупу поверљивих људи, када су га питали када ће крај рата и ко ће владати над српским народом, рекао је следеће: „Ако су Черчил, Рузвелт и Стаљин одлучили да Југославија припадне Западу и да се врати наш краљ, тада и да се сво ово лишће и трава претвори у партизане они не могу победити, а ако су великани одлучили да нас предају комунистима, тада да се сва трава и лишће претвори у четнике ми не можемо победити“. Заслугом Раје Бањичића све време рата српски народ равне Семберије био је у великој мери заштићен од непријатеља и спречено је његово уништење. Крајем 1944. године лично генерал Дража Михаиловић је стигао у Семберију и имао је штаб једно време у кући Станћчића у Дворовима, а врло често се у његовом друштву налазио и Раја Бањичић. Рајо је тада био четнички командант Бијељинског среза, по сачуваном документу од 19. августа 1944. године. Дража је тада имао контакте и са муслиманским представницима од којих му се најшише био додворио Мухамед – бег – Прељубовић. Овде у Семберији се концентрисала последњи пут највећа четничка војска од око 20.000 бораца и пошла је у сусрет савезницима, тј. у одступање преко Неретве. Ситуација је била безизлазна и онаква када Србин рађе бира витешку смрт и Царство небеско него ропство. Након два месеца тешких борби (2. април – 15. мај) са неколико десетина победничких битака полако је ова четничка војска истрајавала до смрти у својој борби за „Крст часни и слободу златну“. По сећањима четника Боре Ивковића који се налазио у овом невероватном походу, негде између Травника и Фојнице, погинуо је командант Бијељинског среза, његов отац Саво Ивковић као и многи знаменити Срби и домаћини бијељинског краја. Међутим, ипак су Рајо Бањичић и Леко Дамјановић успели да преживе ову страшну српску голготу и да се врате у своју Семберију. - Attachments
- rajo.jpg
- You don't have permission to download attachments.
- (22 Kb) Downloaded 1 times
| |
| | | Mr. Majevica
Number of posts : 14652 Peпyтaциja : 25 Registration date : 28.01.2008
| Naslov: Re: Radivoje - Rajo Banjichic Pet 28 Jan - 0:31 | |
| У једној оваквој сложеној ситуацији Рајо Бањичић се показао као најдоследнији од свих команданата Семберије. Још након погибије Страјка Калабића 3. октобра 1942. године и убиства Драге Глигића (рођен 1910. г. у засеоку Грабици у Доњем Црњелову) средином октобра 1942. године, Рајо Бањичић је од тог времена био водећа личност четничког покрета Семберије, а иако је касније именован на нове и више дужности увек се ослањао на оружану снагу 2. батаљона, касније Друге Растовићеве бригаде. Рајо Бањичић је био један од шесторо браће, и када су му понудили да командује четницима овог краја пристао је, и за пример је мобилисао сву своју браћу (свакако, сем најмлађег Јове који је био 1934. годиште) и сви су дали велики допринос у четницима. Њих три брата Бањичића су погинули, сви након завршетка Другог светског рата. Након Рајине погибије 9. августа 1945. године, ухапшени брат му Милан је од теренаца Озне код куће изведен и сурово измасакриран, а 18. фебруара 1947. године погинуо је у Бродачком лугу и најстарији брат Драго. Том приликом је њих седморо ликвидирано; Драго, Тришо Гаврић, Мићо Панић, Станко Кевић, Милан Јакшић, Петар Нешковић и Цица Николић. Злочин је извршен пред зградом општине у Бијељини. Дана 9. августа 1945. године, предвече, на Мајевици, под Дебелом липом, на месту званом Рупањ, убијен је Рајо Бањичић и његов командант Стеван Дамјановић Леко. Непосредно пре погибије Бањичић и Дамјановић су се крили у шумама Саве и тражили згодну прилику да успоставе везу са војводом Радивојем Керовићем. Када су, коначно преко неких јатака, успели да ступе у контакт са војводиним четницима и да се пребаце на Мајевицу, смислили су план, по којем је требало да се пребаце даље на југ, са другим четничким групама, са крајњем циљем да се докопају Грчке. Комунисти су већ држали власт по градовима и већим местима, притом контролишући главне саобраћајнице, па је пребацивање ишло јако тешко. Када су се опремили храном и другим стварима неопходним за пут, Леко и Бањичић су кренули у пратњи самог војводе Керовића и групе његових пратилаца пут заказаног места, где је требало да их преузме чувени четник Милош Еркић, са свим људима и спроведе даље, до следеће везе. Бекство Дамјановића и Бањичића је било разрађано до најситнијих детаља и у њега је било укључено велики број људи, од којих је нажалост, јако мали број преживео рат, те је тако остало свега неколико сведока целог догађаја. Приликом издвајања групе која је требала да отпрати Леку и Рају до следеће везе, губи се сваки траг овој двојици четничких команданата. Сведочења неколико преживелих учесника су противречна, без правог сазнања о погибији српских јунака, и до данашњег дана смо остали ускраћени за истину. Сигурно је да су Лека и Рајо тада убијени, премда тела никада нису пронађена, јер су после погибије бачена у једну дубоку, неприступачну вододерину (у близини села Патраш). Једна кост је, после много година, пронађена на том месту, али никада није поуздано утврђено да ли је припадала некоме од убијених. Постоји могућност да су их растргле дивље звери, али није искључено ни да их је, касније неко трајно пренео и сахранио на другом месту. Рајо Бањичић је био образован, врло интелигентан, елегантан, увек свеже избријан, ошишан и увек у испегланој униформи. Остао је до краја свог земног живота неожењен. Иза њега је остало лепо сећање код Срба овог краја, и оно је полако прерасло у легенду. Данас у Бијељини улица која води његовом родном селу носи његово име.
Љубомир Керовић - Attachments
- rajo-sa-drazom.jpg
- You don't have permission to download attachments.
- (8 Kb) Downloaded 1 times
| |
| | | zabrdjac
Number of posts : 1399 Location : tu i tamo Peпyтaциja : 0 Registration date : 23.02.2009
| Naslov: Re: Radivoje - Rajo Banjichic Sub 29 Jan - 10:06 | |
| bravo mr majevica! kao i uvijek potpune informacije sa svim detaljima
da li imas mozda nesto o dragi anicicu iz cadjavice? | |
| | | Mr. Majevica
Number of posts : 14652 Peпyтaциja : 25 Registration date : 28.01.2008
| Naslov: Re: Radivoje - Rajo Banjichic Sub 29 Jan - 10:13 | |
| Листам, тражим, ваљда ћу нешто наћи ! Служим народу ! | |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Radivoje - Rajo Banjichic | |
| |
| | | | Radivoje - Rajo Banjichic | |
|
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| |