MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Share | 
 

 Zaboravljeni heroji i nasledje predaka

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Uto 3 Sep - 19:35

Pre par dana naletih na jedan clanak i postideh se samog sebe. Naime, radi se o najmladjem vojniku prvog svetskog rata, Momcilu Gavricu. Tokom proteklih par godina, nailazio sam na podatke o ljudima koji su uzvisili srpsko ime do neslucenih razmera, da se ono moze spominjati uz ogromno postovanje, o ljudima koji su padali da bi se mi uzdigli. Nazalost, mana samo nama svojstvena(citaj zaborav) prekrio je njihova imena. Nasa je duznost da njihovo ime ponovo iznedrimo na povrsinu nase istorije, za koju, bez preterivanja mozemo reci da je slavna ali je mi brzo zaboravimo.

Momčilo Gavrić - najmlađi vojnik Prvog svetskog rata

Branislav Gavrić otkriva istinu o ocu Momčilu, najmlađem vojniku Prvog svetskog rata: Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Proživeo golgotu i u ratovima i u miru
Još malo pa će proći pun vek od početka Prvog svetskog rata, a po najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se ne zove nijedna ulica, škola ili kasarna. Rođen je u maju 1906, a u avgustu 1914. postao je ratnik. Učestvovao je u Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.


Momčilo nema spomenik čak ni u rodnoj Trbušnici, gde mu se sudbina prelomila kad je Hrvatska domobranska 42. divizija Austrougarske vojske izmasakrirala njegove roditelje, sedmoro braće i sestara i baku.

- Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“ - kaže Branislav Gavrić, sin najmlađeg vojnika u 33 vojske koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu.

O tragediji i podvizima Momčila Gavrića počelo je stidljivo da se govori tek osamdesetih godina prošlog veka. Heroj je umro 1993, a o njegovim stradanjima posle ratova i danas se ćuti.

NAREDBA VOJVODE MIŠIĆA

Tokom obilaska Drinske divizije na Kajmakčalanu, vojvoda Mišić se zapanjio kad je u rovu video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi. Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu. - Gospodine vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je i ranjavan - odsečno je raportirao major Tucović. Po naređenju vojvode Mišića istog dana je kaplar Gavrić unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.
- Hapsili su ga bivši neprijatelji, austrijski oficiri u jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Dva puta su ga u logor zatvarali nemački okupatori, a pred streljački stroj su ga izveli i partizani. Hapsila ga je Ozna kad je rekao da nam Albanci nisu braća u vreme kad su Broz i Enver Hodža bili veliki prijatelji - kaže Branislav Gavrić.

Njegov otac do smrti nije mogao da prežali što su Srbi dva puta pravili Jugoslaviju s ljudima koji su činili najstrašnije zločine nad njima. Osuđivao je kralja Aleksandra i Pašića, a još više bivšeg austrougarskog vojnika Josipa Broza.

- Celog života mučila ga je slika tela pobijenih roditelja, braće i sestara u dvorištu kraj kojih su šenlučili vojnici hrvatske „Vražje divizije“, u kojoj je bio i Josip Broz. Na najstrašniji način Momčilo je saznao da zločine u Mačvi nisu činile neke „Švabe“, već vojnici iz Hrvatske i Bosne, koji su govorili istim jezikom kao i njihove žrtve. O tome je morao da ćuti u dve Jugoslavije, naročito u Titovoj - gorko konstatuje Gavrić.

Kad se pročulo da austrougarske trupe ubijaju sve pred sobom u Mačvi i Pocerini, Momčilov otac Alimpije poslao je osmogodišnjeg sina kod strica s porukom da spremi nejač u zbeg. To je spaslo glavu mališanu. Kad se približio kući i video svoje najdraže zverski pobijene, kozjim stazama se zaputio u vrleti Gučeva da pronađe srpske vojnike. Pred komandanta Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, majora Stevana Tucovića, brata socijaliste Dimitrija, doveli su dete, iscepano i krvavo od probijanja kroz žbunje i šipražje.

- Ispričao je šta se desilo njegovoj porodici i tražio top da ih osveti. Iste večeri poveo je baterijskog izviđača, Zlatiborca Miloša Mišovića u selo, da mu pokaže neprijateljske položaje. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavriće. Tad su postali nerazdvojni - priča Branislav Gavrić.

Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.
- Uvek je pričao kako su Arbanasi iz zaseda mučki napadali i pljačkali srpske zbegove, kolone živih kostura. Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju. Jednom je visoki Zlatiborac iznemogao seo u sneg i rekao mom ocu da nastavi sam. Momčilo se sklupčao uz njega i rekao da neće da ga ostavi, da će umreti s njim. To je dalo snagu žilavom gorštaku da nastavi mučni marš kroz smetove - kaže Branislav.

Kad su srpski mučenici stigli do mora, nije bilo obećane savezničke pomoći. Umirali su na ulicama. Tek posle pretnje ruskog cara Nikolaja da će potpisati separatni mir s Nemcima ako zapadni saveznici ne pomognu Srbima, stigle su „lađe francuske“.

- Na Krfu je moj otac dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Ratni drug, u civilu učitelj, u pauzi bitaka učio ga je pismenosti. Nastavio je s podučavanjem u bolnici, jer su obojica bili ranjeni. Jednog dana došao mu je u posetu nepoznat čovek i poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs - priča nam Gavrić.

SIN DRINSKE DIVIZIJE
„Drinci“ su mališana zadržali kao „sina divizije“. Jedan od ratnika, krojač u civilu, od starih šinjela mu je sašio uniformu i šajkaču. Vojnici su mu dali pušku sa skraćenom cevi. Na nožicama je nosio stare opanke, jer nije bilo tako malih cokula. U vojnim izveštajima ostalo je svedočanstvo o dečaku Momčilu koji nije hteo da ode od topova i skloni se u rov kad neprijatelj zaspe bateriju uraganskom vatrom. - Oca nisu mogli da zadrže u rovu. Na kraju su ga pustili da povlači konopce - okidače topova - kaže Gavrić.
- Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio „braću“ od Italijana. Kad se „Drinci“ vratiše u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi - kazuje Branislav.

Posle tri godine u gimnaziji „Henri Rajt“, stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao stariju braću, demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem.

- Radio je mnoge poslove u Šapcu i Beogradu dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Otac nije hteo to da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru. Austrijski oficiri koji su vodili novu jugoslovensku vojsku, na svakom koraku su se svetili ratnim pobednicima, gubitnicima mira - priča Branislav.

Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“.


- Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Sa grozom se sećao te vojske koja mu se raspadala pred očima. Najodvratniji su mu je bili krađa i uništavanje topova. S tugom se sećao kako su „Drinci“ čuvali i pazili svoje oružje. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne - pripoveda Gavrić.
Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku „Vapa“, gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.

- Tada su ih uhapsili obojicu. Oca su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Postoje pretpostavke da je spasen zahvaljujući Dragom Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Otac je s radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti - navodi Branislav.

Ipak, to nije bio kraj Momčilovim mukama, iako se povukao u sebe i retko je s kim razgovarao.

- Aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata našeg stana i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Otac preko toga nije mogao da pređe, rekao je: „Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se samo pokretima ruku i mimikom. Mislili smo da je onemeo. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili - seća se Branislav Gavrić.


Najmladji podnarednik na svetu



Momcilo Gavric sa majorom Stevanom Tucovicem

http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:451827-Momcilo-Gavric---najmladji-vojnik-Prvog-svetskog-rata


Poslednji izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Uto 26 Nov - 9:26, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Uto 3 Sep - 19:45

Pavle Evgenije Jurišić Šturm (nem. Paulus Eugen Sturm; Zgorželc, 22. avgust 1848 — Beograd, 14. januar 1922) je bio srpski, a kasnije i jugoslovenski general.



Rodio se 22. avgusta 1848. u Zgorželcu (Lužica), od oca Otona Šturma lužičkog Srbina upravnika lovišta cara Vilhelma I i majke Hermine. Kršteno ime mu je bilo Paul Šturm. Vojno obrazovanje je stekao na Vojnoj akademiji u Vroclavu (Šleska) i Ratnoj akademiji u Nasiju (Francuska). Po završenoj vojnoj školi kao oficir Pruske sa činom vodnika dočekao je Francusko-pruski rat (1870 — 1871). Neposredno pred početak rata dobio je čin potporučnika u koji je unapređen 15. jula 1870. godine. Bio je klasni drug iz oficirske škole i ratni drug iz francuko-pruskog rata sa feldmaršalom Makenzenom.
U Srbiju je došao pre srpsko-turskih ratova da predaje na srpskoj vojnoj akademiji. Prvi put se oženio 1881. godine, Savkom kćerkom Stevana Piroćanca, sreskog načelnika i promenio ime Paul u Pavle, a prezime Šturm u Jurišić (nem. Sturm znači Juriš). Prva supruga mu se razbolela od tuberkuloze i preminula tri godine kasnije. Prezime Šturm je zadržao kao nadimak. Kao krsnu slavu uzeo je Svetog Savu, mada jedan deo porodice Jurišić-Šturm slavi Svetog Jovana. Oni se vezuju za daljeg rođaka Pavlovog, Mihaela fon Šturma (Mihailo Jurišić) oženjenog Milevom (rođenom Tokalić). Krajem 1880-tih, Šturm se oženio drugi put, Jelenom, iz porodice Milovanović iz Novog Sada, kćerkom bogatih vlasnika rudnika. U ovom braku nije imao dece.
Prvi ađutant kralja Petra I je bio do Prvog Balkanskog rata. Na ovaj položaj ga je lično postavio kralj Petar I, zbog toga što je Šturm tokom Francusko-pruskog rata u kom su učestvovali obojca na suprotnim stranama, zarobljenom Petru Mrkonjiću (tadašnjem knezu Petru, budućem kralju) u to vreme poštedeo život. Kralj ovaj čin nije zaboravio i do kraja života imao veliko poverenje u generala Šturma.
Pavlov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je bio dobrovoljac srpske vojske. Pavle je imao samo jednog sina kome je dao ime Pavle Jurišić mlađi. Mlađi Pavle je za vreme Prvog svetskog rata bio major u srpskoj vojsci, a posle aprilskog sloma 1941, pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini Draže Mihailovića. Gestapo ga je uhvatio i streljao. Po priči očevidaca, ponuđeno mu je bilo da bude oslobođen i da nastavi život u kućnom pritvoru, budući da je nemačkog porekla, ali je Pavle to odbio govoreći da je srpski oficir. Uzeo je učešća u srpsko-turskim ratovima kao poručnik, da bi bio odlikovan i unapređen u čin kapetana.
Učestvovao je i u bici na Slivnici u Srpsko-bugarskom ratu. Posle tog rata je više puta premeštan da bi bio penzionisan avgusta 1900. godine. U službu je vraćen godinu dana kasnije.

Zbog svog prijateljstva sa kraljem Petrom I imenovan je prvim ađutantom i pratio ga je na svim njegovim putovanjima. U Prvom balkanskom ratu je bio komandant Drinske divizije prvog poziva i sa njom je učestvovao u Kumanovskoj bici, posle koje je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je postao komandant Treće srpske armije i njome je komandovao u Cerskoj i Kolubarskoj bici, gde je značajno doprinela pobedi. Tokom Trojne ofanzive na Srbiju njegova armija je branila odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom njenog povlačenja. Šturm je naredne tri godine proveo na Krfu, a zatim i na Solunskom frontu gde se je upoznao sa novim načinom ratovanja i upotrebom avijacije. Posle probijanja Solunskog fronta njegova armija je učestvovala u bici na Kajmakčelanu, gde je imala brojne žrtve. Posle ove bitke Šturm je smenjen, a u oktobru 1916. je poslat da komanduje Dobrovoljačkim korpusom u Rusiji. Da bi se početkom 1917. preko Japana vratio opet u Solun. Postavljen je na dužnost kancelara Kraljevskih ordena i taj posao je obavljao do penzionisanja.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao Japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Orden Svetog Leopolda i Orden Mendžidije, ordenja koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Ratovao je protiv Turaka, Bugara, Arnauta, Austrijanaca i Mađara. Borio se za Prusku (kasnije Nemačku) i protiv nje. Kao nemački oficir borio se protiv Francuza, a kao srpski oficir ratovao je zajedno sa njima. Bio je jedan od najsposobnijih oficira srpske vojske, koji može stati uz bok slavnim srpskim vojvodama. Preminuo u Beogradu 14. januara 1922. godine. Sahranjen je na Novom groblju.

Kratko sa: http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5_%D0%88%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B_%D0%A8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BC
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 7:42




Аустроугарски поручник Игњат Кирхнер родио се у Руми 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха који га је усвојио и одгајио. Завршио је Војну академију у Бечу и 7 година службовао у Винковцима где је заправо по први пут и научио свој матерњи српски језик. Кажу да га је касније одлично говорио, мада се у његовом изговору увек симпатично осећао немачки акценат.

Кирхнер је дезертирао из Царско‐Краљевске војске 1914. и пребегао у Србију, где је указом Краља Петра И примљен у Српску војску. Према непровереним причама неких његових сабораца Кирхнер је дезертирао пошто је претходно убио једног свог претпостављеног официра, који је знајући или не за Кирхнерово српско порекло, крајње увредљиво и понижавајуће говорио о Србима. По неким још мање вероватним причама Кирхнер је у Србију пребегао препливавши Саву код Београда, у лето 1914. и српским властима први донео вест о томе да се аустрогарска влада спрема да објави рат Србији, без обзира на то какав ће бити српски одговор на Ултиматум Црно‐жуте монархије.

У почетку рата Кирхнер је ратовао као четник‐добровољац. Учествовао је у заузимању аустријске карауле на левој обали Саве 1914. У овој акцији поручник Кирхнер бива рањен у десну ногу, али није отишао у болницу. У току одбране Београда, у јесен 1915, Кирхнер командује чувеним Сремским добровољачким одредом. Био је омиљени командир својим војницима, који су га сматрали за великог српског патриоту. Учествовао је у чувеном јуришу 7. октобра под командом мајора Гавриловића и при том био тешко рањен у ногу. Сремски добровољци извукли су свог омиљеног командира под кишом куршума са прве борбене линије и тако му спасли живот. Претходно је поручник Кирхнер само Божијим промислом избегао сигурну смрт, када је једна аустроугарска граната ударила у бараку где се налазила његова команда.

Потом је поручник Кирхнер евакуисан из Београда. Лечен је у Нишу, а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. Сво то време о њему се бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана Веселина Чајкановића, чувеног српског етнолога и историчара религије и потоњег академика. Боса и Игњат су се у току повлачења заљубили. Све време у току исцрпљујућег путовања, на носилима и на болесничкој постељи, Кирхнер је чувао, око појаса обмотану заставу Сремског добровољачког одреда.

Са Крфа је Кирхнер упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања на Дунавском кеју, пошто је 1914. и 1915. два пута рањаван у исту ногу, остао инвалид са ногом краћом 6 цм. У Француској је завршио и Електротехнички факилтет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао високе дужности у Војнотехничкој и инжињеријској служби Министарства војске и морнарице. Оженио се својом неговатељицом из ратних дана Босом Чајкановић (једна од ретких сачуваних фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Напредовао је у служби до чина бригадног ђенерала (1939). Једно време био је председник Друштва бранилаца Београда 1914‐1915. године.

