Sloboda

Citat :

Boško Telebaković- Sloboda


Kod svih promišljanja odnosa čoveka i sveta i čoveka i društva ne može se zaobići pitanje o slobodi. U svim pokretima za promenu društva spominjana je sloboda. Pojam ''sloboda'' imao je različit obim i sadržaj tokom istorije. Nekad je određivan pre svega ciljevima koje su sebi postavljali pojedinci i društvene grupe, a nekad su uzimane u obzir mogućnosti oslobođenja koje su se pružale, nazirale ili pretpostavljale u nekom društvu.1) O slobodi nisu govorili samo neslobodni i nemoćni, već i razni moćnici. I u religijama je razmatrana sloboda. Hegel je bio ubeđen da je hrišćanstvo objavilo jednostavnu istinu da je čovek slobodan.2) Filozofi su se bavili pitanjem slobode u svim razdobljima istorije filozofije. Pojam sloboda je temeljni pojam filozofije politike.

Mnogi ljudi ubeđuju sebe da su slobodni i tako privremeno manje osećaju prinudu koja ih pritiska. Drugi su rano osetili da su sputani i dugo se već pitaju koliko daleko mogu da se odmaknu od slepog pridržavanja nužnosti. Za razliku od ostalih stvorenja, koja se ne pitaju i koja mogu nasumično da otvore samo date mogućnosti, čovek je u stanju da, pitajući i odgovarajući na pitanja, otkrivajući zakone nužnosti, samostvara sebe i svoj svet, bira, dobro izabere i otvori i neke nove mogućnosti. Ako se radi samo o jednoj ili nekoliko mogućnosti, počinje ili se dalje razvija izvesno oslobađanje i samorazvoj, ali još nije reč o slobodi. Tek prilično bogatstvo otvorenih dobrih mogućnosti znači za čoveka iskorak u dopiranju ka slobodi.

Stari mislioci su u izvesnom smislu bili u pravu kada su smatrali da rob nije čovek. Rob slobodu nije shvatao kao zadatak, osnov smisla i najvišu vrednost, a ako ju je tako shvatao, nije doista bio rob. Za Spartaka i njegove saborce sloboda je bila iznad života. Nikada ni svi građani nisu stremili slobodi.3) U Atini su i novcen podsticali građane da učestvuju u političkom životu. Izgleda da je neko zaista čovek onda, kada se u dobro izabranom smeru, na pravi način i u pravoj družini najviše udaljio od onog što izgleda neizbežno.4) Onaj koji uopšte ne bi imao mogućnost slobode ne bi bio čovek.

Sloboda često izgleda kao iluzija. Morala bi da bude ukorenjena u spontanosti i samosvojnosti, a ljudi su obično sputani. U kojoj sferi treba da traže slobodu? Kako je ona uopšte moguća? Oni, koji su kao Kant smatrali da je samo mentalna sfera prava stvarnost čoveka, tu su tragali i za osnovom slobode. U mentalnoj sferi možemo da posmatramo sebe i sve oko sebe, da budemo spontani i da slobodno sudimo. Tek u ovoj sferi smo zaista aktivni. U njoj se razvija teorija i to ne samo kao gomilanje znanja, već pre svega kao slobodna volja za znanjem. Bez slobodnog razvoja duha nema slobode. Ljudi, međutim, ne mogu da se presele u mentalnu sferu. Bez obzira koliko su utonuli u nju i u njoj se osećaju slobodni, oni i dalje žive u stvarnom svetu i u tom svetu se doista potvrđuje ili poriče njihova konkretna sloboda. Zato ne smemo, i kada smo u sferi duha počeli da dišemo vazduh slobode, da zaboravimo da i u stvarnom svetu treba da postanemo slobodni.

Dugo je svet deljen na dve oblasti, oblast stroge određenosti, u prirodi, i oblast spontanosti, u društvu. Smatralo se da u prirodi nema mesta za slobodu.5) Naučnici su odustali od strogog determinizma i u oblasti makroskopskih i u oblasti mikroskopskih veličina. Determinizam se još uvek upotrebljava u objašnjenjima u oblasti veličina dostupnih ljudskim čulima, ali se više ne naglašava njegova isključivost. Shvaćeno je da bi shvatanje empirijske stvarnosti ostalo nedorečeno ako bi iz njega bila ispuštena sloboda. Priroda nije drugi svet, već je svet jedan, ali u njemu spontanost ima razne vidove. Ona može da bude organizovana i kao sloboda. Ako se radi o samosvojnosti (autonomiji), reč je visoko organizovanoj spontanosti.

