Stevan Damjanovic Leko 1911.-1945.

Стеван Дамјановић је рођен 1911. године у Слијепчевићама код Брчког као други по старости од четири сина Боже Дамјановића командантовог оца, и мајке Петре (рођене Божић из Г. Чађавице). Најстарији син ове породице - Милорад једини се није школовао и остао је да обрађује велико имање Дамјановића, које су ови стекли куповањем беглука, а својим радом имао је породични задатак да помогне школовање млађе браће.

Стеван Дамјановић је завршио основну школу у оближњем Брезовом Пољу, а средњу трговачку у Бијељини где је био познаник и са Мухамед-бегом Прељубовићем једним од ретких муслимана који ће касније бити блиски Дражин сарадник. Након тога, Стеван завршава 1931. године 56. класу ниже војне академије, а затим похађа и Вишу војну академију у Београду, а рат га затиче као капетана 2. класе. Почетак Другог светског рата је затекао капетана Стевана Дамјановића баш у Бијељини на месту командира 4. митраљеске чете у 6. пешадијском пуку "Краљ Александар Први" у Церској дивизији. Већ 6. априла 1941. године добија наређење да се крене у правцу Смедеревске Паланке, да би у ратном метежу дошао до Чачка и Ужица где је његова јединица имала већи оружани сукоб са Немцима 14. априла, када је и рањен Лекин командант батаљона, па је на његово место за команданта батаљона именован капетан Дамјановић.

Већ 17. априла је пао у немачко ропство у Ужичкој Пожеги, али је исте ноћи успео да побегне.

Вероватно је Дража капетану Стевану Дамјановићу дао надимак Леко и упутио га у његов родни крај да организује наставак борбе против окупатора и да пружи отпор усташком геноциду над Србима. Заједно са Ристом Ћуковићем и још неколико десетина четника стигао је 20/21 августа 1941. године на Мајевицу, у Тобут код куће Керовића. Ту је убрзо извршио повезивање са свим оним људима који нису били предали оружје и који нису признавали окупацију.

Све до фебруара 1942. године сви четнички устаници и припадници партизанског покрета били су заједно, иако је било међусобног ривалитета. Леко је у таквим условима тешко успевао да испуни задатак и да изврши реорганизацију свих мајевичких четника.

Међутим, захваљујући војничком знању, својим личним квалитетима и подршци народа, успео је да створи српске јединице нарочито у селима Подмајевице за одбрану од усташке агресије. Наравно, пре стварања корпуса 1944. године, Лека је прво створио Зворнички четнички одред, а наредбом мајора Јездимира Дангића од 1. 11. 1941. године. именован је за команданта овог одреда јачине око 200 људи. Тада су од четничких јединица у овој регији деловали само још: Брчански батаљон Аце Медунића, Драге Глигића у Семберији, батаљон Ђуре Бижића и батаљон Јоце Јаковљевића код манастира Тавне, а убрзо и одред команданта Керовића.

До средине 1942. године Лекине јединице су имале око 120 борби против непријатеља.

У првим устаничким акцијама 194. године свакако учествије и сам Леко, мада је увек имао резерву због присуства марксистичких устаника чврство организованих у ешалонима КПЈ. Можда управо због српске доброте и попустљивости касније четничког војводе Керовића у кућу његовог оца бившег народног посланика и председника општине у Тобуту, усељава се и штаб управо ненародних елемената. Ови ненародни елементи- дакле српски душмани су окупљали градску полуинтелигенцију из Бијељине и Тузле задојену Марсковом идеологијом у заблудама. Понеки сеоски ђилкош и пробисвет одмах им се придружио. Исто тако уз њих би пристајале поједине сеоске распуштенице аморалне жене којима је пријало друштво " другарица" у панталонама са новим погледима на свет, толико другачијим од српске сеоске средине Мајевице. Очи успаљених сеоских удавача остајале су на лицима ових "доктора" из града. Њихов разорни рад увелико је давао резултате, па би прво наседали партизанској титоистичкој пропаганди доброћудни сељани, затим често и веће неуке српске масе, а након тога остали су на силу морали бити партизани. За око пола године оваквог деструктивног рада партизани одличном организацијом са тајним партијским ћелијама и под вођством међународног пролетеријата и Коминтерне, постигли су запажене резултате, и грађански рат међу Србима у овом крају потпаљен је од фебруара 1942. године.

Свакако да је један учени официр и добар Србин као што је био командант Леко одмах уочио шта смпремају комунисти и увек је према тим лицма био врло резервисан, а од фебруара 1942. године и у потпуном оружаном непријатељству. Стога никада није могао да прихвати као своје такве Србе који су им то у почетку омогућили, и ту треба тражити одређено неслагање између прва два човека четничког покрета Мајевице и Семберије, између Леке и Керовића.