На сопствени захтев пензионисан је уочи II светског рата. Одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади 1941. Погинуо је на Васкрс 1944. од савезничког бомбардовања. Игњат Кирхнер до данас није добио улицу у Београду са својим именом.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 7:43



Ђорђе Рош је рођен у Београду 1896. године као најмлађи син натурализованог Немца, стручњака за изградњу железничких пруга Себастијана Роша и Словенке Антоније. Понегде се грешком наводи да су Рошови норвешко‐швајцарског порекла. Као ђак шестог разреда Реалне гимназије био је добровољац у Другом балканском рату. Две године касније постао је питомац 46. класе Ниже школе Војне академије. Као командир жандармеријске чете истакао се у борбама за време херојске одбране Београда 1915. године. Тешко је рањен у јуришу на Дунавском кеју, под командом мајора Гавриловића. Заробљен је у Војној болници и одведен у заробљеништво, али је размењен 1917. године.

Ђорђе Рош се још пре рата живо интересовао за авијацију и летење. Крајем рата, на Солунском фронту постаје војни пилот. Он је један од пионира српског цивилног, спортског и војног ваздухопловства. После рата унапређен је у чин капетана, али напушта војну службу и са братом Душаном одлази на лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници трговачке фирме Еxпорт‐импорт Рош и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је Југословенску Краљевску војску војном опремом из Немачке. За њихово име везано је низ афера наводног подмићивања војних врхова. Најпознатија је она око увоза тенкова и авиона типа Дорније 1935. године, када су обојица доспела и у затвор под оптужбом да су оштетили државну касу. Ослобођени су на личну интервенцију кнеза Павла.

Рошови су били веома имућни, поред велике породичне куће у Катићевој 8‐10 поседовали су и зграду у Бирчаниновој 28 б са 32 стана, вилу на Хвару и низ других непокретности. Пре и после II светског рата у њиховој згради у Бирчаниновој 28 б становали су многе познате личности: чувени сликар Паја Јовановић и његова супруга Муни (од 1939. до 1947. године), фудбалер Рајко Митић, академик Др Никола Чобељић, амбасадор Владимир Роловић, генерал Милутин Морача, новинарка Деса Павловић‐Тревисан, дописница Тајмса из Београда…

Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се венчао 1924. у манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.

Поводом петнаестогодишњице одбране Београда, 1930. Ђорђе је штампао своје мемоаре и у њима први пут објавио текст чувеног говора свог команданта, мајора Драгутина Гавриловића. Као сувласник великог извозно‐увозног предузећа у Београду, организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, од 1935. до 1939. године.

Познанство Ђорђа Роша и четничког војводе Косте Пећанца датира још са Солунског фронта, а у послератним годинама се претворило у пријатељство и пословну сарадњу. Постоје неке сумње да је новац који су Немци наводно обећали Кости Пећанцу да се четничка организација не противи приступању Југославије Тројном пакту исплаћиван преко фирме браће Рош. Ђорђе Рош је оптуживан и да је за време II светског рата, осим са Пећанчевим четницима, одржавао контакте и са Др Карлом Краусом, шефом Гестапоа за Србију и неким фамозним вишеструким шпијункама попут мис Рут Мичел и „балканском Мата Хари“ Вером Пешић.

Ђорђе Рош емигрирао је са породицом из Југославије у Немачку 1944. године. Налазио се на комунистичком списку људи за ликвидацију по кратком поступку. Он и супруга су годинама живели недалеко од Штутгарта. Њихова кућа била је Србија у малом ‐ прави музеј српских старина и драгоцености: оригинална застава из Првог српског устанка, униформа и сабља краља Александра Карађорђевића, десетак слика Паје Јовановића, и на стотине других вредних експоната и књига. Ђорђе и Љубица су често били домаћини бројним српским емигрантима, финансирали их и помагали док се не снађу у „белом свету“.

Од 1961. Ђорђе Рош све чешће посећује Свету гору и манастир Хиландар. Затекао је манастир у прилично тужном стању, због стицаја историјских, економских и других околности. У договору са малобројним братством предузео је кораке за обнову манастира. Године 1965. Ђорђе се настанио у Неа Роди, месту на граници Свете горе.

Основао је Комитет за обнову манастира у коме је био активан до краја живота. Заједно са принцом Томиславом Карађорђевићем, такође честим посетиоцем Свете горе и Хиландара сакупљао је по свету новац за обнову манастира. Новац су подједнако добијали и од Срба али и од странаца, католика, протестаната, од једног Јеврејина, чак и од извесног богатог немачког аристократе који је био уверен „да ће то бар мало допринети да се пред Србима опере немачки образ”. После делимичне обнове манастира, од новца који су Ђорђе Рош и принц Томислав сакупили изграђена је савремена Хиландарска библиотека.

Ђорђе Рош, један од хероја са Дунавског кеја, умро је 1977, изненада, на путу ка Хиландару. Својевремено је то као своју жељу и записао. Захвални хиландарски монаси сахранили су га у манастирској порти и он је једини мирјанин који је сахрањен на тлу Хиландара.

Рошове кћери Јелена, Инге и Татјана даровале су Народном музеју у Чачку 30 вредних предмета везаних за њиховог оца и одбрану Београда 1915. Отада почиње формирање Збирке Ђорђа Роша у овом музеју који се налази у родном граду Пошовог ратног команданта мајора Гавриловића.

Oba teksta preuzeta sa: http://srpskoblago.rs/sremski-dobrovoljacki-odred-zaboravljeni-junaci-sa-dunavskog-keja/


Poslednji izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Pet 6 Sep - 17:15, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 7:56



Ovaj mladi porucnik srpske vojske, Misel - Mij'ajlo Kurtije [ 1891 - 1915 ], sin je Zozefa Kurtijea (dosao kao dobrovoljac iz Francuske u Srbiju 1876g., dopalo mu se i tu i ostao) i nemice Zozefine. Dakle, rodjen u Srbiji i zavrsio nasu Vojnu akademiju.

Nikada nije najbolje govorio srpski. Njegovog oca, Zozefa, je Kralj Petar "Oslobodilac" (tada porucnik francuske vojske) upoznao u Francuskoj u vreme francusko-pruskih ratova, 1870g. i pozvao ga u Srbiju. Prvi je stranac odlikovan Karadjordjevom zvezdom s macevima IV reda. Istovremeno unapredjen u kap. II klase. O tome svedoci i jedno pismo koje mu je napisao vrhovni komandant srpske vojske i prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjevic.

Vodio je 3. cetu 4. bataljona vardarskog puka. Komandant mu je bio major Jovan Rekalic. Branio je odsek od sav. pristanista do Jalije na Dunavu. Tesko ranjen u Odbrani Beograda 1915g., Misel je prenet u nisku vojnu bolnicu gde je podlegao ranama. Njegovi ostaci su preneti i sahranjeni na parceli 89. beogradskog Novog groblja.

Imao je sestre Bertu i Martu Kurtije. Obe su se udale za srbe, primile pravoslavlje i postale Branislava i Milica, udate za Djordje T. Djordjevica, pukovnika i Kostu J. Djordjevica, inzenjera.

Zozef Kurtije umro je 1934. a majka Zozefina, 1943g.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 8:05


Zarko Cukurovic, (1900 - 1915), decak komita(citaj cetnik). Tri petnaestogodisnjaka su ucesvovala u odbrani Beograda 1915. god., Zarko Cukurovic, Jordan Katanic i Ljubomir Veljkovic. Ovaj poslednji junak, Ljubomir Veljkovic bio je jos ziv 1985. godine. Fotografije poslednja dva heroja odbrane nisam uspeo da pronadjem.

Tekstovi preuzeti sa: http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=2772&p___=pgqmvwcmfx


Poslednji izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Pet 6 Sep - 17:17, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 8:47



Споменко Гостић (1978 — 1993) био је војник и најмлађи одликовани борац Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Одликован је Медаљом заслуга за народ.

Рођен је 14. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратног сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца.
Године 1992, почетком рата, живео је са мајком Миленом у селу Јовићи надомак Маглаја. Село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. На почетку рата, тачније у мјесеце априлу умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању села од стране тзв. АРБиХ.

Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске, где је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима на првим линијама фронта. Обављајући поверене задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повређен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен.
У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен, народ се повукао из Јовића, а Гостић је са неколико војника остао да брани село. У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у Јовићима на Озрену, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу.

Након завршетка рата Јовићи су припали Федерацији БиХ, а село Бочиња, надомак Јовића убрзо је постало духовно и политичко упориште вехабија. Пантелија Ћургуз, председник Борачке организације РС, у изјави за медије од 12. децембра 2011, обећао је покретање иницијативе за измештање посмртних остатака Споменка Гостића на територију Српске. У неким градовима у Републици Српској покренуте су иницијативе за именовање улица по Споменку Гостићу.

Preuzeto sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%93%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 9:14



Василев Евгениј. Рођен 1973.г. у Софији (Бугарска). Од доласка у Српску, био је припадник 4. Озренске лаке пешадијске бригаде. приликом напада авијације НАТО-а у муџахедина био је заробљен. Иако је знао да је на помолу велика муслиманска офанзива, одбио је да оде на опоравак на који га је слао његов командант мајор Зоран Благојевић, због рањавања које је имао пре тога. Муџахедини су му одсекли главу у сeлу Лозна код Завидовића 10. септембра 1995.г. Евгениј је одликован Медаљом за заслуге народу 1996.г а следеће године су његови посмртни остаци пренешени у Бугарску уз највеће државне и војне почасти. Испраћају посмртних остатака из Републике Српске присуствовао је почасни вод Војске Републике Српске, представници Министарства за питања бораца и жртава рата. Млађег брата Александра Василева, који је дошао да индетификује брата, примила је председница Републике Српске Биљана Плавшић. Александар се касније као добровољац борио на Косову и Метохији 1999. г. три пута је рањаван одликован од СР Југославије.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 9:17

Zaboravljeni dobrovoljci iz Otadzbinskog rata i odbrane SR Jugoslavije od NATO agresije i secesije Kosmeta:

1. Адријан Дима Рођен у Румунији 1970. године. Служио у специјалним јединицама Румуније. Од 1993. г. ратовао у Српској Крајини (између осталог у центру “капетана Драгана”). У Републици Српској од краја 1994. г. ратовао у саставу извиђачког одреда “Бели вукови” (Пале Јахорина) Сарајевско Романијског корпуса. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 03.05.1995. г. Сахрањен на гробљу Пала.

2. Анисимов Валериј Рођен 1956. г. у Санкт Петербургу. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

3. Александров Александар Рођен 1961 г. у Санкт Петербургу. Артиљеријски официр, ветеран Придњестровља и Абхазије. У Републици Српској од краја 1992. г. Командир руског ударног одреда (Одред Александрова) који је деловао код Скелана и у Сарајеву (Хреша). Погинуо 21.05.1993. г. у рејону Борија од експлозије мине током извиђачке акције. Сахрањен на гробљу с. Хреша (Српско Сарајево).

4. Астапенков Анатолиј Сергејевич Рођен у граду Перм 17. новембра 1968. г. У Совјетској Армији служио у морнаричкој пешадији. Ожењен, има сина. У Републици Српској од зиме 1993. г. Ратовао у саставу ударног одреда код Власенице (Источна Босна), у Одреду Александрова (Хреша Српско Сарајево), 2. Руског Добровољачког Одреда (Прача Пале) и 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево). Јуначки погинуо на положају Златиште (на северу Српског Сарајева) 20. јануара 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

5. Баталин Сергеј Рођен 14. септембра 1961. г. у Москви. По струци лекар. Ожењен. У Републици Српској од јануара 1993. г. Као војни лекар у саставу 1. Козачког одреда непосредно учествовао у борбеним дејствима. У борби за село Твирковићи од експлозије противпешадијске мине изгубио стопало. Умро у јесен 1993. г. у Вишеграду (Република Српска). Сахрањен на гробљу Црнућа у Вишеграду (Република Српска).

6. Богословски Константин Михајлович Рођен 4. фебруара 1973. г. на Памиру (Таџикистан). Живео у Москви. У Републици Српској од краја марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) (Вишеград Горажде). Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају. Сахрањен на војничко црквеном гробљу у Вишеграду.

7. Бондарец Олег Дмитријевич Рођен 4. априла 1969. г. у Кијеву (Украјина). Од 1994. године ратовао у саставу српских одреда у Српском Сарајеву (“Бели вукови”, батаљон на Добрињи). Погинуо 20. новембра 1995. г. у Озренској улици Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

8. Бочкарјов Александар Јурјевич Рођен 6. априла 1971. г. у Вороњежу. У Републику Српску стигао крајем 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево). Погинуо 10. фебруара 1994. г. од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

9. Булах Виктор Погинуо 1999. г. на граници са Албанијом. Посмртни остаци пренети у Русију и поново сахрањени. (Његова погибија описана у књизи А. Дрецуна “Косметска легенда”)

10. Биков Валериј Рођен 1962. г. Активан официр у чину капетана. У последње време живео у Санкт Петербургу. У Републици Српској од краја октобра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград) и 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево), као и у саставу српских јединица. Завршио тенковску школу у Бања Луци. Погинуо августа 1995. г. у рејону Добриња од снајперске ватре. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

11. Василев Евгениј Рођен 1973.г. у Софији (Бугарска). Од доласка у Српску, био је припадник 4. Озренске лаке пешадијске бригаде. приликом напада авијације НАТО-а у муџахедина био је заробљен. Иако је знао да је на помолу велика муслиманска офанзива, одбио је да оде на опоравак на који га је слао његов командант мајор Зоран Благојевић, због рањавања које је имао пре тога. Муџахедини су му одсекли главу у слуЛозна код Завидовића 10. септембра 1995.г. Евгениј је одликован Медаљом за заслуге народу 1996.г а следеће године су његови посмртни остаци пренешени у Бугарску уз највеће државне и војне почасти. Испраћају посмртних остатака из Републике Српске присуствовао је почасни вод Војске Републике Српске, представници Министарства за питања бораца и жртава рата. Млађег брата Александра Василева, који је дошао да индетификује брата, примила је председница Републике Српске Биљана Плавшић. Александар се касније као добровољац борио на Косову и Метохији 1999. г. три пута је рањаван и носиоц је Медаљетакође је рањаван и одликован од СР Југославије.

11. Гаврилин Валериј Дмитријевич Рођен 1963. г. у Гродну (Белорусија). У последње време живео у Санкт Петербургу, где је и завршио економски факултет. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од новембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград), 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево), и краће време у бригади “Пантери” (Бјељина). Био међу најпознатијим и најиздржљивијим добровољцима. Погинуо 5. априла 1995. г. од снајперске ватре на Грбавици Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

12. Ганијевски Василиј Викторович Рођен 16. јануара 1960. г. у граду Кримск (Краснодарска област). У последње време живео у граду Саратову, активно учествовао у Саратовској козачкој организацији. У Републици Српској од јануара 1993. г. Ратовао у саставу Козачког одреда (Вишеград). Погинуо 12. јануара 1993. г. у селу Твирковићи током операције заузимања долине Ораховци код Вишеграда. Сахрањен на војничко црквеном гробљу у Вишеграду.

13. Гешатов Виктор

14. Десјатов Виктор Николајевич Рођен 12. јануара 1955. г. Питомац дечјег дома. Учествовао у раду Козачке организације. Ратовао у Придњестровљу. У последње време живео у граду Јекатеринбургу. У Републици Српској од марта 1993. г. Ратовао у саставу 2. ОРДО (Горажде) и 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево). Јуначки погинуо 6. јануара 1994. г. извлачећи трудницу под снајперском паљбом на Јеврејском гробљу Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

15. Желински Мечислав Рођен и живео у Пољској. Ратовао у саставу извиђачког одреда “Вукови са Дрине” (Зворник) Дринског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо 1995. г. током одбијања непријатељског јуриша у рејону Санског Моста. Сахрањен на гробљу у Зворнику.