Ljudska sloboda je moguća samo ako postoji mogućnost da se bira. Mogućnost da se zaista bira se ne dobija na poklon. Za nju se mora izboriti i dorasti. Pravo na izbor ne znači mnogo bez prave sposobnosti da se bira. Radeći na sebi, samoosvešćujući se, čovek se osposobljuje za biranje. Sama sposobnost nije dovoljna. Potrebna je i volja da se biranje ne otaljava, već da se doista bira. Iza ove odluke mora da stoji ceo čovek spreman da potpuno uloži sebe. Nekad se bira manje zlo, a ne veće dobro. Nekad čovek iz raznih razloga odlučuje da ne bira, da privremeno odustane od slobode. Ima i ljudi koji, ne plašeći se da će pogrešiti, umeju na pravi način da iskoriste mogućnost izbora, odnosno da pri izboru imaju na umu pravi cilj i odgovarajući način da se probijaju ka njemu.

Ako smo slobodni dok zaista biramo, kakvi smo pre i posle izbora? Ako se kaže da smo neslobodni, ispada da smo vrlo retko slobodni, jer veći deo života ne posvećujemo biranju. Slobodni ljubavni izbor, na primer, vodi ljubavnoj okrenutosti ka drugom. Ovaj izbor obično pretpostavlja da smo trenutno ili stalno odustali od daljeg biranja. Po onima, koji potpuno izjednačuju izbor i slobodu, ispalo bi da smo u ovoj oblasti biranjem odustali od slobode. Možda je slobodan onaj koji je stalno sposoban za izbor i bira onda kada treba birati, koji uvek bira ono što je vredno izabrati i koji nikad zbog svog izbora nije postao neslobodan? Kako, međutim, proceniti da li postoji sposobnost i spremnost da se zaista bira, kada je trenutak da se bira, kako pri biranju treba odlučiti i kako biranjem ne osujetiti sebe? Izgleda da objektivnih merila nema. I pristup slobodi i procena efekata slobode su slobodni.

Ne postoji samo strah da će se promašiti put ka slobodi ili putovati ka njoj na pogrešan način, i time udaljiti od šanse da se dopre do svog smisla, već i strah da se samoj slobodi nije doraslo. Sloboda izgleda tako velika, a čovek je često vrlo mali.

Lok je smatrao da čovek ima pravo na život, slobodu i svojinu. Pravo na svojinu potvrđuje i prva dva prava. Za Dekarta je sloboda predstavljala sposobnost volje da sama kaže ''da'' ili ''ne'' idejama koje poima razum. Dekart je slobodu shvatao kao punu autonomiju. Smatrao je, međutim, da čovek nikada nije sasvim slobodan. Potpuno slobodan je jedino Bog. Spinoza je isticao važnost slobode mišljenja i govora.

Ruso je bio uveren da čoveka ne gubi slobodu zbog zavisnosti od stvari, već zbog zavisnosti od ljudi. Čovek se rađa slobodan. Društvo ga okiva, pa umire kao rob. Ruso je smatrao da je bolje da čovek zavisi od države nego od drugih ljudi. Ljudi su onakvi kakvim ih oblikuje vlast. Sloboda u državi sastoji se u pokoravanju zakonu. Ona počinje čim se uklone svi posrednici između čoveka i države.6) Čovek nije slobodan kada živi po svom nahođenju, već u državi, kada ga ona prinudi da bude slobodan.

Prosvetiteljstvo je bilo vreme velikih obećanja. Nešto kasnije su neki pokušali da obećanja namenjena pojedincu protegnu na celo društvo. Rano je, međutim, uočen rascep između privatnog pojedinca (bourgeois) i građanina države (citoyen).

Kant je bio ubeđen da on samom sebi ostaje neproziran, ali je u stanju da kritički sagleda raskorak razuma i uma. Po Fihteu se provalija između razuma i uma može ispuniti samo aktivnošću slobodnih ljudi. Po Hegelu je sloboda atribut duha koji se uzdiže, da bi na kraju sreo sebe bez prikrivanja i bio pomiren sa sobom. Može da bude slobodan samo čovek koji zna da je slobodan. Za Hegela je sloboda prava i jedina stvarnost duha, stanje u kome duh kod samoga sebe. Opšta volja hoće sebe, odnosno hoće slobodu. Premoć volje nad stvarima potvrđuje se privatnom svojinom.7) Za Getea su svi ljudi slobodni – slobodni da budu ljudi. Možda se Gete ne bi usprotivio ako bi se ovom sudu dodalo da većina pojedinaca ne koristi slobodu da budu ljudi?