У првој великој ратној операцији на Мајевици усташе су након устаничког заузимања касарнер у Лопарама 7-8. сетембра 1941. године, са 4 батаљона снаге око 2. 000 људи на Усековање 11. септембра 1941. године у Тобуту спалиле куће Керовића и заједнички устанички штаб, а Леко у таквом сукобу није узимао учешће. Леко је некако управо у ово втеме 24. септембра 1941. године извршио значајнији ратни подухват, а то је била борба код Пиперачког моста када су његови устаници зауставили разуларено дивљање хрватско-муслиманских усташа по српским селима, и након те победе почиње да се ствара легенда о Леки као правом заштитнику српског народа. Следећа значајна ратна акција на Мајевици био је заједнички напад свих истаника на усташко упориште Корај, из кога су кретали многобројни злочиначки походи против Срба. Тако је у новембру 1941. године из Кораја извршен покољ у коме су муслимани побили око 50 Срба у Пушковцу и Тутњевцу. Српски устаници напад на Корај нису извели ни из какве обијести, јер су се Срби тада нашли у врлом тешком положају у саставу крајњи непријатељске НДХ и под окупацијом Немаца. Четници нису срљали у нападе, него су врло одмерено предузимали одбранбене акције како би сачували српски народ, и покушали га спасити за наредна времена.

Један напад на Корај одиграо се на Врачеве 14. 11. 1941. године, али главни напад је нио 27. новембра 1941. и након њега се показало де се Срби у овим крајевима неће предати без борбе. Занимљиво је да су и партизани узели учешћа у овом нападу на Корај из чисто тактичких разлога, а након уласка у Корај њихов командант Фадил Јахић-Шпанац је омогућио бекство многих усташа.

Већ у нападу на Корај се видело да су партизани у крајњем циљу радили против српских интереса. Фадил је у Корају лично забранио стрељање усташких злочинаца. Исто тако партизанска пракса је била да када заробе усташу не ушине му ништа, позивајући се на хуманизам и ратно право, а када ухвате четника редовно га муче и убију.

Сутрадан после битке на Корају муслимани из Теочака су напали Прибој и Пељаве, а четници су узвратили нападом 3. 12. 1942. године на Теочак када је спаљена Снијежница, али истог дана муслимани из Челића су напали Миросавце и убили преко 100 Срба.

Сукоб четника и партизана избио је још крајем 1941. године после неуспеха преговора Дража -Тити. Партизани су на Мајевици добили директиву да чим довољно ојачају униште четнике. Управо је Леко одлучио да прекине ову негативну активност партизана и да протера са Мајевице. Реч је о борбама четника и партизана 20-28 фебруара 1942. године, а почели су нападом на партизански штаб на Вукосавце када су погинули Шпанац, Ирац и други партизански команданти. Сукоб се завршио након неколико дана крвавух борби 28. фебруара 1942. године протеривањем партизана са Мајевице и Семберије.

Партизани су у току ових борби показали своје праве намере. Оно што је настало после 20. фебруара 1942. године могло се називати само "црвеним терором" и антисрпском хистеријом. Колико су неки Срби међу партизанима били однарођени показују сви подаци да су редовно заробљеним четницима приређивали најгора мучења уз редовно псовање српске мајке. Показало се тако да су ови јањичари били сличним оним ранијим јањичарима који су били исто тако српска деца и младићи, али преваспитани постајали су најжешћи Турци. У овом партизанском терору убијено је много виђених Срба, као резервни поручник Љубомир Антић учитељ у Угљевику, активни наредник Андрија Поповић из Корените, Лекин брат и рођак Милорад и Рајко Дамјановић, као и низ других.

Поменуту акцију покренуо је лично Леко, а највише су му помогли Мајевички четнички батаљон под командом Љубомира Антића, Јабланички батаљон под командом Лекиног брата Јове Дамјановића званог Грујо и Подрињски четнички батаљон са командантом Јовом Радићем. У наставку борби кад је кренуо поменути терор и остали четнички команданти су узели узешћа у протеривању партизана, а међу њима и Ђуро Бижић и Радивоје Керовић.

Када је средином 1942. године створена Мајевичка четничка бригада на кратко је њен командант био војвода Керовић, иако Дража 4. марта. 1942. за њеног првог команданта именовао Леку Дамјановића. Због поменутих разилажења између Керовића и Леке, Дража је био принуђен да ову јединицу преименује у Мајевичко- Посавску бригаду и да з команданта именује ново лице, тада капетана 1. класе Драгослава Рачића, а Керовић је тада именован за команданта позадине у бригади. Леко је тада средином 1942. године у бригади био командант Подрињског четничког одреда који је тада имао четири батаљона (Подрињски, Зворнички, Тавненски и Хајдучки батаљон).

Остали одреди ове бригаде су били Мајевички четнички одред са командантом поручником Томинчевићем (Пожарнички, Планински и Мајевички батаљон) затим Семберски четнички одред са командантом жандамеријским наредником Ђуром Бижићем ( Дрински, Угљевачки, Бијељински батаљон / командант Рајо Бањичић/ и Рачански батаљон и на крају Посавски четнички одред са командантом капетаном Јованом Прњатовићем.