16. Иванов Сергеј Јевгењевич У последње време живео у Санкт Петербургу. У Републици Српској од септембра 1995. г. Погинуо у Сарајеву. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

17. Котов Генадиј Петрович Рођен 1960. г. у граду Волгодонску (Ростовска област). Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу Вишеградског козачког одреда. Био начелник штаба, а потом командир тог одреда. Погинуо 9. фебруара 1993. г. у заседи код Вишеграда. Био сахрањен на војничко црквеном гробљу у Вишеграду. Посмртни остаци 1994. г. пренети и поново сахрањени у граду Волгодонску, где живи његова удовица са децом.

18. Куцаров Јордан Рођен 1968. г. у Бугарској, у граду Стара Загора. Ратовао у извиђачком одреду “Бели вукови” (Пале Јахорина) Сарајевско Романијског корпуса Војске Републике Српске. Погинуо у борби на планинском масиву Трескавица 4. јула 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Бугарској.

19. Лучински Леонид Рођен 1970. г. у граду Адлер (Краснодарска област). Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

20. Малишев Роман Серафимович Рођен 20. фебруара 1970. г. у граду Вјатка (Киров). Три године био послушник Валаамског манастира. У Републици Српској од средине 1994. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево) и одреда “Бели вукови” (Јахорина Пале). Одликовали су га посебна одважност и снажан дух. Погинуо 25. октобра 1994. г. током борби на Мојшевичком брду у северозападном делу Српског Сарајева. Романово тело је откупљено од непријатеља и сахрањено на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

21. Малишев Петар Анатољевич Рођен 25. јуна 1967. г. у Москви. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград Прибој Прача (Пале)), 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево) и одреда “Бели вукови” (Јахорина  Пале). Одликовали су га храброст и предусретљивост. Погинуо 3. октобра 1994. г. током борби за Мојшевичко брдо у северозападном делу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

22. Мелешко Сергеј Владимирович Рођен 29. јуна 1965. г. у граду Минералне Воде (Ставропољска област). Служио као специјалац у ОМОН-у (специјалним снагама милиције) у граду Риги (Летонија). У Републици Српској од почетка јесени 1992. г. Ратовао у саставу 1. РДО (Српска Херцеговина Требиње Билећа). Погинуо 30. септембра 1992. г. у рејону Гацка у оклопном возилу од експлозије мине. Сахрањен на гробљу у Билећи.

23. Мирончук Сергеј Александрович. Рођен јануара 1970. г. у Одеси (Украјина). У Републици Српској од децембра 1993. г. Ратовао у саставу батаљона на Добрињи (Српско Сарајево) и јединице “Бели вукови” (Јахорина Пале). После рањавања заробљен 18. јуна 1995.г. Муслимани га после зверског мучења убили на планини Трескавици код Трнова. Његово тело је размењено и сахрањено на гробљу у Доњим Милићима (Српско Сарајево).

24. Неоменко Борис Владимирович. Рођен 1963. г. У Републици Српској од лета 1993. г. Ратовао у саставу 3. РДО (Јеврејско гробље Српско Сарајево). Погинуо 3. октобра 1994. г. на Јеврејском гробљу Српско Сарајево. Сахрањен на војничком гробљу с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

25. Нименко Андреј Николајевич Рођен 10. септембра 1972. г. у Москви. У лето 1992. г. ратовао у Придњестровљу у саставу ТСО. У Републици Српској од новембра 1992. г. ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда као митраљезац. Јуначки погинуо на Орловој гори код Вишеграда 3. децембра 1992. г. током операције ослобађања рејона Почивала. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду.

26. Петраш Јуриј Сергејевич Рођен 1967. г. у Белорусији. Активни официр. У Републици Српској од 1995. г. ратовао у саставу “Бели вукови” (Јахорина Пале). Погинуо 11. октобра 1995. г. у рејону планине Хум (Трново). Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

27. Пигарјов Владлен у Совјетској Армији као припадник ваздушно-десантних трупа служио у Анголи. У Републици Српској од 1995. г. Ратовао у саставу одреда “Бели вукови” (Јахорина Пале).

28. Пилипичик Јуриј Павлович Рођен 3. марта 1967. г. у Кишињову (Молдавија). Живео у Одеси. Ратовао у интервентној (ударној) чети Илијашке бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 16. јуна 1995. г. у рејону Мошевичког брда (Нишићки плато) северозападно од Сарајева, приликом одбијања непријатељског напада. Сахрањен на гробљу у Сокоцу (Република Српска).

29. Попов Димитриј Рођен и живео у Санкт-Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу 2. Обједињеног Руског Добровољачког Одреда (2. ОРДО) Горажданске бригаде Војске Републике Српске. Погинуо 12. априла 1993. г. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Тело Димитрија Попова остало на бојном пољу, а после ослобађања села Ђанкићи сахрањено са почастима на војничко црквеном гробљу у Вишеграду.
...


Poslednji izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Sre 4 Sep - 9:27, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 9:22

30. Самојлов Виктор Рођен 1965. г. у Новосибирску. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

31. Сапоњенко Андреј Рођен 1956. г. у Ростову на Дону. Погинуо 1995. г. Посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Русији.

32. Сафонов Владимир Васиљевич Рођен 30. маја 1957. г. у Семипалатинску (Казахстан). Активан поморски официр у звању капетана корвете. У последње време живео у Санкт Петербургу. У Републици Српској од фебруара 1993. г. Ратовао у саставу Горажданске бригаде. Јуначки погинуо 12. априла 1993. г. током одбране узвишица Заглавак и Столац код Вишеграда. Сахрањен на војничком гробљу у Вишеграду (Република Српска).

33. Старцев Сергеј Живео у граду Черкаси (Украјина). Радио као милицајац у Дњепропетровску (Украјина). У пролеће 1999. г. ратовао на Косову и Метохији у руском ударном одреду тенковског батаљона 37. моторизоване бригаде (Рашка) Војске Југославије. Нестао у борби с албанским екстремистима и по непотврђеним подацима погинуо у рејону Дренице (Косово и Метохија).

34. Славен Олег Рођен 10. априла 1970. г. у граду Доњецку. У Републици Српској од лета 1995. г. Ратовао у руском ударном одреду 1. (Касиндолског) батаљона 1. Сарајевске бригаде Војске Републике Српске, одреду “Бели вукови” (Јахорина Пале) Сарајевско Романијског корпуса. Погинуо 24. јула 1995. г. приликом заузимања муслиманске енклаве Жепа. Сахрањен на гробљу у Милићима.

35. Сиљвестров Александар Борисович Рођен 17. децембра 1952. г. Живео у Москви. Капетан ваздушно-десантних јединица. У Републици Српској од августа 1993. г. Ратовао у 3. Руском Добровољачком Одреду, ударном воду 3. батаљона (Грбавица Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). Погинуо 1994. г. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

36. Сиљвестрова (Котова) Јелена Павловна Рођена 1963. г. Радила као лекар у болници Касиндол (Српско Сарајево). Погинула 1994. г. Сахрањена на војничком гробљу Доњи Милићи (Српско Сарајево).

37. Сичов Јуриј Рођен 1967. г. Живео у граду Курган (Чељабинска област). Погинуо 1995 г. Посмртни остаци допремљени у Русију.

38. Тептин Александар Георгијевич Рођен 12. септембра 1969. г. Живео у граду Перм. У Републици Српској од почетка 1993. г. Ратовао у српском ударном одреду у граду Власеници, руском ударном одреду Александрова (Скелани Хреша), 2. Руском Добровољачком Одреду (Прача. Подграбски батаљон 1. Романијске бригаде (Пале)). Током дубинског извиђања 2. РДО у рејону Челопека (село Дјатели) недалеко од Сарајева нестао 7. јуна 1993. г.

39. Тамилин Алексеј Валерјевич Рођен 9. јула 1961. г. Пре поласка у рат служио као мајор у милицији града Краснојарска. У Републици Српској од јесени 1994. г. Ратовао у саставу српских јединица у рејону града Трнова и одреду “Бели вукови” (Јахорина Пале). Био је храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова. Погинуо 14. децембра 1994. г. током борби у рејону Трнова на југозападу Српског Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

40. Трофимов Михаил Викторович Рођен 16. фебруара 1963. г. у граду Дивногорску (Краснојарска област). Завршио десантни факултет Новосибирске више војно политичке школе. Служио у Авганистану где је тешко рањен и одликован са два ордена Црвене Заставе. После напуштања војне службе живео у граду Одеси, радио као инструктор борбе прса у прса и каскадер у Одеском филмском студију. Ратовао у саставу 2. Руског Добровољачког Одреда, био његов командир. У то време је 2. РДО био смештен у селу Прача у рејону Пала. Био је вешт командир, храбар, омиљен и поштован од својих ратних другова и српског становништва. Током извиђачко-диверзантског упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. г. смртно рањен и издахнуо истог дана у болници “Коран” на Палама. Био сахрањен на црквеном гробљу села Прача (Пале). Касније су посмртни остаци пренети и поново сахрањени у Калиновки, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.

41. Чекалин Димитриј Јевгењевич Рођен 3. јануара 1971. г. у Москви. Био искусан планинар. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. г. Ратовао у саставу 2. РДО (Вишеград Прибој). Јуначки погинуо 10. марта 1993. г. у рејону Прибоја (североисточна Босна). Сахрањен на црквеном гробљу у Прибоју.

42. Шашинов Владимир

43. Шкрабов Александар Владимирович Рођен 4. априла 1954. г. у Литванији. Пре рата живео у граду Керч (полуострво Крим, Украјина). Служио у “спецназ”-у Ратне морнарице СССР као заставник. Ветеран борбених дејстава у Анголи и Грузији. У Републици Српској од лета 1993. г. Командовао РДО 3 (Ударни вод 3. батаљона (Грбавица Јеврејско гробље) 1. Сарајевске бригаде (Српско Ново Сарајево). У војсци РС имао чин мајора. Погинуо 4. јула 1994. г. у приликом јуриша на непријатељске положаје на Мошевичком брду (Нишићки плато) северозападно од Сарајева. Сахрањен на војничком гробљу у с. Доњи Милићи (Српско Сарајево).

44. Шуљга Фјодор Дошао на Косово из Русије. Погинуо 1999. г. на граници са Албанијом. Посмртни остаци пренети у Русију и поново сахрањени. (Његова погибија описана у књизи А. Дрецуна “Други косовски бој”- погинуо 31. маја на положају Мрчај, код карауле Кошара).

45. Јангоњевич Виктор Валерјевич Рођен 1960. г. Погинуо 1995. г.

46. Непознати бугарски добровољац Погинуо 9. октобра 1995. г. у рејону Возућа – Озрен (Северна Босна).
Посмртни остаци пренети у Бугарску и поново сахрањени.

Sa: http://cetnici.rs/clanci/dobrovoljci-u-srpskim-ratovima-na-kraju-dvadesetog-veka/
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 10:00



Име му је Драгутин Матић. Рођен је 10. јануара 1888. као најмлађе чедо оца Пеше и мајке Невене. У породици је било петоро деце. Рано је остао без оца, па га је неговао и подизао најстарији брат Ђорђе (Ђоре). Због тога су га у селу звали „Драгутин Ђорин“.Матићи су угледна и релативно бројна српска фамилија у селу Клетинцу. „По предању, воде порекло из околине Призрена у Метохији, а у ове крајеве досељени су после Косовске битке, склањајући се испред Турака. Као доказ за ову тврдњу узима се микротопоним Круша, који се у Калетинцу јавља у више облика Мала, Блага, Густа Круша.“ Драгутин у школу није ишао, али је знао да чита и пише. Описменио се у војсци и рату, као и многи његови ратни другови.

У раној младости оженио се Круном Ранђеловић из оближњег села Сопотнице. До одласка у војску са њом је изродио четворо деце. Најстарија је кћи Кристина, а потом следе син Ранђел и две кћери. Почетком 1910. одлази на одслужење војног рока, у Београд, у касарну „негде према Сењаку“. Регрутован је као коњаник, а касније је прекомандован у пешадију. Долазак у војску, био је уједно и његов први долазак у Београд. За време служења војног рока често је долазио у контакт са принцом Ђорђем Карађорђевићем за кога је говорио да је биб „шашаво храбар“.

Три пута ратник

У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба ова рата војник Матић показао је велику храброст. Избијањем Првог светског рата 1914. Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му повериле задатак извиђача.

На приложеној фотографији, Драгутин Матић је снимљен као војник извиђач. Није поуздано утврђено када и где је она настала. Сматра се да је снимљена „негде на Дрини пре повлачења српске војске преко Албаније“. Не зна се ни њен аутор. „Слику је направио неки ратни репортер, кога су војници звали Рушњак, због његовог руског имена или презимена.

„Дуго се није знало ни име војника са фотографије. Због тога је, уместо имена, испод фотографије стајао потпис Око соколово или Српски војник извиђач на Дрини. Слика је обишла свет, стигла је до далеког Јапана.

Отуда је дошла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа Драгутина Матића јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком са бајонетом. Осим тога, на себи има и неке одевне предмете које су носиле друге војске. Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра“. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата. У свој завичај вратио се „негде око Божића 1919. године“. Ратовао је пуних шест година, а две године је провео на одслу“ жењу војног рока. За показано јунаштво и храброст, одликован је са више ратних одликовакwа. По повратку у родно село, вратио се својим свакодневним пословима. Бавио се земљорадњом, а ишао је и у печалбу радећи као циглар и ћерамиџија. Једно време био је чувар градилишта својих рођака Матића у Београду. Своје ратне заслуге никада није истицао, нити је од државе тражио било какву привилегију и бенефицију. Напротив, скромно је истицао „да је то била само његова обавеза према своме народу и отаџбини„.

Годину дана после доласка са Солуна, родило му се и пето дете син Благоје. Осим на војничком пољу, Драгутин Матић достојно се одужио српству и својим бројним потомством. Иза њега је остало више од двадесеторо унучади и праунучади. Најмлађи Драгутинов син, Благоје Матић дуго година био је дописник листа „Политика“ из Ниша.

Између два светска рата био је кмет у свом родном селу. Уживаоје велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је (тридесетих година) у Калетинцу, сеоски водовод који и данас служи.

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост нису сачувани. „Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковла је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. године. Круна је највише страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића у три рата.“

Цео свој радни и животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао, јер га је неизмерно волео. У њему је и умро, дванаест дана пре свог 83. рођендана.

Ратници с колена на колено

Осим Драгутина, у ослободилачким ратовима Србије било је још ратника из његове фамилије, Калетинца и целог Заплања. Заједно са њим, из Калетинца је на Солунски фронт отишло око стотину његових мештана. У борбама за слободу српског народа, показали су велику храброст и војничку способност. О томе сведоче њихова бројна одликовања, медаље и стечени војнички чинови. Многи од њих дали су и своје животе за ослобођење своје отаџбине.

Обрад, Драгутинов синовац, кренуо је у ослободилачке ратове као резервни официр. У њима је показао велико јунаштво, због чега је био одликован Карађбрћевом звездом и Орденом Белог орла. Посебно је показао велику умешност и војничку способност приликом повлачења српске војске преко Албаније. Зато је био писмено похваљен лично од регента Александра. После ослобођења био је „секретар канцеларије краљевих ордена“. Павле и Чедомир, Драгутинова браћа од стричева, такоће су били солунски борци. Обојица су преживела рат и после ослобођења радили као винарски трговци у Београду.