Marks je smatrao da se tokom istorije mogućnost slobode uvećavala, ali je istovremeno raslo i njeno nehumano ispoljavanje. Puna ljudska sloboda bila bi moguća samo ako bi se društveni razvoj zaista usmerio ka njoj. Jedino u društvu mogu da se razviju snage koje su u stanju da otvore mogućnost sadržajno vredne slobode i savladaju prepreke na putu ka njoj. Tek u zajednici čovek može da se potpuno razvije kao pojedinac, da postane ličnost. Po Marksu je u klasnom društvu država postala posrednik između čoveka i njegove slobode. Ona uređuje odnose između ljudi, ali, kao surogat prave zajednice, predstavlja prepreku punog oslobođenja. Postoji stalni raskorak između ličnih i društvenih interesa i potreba. Čovek se na različite načine otuđuje u društvu. Marks je bio ubeđen da se bez negacije robno-novčanih odnosa u društvu, odnosno klasne strukture društva, ne može razviti osećaj za prave ljudske vrednosti. Ne može se doći ni do zaista slobodne, stvaralačke ličnosti, koja nije privatna ličnost, već društvena ličnost, čije su prave potrebe i interesi jednaki potrebama i interesima drugih ličnosti, odnosno potrebama i interesima prave zajednice. Bez slobodne zajednice nema ni slobodnih ljudi. Samo slobodni ljudi mogu da žive u slobodnoj zajednici. Drugim rečima, oslobađanje pojedinca i društva mora da bude istovremeno. Niko ne može da bude slobodan dok svi ne budu slobodni.

Većina ljudi je do sada samo difuzno težila ka slobodi. Svaka prepreka je menjala smer njihovog kretanja. Mnogi ponekad privremeno odustanu od težnje ka slobodi. Obično uskoro još jače osete potrebu za njom. U svim vremenima je bilo malo pojedinaca koji su umeli da shvate svoje prave interese i potrebe, bili sposobni i spremni da biraju kada je potrebno, koji su u pravom trenutku kretali ka slobodi, istrajavali na tom putu, odnosno bili slobodni.

Sartr je imao drugačiji pristup. Po njemu, čovek uvek bira i uvek je slobodan. Sloboda je i prokletstvo i jedini izvor ljudske veličine.9) Sartr je bio ubeđen da je čovek osuđen da postoji izvan svoje suštine, da je osuđen da bude slobodan, ali da nema slobodu i da prestane da bude slobodan. Čovekova sloboda prethodi njegovoj suštini. On u strepnji postaje svestan svoje slobode. Čovek je slobodan, ali treba da bude i odgovoran. Onaj koji se poziva na determinizam da bi izbegao odgovornost i pobegao od slobode, je kukavica.10) I za Sartra je sloboda bila bitna čovekova dimenzija. Ona nije utemeljena u nečem drugom, već je sama sebi osnov. Onaj koji hoće da bude slobodan, već je slobodan. U stvaranju se pomoću slobode izvlači nešto ni iz čega. Sloboda prisiljava čoveka da stvara umesto da jest i da ima. U slobodi je budućnost otvorena čoveku, sve mu je dozvoljeno. ''Ništa u rukama, ništa u džepovima.''

Čovek, po Sartru, ne može da ne bira, jer i odluka da se ne bira predstavlja izbor. I odustajanje od života je izbor. Mi biramo sebe, projekt sebe. Sloboda je bez oslonca, stalno se kruni i iznova uspostavlja. Moral nije pokoravanje zakonu, već potvrđivanje slobode. Iza Sartrovog opredeljenja da je čovek uvek slobodan, možda je uverenje da od te početne slobode, koja ne znači mnogo ili ništa ne znači, ne otvara smisao, ne može daleko da se odmakne. I drugi biraju sebe, svoje projekte sebe, i kradu nam slobodu. Ono što nam kradu, a što pokušavamo da sačuvamo, nije toliko početna, koliko neka druga, viša ili dublja sloboda, koja nam je potrebna da bismo se zaista osećali kao ljudi.

Mislim da je kod ove druge slobode slobode važno naglašavati dobar smer, jer se može istrajavati i na lošem putu i ''napredovati'' ka provaliji besmisla i nevrednosti. Sloboda koja je odmaknuta od početka nije samovolja, već uvek i mera shvaćenog spoljašnjeg i unutrašnjeg neprisilnog reda, izraz ljudskosti, pa nije svejedno ni na koji se način nastupa ka njoj. Prava družina se mora isticati, jer čovek ne može da postane slobodan sam, a u lošoj družini mu je to nemoguće. Da bi se zaista oslobodio, mora da se udruži s onima koji, na isti ili sličan način kao on, streme slobodi. Problem je što u atomizovanom savremenom društvu kao da nema drugih s kojima bi se moglo udružiti u probijanju ka slobodi ili ih nema dovoljno.