За следећег команданта Мајевичко -Посавске бригаде наметнуо се после одласка Рачића, Ђуро Бижић, а после његове погибије на Малешевцима 28. 11. 1942. године командант тада постаје Леко. Након прерастања ове бригаде у корпус 1944. године, командант Мајевичког четничког корпуса је постао капетан 1. класе Стево Дамјановић Леко. Све активности четника Семберије и Мајевице скоро цело време трајања рата у многоме су зависиле од деловања овог човека. Четници су својим радом ипак успели да српски народ овог краја сачувају од тоталног истребљења.

Командант Леко Дамјановић је одржавао сталне контакте са Дражом Михаиловићем, а имао је добре односе и са већином других четничких команданата. Цело време трајања рата носио је велику браду и косу коју је некада везивао у перчин, или плетеницу. У рату је као и његов врховни командант занемарио жене, и остао је неожењен, а када је погинуо 1945. године имао је 34 године живота.

Имао је присне контакте са Рајом Бањичићем и професором Бакајлићем, једним од српских идеолога и главних четничких теоретичара по коме се данас у Бијељини назива једна улица, а такође и са Савом Ивковићем и другим значајним Србима овог краја. Свој штаб је најчешће држао у Подрињу у планинском пределу изнад Роћевића.

Исто како је истина о српској борби и четницима у 2. светском рату успешно сакривена од стране Титових следбеника, исто тако је смрт првог човека српског покрета отпора Семберије и Мајевице дуго времена остала мистерија.

Наиме, ликвидација Леке и Раје Бањичића је извршена тако мучки да о томе ни сама Удба није имала сигурне чињенице и годинама након тог догађаја покретала је обимне истраге да установи да ли су њих двојица још међу живима.

Српски народ Семберије и Мајевице( онај део који је остао веран старим српским идеалима) као и сами чланови породица команданта Леке и Раје, веровао је да је њихов командант жив и да ће опет доћи да спасе Србе тог краја.

У тешким временима Титове страховладе, Србима овог краја је остало једино да се надају у Божија чуда.

Први човек Равногорског покрета отпора и најзначнија историјска личност српске борбе у Другом светском рату у региону Семберије и Мајевице преселио се у вечност и легенду. Време од пола века које је касније уследило у свести многих Срба избрисало је осећај за српство, православну веру и традицију, а српске легенде су полако бледиле. Тек догађаји новог рата дали су сигурне аргументе да се на основу њих вреднују људи и догађаји у Другом светском рату.

После свега сигурни смо да је борба Леке команданта била на линији српства више од свих у овом крају.



Милан Старчевић

Da li ima neko sliku od Leke Damjanovica??? Ja imam jednu ali ne znam da li je to on!

imam ja negdje pa cu naci i postaviti

Стеван Леко Дамјановић

Hm ... sa okupatorima

Ima takvih fotografija na kojima se vide partizani i Nijemci ili partizani i ustase.

mrav ::

Ima takvih fotografija na kojima se vide partizani i Nijemci ili partizani i ustase.

Neznam,takve još nisam vidio

Iskreno ni ja .

Cetnici sa americkim okupatorom.

Obrijani...

mrav ::

Ovu znam ,razmjena zarobljenika !

Нијемци су у главном имали ,,фотографе,, у многим јединицама, готово све су архивирали, док су ,,наши,, слабо шкљоцали. Зато су честе фотографије типа ,,окупатор са овим и оним,,...

Немојте ме тјерати да почнем да извлачим фотке из овог задњег рата, ВРС у разним комбинацијама...само што се зна позадина...

Mr. Majevica ::

Нијемци су у главном имали ,,фотографе,, у многим јединицама, готово све су архивирали, док су ,,наши,, слабо шкљоцали. Зато су честе фотографије типа ,,окупатор са овим и оним,,...

Немојте ме тјерати да почнем да извлачим фотке из овог задњег рата, ВРС у разним комбинацијама...само што се зна позадина...

BRAVO Mr. Majevica! Bio mi je bas cilj da neko od forumasa nesto tako slicno napise!
Hvala Bogu, pa ima ljudi koji misle svojom glavom i ne farbaju u crveno/crno ili bijelo.

mrav ::

Obrijani...

Interesantno da cak i obrijani,ne lice na vojsku,nego vise na bandu

Kod vojske je specificno sto ma koliko dobri borci i pravedni bili , sada ipak i marketing znaci ... Svi znamo sta su napravili bradati dobrovoljci po Vukovaru i furanje na cetnistvo od srpskog otadzbinskog rata.

Nikada nisam volio ovaj bradati i cupavi style , jednostavno tako je sva srpska vojska ispala kao jedna razularena banda .

Slazemo se.

znalineko pjesmu evo zore evodana evo leke kapetanagazi drinu gazi vodu za svoj narod i slobodu