Казивање Драгутиновог сина Благоја Матића

Sa: http://www.magacin.org/2012/11/srpski-vojnik-izvidjac-dragutin-matic/
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 10:05



Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890 — Београд, 5. октобар 1973) била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости прозвана је од стране француза "Српском Јованком Орлеанком".

Рођена 1890. (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године у селу Копривница код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол је откривен од стране болничког особља које је видело њене ране после Брегалничке битке, скоро годину дана после њеног приступања српској војсци. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Након Првог светског рата се удала и добила ћерку након чега се преселила у Београд. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи 20 година као чистачица у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге. За све то време, Милунка је ишколовала тридесеторо деце коју је доводила са села и изводила на прави пут.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике. Године 1943. болница је откривена а Милунка Савић је ухапшена. Била је затворена у логору на Бањици где је провела шест месеци ишчекујући стрељање. Када је један немачки официр прегледавао спискове предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена хероина из Првог светског рата и наредио да је пусте. Милунка је пуштена и нису је узнемиравали до краја рата. Након рата, комунистичка власт јој 1945. додељује пензију. Старост проводи у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Након продаје куће, 1972. године додељен јој је мали стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. После три шлога, умире у том стану 5. октобра 1973. године.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас Улица Милунке Савић, постављена је спомен-плоча.

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D0%BD%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 10:11



Flora Sends se rodila u malom mestu Neder Poplton u Jorkširu, u Engleskoj 1876. godine. Porodica joj se kasnije preselila u Merlsford u Safolku. U mladosti je Flora učila da jaše, puca iz vatrenog oružija i vozi automobil. Po završetku školovanja zaposlila se kao sekretarica. Uoči Prvog svetskog rata završila je kurs za bolničarke.

Po izbijanju rata prijavila se u dobrovoljnu bolnicu Svetog Jovana, koju je organizovala Amerikanka Mejbl Grujić, medicinska sestra i aktivistkinja Crvenog krsta, udata za Srbina, dr Slavu Grujića. Sa ovom bolnicom je stigla do Kragujevca. U prvoj godini rata Flora je radila kao bolničarka u Drugom pešadijskom „Gvozdenom“ puku „Knez Mihailo“. U toku povlačenja ka Albaniji odvojila se od jedinica Crvenog krsta pa se kao vojnik‐dobrovoljac, iako već na pragu četrdesete godine života, priključila borbenim jedinicama „Gvozdenog“ puka, u kome je već vojevala legendarna Milunka Savić. Naredne tri godine Flora će deliti i dobro i zlo sa svojim srpskim saborcima.

Na Solunskom frontu Flora je postala komandir odeljenja. Naročito se istakla u borbama na Gorničevu, Kajmakčalanu, Crnoj reci i kod Bitolja, od avgusta do novembra 1916. godine. Tu je dva puta ranjavana u borbama prsa u prsa. Drugi put je bila izneta iz borbe sa 24 rane na telu.

Flora se ubrzo oporavila, posle lečenja u Solunu i severnoj Africi, ali su joj se rane kasnije ponovo pogoršale za vreme boravka na frontu, pa je morala na ponovno lečenje i oporavak u Englesku. Vreme koje je tada provela u Engleskoj Flora je iskoristila da prikuplja pomoć za srpsku vojsku i da populariše oslobodilačku borbu srpskog naroda. Objavila je tada kratku autobiografiju „Engleskinja, žena‐narednik u srpskoj vojsci“, pisanu na osnovu njenih pisama i dnevnika. Sa Evelinom Haverfild osnovala je Fond za prikupljanje pomoći srpskim vojnicima i ratnim zarobljenicima. U listu Morning star, Flora je objavila jedan potresan članak o stradanju Srbije u velikom ratu, pod naslovom „Šta zaslužuje srpski vojnik“.

Posle oporavka Flora se vratila u svoju jedinicu i učestvovala u borbama za proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije (septembar‐novembar 1918). Kraj rata dočekala je u činu pešadijskog narednika srpske vojske. Odlikovana je većim brojem odlikovanja, između ostalog i Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bila je jedina Engleskinja koja je aktivno, kao borac učestvovala u Velikom ratu.

Posle rata, u junu 1919. godine, ukazom Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je potpisao Princ‐regent Aleksandar Karađorđević, Flora Sends je unapređena u čin pešadijskog potporučnika Vojske Kraljevine SHS, i tako postala prva žena oficir u srpskoj istoriji.

Demobilisana je i prevedena u rezervu tek 1922. godine. Udala se za svog ratnog druga, srpskog oficira, a bivšeg belogardejca Jurija Judeniča. Država joj je agrarnom reformom dodelila tzv. „Dobrovoljačku čast“, osam jutara zemlje u okolini sela Ovča (prema nekim izvorima u okolini Zrenjanina), ali Flora, kao ni mnogi drugi dobrovoljci, nikada nije uvedena u ovaj posed. Sa mužem je živela u Dubrovniku i Beogradu i izdržavala se davanjem časova engleskog jezika. Često je putovala i držala predavanja o svojim ratnim iskustvima širom sveta, u Britaniji, Francuskoj, Kanadi, SAD, Australiji, Novom Zelandu. Prilikom svakog od ovih predavanja, sa ponosom je nosila na sebi uniformu srpskog oficira. Objavila je 1927. godine Autobiografiju žene‐vojnika: Kratka sećanja na doživljaje sa srpskom vojskom 1916‐1919.

Na početku Drugog svetskog rata, Gestapo je u Beogradu uhapsio Floru i njenog supruga. Jurij je, usled gestapovske torture, ubrzo prebačen u zatvorsku bolnicu gde je i preminuo. Flori je bilo dozvoljeno da ga samo jednom poseti. Posle Jurijeve smrti, Nemci su pustili Floru iz zatvora i dozvolili joj da se vrati u Englesku. Ostatak života provela je u Safolku, gde je i preminula 1955. ili 1956. godine. Njen život zabeležio je Alen Burdžes u romansiranoj biografiji pod naslovom Ljupka narednica Flora Sends, 1963. godine. Radio televizija Srbije ovekovečila je Florin život u TV drami „Naša Engleskinja“. U ovom ostvarenju iz 1997. godine, lik Flore Sends oživele su Ljiljana Krstić i Ana Sofrenović.

Do skora je samo jedna ulica na Voždovcu u Beogradu, gde se nalazila kuća u kojoj je živela Milunka Savić, nosila ime po njoj. U poslednjih nekoliko godina svoje ulice u Beogradu dobile su i Flora Sends, Sofija Jovanović i Vasilija Vukotić, a jedna ulica u Užicu nosi ime Ljubice Čakarević.

Ako ništa drugo, barem povodom ovakvih jubileja, valjalo bi da se setimo ovih heroina koje su osvetlale obraz i svome narodu i ženskom rodu. Neka im je večna slava i hvala.

Sa: http://www.bastabalkana.com/2012/10/srpske-amazonke-i-ratnice-neustrasive-zene-heroji-prvog-svetskog-rata-i-vecite-heroine-naroda-srbije/


Poslednji put izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Pet 6 Sep - 17:19, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 10:15



Елси Инглис (енгл. Elsie Maud Inglis; Наинитак, 16. август 1864 — Њукасл, 26. новембар 1917) је била шкотски лекар која се посебно истакла својим радом у оквиру Шкотских војних болница у Србији у току Првог светског рата.

Елси Инглис је рођена у Индији где је њен отац службовао. Школовала се приватно све до повратка у Единбург, где се 1886. уписује на Единбушку женску школу медицине. Студије довршава у Глазгову, у Краљевској болници и квалификује се као лекар 1892. године. Добија посао прво у Новој женској болници у Лондону, а потом у породилишту у Даблину. У Единбург се враћа 1894. године и отвара сопствену ординацију и породилиште за сиромашне жене, као и посебно одељење за школовање и помоћ бабица које касније прераста у Меморијалну болницу „Елси Инглис“ која ради све до 1992. године. У исто време ради као саветник у болници за мајку и дете у Брентсфилду са којим се њено сопствено породилиште и болница спајају.
Инглис се политички ангажује почетком века и бива 1906. суоснивач и активни учесник у раду Шкотске федерације жена сифражеткиња.

По избијању Првог светског рата оснива Шкотске женске болнице, орагнизацију коју су финансирале сифражеткиње. Циљ ове организације је био помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима су ратовали. Енглеска влада није била расположена да прихвати понуду, па Енсли Инглис одлази у Француску децембра 1914. године и оснива болницу са 200 кревета која ради током читавог рата. Друга болница у француској бива основана 1917. године.

Упркос раду у Француској и Русији, болнице су посебно постале познате по својој активности у Србији, за коју је оцењено не само да је од стратешког заначаја већ и да је у посебно тешком положају у односу на друге савезнице. Елси Инглис сама одлази у Србију тешке 1915. године када се земљом шири епидемија тифуса. Само 1915. болест односи на десетине хиљада живота, више него што су били српски губици на фронту, а до краја рата чак 300.000 живота.
Елси Инглис прати српске трупе све до одласка на Крф 1915. године.

Бива заробљена 1915. године и репатрирана, али по повратку у Шкотску одмах наставља рад и почиње сакупљање финансијских средстава за руске болнице. Сама одлази за Одесу 1916. године. 1917. године се враћа у Шкотску и умире од рака 26. новембра 1917. године. На сахрану долазе представници британске и српске краљевске породице.

По општој оцени пацијената, политичара, војске, јавних радника и осталих савременика, Елси Инглис је својим радом показала редак пример хуманости у најтежим временима. Веома строгим радним моралом и личним ентузијазмом који се показивао не само у медицинском раду већ и у административним пословима, успела је да одржи рад болница у натежим ратним условима. Сопственим примером подстакла је долазак у Србију многих других болничарки којих је у Србији 1915. било више од шест стотина. Због свега тога се може се рећи са сигурношћу да је рад Школских женских болница посебно био успешан баш у Србији.

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%BB%D1%81%D0%B8_%D0%98%D0%BD%D0%B3%D0%BB%D0%B8%D1%81
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 11:39



Casa vlastelina Sanka Miltenovica iz poznate humske porodice. Na spoljnim zidovima case se nalazi cirilicni natpis koji otkriva ime vlasnika. Nakon obavezne invokacije ''U ime Oca i Sina i Svetog Duha'' stoji Sankovo ime, i na kraju poruka: ''Ovo je casa Sankova, ko njom pije, da ga Bog oveseli, i ne zabivaj(zaboravi) ubogih(siromasne).

Inace, kod rimokatolika(kada hoce da se prekrste, na misi, jel' te) molitva pocinje sa: '' U ime Oca i Sina i Duha Svetoga. Amen.'', prevedeno sa latinskog: "In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti. Amen.''

Casa se nalazi u Metropolitan Muzeju u Njujorku.

http://www.metmuseum.org/collections/search-the-collections/471278?img=1
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 17:50



Минхенски псалтир или Српски псалтир (нем. Serbischer Psalter, лат. Codex Monacensis Slavicus 4) је настао крајем XIV века и према мишљењу академика Војислава Ј. Ђурића, то је најраскошнија српска књига из средњег века. Рађен је или за кнеза Лазара (1371—1389) или за његовог сина Стефана (1389—1427) и има преко двеста страница, димензија 28 x 19.5 cm, од чега се на њих 148 налазе илустроване минијатуре. Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом, а данас је део колекције Баварске државне библиотеке, из Минхена.
Није познато када је тачно настао, али је највероватније био део библиотеке Стефана Лазаревића. Касније је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића (1427—1456) и сматра се да га је неко од његових потомака однео у фрушкогорски манастир Привина Глава.Српски патријарх Пајсије Јањевац (1614—1647) га је пронашао у манастирској ризници и позајмио га, да би псалтир укоричио и преписао 1629. године. Овај препис је касније завршио у Народној библиотеци Србије и уништен је током нацистичког бомбардовања Београда 06.04.1941. године. Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године.

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BD%D1%85%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D1%81%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%80
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 17:58



Гршковићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чини четири листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Михановићевом одломку.

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2_%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BA

Fotografiju preuzeo sa: http://www.bgs.ba/eknjige/index.php?option=com_phocagallery&view=category&id=12&Itemid=89
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 18:02



Михановићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чине два листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Гршковићевом одломку.

Mihanovicev, kao i Grskovicev odlomak se cuvaju u Zagrebackom arhivu.

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%B2_%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BA

Fotografija preuzeta sa: http://www.bgs.ba/eknjige/index.php?option=com_phocagallery&view=category&id=12&Itemid=89
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 18:14



Manastir Zagrađe se nalazi neposredno iznad Šćepan Polja, nad sastavcima reka Pive i Tare koje na tom mestu grade reku Drinu. Sredinom 15. veka (1450-1460) manastirsku crkvu je, najverovatnije na temeljima starije crkve, sagradio herceg Stefan (Šćepan) Vukčić Kosača, sinovac čuvenog vojvode Sandalja Hranića. Crkva na Zagrađu posvećena je sv. Vaznesenju Gospodnjem i nalazi se na otprilike pola puta od srednjevekovnog utvrđenog grada Sokola i Šćepan Polja – mesta koje se pod toponimom Međurečje prvi put pominje još u izveštajima vizantijskih hroničara iz 11. veka.

Stara srpska plemićka i vladarska porodica Kosača, poreklom iz istoimenog sela u okolini današnjeg Goražda, predstavljala je, često pomalo zaboravljenu, kariku koja je međusobno povezivala srpsko pravoslavno-hrišćansko plemstvo u tegobnim vremenima posle bitke na Kosovu. Stric hercega Šćepana vojvoda Sandalj Hranić oženio se Jelenom Balšić, ćerkom kosovskog velikomučenika srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića, a kćer hercegova Mara udala se 1469. godine za zetskog vojvodu Ivana Crnojevića, osnivača Cetinja i Cetinjskog Manastira. Iz svega navedenog naziru se jasno, nažalost, neuspeli pokušaji srpskog plemstva da se međusobnim bračnim vezama, kao i vojnim i političkim savezima sačuvaju od najezde inovernih osvajača.

Stefan Vukčić Kosača, koji 1435. godine nasleđuje svoga strica Sandalja, svome imenu, i svojoj zapadnoj plemićkoj tituli herceg dodao je reči: „od svetoga Save,“ da bi time naglasio i nedvosmisleno ispovedio svoju pravoslavno-hrišćansku veru, kao i da bi uspostavio kontinuitet sa slavnim i državotvornim nemanjićkim predanjem koje je u prvoj polovini 15. veka, pedesetak godina posle bitke na Kosovu, na zapadnim granicama tadašnje srpske države polako počelo da bledi.

Nekoliko veoma bitnih detalja iz nesvakidašnje biografije ovog velikog srpskog hrišćanskog plemića veoma su značajni ali često bivaju prećutkivani.

Činjenica je, naravno, da se radilo o veoma sposobnom i materijalno bogatom čoveku koji je održavao veze sa najznačajnijim ličnostima svoga vremena (papom rimskim, napuljskim kraljem itd.) i kao vlastelin i oblasni vladar naplaćivao carine i obezbeđivao značajne trgovinske puteve i veze između tadašnje Venecije, Napulja i Dubrovačke Republike sa jedne strane i Ugarske kraljevine i tadašnje Srbije despota Stefana Lazarevića sa druge strane.