Do slobode se ne može bez rizika, bez suočavanja s opasnošću. Samo onaj voljan da sve, pa čak i život, žrtvuje radi slobode, zaslužuje da bude zaista slobodan.11) Život nije ni beskonačan ni bez raznih ograničenja. Neka ograničenja se prevazilaze veštinom preživljavanja. Ona je, međutim, nedovoljna za probijanje ka punoj slobodi. Onaj koji stremi sadržajnoj slobodi mora da pokušava da se izbori s drugim ograničenjima, koja su, kako je govorio Sartr, u polju slobode. ''Osuđenost na slobodu'' onda znači i stalno suočavanje s preprekama u prostoru slobode.

Mnogi su ubeđeni da u savremenom svetu lepota često sakriva istinu o njemu. Šta je sa slobodom? Može li i ona da služi za skrivanje istine? Ljudi se nekad plaše subverzivnosti pojma ''sloboda''. Izgleda da ih ideja onog potpuno drugačijeg ne odbija jedino ako su u njoj prepoznatljivi elementi postojećeg, odnosno ako je drugačije ''isto to'', ali ispričano na donekle različit način. Tada i priča o slobodi može da sakriva mogućnost slobodnog sveta. Neki smatraju da je i to jedna od prošlih, definitivno ispričanih i prevaziđenih priča. Sigurno je da su mnogi pristupi slobodi tokom istorije arhivirani. Ipak se može tvrditi da nije verovatno da će se ljudi, bar njihov pretežni deo, ikad potpuno opredeliti da tvrde da je sama sloboda lažna. Izgleda da će ljudi uvek pokušavati da ustanove lažnost raznih pokušaja oslobođenja i da prozru razloge te lažnosti, ne bi li mogli da krenu dalje. Ukoliko bi govorili o punoj neistinitosti slobode, pristali bi da iz određenja ''čoveka'' ispuste ono čime su se uvek najviše ponosili, jednu od mogućih osobina koja ih, ako je imaju, čini stvorenjima koja bi mogla da budu bogolika. Ova osobina je možda još uvek nebeski daleka, ali zbog te udaljenosti ne sme se pristati na blato. Ne sme se zaboravljati da ka zvezdama može da se zaputi samo onaj kome smeta prašina.

Ako je mišljenje identiteta i svega što identitet predstavlja - neslobodno mišljenje, koje odgovara neslobodnom čoveku i neslobodnom društvu, može li se ovo mišljenje potpuno napustiti? Može li da se izađe iz okvira neslobodnog društva i stigne do neprisilne, nezlonamerne povezanosti? Da li je čovek kadar da se zaista suoči sa sobom i probija ka slobodi? Mišljenje identiteta odredilo je tok istorije. Ljudski rod se uz pomoć ovog mišljenja suprotstavljao pritisku prirode i društva. Možda je neslobodno mišljenje do sada doista bilo jedini efikasni oblik mišljenja, a neslobodno društvo jedino moguće društvo? Da li je onda istorija bila pre svega napredovanje u gospodarenju, a ne u oslobađanju, odnosno usavršavanje neslobode uz pomoć mišljenja koje je sadržavalo i priču o slobodi? Da li istorija može da bude nešto drugo?

Citat :

Adorno je bio uveren da je teorija, iako neslobodna, upravo u neslobodnom pravosnažni ''namesnik slobode'', dok je praksa ipak samo izvor njene snage.12) Mislio je na teoriju koja sadrži nastojanja promišljanja neidentičnog. Svi pokušaji mišljenja neidentičnog do sada su bili manje više neuspešni, kao i nastojanja da se oblikuje slobodno društvo, ali se od pokušaja i nastojanja ne sme odustati. Može li čovek da prihvati da je jedino stvorenje kadro da spoznaje nužnost i oseti slobodu, ali da slobodu ne može doista ni da shvati ni da dosegne? Izgleda da se ni nada ni hrabrost ne mogu potpuno ubiti. Ako mišljenje uspe da i dalje očuva sposobnost za prava pitanja, ako izdrži da ostane kritičko i samokritičko, kao da nije sve izgubljeno.