Sve to ipak, nije sprečavalo hercega Stefana da bude ktitor većeg broja pravoslavnih hramova u svojim oblastima, i što je posebno interesantno, da bude i štedri priložnik čuvenog Sinajskog manastira sv. Katarine u Egiptu. Ovaj neobični podatak saznajemo iz, pre desetak godina po prvi put na grčkom jeziku objavljenog, pisma koje sinajski monasi upućuju tadašnjem carigradskom patrijarhu Genadiju Sholariju. Monasi se u pismu iz 1454 . godine obraćaju patrijarhu raspitujući se o pravoslavnosti njima nepoznatog ktitora koga im patrijarh preporučuje kao čoveka koji pomaže episkopa Bosne (tj. tadašnjeg mileševskog episkopa Davida, duhovnog oca Stefana Vukčića Kosače), „koji je mnoge priveo u krilo Pravoslavne Crkve.“

Osim toga, u tekstu ktitorskog natpisa na svojoj zadužbini crkvi sv. Georgija iz 1452. godine u Goraždu, herceg Stefan se obraća svetitelju i piše: „…da pomolit se o mnje vladici mojemu Hristu.“

Početak hercegovog testamenta od 20. maja 1466. godine takođe je veoma zanimljiv: „Najpre za moju dušicu, na slavu i službu Božiju deset tisuća zlatnih dukata“ … „ i jošte sinu mi Stjepanu (ostavljam) mošti moje i ikone.“ Sve navedene reči svedoče dovoljno nedvosmisleno i jasno da se radilo o čoveku koji je posedovao visoku crkvenu kulturu, imao veru u spasenje i život večni i bio pravoslavni hrišćanin.

Uzimajući u obzir to da je veliki broj dokumenata iz života hercega Stefana Vukčića Kosače sačuvan u dubrovačkim arhivima, prosto zapanjujuće deluje činjenica da o crkvi na Zagrađu u njima nema nikakvih pisanih podataka. Ostaje nam da se nadamo, da ta činjenica nije u vezi sa onim o čemu piše dr. Gregor Čremošnik navodeći da su Dubrovčani, kao izvršioci testamenta i čuvari hercegovog blaga upravo sa tih deset tisuća zlatnih dukata namenjenih za hercegovu „dušicu“ i „na slavu i službu Božiju“ postupili „krajnje nelojalno,“ tj. da su tu, za tadašnje prilike ogromnu crkvenu zadužbinu, samovoljno (pravdajući se navodno nedovoljnom određenošću formulacije u testamentu) predali papi da bi ovaj potom 10. februara 1467. godine naredio da je isplate ugarskom kralju Matiji Korvinu „kao prvoborcu Kršćanstva protiv Turaka.“ (Bosanske i Humske povelje srednjeg vijeka, Glasnik Zemaljskog Muzeja u Sarajevu, 1952. godine)

Soko Grad, pod kojim se manastir nalazi, bio je letnja prestonica Šćepanove «hercegovine» sve dok ga Turci nisu zauzeli 1465. godine. Saborna crkva manastira Zagrađe pod Sokolom je najmonumentalniji spomenik vladarske kuće Kosača, opisivan često od veoma uglednih putopisaca i naučnika, a čak i u svom polurazrušenom stanju, ocenjivan kao jedinstveno i izuzetno ostvarenje srednjovekovne crkvene arhitekture na Balkanu.

Budući da je ova crkva, u arhitektonskom smislu, u osnovi izraz nadahnuća raškom školom graditeljstva koja sobom predstavlja dokazanu uspešnu kombinaciju istočne i zapadne crkvene arhitekture (Studenica, Sopoćani, Dečani, Pećka Patrijaršija, itd.), na njoj je primetan i kontinuitet tih stremljenja (romanički zabat, vizantijski svod, naizmenično korišćenje gotičkih i vizantijskih lukova, zidani ikonostas itd.), uklopljenih na takav način da budu u funkciji pravoslavno-hrišćanskog bogosluženja. Daljim razvojem graditeljskog razmišljanja raškog tipa nastala je ova građevina obogaćena specifičnim lokalnim detaljima vezanim za arhitektonsku tradiciju njenog šireg okruženja (Kotor, Dubrovnik, itd.) i za renesansnu arhitekturu koja je na zapadu već postajala prihvaćeni stil sakralnog graditeljstva. Herceg Stefan, kao ličnost svoga vremena i svoga prostora, uspeo je da sve ove često protivrečne kulturološke i i arhitekturalne momente pomiri i bude ktitor ovakve crkve.

Koliko zbog njene istinske autentičnosti, toliko i zbog prekida kontinuiteta hramovnog graditeljstva na ovim prostorima, uslovljenog pre svega padom „hercegovine“ pod tursku vlast, ova crkva ostala je usamljeni primer jednog arhitektonskog dostignuća koje se ne može lako upoređivati i na jasan način direktno povezati sa bilo kojom sakralnom građevinom u širem okruženju. Važno je ovde pomenuti još i izvanredna statička rešenja, koja su omogućila da crkva ostane pod svojom kupolom skoro šest stotina godina, iako je olovni pokrivač sa nje skinut odmah po dolasku Turaka, da bi njime bila pokrivena tada novoizgrađena Aladža džamija u Foči.

Blagoslovom visokopreosvećenog mitropolita crnogorsko-primorskog g. Amfilohija, ljubavlju i brigom bivšeg igumana manastira Ostroga blaženopočivšeg arhimandrita Lazara i zauzimanjem velikog broja ljudi dobre volje obnova ove velike svetinje započela je 1998. godine da bi grubi radovi na obnovi manastirske saborne crkve bili završeni 2001. godine.

Bratstvo manastira Zagrađe, koje je osnovano 2001. godine, zatim pristupa formiranju i uređenju manastirskog kruga oko hrama: izgrađena je gostoprimnica koja služi kao privremeni konak sa južne strane hrama; izgrađen je južni zid sa manastirskom kapijom, izgrađen je istočni zid i zapadni zid sa zvonikom; popločano je 3/4 površine prostrane manastirske porte.

Od radova na obnovi manastirske saborne crkve treba posebno istaći postavljanje novog mermernog poda tokom proleća 2005. godine, sa centralnim orlecom urađenim u ručno klesanoj kamenoj plastici, kao i postavljanje nove mermerne časne trpeze i proskomidije (ploče za pripremu svetih darova).

Da bi se nastavilo sa radovima na zaokruživanju manastirskog kruga i sa izgradnjom velikog konaka, uz saglasnost svih meštana sela Brijega tokom leta 2005. godine, ekshumirani su ostaci starog, zapuštenog seoskog groblja koje se nalazilo na severozapadnoj strani manastirske porte. Sveštenstvo manastira je po završetku posla obavilo parastos nad eksuhimiranim kostima predaka današnjih meštana ovog sela.

Manastir je na sebe preuzeo organizaciju i troškove složenog posla ekshumacije, kao i troškove izgradnje zajedničke grobnice sa mermernom nadgrobnom pločom koja je postavljena na proleće 2007. godine.

Tokom leta 2007. godine nastavljeni su opsežni zemljani radovi (uklonjeno je preko deset hiljada kubika zemlje) na proširenju manastirske porte na severozapadnoj strani i time je oslobođen prostor za izgradnju glavnog manastirskog konaka. Pored toga tokom leta 2007. godine urađeno je oko 50 dužnih metara podzida i zidova visine 4 metra i nastavljeno je sa popločavanjem severne strane manastirske porte. Krajem marta 2008. Godine urađene su u kamenoj plastici parapetne ploče, stubovi i kapiteli koji uokviruju ikone Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice na zidanom ikonostasu crkve.

Nije potrebno posebno naglašavati značaj koji za pivsku oblast ima obnova ove značajne svetinje iz 15. veka, koja je blagoslovom nadležnog episkopa budimljansko-nikšićkog, preosvećenog g. Joanikija sada postala opštežiteljni muški manastir.

Sa: http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3427
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 18:29

Теодор Љубавић (рођен у Сопотници код Новог Горажда) је био јеромонах Српске православне цркве и први управитељ српске ћирилићне штампарије на подручју тадашње Херцеговине.

Штампарија је радила од 1519. до 1526. године у Сопотници (Ново Горажде) а отворио је и издржавао Божидар Вуковић и његов син Tеодор Љубавић, Милешевски монах, познат по надимку Горажданин. Штампари који су посао учили у Млецима надзирали су издање Божидаревих књига: Пахомије, синови Божидара Љубавића Ђорђе Љубавић из Сопотнице и његов брат јеромонах Теодор Љубавић, који је с другим братом Видојем Љубавићем био и управитељ штампарије. У Дринској штампарији је радио и унук Божидара Љубавића, Димитрије "логофет". Они су штампали Служабник (Службеник или Литургијар) (први штампани Служабник на Балкану) 1517. године, довршен 7. јула 1519. године, припремили су за штампу и објавили браћа Ђурађ и Теодор Љубавић, Псалтир с посљедовањем и часловцем (Псалтир са Последовањем и Часловцем) чији је први део био готов 7. априла 1519, а други 12. октобра 1520. године припремио је за штампу Теодор Љубавић, послије преране смрти свог брата Ђурђа Љубавића. Требник (Молитвеник) је објављен 1523. године након чега се штампарија непосредно по турској окупацији сели у Трговиште у Румунији.

Штампарија чији је први управитељ био Теодор Љубавић са браћом се налазила у Храму Светог Ђорђа (Свети Ђорђе на Дрини) у Доњој Сопотници, данашњем Новом Горажду у Републици Српској. Мјесто штампарије, Храм Светог Ђорђа је задужбина Херцега од Светог Саве, "великог војводе русага босанскога и кнеза дринског", Стефана Вукчића Косаче (Стевана или Шћепана), који је подигнут 1446. – 1448. године. На првобитној локацији ктиторског натписа (сада премјештен на нови портал) Херцега Стефана Вукчића Косаче изнад улаза у првобитну грађевину Храма Светог Ђорђа у коме се налазила штампарија се налазио натпис: "В љето 6954/1446. год. аз раб Христу Богу господин Херцег Стефан ваздвигох храм светога великомученика Христова Георгија моле се јему да помолит се за мње грешном Владице моему Христу".

Црква Св. Ђорђа у Сопотници се сматра оснивачем и власником друге по старини штампарије на Балкану а прве на просторима данашње Републике Српске. Штампарија Божидара Љубавића Горажданина, или Дринска штампарија је непосредно по турској окупацији, снабдијевала осиромашене и страдале српске православне цркве и манастире богослужбеним књигама будући да је много старијих рукописних литургијских књига спаљено и уништено у протеклим деценијама 15. вијека. Матрице и технологију штампарије настављају монаси дрински Јован Малешевац и Матија Поповић посредством славног филолога, Словенца Приможа Трубара, средином 16. вијека, у Ураху код Тибенгена. Стефановић – Венцлавић ће у 18. вијеку у Острогону, обраћати се српским шајкашима са “браћо дрињани”, а његов претходник Кипријан Рачанин ће бити оснивач књижевне традиције српског народа Угарској.



Crkva Svetog Djordja u Donjoj Sopotnici kod Gorazda, sagradjena je 1454. godine kao zaduzbina Hercega Stjepana Vukcica - Kosace. Bozidar Gorazdanin 1519. godine u crkvi Svetog Djordja, sa Cetinja, donosi stampariju, koja je kao druga po starini na Balkanu ( odmah iza Cetinjske ) radila sve do 1526. godine.
Ploca iznad ulaznih vrata na kojoj je ispisano da je utemeljitelj Crkve Herceg Stjepana Vukcic se smatra jos jednim dokazom da je on bio pravoslavac, a ne pataren, kako su muslimani i Hrvati tvrdili. Crkva je nekada i fresko slikana, a tokom vjekova su je Turci vise puta palili.

Crkva je unistena u oruzanim sukobima 1992. godine.

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80_%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B
http://www.znanje.org/i/i21/01iv05/01iv0524r/crkva_svetog_djordja.htm
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 4 Sep - 18:57



Svetolik M. Dragačevac, sreski načelnik iz Paraćina, poslao je 25. marta 1941. pismo Adolfu Hitleru u kojem ga naziva aždajom i poručuje da će mu Srbi proliti krv i nogom stati na vrat. Pismo je dugo bilo u arhivi Ministarstva unutrašnjih poslova prvo FNRJ, a kasnije SFRJ.

- Krvožedni Hitler hita da nijedna njiva na ovoj zemaljskoj kugli ne ostane zasejana jadom i čemerom. Ni naša napaćena otadžbina nije pošteđena. Pružamo ti svoju poštenu ruku, ali ti hoćeš i srce - napisao je Dragačevac.Hrabri sreski načelnik drznuo se da poruči Hitleru da je bilo dosta.

- Tebi, Hitlere, Kainov sine, mi, deca velikih otaca i dedova, uzvikujemo: „Dosta!“ Ne slušaš li, naići ćeš na bodre mišice naše. Prolićemo ti krv i nogom ti, aždajo, stati na vrat, da se ne digneš. Upamti da nas je možda gospod Bog odredio da kod nas dobiješ odmazdu za sva nedela. Upamti - poručio je Dragačevac, koji je uhapšen u junu 1941. i upućen u logor Mathauzen, gde je pogubljen 1942. godine.

Sa: http://www.kurir-info.rs/srbin-pisao-hitleru-azdajo-srbi-ce-ti-proliti-krv-clanak-730295
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Uto 10 Sep - 10:46



Петар Прерадовић, генерал-мајор Петар фон Прерадовић, (Грабровница крај Питомаче, 7/19. март 1818 — Фарафелд крај Беча, 18. август 1872), српски и хрватски пјесник и словенофил.

Прерадовићи воде порекло из Старе Србије, одакле се у XVII веку, пре велике Сеобе Срба, преселили у Бачку и настанили у селу Леђен (данас Риђици) у горњој Бачкој, између Баје и Сомбора. У време пресељења старешина задруге Прерадовића био је свештеник Српске православне цркве. Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се у Војној крајини војном позиву. Постојале су три гране Прерадовића и де Прерадовића (Депрерадовића), леђенска, руска и горњо-крајишка. Једна грана Прерадовића добила је угарско племство 1704. и користила предикат де Прерадовић. Од те гране породице води порекло руски дворјански (племићки) род Депрерадович, чији су чланови руски генерал-мајор Рајко (Родион) Степанович Депрерадовић, бивши аустријски граничарски потпуковник који је дошао са породицом у Русију 1752, његов син руски генерал-мајор Иван Родионович Депрерадович и унук руски генерал коњице Николај Иванович Депрерадович (1767—1843), који се прославио у ратовима против Наполеона, као и поручник лајб-гардијског коњичког пука Николај Николајевич Депрерадовић (1802—1884) и генерал-мајор, командир Сејменовског пука, Леонтиј Иванович Депрерадович (1766— 1844).
Када је 1740. године укинута Потиска војна крајина са седиштем у Сомбору, онда је неколико официра из породице Прерадовић, прешло, са породицама у тзв. Горњу крајину. Из те гране Прерадовића је Петар Прерадовић.
На грбу Петра Прерадовића налази се, као спомен на граничарско порекло његове породице, грифон који замахује сабљом држећи при томе у левој руци одсечену турску главу.
Од Прерадовића, међу којима су и Прерадовићи из Грубишног поља, на списку убијених у логору Јасеновац Независне Државе Хрватске, до сада је идентификовано 100 Прерадовића.

Петар Прерадовић родио се 7/19. марта 1818. године у селу Грабовници, ђурђевачке регименте у српској православној породици Јована Прерадовића, аустријског граничарског официра, родом из Грубишног Поља у Војној крајини, и мајке Пелагије Прерадовић. Школовање је започео у Грубишном Пољу, па наставио у Ђурђевцу и Бјеловару. Кад је умро Јован Прерадовић, Петар је био дете. Мајка Пелагија коју често помиње у својим песмама, остала је самохрана удовица.

Када је напунио 12 година, 1830. године, Петар Прерадовић је уписан у Војну академију (кадетску школу) у Винер Нојштату (нем. Wiener Neustadt, Бечко Ново Место), где је провео наредних 8 година. Током школовања сви ђаци те школе вођени су као римокатолици, што је могло да буде измењено, на изричит захтев питомца. Међутим, до тога је ретко долазило, па су православни питомци постепено, одлажењем на католичке мисе са друговима, без формалног покрштавања, постајали римокатолици. Тако је и Петар Прерадовић, као дечак-питомац кадетске школе, прећутно записан као римокатолик и из православне вероисповести преведен у католичку, а да није обављен формални чин конверзије. Његова припадност римокатоличкој цркви, касније је појачана пошто су му обе жене биле римокатоличке вероисповести. Одмалена одвојен од породице и школован на немачком језику Петар Прерадовић је покатоличен, понемчен и скоро потпуно је заборавио матерњи језик. Када је 1838. по завршетку Војне академије, посетио мајку и сестру и једва се са њима споразумевао.

Прва служба, по завршетку Академије, била је у Милану, где се 1838. упознао са такође аустријским официром хрватским писцем Иваном Кукуљевићем Сакцинским који је утицао на „повратак“ матерњем језику. Петар Прерадовић сведочи у својим песмама како се присећао речи своје мајке из раног детињства. Исти сусрет извршио је хрватски утицај на Петра Прерадовића и заинтересовао га за сложене политичке и културне прилике у Бановини Хрватској која се као део Краљевине Мађарске (Угарске) налазила у Аустријском царству, и нешто касније у Аустроугарској.
Приликом прекоманде у Задар 1842. године Петар Прерадовић се упознао са Спиродоном Спиром Димитровићем у чијој кући су се често окупљали истакнути далматински Срби. На растанку са Спиром Димитровићем, Петар Прерадовић му је обећао да ће му послати песму на српском језику. Тако је настала прва Прерадовићева песма на матерњем језику Посланица Шпири Димитровићу.

По завршетку Војне школе 1838, Петар Прерадовић, накратко се видео са мајком и сестром, да би отишао на прву службу у Милано, одакле је 1842. прекомандован у Задар. Од 1847. је у Италији где учествује у ратовима. По својој жељи и заузимањем пријатеља 1849. прекомандован је у Загреб где је био ађутант бана Јосипа Јелачића, потом као мајор немачко-банатске пуковније на служби је у Ковину (1853), у Бечу и Глини (1854), као генералштабни потпуковник 1858. прекомандован је у Темишвар. Из Темишвара прекомандован је у Арад, а после поново у Беч. У чин пуковника унапређен је 1859. године, а после ратова 1866. у чин генерала.

Почетком 1871. године било је изгледа да ће Петар Прерадовић бити наименован за бана Бановине Хрватске која је била у саставу Краљевине Угарске у саставу Аустроугарске. Због нарушеног здравља летовао је често у Веслави (1861, 1863, 1864). Умро је у Фарфелду код Веславе 18. августа 1872 у 54. години . Сахрањен је у Бечу, а 1879. године његови посмртни остаци пренесени су на загребачко гробље Мирогој.

Прерадовић се два пута женио, први пут Италијанком, други пут Немицом. Имао је седморо деце. Његово потомство данас је немачка, односно аустријска породица фон Прерадовић. Његова унука Паула фон Прерадовић аутор је текста данашње аустријске химне.

Песма „Хрват или Србин“

Мишљење Петра Прерадовића о српско-хрватским односима и његово словенофилство добро се може видети у његовој песим Хрват или Србин.

„ Хрват или Србин
(Некоме пријатељу)
Ти се на ме срдиш, мили побратиме,
Велиш: „Србин јеси, србско имаш име,
Твоји прадједови сви су Србљи били,
На Косову пољу модру крвцу лили,
А ти, њихов унук, за Србље, не мариш,
Већ се у Хрватсву покварену квариш! "
Твој ме укор, побре, тишти, одвећ јако
И да ниесам војник, под тиском бих плако;
Ал овако знадеш, лаке су ми мисли,
И попуштам ондје, гдје би други стисли.
Изван ако хоћеш да се порвамо,
А ти седлај ноге, пак дојаши амо,
Установи мјесто, вриеме и другара,
Па ћемо разпачат, што нам срце пара,
А у циелом свиету нека спомен буде,
Да су до два брата били двије луде.


Danas ih Hrvati svojataju...

Sa: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B#note-1
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pet 11 Okt - 19:48

Slavna prošlost - Uprkos primetnom snebivanju vlasti u Srbiji, Toplica počela sa proslavom Balkanskih ratova
Gvozdeni puk jači od dve imperije.

Kad je ukazom kralja Petra I, 17. septembra po starom, a 3. oktobra 1912. godine u 17 sati po novom kalendaru, objavljena mobilizacija srpske vojske za rat Srbije protiv Turske, malo ko je mogao da pretpostavi da će počevši od tog dana 1912. godine, pa sve do decembra 1918. godine srpski narod i njegova vojska preživeti najteži period i najveću slavu koju jedan, po veličini mali narod, a po izdržljivosti i hrabrosti veliki, u svom postojanju može da doživi.
Za 6 godina ratovanja srpska vojska je u čuvenim Balkanskim ratovima 1912. protiv Turske i 1913. godine protiv Bugarske, a zatim od 1914. pa sve do decembra 1918. godine, protiv Austrougarske, Nemačke i Bugarske, u saradnji sa saveznicima, pre svega sa Engleskom i Francuskom, uspela da slomi i porazi i ovu trilateralu, kojoj je gledano iz ugla istoričara umalo pošlo za rukom da uništi Srpsku državu i u potpunosti zagospodari centralnim delom Balkanskog poluostrva.
Dakle, od početka oktobra 1912. godine pa sve do početka decembra 1918. godine srpska vojska i srpski narod su bili u samom centru svetskih zbivanja.
Za šest godina ratovanja na prostoru evropskog dela Balkana srpska vojska je slomila dve najveće svetske imperije: Otomansku (tursku) i Germansku (nemačku i austrougarsku) imperiju.
Danas, kad se od oktobra 1912 pa sve do oktobra ove 2012. godine navršava sto godina od oslobodilačkih ratova srpskog naroda, ovaj je narod ponovo na početku borbe: opstati ili nestati.
Kako sad stoje stvari, pred srpskim narodom i njegovim rukovodstvom je velika dilema, da li gromoglasno slaviti stogodišnjicu oslobodilačkih ratova?
Ili ne?
Danas, kad su nekadašnji srpski neprijatelji i srpski saveznici bliski, postavlja se pitanje da li će srpskim obeležavanjem pobede u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu neko biti uvređen ili ne?
Nekadašnji srpski neprijatelji, Turska i Nemačka, prema najavama koje stižu iz njihovog tabora, spremaju se da slave stogodišnjicu stvaranja Albanske države!!
Novostvorena Makedonska država najavljuje da će čak i finansijski pomoći proslavu stvaranja Albanije?!
Dve takođe nove balkanske države, Hrvatska i BiH, jednostavno su nezainteresovane za bilo koji vid slavlja. Bivši veliki srpski saveznici Englezi i Francuzi se eksplicitno ne izjašnjavaju da li će ili ne nešto slaviti, SAD su u ovom trenutku nekako bliže Nemačkoj, Turskoj i Albaniji.
Bugarska i Grčka, članice nekadašnjeg Balkanskog saveza, kome je tokom 1912. godine pripadala i Srbija, iako su zajednički proterale Tursku sa evropskog dela Balkana, danas nemaju zajednički stav: da li ili ne obeležiti prvi Balkanski rat?!
Bugari neće rizikovati, tvrde bugarski zvaničnici, s obzirom na to da su u Drugom balkanskom ratu, 1913. godine, do nogu poraženi od Srbije, da obeležavanjem
Prvog balkanskog rata protiv Turske Srbija ne iskoristi veliku priliku i uz njihovu podršku proslavi i pobedu nad Bugarskom tokom 1913. godine.
Na teritoriji Južne Srpske Pokrajine, KiM, a „Svedok“ je to najavio pre 5 godina, Turska će 13. novembra 2012. godine, na stogodišnjicu svog proterivanja sa evropskog dela Balkana, zvanično obeležiti svoj ponovni veliki povratak.
Dakle, na KiM se vrše velike pripreme kojima će biti obeleženo 100 godina od stvaranja Albanije i, nakon 100 godina, ponovni povratak Turske na evropski deo Balkana.
Bez obzira na sve, svidelo se to nekome ili ne, Srbija će krajem oktobra na tlu Makedonije (uz njenu saglasnost) obeležiti dan pobede u Kumanovskoj bici, koja je bila prekretnica u proterivanju Turske sa Kosova, iz Sandžaka i Makedonije (tadašnje Južne Srbije).
To da li će neko od srpskih neprijatelja proslavom slavnih oktobarskih dana iz 1912. godine biti uvređen ili ne, a neko od prijatelja ipak biti ushićen, očigledno Topličane ne interesuje.
Počev od trećeg oktobra 2012. godine, dakle, od dana kad je pre 100 godina kralj Petar I objavio mobilizaciju srpske vojske, u Prokuplju su počeli dani kojima se slavi 100 godina od formiranja njihovog čuvenog Gvozdenog puka i 100 godina od početka borbe za oslobođenje Srbije.
Kako za „Svedok“ ističe nekadašnji načelnik Topličkog okruga Ratko Zečević, pokretač obeležavanja ovih velikih događaja iz istorije Srbije u Toplici, Toplica se kroz istoriju uvek dobro ophodila prema svojoj Srbiji.
- Toplica je bila ta koja je kroz vekove za odbranu Srbije i za njenu slobodu dala svoje najbolje sinove. Tako je bilo i 1389. u čuvenom Kosovskom boju, tako je bilo i tokom Balkanskih 1912. i 1913. godine i tokom Prvog svetskog rata, od 1914. pa sve do 1918. godine, a tako je bilo i tokom rata 1999. godine. Toplica je tada sa 98 odsto mobilizovanog ljudstva stala u odbranu tadašnje SRJ.
Kako predsednik Opštine Prokuplje, Ljubiša Đurković, kaže, obeležavanje stogodišnjice velikih događaja iz 1912. godine u Prokuplju će trajati do kraja 2012. godine.
- Sve je počelo Naučnim skupom, na kom je učestvovao veliki broj istoričara i političara, kaže Đurković, zatim okruglim stolom, održavaju se časovi istorije u prokupačkim školama, 5. i 6. oktobra prokupačka crkva Sv. Prokopije je u saradnji sa vojskom i policijom Srbije organizovala litije ulicama Prokuplja, u samoj crkvi je organizovan pomen palim Topličanima u svim dosadašnjim ratovima.
Velikom Vojnom paradom pripadnika 3. brigade Kopnene vojske Srbije iz Niša, koja je naslednica istorijskog borbenog puta čuvenog topličkog Gvozdenog puka u kojoj je učestvovala i Gardijska jedinica Vojske Srbije, 7. oktobra je obeležen dan polaska Drugog gvozdenog puka Moravske divizije prvog poziva u rat te 1912. godine.
Smotru pripadnika 3. brigade Kopnene vojske Srbije i jedinicu bataljona Srpske garde, kao i otvaranje same Vojne parade obavio je načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković.
Obraćajući se velikom broju gostiju i okupljenim Topličanima, general Diković je naglasio:
- Sećanje na junake Drugog gvozdenog puka moramo čuvati zauvek, a danas je pred nama zadatak da organizujemo vojsku po meri naroda, a to moraju uraditi zajedno narod i vojska.
O ratnom putu Drugog gvozdenog puka Moravske divizije I poziva ,,Knjaz Mihajlo“, tokom ratova od 1912. pa sve do završetka Prvog svetskog rata 1918 godine, uključujući i period od 1918. do 1920. godine kad su pripadnici Gvozdenog puka obavljali gardijske zadatke u Beogradu, govorio je sadašnji komandant 3. brigade Kopnene vojske Srbije, general Želimir Glišović.
- U rat i večnu slavu puk je krenuo po starom kalendaru 24. septembra 1912. godine (po novom 7. oktobra 1912. godine). Bio je to dan kada se pola Toplice sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj 2. pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihajlo“. Očevi i majke, mlade snaše sa bebama u rukama, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojeni puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marša „Drino, vodo hladna“ krenuo je prema Markovom kamenu niz Toplicu ka Kumanovu. Cvet Topličana otišao je na put sa kojeg se većina neće vratiti. Otišli su u rat, u istoriju i večnu slavu.
Govoreći dalje o borbenom putu Drugog topličkog gvozdenog puka, general Glišović je nabrojao sve velike bitke u kojima je ovaj puk učestvovao i i kojima je izvojevao pobede.
U Prvom balkanskom ratu izvojevane su pobede u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici. Pri tom je naglasio da je u Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo 50 odsto vojnika - komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri četa. Od drugog Balkanskog rata sa Bugarima, ovaj puk počinje da se naziva „gvozdeni“ , rekao je general Glišović i nastavio:
- Puk se proslavio u Bregalničkoj bici, kad je u najkritičnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, puk zadobio besmrtnu slavu čuvenim jurišom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i rešena bitka na Bregalnici.
General Glišović nije mogao da propusti da ne kaže i istakne sva junačka dela koja je toplički Gvozdeni puk boreći se za Srbiju učinio tokom Prvog svetskog rata, 1914. godine na Ceru, Tekerišu i Kolubari.
Videvši kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena, a pukovnik Stojanović slavno poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao „Marš na Drinu“. Komandu nad pukom primio je treći ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milić, koji je sa pukom prešao Albaniju, i posle oporavka u Grčkoj učestvovao u svim čuvenim bitkama za proboj Solunskog fronta, gde je slavno poginuo.
Puk se posebno istakao za vreme proboja Solunskog fronta, rekao je general Glišović, kada je u centru srpskog borbenog rasporeda zauzeo selo Gorničevo i otpočeo gonjenje razbijenog neprijatelja. U ovim borbama su se proslavile i jedine dve žene, nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.
Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem čuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, što je omogućiilo da se oslobodi Bitolj. Posle proboja Solunskog fronta u kojem je aktivno učestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobođenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i preko Pančeva krenuo je na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povučen je iz Vojvodine u Beograd.
Puk je sve do 5. maja 1920. zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana Garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su 7. oktobra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konačno su se vratili u rodni kraj.
Nakon govora komandanta 3. brigade Kopnene vojske Srbije, generala Želimira Glišovića, skupu se obratio i domaćin, predsednik Opštine Prokuplje Ljubiša Đurković, koji je zahvalio pripadnicima vojske Srbije, gostima i okupljenim građanima na podršci da se ne zaborave junačka dela srpske vojske i naroda, pri tom je Đurković pozvao na jedinstvo političkih partija koje je u ovom trenutku Srbiji neophodno.
Mora se odati veliko priznanje pripadnicima treće brigade Vojske Srbije koja je u samom centru grada prikazala sva borbena sredstva kojima brigada raspolaže, uključujući i bespilotne letilice koje su od skoro uvedene u borbeni poredak ove jedinice.
Suze i aplauzi građana Toplice, za vreme Vojne parade pripadnika 3. brigade Kopnene vojske Srbije i Garde, koji su se sjatili iz Kuršumlije, Blaca i Žitorađe, kao i mnogobrojnih gostiju iz Niša, Zaječara, Merošine, mesta koje danas pokriva 3. brigada
Vojske Srbije, dokaz su jedinstva vojske i naroda.
Svečanostima u Prokuplju nije prisustvovao niko iz vrha sadašnje srpske vlasti, osim načelnika Generalštaba vojske Srbije, generala Dikovića - pa ni sam premijer Srbije, Topličanin Ivica Dačić, a ni ministar odbrane Aleksandar Vučić, iako je njihovo prisustvo bilo najavljeno, to nije umanjilo veličinu obeležavanja praznika Drugog gvozdenog puka.
Mora se naglasiti da je veliku pažnju prisutnih izazvao nastup Gardijske jedinice Vojske Srbije.
Vojna parade u kojoj su se smenjivali pešadinci, artiljerci, tenkisti, gardisti imala je svoje finale, kad se na prokupačkom Trgu heroja pojavila jedinica 3. brigade u uniformama, opremljena borbenim kompletom iz 1912. godine, predvođena konjicom.
Na kraju Vojne parade, za sve učesnike, građane i goste, komanda Treće brigade Vojske Srbije u gradskom parku priredila je ručak. Na meniju je bio vojnički pasulj, danas gotovo zaboravljena vojnička hrana.
Sve u svemu, Toplica se na poseban, sebi svojstven način seća i poklanja senima palih Topličana i Srba za oslobođenje u ratovima od 1912. pa do 1918. godine.