Ljudi su obično voljni da i dalje pokušavaju, ali bi morali nastojati da jasnije odrede strategiju pristupanja slobodi. Svesnost, samosvesnost, samovlasnost i samoodređenost čine osnov slobode. Ka slobodi se ne može probijati bez znanja. Ono se ne sme svoditi na zbirku činjenica, već treba da predstavlja osnov što potpunijeg razumevanja sveta i sebe i usaglašavanja sebe sa svetom. Stvaralaštvo je duhovni prostor u kome se čovek navikava na slobodu. Bez slobode u prostoru duha nema ni stvarne slobode. Onaj, kome bi bila otvorena mogućnost stvarne slobode, ne bi, ukoliko se nije osposobio za stvaralaštvo, bio zaista slobodan. Samo stvaralac je u stanju, da iza svih fetiša, nazre i izrazi mogućnost slobode.

Ne može da bude sasvim slobodan onaj koji nije zaista stigao do sebe i koji ne ume da ljubomorno čuva svoje ''ja''. Samo je ličnost slobodna. Međutim ni onaj koji je uspeo da se izbori za svoje ''ja'', ali je ostao slobodan jedino u prostoru duha, nije potpuno slobodan. Za punu slobodu potrebna je i sloboda u društvu, ali je uvek pitanje kako do nje stići. Potpuno prilagođavanje postojećem društvu poništava mogućnost slobode. Razmere otpora društva oslobađanju pojedinaca dopuštaju da se nazre i veličina moguće slobode. Čovek se izgleda uvek istovremeno nalazi u sukobu sa svojim prirodnim i društvenim okruženjem, a zbog pokušaja da se nekako usaglasi s njima i u sukobu sa samim sobom. Nekad su naglašeniji razni vidovi sukoba, nekad težnja usaglašavanju. Ljudi su u stanju i da svesno žrtvuju slobodu, najčešće radi sigurnosti i udobnosti. Onoga koji ničemu ne teži, obično niko ni u čemu važnom ni ne sprečava. I tu su, međutim, moguća iznenađenja. Nekada i oni dobro uklopljeni doživljavaju potrese, a dogodi se da i društvo prodrmaju oni za koje se pretpostavljalo da su imuni od težnje za slobodom.

Postoje li granice slobode? One se ne ocrtavaju samo nasiljem, manipulisanjem, obesmišljavanjem i obezvređivanjem. Granice nisu čvrste, neprelazne. Nasilje ne ubija uvek volju za slobodom. Manipulisanje ne uspeva uvek da predstavi falsifikat kao original. Obesmišljavanje nikad sasvim ne uništava ljudsku težnju za otkrivanjem i potvrđivanjem smisla. Ni obezvređivanje nikada ne uspeva potpuno. Iako se u savremenom svetu često kaže da ono što nema cenu nema ni vrednost, sloboda kao da opovrgava ovaj sud. Nju većina ljudi i dalje doživljava kao vrednost, a neki i kao jedno od imena najviše vrednosti.

Izgleda da su realne granice slobode uvek određene pre svega ekonomijom i politikom. Podređeni i izrabljeni pojedinci i društvene grupe osećaju težinu svog položaja i žele da ga promene. Ta želja nekad dovodi i do promene u oblasti ekonomsko-političkih odnosa, odnosno do promene ustrojstva društva i uspostavljanja novih granica slobode.

Da li i određeni moral učestvuje u postavljanju granica slobode? Moral u nekom društvu uvek je daleko od morala koji bi mogao da ima univerzalno važenje. Zbog toga je nemoguće izbeći povremene sukobe s postojećim moralom. Možda tek promene u oblasti morala pokazuju koliko se napredovalo ka slobodi?

O slobodi se mnogo priča, ali tamo gde najviše pričaju obično nema najviše slobode. Kod mnogih problema često osnovni uzrok nije nesloboda, već nesposobnost.13) Kada se kaže da se istorija ne može požurivati, reč je izgleda pre svega o tome da se mogućnosti slobode otvaraju postepeno. Kada se insistira na njihovom preranom otvaranju, obično se povećava raskorak između proklamovane i stvarne slobode, odnosno napreduje se u neslobodi. Izgleda da uvek treba grabiti samo onoliko slobode koliko se može, a ne koliko bi se želelo.