MOBILISANO OKO 20.000 TOPLIČANA
U Prokuplju je po starom kalendaru od 20. do 24. septembra 1912. godine (po novom od 3. do 7. oktobra) za samo 4 dana mobilisano 19.978 vojnika. Iako je vrhovna komanda Srpske vojske izdala ukaz da se na teritoriji Prokupačkog pukovskog okruga, mobiliše samo 4.700 pripadnika prvog poziva, u borbama za oslobođenje Kosova, Sandžaka i Makedonije dodatno je mobilisano još oko 16.000 vojnika! Dobrovoljaca!
Dakle, reč je o dobrovoljcima koji su mobilisani u Drugi pešadijski puk drugog poziva - 4.095 vojnika.
Drugi pešadijski puk trećeg poziva - 3.559 vojnika,
Drugi prekobrojni puk prvog poziva - 4.600 vojnika
Prvi bataljon za Šesti prekobrojni puk - 1.000 vojnika, 4 dopunska bataljona - 2.024 vojnika.
Ukupno sa prvim pozivom - 19.978 vojnika.

„Ljupki narednik“ Alena Bardžesa
Sećanje na Floru Sands
Najautentičniju priču o Drugom gvozdenom puku Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihajlo“ napisao je novinar i publicista londonskog lista ,,Dejli mejl“ Alan Bardžes.
Reč je o knjizi „Ljupki narednik“. Knjiga je napisana na osnovu autentičnog kazivanja pripadnice Četvrte čete prvog bataljona Drugog gvozdenog puka, Engleskinje Flore Sands, žene koja je sa Drugim gvozdenim pukom pregazila Albaniju, a zatim se nakon proboja Solunskog fronta sa ostatkom puka vratila u Beograd.
Flora je nosilac Karađorđeve zvezde, umrla je u Londonu sa činom majora Srpske Vojske. Bila je dobrovoljac u Vojsci Jugoslavije tokom rata 1941. U svojim sećanjima major Srpske vojske, Flora Sands, zapisala je:
- Bila sam učesnik borbe Drugog gvozdenog puka tokom povlačenja Srpske vojske preko Albanije. Bilo je to na planini Babuni, kad je Drugi gvozdeni puk dobio zadatak da u Babunskom klancu štiti povlačenje Srpske vojske. Nas je u klancu napalo 20.000 Bugara. Puk je pucao, Bugari su ginuli, ali su nadirali. Kad nam je ponestalo municije, naredbom komandanta puka Dimitrija Milića, noževima i sabljama smo pojurili na Bugare. Povela se borba prsa u prsa, posle kraćeg vremena 5 bugarskih pukova naspram 4.000 pripadnika Drugog gvozdenog puka dalo se u bekstvo. Bio je to pravi termopilski klanac, ovo govorim, rekla je tada Flora Bardžesu, da se nikad ne zaboravi.
U knjizi Flora govori o gladi i muci prilikom prelaska preko Albanije, i, naravno, o velikoj ljubavi koja se tom prilikom rodila između nje i komandira Četvrte čete Janaćka Jovića iz D. Rečice kod Prokuplja.

...
http://www.svedok.rs/index.asp?show=84807
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pet 11 Okt - 19:57

...
Kako je Gvozdeni puk zaustavio Bana Jelačića

Kako su Austrougari pokušali da pređu Drinu s Banom Jelačićem dok ih Brka nije uhvatio u potkovicu koja se i danas proučava kao genijalni manevar.

U julu 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji. Kao povod za objavu rata moćna carevina je iskoristila atentat u Sarajevu u kome su srpski zaverenici ubili nadvojvodu Franca Ferdinanda.



Protestna nota austrougarske vlade našla se na stolu srpske vlade u Beogradu 10. jula po starom kalendaru, a samo pet dana kasnije stigla je i formalna objava rata Srbiji. Za državu i narod koje su već izmučila dva tek završena Balkanska rata činilo se da će početak novog, za koji se ispostavilo da će biti svetski, ipak, biti previše i da mala balkanska kraljevina neće izdržati još jednu ratnu oluju. Kroz čitav 19. vek i sve ratne sukobe koje je Srbija vodila, narod i pre svega vojska su se kretali od severa ka jugu, jer je najveći neprijatelj do tada, a to je Turska, bio na jugu. Izuzetak je bio samo tokom Mađarske bune 1848. - 1849. kada su srpski vojnici morali na na sever. I u dva Balkanska rata 1912. i 1913. godine vojska je išla ka neprijateljima na jugu, prvo ka Turskoj, a zatim i ka Bugarskoj. Prvi svetski rat ili Veliki rat kako se tada nazivao, doneo je obrt i u kretanju trupa.



Neprijatelj je u Srbiju dolazio sa severa. Strateški gledano, za Srbiju je takav upad bio lošiji nego da napad dolazi sa juga jer su se najbogatiji srpski gradovi i najrazvijeniji delovi zemlje nalazili upravo na severu. Prvi ciljevi neprijatelja bili su Šabac i Beograd. Beograd je odolevao napadima, dok je Šabac brzo pao pod austorugarsku kontrolu. Činilo se da se ratna sreća neće brzo promeniti i da Beograd neće moći dugo da odoleva napadima. Međutim, Srbi su pokazali da su tvrd orah u bici na Ceru. Ta bitka je zabeležena kao prva saveznička pobeda na svim frontovima u Prvom svetskom ratu.



"Bitka na Ceru učinila je kraj početnom uspehu neprijatelja. Preobraženje 1914. godine bio je doista veliki praznik i slavan dan srpske vojske. Ta sjajna pobeda nije ni izdaleka značila i kraj rata jer mu to beše samo slavan početak, koji je pokazao našem "novom" neprijatelju da pred sobom ima pobednike sa Kumanova i Bregalnice", navedeno je u knjizi Živana Živanovića, "Srbija u ratovima". U pobedama izvojevanim u prethodna dva rata koje je Srbija vodila, veliku ulogu je igrao i Gvozdeni puk, koji je učestvovao u svim značajnijim bitkama u Balkanskim ratovima. Srbija je u ratovima 1912, 1913. i 1914. godine mobilisala više od stotinu pukova različitih rodova vojske. Od njih je samo 2. Pešadijski puk Knjaz Mihailo imao čast da ponese počasni naziv, Gvozdeni! Ove godine se obeležava sto godina od nastanka ovog puka. Tradiciju Gvozdenog puka danas nastavlja Treća kopnena brigada Vojske Srbije.



Puk Knjaz Mihailo formiran je u oktobru 1912. godine u Prokuplju i brzo se svojim ratnim uspesima i hrabrošću istakao u Balkanskim ratovima. U sastavu ovog puka bilo je oko 20.000 Topličana. Naziv "Gvozdeni", puk je poneo po završetku Drugog balkanskog rata kada je poginulo 50 odsto vojnika i oficira njegovih pripadnika. O herojstvu ove jedinice dovoljno govori podatak da je 250 pripadnika odlikovano najvišim srpskim odlikovanjem, Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a to odlikovanje su dobile i dve žene pripadnice puka, podoficiri Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.



Svi vojnici, članovi ovog puka bili su heroji svaki za sebe, ali jedan od njih se posebno istakao. Na čelo Gvozdenog puka uoči Cerske bitke u Prvom svetskom ratu, stao je pukovnik, Milivoje Stojanović Brka i tako postao drugi ratni komandant puka. Stojanović je tu jedinicu vodio samo nekoliko meseci jer je izgubio život već u bici na Kolubari, ipak ostao je ovenčan slavom. Milivoje je bio jedan od najelitnijih vojnika srpske vojske, pa je isto tako bilo i prirodno da stane na čelo najelitnije jedinice. Čim je došao na čelo puka iskazao se svojim raskošnim vojnim talentom. Zajedno sa Gvozdenim pukom uspeo je da razbije ključne jedinice austrougarske vojske osvojivši selo Tekeriš, tada je nastala čak i pesma, "Dođi Švabo da vidiš gde je Tekeriš". Tekeriš je planinsko seoce na planini Cer u blizini Loznice. Srpska vojska je do Tekeriša stigla iz pravca Koceljeva, a tu se otvorio i front Šabac – Tekeriš – Krupanj dužine oko 50 kilometara. Srpska vrhovna komanda shvatila je da će Austrougari najjači napad sprovesti sa severo-zapada, tačnije da će pokušati da pređu reku Drinu. Prva tačka odbrane bili su selo Tekeriš i planina Cer. Nakon Tekeriša, Milivoje se spustio na Drinu, bitka na Drini predstavljala je, prema rečima istoričara mr Radoja Kostića, svojesvrsnu pauzu između bitaka na Ceru i Kolubari. Na Drini je Milivoje Stojanović izveo genijalan manevar. Austrougari su na Drini želeli da izvedu nešto što se u vojsci zove "nasilno izviđanje" pa su u tu akciju poslali puk Bana Jelačića. Kada je taj puk krenuo preko Drine, sa druge strane u zasedi ih je čekao Gvozdeni.



Milivoje je postavio svoje vojnike u formaciju potkovice. Kada je formacija tako postavljena neprijatelj ne sluteći šta mu se sprema ulazi u potkovicu, kada je trenutak dobar, potkovica se zatvara i neprijatelj ostaje u zamci. Taktika pukovnika Stojanovića bila je više nego uspešna, poginulo je 500 Austrougarskih vojnika, a 173 ih je zarobljeno. Tu nije bio kraj podvizima ove jedinice. Kolubarskoj bitka se zbog genijalnosti vojne taktike i bojnog manevrisanja izučava na najvišim vojnim školama u svetu i dan danas. Ova bitka predstavlja jedinstven slučaj kada jedna vojska iz faze povlačenja prelazi u pun napad, a Stojanović je ponovo briljirao. U prvoj fazi bitke, koja je predstavljala potpuno povlačenje, Gvozdenom puku, kao najelitnijem delu srpske vojske, poveren je i najteži zadatak koji jedna jedinica može da dobije, a to je čuvanje odstupnice. Konkretno čuvali su leđa Drinskoj diviziji. Međutim, ovaj puk nije bio strogo orijentisan samo na odbranu, već je, kada su to prilike dozvoljavale, vršio i napade na neprijatelja. Sve ostale jedinice koje je Vojvoda Mišić zadužio da čuvaju odstupnicu Srbima, su samo to i radile, a Gvozdeni puk je i tu pokazao da je poseban.



"U noći 27. novembra 1914. Milivoje Stojanović je naredio prepad jednog kampa sa Austrijancima i tom prilikom zarobio je 260 austrijskih vojnika i šest oficira, par večeri kasnije, izveden je sličan prepad kada je tri oficira palo u zarobljeništvo zajedno sa 126 vojnika", naveo je istoričar mr Radoje Kostić. Kada se dogodio genijalan manevar, prelazak iz povlačenja u ofanzivu, Gvozdeni puk je dobio zadatak da osvoji vis Kremenicu, koji je bio ključan za dalje napredovanje. Taj vis su Austrijanci jako dobro čuvali i bilo ga je teško osvojiti. Gvozdeni puk je u tom zadatku imao hendikep, naime, Milivoje Stojanović je tada bio bolestan i ležao je sa temperaturom u svom šatoru, a za taj napad je zadužio oficira koji će voditi puk umesto njega. Međutim, vis je bio neosvojiv, jedan juriš, drugi juriš, treći juriš... Gvozdeni puk nije uspevao da savlada Austrijance i preuzme kontrolu nad visom. Pri svakom jurišu, sve više vojnika iz puka je ginulo. Pukovniku Stojanoviću su u šator gde je bio, stizale vesti o neuspešnim jurišima i poginulima. Čuvši sve to, Stojanović je rekao, da nije u redu da njegova deca ginu, a da on leži u postelji. Ustao je, obukao uniformu, stavio oprtač i sablju u korice i stao na čelo svog puka. Poveo je juriš koji je bio uspešan, puk je osvojio vis Kremenica, ali iz juriša se nikada nije vratio jer je pukovnik Milivoje Stojanović Brka tom prilikom izgubio svoj život. Znameniti srpski kompozitor Stanislav Binički, bio je prijatelj sa Milivojem Stojanovićem. U toku bitke na Ceru komponovao je Marš na Drinu, a kompoziciju je, zbog velike hrabrosti i herojstva, kasnije posvetio svom prijatelju, Milivoju Stojanoviću Brki.

http://www.media1.rs/zivot/istorija/1001294/1535224/Kako_je_Gvozdeni_puk_zaustavio_Bana_Jelacica
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
lija



Number of posts : 4285
Peпyтaциja : 2
Registration date : 31.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pet 11 Okt - 22:35

Svaka cast, Vuce! cheers Molim te, pisi dalje! Mnogo zanimljivih podataka koje nisam znala, a treba ih znati!!

_________________
Neki placu jer imaju dva sladoleda, a treba im samo jedan.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pon 14 Okt - 13:49



Мичел Пејџ (енгл. Mitchell Paige, срп. Михајло Пејић; Шарлерој, 31. август 1918 — Ла Кинта, 15. новембар 2003) је био амерички пуковник, добитник Медаље части због исказаног јунаштва и способности у бици за Гвадалканал.

Рођен је 1918. у градићу Шарлерој у савезној држави Пенсилванији, у породици српских досељеника пореклом из Војне крајине.[2] Године 1936. пријављује се за службу у маринцима[1] да би почетком Другог светског рата био пребачен на пацифичко ратиште.