U kakvom su odnosu jednakost i sloboda? Nekad izgleda da je jednakost preduslov slobode i da se bez početne jednakosti ne otvara mogućnost oslobođenja. Drugi put se jednakost doživljava i kao prepreka slobode. Mnogi smatraju da prenaglašena težnja jednakosti predstavlja ograničenje slobode. Da li se ka slobodi može napredovati ako se insistira na punoj jednakosti? Nasilno ujednačavanje za mnoge znači neslobodu. Aristotel je smatrao da postojanje robova otvara građanima mogućnost slobode. Da li je i kasnije bilo tako? Kant je tvrdio da iz nejednakosti potiče mnogo dobrog, ali i mnogo rđavog. Da li je sloboda jednih uvek bila građena na neslobodi drugih? Možda i svaki projekt globalnog poretka počiva na tom principu? Možda se onima, pred koje se postavlja zadatak da se uklope u neko svetsko ustrojstvo, zatvaraju mnoge mogućnosti izbora? Da li se može oblikovati društvo u kome bi bile poštovane sve pojedinačne dobre različitosti, odnosno u kome jednakost ne bi bila proširivana na štetu slobode?14)

Nametnuti egalitarizam je često sprečavao samorazvoj čoveka. Ljudi su prirodno nejednakih sposobnosti. Žive u različitim okruženjima i imaju različite odnose prema svom samorazvoju. I kada im se otvore izvesne mogućnosti samorazvoja, nejednako ih koriste, a neki dobrovoljno i odustaju od njihovog korišćenja. Otvaranje jedne mogućnosti uvek znači zatvaranje neke druge. Otvaranje moje mogućnosti često znači da je nekom drugom zatvorena mogućnost. I kada bi bilo moguće staviti u zagrade društveno indukovanu nejednakost, društvene uloge pojedinaca nikako se ne bi mogle sasvim ujednačiti. Bez obzira na to koji se princip konstituisanja vlasti primenjuje, odlučivanje nikada nije jednako raspodeljeno na sve članove zajednice. Insistiranje na neograničenoj jednakosti dovodi, baš kao i insistiranje na neograničenoj slobodi, do haosa.15)

Da li svako biranje vlasti znači dobrovljno odustajanje od slobode? Ljudi su prirodno nejednaki. Proglašavanjem da su jednaki u društvu, oni se navode da ne vide društvenu nejednakost. Jednako pravo glasa, na primer, dovodi neke na vlast, ali istovremeno druge lišava vlasti, odnosno potvrđuje nejednakost. Jednako pravo glasa izjednačuje one koji znaju i one koji ne znaju. Pošto ovih drugih uvek ima više, velika je verovatnoća da će neznalice izabrati sebi slične da vladaju.16)

Kada se i zbog čega se može u određenom slučaju žrtvovati neka sloboda? Sme li se zbog vizije slobode ugrožavati neka konkretna sloboda? To je često rađeno, iako su posledice bile katastrofalne. Ako sloboda znači pre svega potvrđivanje ljudskosti, može li se ugrožavanjem ljudskosti još ostati u prostoru slobode? Izgleda da sloboda, do koje je dosad čovek mogao da stigne, nikada nije bila bezuslovna i neograničena. Apsolutna sloboda je mera čovekovih stremljenja ka slobodi. U stvarnom svetu je sloboda uvek relativna. S druge strane, ''čovek'' je mera dostignute slobode.

Samosvojnost i samovlasnost su izraz jedne strane slobode. Čovek, međutim, ne može da bude okrenut jedino sebi. On je stvorenje koje je, čak i kada to neće, stalno okrenuto drugom. Samo u drugom može da se ogleda i vidi. Može li, u odnosu sa drugim, da ostane sasvim samosvojan i samovlastan? Po mnogima, tek kada je u stanju da kaže ''ti'' i da se oseća kao deo ''mi'', čovek može zaista da dostigne ''ja''. Izgleda da je drugi sve dalji i da je i ''ja'' sve nedostižnije. Pored slobode pojedinca, koju izgleda uvek ograničava drugi, važna je i sloboda ljudskih odnosa.

Kada čovek u svom ponašanju pazi na spoljašnje činioce, može da postigne manju ili veću oslobođenost od njih, odnosno ''negativnu slobodu''. Kada čovek obraća pažnju pre svega na sebe i ispunjenje svojih mogućnosti, može da dostigne izvesnu samooslobođenost, odnosno ''pozitivnu slobodu''. Isaija Berlin je ''negativnu slobodu'' označavao kao ''slobodu od'', a ''pozitivnu slobodu'' kao ''slobodu za''.17) Sloboda drugačije izgleda kada se posmatra sa različitih stajališta. Razni vidovi slobode (u sferi ekonomije, politike, kulture) uvek su samo deo ukupne, celovite slobode, mada to nije u svim prilikama jasno.

Kelzen je smatrao da nije dobro slobodu određivati samo kao slobodu od vlasti. Do sada je uvek postojala neka vlast, pa je važno postići slobodu uz vlast.18) Sloboda unutar poretka je, po Kelzenu, vrednija od slobode bez ikakvog poretka, slobode u haosu. Pomoću pravde mogu se nekako uskladiti suprotstavljeni interesi. Kelzen je na vešt način nudio ograničavanje slobode u ime pravde. Sloboda je ograničavana i u ime drugih ideja.19) Nekad se, na primer u državama okupljenim oko SSSR-a, govorilo i da za punu slobodu još nisu sazreli uslovi. Stalno odlaganje razvoja slobode znači i njeno konzerviranje u spremištu ideja.

Ne može da se oslobađa onaj koji ne oseća užasnu težinu neslobode. Ne može da prihvati cenu oslobađanja onaj koji nije poznao smisao i vrednost slobode, kome nije mrzak neslobodan život i koji nije razvio volju za slobodom i sposobnost za oslobađanje. Sloboda treba da bude praćena odgovornošću i voljom. U društvima se, posle delovanja razornih sila, često gubi ova veza. Oslobađanje bez odgovornosti se onda pretvara u svoju suprotnost.

Čovek ne može da bude slobodan sve dok stalno pazi da se što uspešnije prilagodi institucijama. Po Goldmanu, u savremenom društvu nestaje autonomija pojedinca, osvojena u liberalnom društvu.20) Bobio je smatrao da vladavina zakona danas slavi svoju pobedu u demokratiji. ''Šta je demokratija, ako ne skup pravila (tzv. pravila igre) za rešavanje sukoba bez prolivanja krvi?''21) I s pravilima igre se može igrati, pa je demokratija često igra u kojoj većina ostaje izigrana, igra koja se zove ''demokratija'', iako bi mogla da nosi i druga imena.

Ako niko ne može da bude slobodan sam i niko potpuno slobodan u neslobodnom društvu, kako pojedinac da se udruži s drugima koji su sve dalji, ne bi li se zajedno oslobodili? Kako naći efikasne načine oblikovanja i potvrđivanja slobodnog društva? Može li se sloboda vezivati za određeno političko ustrojstvo, recimo, kao što mnogi danas čine, za demokratiju? Možda se do slobode zaista stiže tek kada se potpuno izađe iz prostora politike?

Zadovljavanje sve većeg potreba ne znači i da se napreduje ka slobodi. Mnoge potrebe su spolja indukovane i nemaju nikakve veze sa ljudskom suštinom. Pretpostavlja se da bez usklađenosti pojedinačnih potreba i interesa sa univerzalnim ljudskim vrednostima ne može da se napreduje ka slobodi. Izražavaju li težnje ka globalizovanju univerzalne ljudske vrednosti, omogućavaju li zadovoljavanje bitnih pojedinačnih interesa i potreba, ili se pre svega radi o narastujućoj moći nezainteresovanoj za osnovne ljudske interese, potrebe i vrednosti? Pojedinci, grupe, pa i pojedine države, više ne mogu da utiču na džinovsku moć i uglavnom su joj prepušteni na milost i nemilost. Ako pokušavaju da ukažu na opasne strane svetske moći, oglašavaju ih za ''neprijatelje demokratije'' i napretka. Ako je demokratija ''veliki rastvarač'', kako kaže Valzer, pitanje je šta ostaje posle rastvaranja. Mogu li ljudi da istupaju kao ''prikriveni demokrati'' ili je svaka prikrivenost dokaz da demokratije doista nema?

Nekad se kaže da sloboda omogućava transcendiranje. Da li je u osnovu slobode fikcija koja poništava realnost? Svest o slobodi podrazumeva mogućnost da pokušamo da ne budemo ono što jesmo, da budemo drugačiji, odnosno da budemo ono što (sada) nismo. Zato je Sartr povezivao slobodu sa ništavilom i smatrao da sloboda uvodi ništavilo u svet.

Za stoike je bio slobodan onaj koji je nezavisan u odnosu na prilike koje može da promeni i prilagođen u odnosu na svetski poredak. Ako slobodna volja u prvom slučaju upućuje na slobodno delovanje, u drugom slučaju upućuje na potčinjavanje, nedelovanje. Epiktet je smatrao da i rob u lancima može da bude slobodan. Onaj koji učestvuje u raznim društvenim nadgornjavanjima gubi slobodu, odnosno žrtvuje je za nešto što u datom trenutku smatra važnim. Ne mogu se, međutim, imati ''i jare i pare''. Često se trka za nečim može protumačiti i kao bekstvo od slobode. Ako u sferi ekonomije može da se primeni izreka ''ko reskira, taj profitira'' (mada je jasno da nikad neće profitirati svi koji reskiraju), u sferi slobode moglo bi da se kaže da ''ko ne prihvati opasnost, ne može da očekuje slobodu'' (mada je sigurno da će mnoge opasnost uništiti).

Gandi je smatrao da za slobodu nema visoke cene. Pristajanje na neslobodu predstavlja za pojedinca odustajanje od traganja za svojom svrhom, a za zajednicu kolektivno samoubistvo. Verovatno filozofija koja je dostojna svog imena može, kao jezgro kulture, čista kultura, da pokaže i stanje slobode. Pitanje je, međutim, kako treba da u životu da se ponašaju filozofi koji prihvataju ovaj zadatak. Da li treba da ostanu u sferi teorije ili moraju, bar povremeno, da izlaze iz nje.

Oni koji očekuju da im sloboda bude poklonjena, obično to nikad ne dočekaju. Pitanje je međutim šta se može zgaziti u osvajanju slobode, a da se ne žrtvuje sama sloboda.22) Iako sloboda nema cenu, sloboda po svaku cenu obično znači da će biti postignuto nešto drugo. Samo uspravan, odgovoran, mudar čovek može da bude zaista slobodan. Onaj koji je izbegao sve prepreke, i neće ni da razmišlja o njima, vešt je ali ne mora da bude slobodan.

Pitanje o slobodi povezano je s pitanjem o istoriji.23) Da li se tokom istorije pripremaju uslovi sve većeg ljudskog oslobođenja? Pristupi istoriji vremenom su se menjali. Stari Grci su uočili pulsiranje prirode, pa su često smatrali da se i istorijski razvoj uklapa u kružnost kretanja u prirodi. Po hrišćanima, vremenski smisao čovekovog postojanja ne zavisi od njega. Najvažniju ulogu u istoriji ima Bog. On određuje početak i kraj istorije i njen razvoj. U srednjem veku je dominiralo ovakvo shvatanje. Ono nije bitno narušeno ni u renesansi. Tek je na prelasku u novi vek počelo razmišljanje o tome da vremenski razvoj društva možda ne zavisi ni od kakve onostrane sile. Hegel je dosta razmišljao o smislu istorije, ali se pri tome nije do kraja oslobodio stanovišta spasenja. Tvrdio je da nesreća daje smisao istoriji. (Tolstoj je smatrao da srećni ljudi nemaju istoriju.) Kirkgor je razotkrio ravnodušnost istorije prema postojanju pojedinca. Marks je bio ubeđen da samo pojedinci svesno objedinjeni u klasu mogu da deluju istorijski.24) Ljudi mogu da prave istoriju, ali su istovremeno njen proizvod. Mnogi nisu kadri da na pravi način budu u istoriji, pa za njih, kao na Balkanu, postoji ''višak istorije''. Oni koji ne mogu ni da budu u istoriji ni da izađu iz nje, skreću ka predistorijskom prostoru u kome se ni ne postavlja pitanje o slobodi.

Vlast je mnogima privlačna kao ''najbolje zanimanje'', odnosno najunosniji posao. Stalno se ponavljaju priče da će vlast postati dobra i efikasna. Ljudi žele da poveruju u takve priče, kao što mala deca žele da postoji Božić-Bata koji će im doneti poklone.

Može li se obezbediti pravi razvoj za sve ljude? Mogu li se ljudi primaći slobodi?

Ja mislim da ,,potpuna sloboda,, postoji samo u anarhiji, Ali anarhiju valja prezivjeti !

Rođeni smo da budemo slobodni.
Sve u svemiru kao i na ovoj planeti je slobodno, sve sta nije slobodno, zarobljeno je sa strane ljudi.

Saša ::

Rođeni smo da budemo slobodni.
Sve u svemiru kao i na ovoj planeti je slobodno, sve sta nije slobodno, zarobljeno je sa strane ljudi.

U svemiru nista nije slobodno.Sunce je zarobilo sve planete,a nasa planeta je zarobila Mesec...Gravitaciona sila...

Totalna sloboda je samo mit!
Ono sto mi poznajemo je samo djelimicna sloboda, pa se neki tim mu "dozvoljenim komadom" zadovolje.
U prirodi covjeka je da bude slobodan, tako se bar cini. Ali i nisam bas sigurna u to, jer vidim da ljudi i sami sebi oduzimaju slobode i dobrovoljno postaju robovi trenda, tehnickog razvoja, informacija, drugih... Osim toga kroz istoriju gledano, ljudi imaju i strasnu potrebu da drugima oduzmu slobodu, sto me donekle podsjeca na borbu za egzistencijom kakva vlada kod zivotinja.