У Бици за Гвадалканал, 25. октобра 1942, јапанске снаге, које су и поред великих губитака и даље биле бројчано далеко надмоћније у односу на америчке, кренуле су у одлучујући напад према аеродрому Хендерсон. Главни напад је био концентрисан на узвишење коју је бранила Пејџова јединица. Јапанске снаге су биле сачињене од 16. и 29. пешадијског пука са више хиљада војника и официра и наишле су на снажан отпор далеко мањег броја добро утврђених америчких маринаца, међу којима је био и наредник Пејџ. Борбе су трајале читаву ноћ, уз велике губитке на обе стране. Мичел Пејџ остао једини преживели маринац на брањеном узвишењу. Како би створио утисак да амерички положај није остао без одбране, Пејџ је сву ноћ брзо и наизменично пуцао из четири тешка митраљеза. У једном тренутку је изашао из рова носећи тешки, водом хлађени митраљез од 20 килограма и пуцао на Јапанце терајући их у бег. Ујутро, када је стигло појачање, војници су затекли наредника Пејџа како у рову исцрпљен чека на последњи напад Јапанаца. Био је окружен лешевима америчких и јапанских војника. Американци су одлучили да крену у противнапад, па је тако 17 маринаца, предвођених наредником Пејџом, натерало Јапанце на повлачење, а аеродром Хендерсон филд је био одбрањен.
Мичел Пејџ је за војне заслуге одликован медаљом части, али и орденом поморске легије Валоза и орденом „Пурпурно срце“. Касније је учествовао у Корејском рату, где је такође неколико пута одликован.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%BB_%D0%9F%D0%B5%D1%98%D1%9F

Mi­čel Pejdž je ro­đen 31. av­gu­sta 1918. go­di­ne u Pen­sil­va­ni­ji, u gra­du Šar­le­roa, na gra­ni­ci sa Oha­jom. Ro­di­te­lji su mu srp­ski imi­gran­ti ko­ji su po­čet­kom 20. ve­ka sti­gli u Ame­ri­ku iz Srp­ske Kra­ji­ne. Pejdž je go­vo­rio da je nje­go­vo po­ro­dič­no ime mo­ra­lo bi­ti Pe­jić, ali je si­gur­no Ame­ri­kan­ci­ma zvu­ča­lo kao Pejdž...
- Maj­ka nam ni­je do­zvo­lja­va­la da za­bo­ra­vi­mo svo­je srp­ske ko­re­ne. Ka­da bi moj brat Pit po­ka­zi­vao ma­njak in­te­re­so­va­nja, ona bi ga pod­se­ća­la: "Tvo­ja krv je te­kla Ko­sov­skim po­ljem" - re­kao je Pejdž u jed­nom in­ter­vjuu.
Majkl Pejdž je pre­mi­nuo 15. no­vem­bra 2003. go­di­ne u Ka­li­for­ni­ji, osta­viv­ši sve­do­čan­stvo o svom ži­vo­tu za­hva­lju­ju­ći ohra­bre­nju do­brog pri­ja­te­lja, po­zna­te ho­li­vud­ske zve­zde, Li­ja Mar­vi­na. Ka­da je iz­ra­zio sum­nju da će knji­ga de­lo­va­ti kao da sam se­be tap­še po ra­me­nu, Mar­vin mu je re­kao:
- Ka­ko će­mo da zna­mo, ako nam ne ka­žeš? Sa­mo se­di i na­pi­ši ona­ko ka­ko je bi­lo.
Ta­ko je sa­ču­va­na le­gen­da o "ži­voj le­gen­di", ma­rin­cu zva­nom Mič. Za­hva­lju­ju­ći ma­rin­cu Dži-Džej Džou ta le­gen­da pre­tvo­ri­la se u idol ame­rič­kih de­ča­ka.
Nje­go­va po­ro­di­ca srp­skih imi­gra­na­ta je, ka­že, bi­la po­no­sna na sli­ku ko­ja je pri­ka­zi­va­la srp­skog voj­ni­ka na be­lom ko­nju u Ko­sov­skom bo­ju (1389). Pri dnu sli­ke je pi­sa­lo "Ko­so­vo". Te­ško im je, ka­že, pa­lo ka­da je sli­ka uni­šte­na, za­jed­no sa dru­gim dra­go­ce­nim stva­ri­ma, u po­ža­ru ko­ji je iz­bio u ku­ći, ali, ka­že, "duh Ko­so­va je na­sta­vio da ži­vi".
Maj­ka ih je, ka­že, uči­la da bu­du i po­no­sni Ame­ri­kan­ci.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.70.html:179893-Heroj-americki-poreklo-srpsko

Po njegovom liku radjena je čuvena igračka vojnika dzi-aj Dzoa (G.I. Joe) 1998. god od strane Hasbra(najveca multinacionalana kompanija u svetu za proizvodnju igracaka).
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pon 14 Okt - 14:03



Огњеслав Костовић (рус. Костович Огнеслав (Игнатий) Степанович; Визбург, 1851 — Петроград, 30. децембар 1916) је био српски и руски проналазач и научник, капетан руске војске

По националности Србин, живео прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. Огњеслав је рођен у Аустрији, али је живео и школу похађао у Пешти. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи 8 људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха.
Две деценије пре Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод одн. тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар.

Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места, углавном у руским изворима, наводи се да је Костовић проналазач првог ваздушног брода.

1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме.
Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво (по некима, први на свету, пре немачког инжењера Отоа). Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор, јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска.
Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”.
Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев.
Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду.
Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг“.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D0%B3%D1%9A%D0%B5%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9A%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B


Дирижабл „Русија“ који је први пут полетео 1909. године, а изграђен је у француским заводима „Лебоди“ према Костовићевим нацртима

Огњеслав Костовић – проналазач ваздушне лађе

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pon 14 Okt - 14:25



Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский; Јасеник, 1668. - Санкт Петербург 1738) је био српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је Кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.

Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини. Када су Турци Ченгићи напали властелински посед, Сава је са оцем прешао у Дубровник, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Након што се Лука Владиславић, преселио у Дубровник додао је свом презимену Рагузински. Наиме, Дубровник је у међународним односима зван Рагуза (итал. Ragusa), што је био италијански назив за овај приморски град. Млади Сава је, као многи Дубровчани, научио морнарство. У дубровачким католичким језуитским школама, Владиславић је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској.
Одлази затим у Цариград да као трговац шири трговачке везе. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао исто разне тајне мисије. Владиславић је успео да прибави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. Ти уговори су допринели склапању и руско-турског мира, а Владиславићу био је отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову јула 1702. године. На Савин наговор, цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донео учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима.
Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојом (родоначелник породице Толстој из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој). Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду откупио је младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русији; Ибрахим Ханибал био је прадеда Александра Пушкина. Гроф Сава Владиславић закључио је војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту.
1708. враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште области. Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавештајне службе, за црноморски обавештајни рад добијао је апанажу од 325 рубаља годишње. Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на реци Покривна, и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.
Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за Јужне Словене, негује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдовом, помаже српским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Мирорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије.

Од 1716. до 1722. године Владиславић је представник Русије у Риму, где припрема конкордат између Русије и Ватикана, стара се о руским племићима у Риму (међу њима Иван Никитин) и набављује уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.
Од царице Катарине је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године. Исте године кренуо је у мисију за Кину, где његовим ангажовањем долази до кјахтанског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. век о и данас важећем разграничењу са Кином у Пекингу. Разграничење је потписано 5. априла 1728. на реци Бури.[2] Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу. Савин одговор на критичаре у вези споразума са Кином, пошто је Кина у то време водила строгу политику изолације на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је позната изрека у Русији: „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. Сава Владиславић је због успостављена односа са Кином одликован орденом Александра Невског.
Последњих година живота, сломљен смрћу своје три кћери, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицосавск (данас Киахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве српског Немањића. Умро је 1738. у Санкт Петербургу. Сахрањен је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%A0%D0%B0%D0%B3%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8

Srbin koji je razgraničio Kinu i Rusiju
Grof "smenio" sultana
Kaluđeri tajni agenti


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pon 14 Okt - 15:11

Краљева болница у Цариграду


Jован Аргиропулос предаје медицину у Краљевој болници (око 1448. године)

Јован Аргиропулос предаје медицину у Краљевој болници (око 1448. године)
Краљева болница у Цариграду (грч. Ξενὼν τοὒ Κράλη) је задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282—1321), подигнута почетком XIV века у склопу цариградског манастира Петра, који је тада обновљен. Приликом оснивања, Милутин јој је доделио поседе од чијих се прихода болница издржавала, а једна од њених обавеза била је да игуману светогорског манастира Хиландара обезбеди три собе током сваке његове посете Цариграду.
Монах и носокомос (лекар) Натанијел је 1406. године наручио поновно коричење илустроване копије са почетка VI века (која се данас чува у Бечкој Аустријској националној библиотеци), дела „Περί ὕλης ἰατρικής/De Materia Medica“, које је написао Педаније Дискорид (Πεδάνιος Διοσκορίδης/Pedánius Dioscorídes) у првом веку наше ере. Нешто касније, у XV веку, уз болницу је основана и школа (католикон музеион). Током последњих година Византије, у њој су, између осталих, предавали Михајло Апостолес и Јован Аргиропулос.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B0_%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%83_%D0%A6%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%83

Pored ostalih Milutinovih gradnji van zemlje arhiepiskop Danilo pominje i podizanje „ksenona“ koji u ono vreme ima ulogu bolnice i prihvatilišta - slično kao u evanđelskoj priči o Milostivom Samarijaninu. Ovoj zadužbini Danilo posvećuje opširan opis koji je podrobniji nego u svim drugim prilikama sem kod opisa gradnje manastira Banjske.
Biograf bolnicu smešta u manastir Prodroma (Jovana Preteče) ali se pojavljuje pitanje na koji od manastira posvećenih svetom Jovanu Krstitelju ta vest se odnosi. I u Carigradu kao i u Srbiji postoji mnogo hramova posvećenih istom svetom. Dovoljno je podsetiti na tekst trinaeste glave Studeničkog tipika gde se nabrajaju igumani manastira koji uzimaju učešća pri postavljanju starešine Studeničkog manastira: „i da uzme sa sobom episkopa i igumane svetog Đorđa u Rasu kao i svetog Nikole u Toplici i drugog svetog Nikole u Kaznovićima i drugog svetog Nikole u Dabru i svetog Đorđa u Dabru“.

MANASTIRSKA BOLNICA
Manastirska bolnica u Carigradu uživa veliki ugled i ostaje upamćena kod samih Grka kao „kraljev ksenon“ a potom preko poznijih akata došlo se do saznanja da se manastir Prodrom i manastirska bolnica u njemu nalazi u Carigradskoj četvrti Petra.
Prema nekim nagoveštajima na tom mestu bolnica je postojala i ranije, a onda je došao požar 1308. godine u kome je manastir teško postradao. Ovo je kralju Milutinu dalo priliku da se pojavi kao zadužbinar i da ostane dosledan skoro svuda primenjenom načelu da prvenstveno nastupi kao obnovitelj pa tek onda graditelj novog.
To je vreme kad reč „ksenon“ ima šire, višestruko značenje. Njime se u podjednakoj meri označava i svratište, prihvatilište a potom i bolnica. Blisko je to duhu evanđelske priče o milostivom Samarjaninu (Lk. 10, 30-36) „I pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoga konja, dovede u gostionicu ostade oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva groša te dade gostioničaru, i reče mu: „Gledaj ga, i što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim“.
Obnovljena Milutinova bolnica u Carigradu spada među mali broj njegovih zadužbina o čijem životu smo bar donekle obavešteni i posle smrti njihovog ktitora. Čudno je da se to više odnosi na zadužbine van Srbije nego na one u zemlji gde sa početkom obnove skoro da prestaju vesti o njima.

MUSION KSENONA
Pored toga što je „kraljev ksenon“ ugledno lečilište u njemu se razvija škola (Musion ksenona) gde su lekari ove bolnice ujedno i predavači. U skladu sa shvatanjima onog vremena tadašnji lekari se pored osnovnog zanimanja bave i izučavanjem drugih oblasti. Poznati lekari su Jovan Hortazmen, Jovan Artiropul... Sačuvana je minijatura gde se prikazuje kako Artiropul predaje lekaru Antoniju Piropulu... i lekaru Jovanu Panaretu u Kraljevom ksenonu“.
O bolnici se brine i „jedina vizantijska carica Srpkinja“ Jelena, udata za cara Manojla Paleologa, a ćerka Konstantina Dejanovića. Posebnu pažnju je obratila na ovaj manastir posle smrti svoga oca kada je davanjem velikog priloga htela da obezbedi stalni pomen svoga roditelja. Manastir Prodroma i Milutinova bolnica u njemu spadaju među one građevine koje su se odmah našle na udaru pljačkaša pri osvajanju grada Velikog Konstantina 29. maja 1453. godine.
Poznato je da sve ono što potiče od kralja Milutina - gradnja, slike, darovi - nosi sa sobom osobine vrhunskog kvaliteta. Tako je i sa carigradskom bolnicom.“ I tu načini mnoštvo odara, radi počivanja bolnima, meke postelje postavivši povrh njih. I tu ako kakav bolesnik nema nikakve nade zapovedi da svaki takav ide tamo spremljenom odru... I mnoge vešte lekare našavši dade mnogo zlata i što im je na potrebu, da neprestano nadziru bolesnike lečeći ih...“ Prema ovom opisu srpskog biografa, kao i na osnovu pomenutih podataka van njega, to bi bila pre ustanova koja pruža medicinske usluge vrhunskog kvaliteta nego prihvatilište za ugrožene i nezbrinute. I tu je prisutan donekle kontrast Milutinove ličnosti. Cilj takve zadužbine jeste da pruži neophodno zbrinjavanje što je moguće većem broju osoba a takvih je uvek mnogo. „Ako je ko od takvih bolnih isceljen odlazio na svoj put radujući se, opet je drugi bolnik dolazio na njegovo mesto...“ Ovde je prema biografu u prvom planu kvalitet koji mora ići na štetu prihvatnih mogućnosti. U ovom pogledu odredba hilandarskog tipika o manastirskoj bolnici daleko je bliža realnosti gde se staranje o bolesniku svodi na pružanje osnovnih neophodnih usluga“„. I postelje postaviti, bolesnima za ležanje i odmor i rabotnika im dati kako bi im pomogao u svemu... Iguman svagda ne retko u bolnicu neka dolazi i svakom donosi potrebno. A bratija naša bolesna da se, uzdajući se u u ovo ne raspuste tražeći suvišno.“
Ima nerealnog i u opisu Danilovom. Izgleda da je bolnica primala beznadežne slučajeve a tu je malo prilike da oni izlečeni odlaze i ustupaju mesto drugima. Kao i kod Bogorodice Ljeviške u Prizrenu ovde postoje odredbe o davanju „na portu“: „Obilno vina i hleba i druge različite hrane radi dovoljnog davanja ništima i stranima i svakome koji treba...“

POVEST O BOLNICI
Povest o bolnici i davanju na portu nalazi se u istom poglavlju Danilovog teksta ali su to dva dela koja ne odišu istim duhom kao da ne potiču od istog pisca, jer kod bolnice govori skoro o nemogućem dok je prikaz davanja hrane saglasan postojećoj praksi.
Praćenjem odgovarajućih izvora može da se zaključi kako postoji slojevita motivacija koja kralja pokreće na stvaranje dela zadužbinarstva. Ovde ga prema biografu podstiče i pomisao na dan Strašnoga suda (Mt. 25, 34-35) „Hodite blagosloveni oca mojega; primite carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta, jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me; gost bejah i primiste me.“
U manastiru Prodromu boravio je 1313. i hilandarski iguman Nikodim tokom svoje misije povodom izmirenja kraljeva Dragutina i Milutina. Tu se upoznao i sa odredbama Jerusalimskog tipika Svetog Save Osvećenog koji će nekoliko godina kasnije kao arhiepiskop prevesti na srpski za potrebe svoje crkve. „Poslah u Carski grad u manastir svetoga Preteče i Krstitelja Jovana, i prinesen mi bi ovaj tipik jerusalimski, i preložih ga u naš jezik sa pismena grčkoga jezika“.
Retki su primeri neposrednijih međusobnih veza Milutinovih zadužbina tako da odnosi svetogorskog manastira Hilandara i kraljeve bolnice u Carigradu deluju kao izuzetak. U manastiru Prodromu postoje ćelije namenjene samo za boravak hilandarskog igumana dok se on po potrebi manastira nalazi u Carigradu. Po aktu iguman svetogorskog manastira će „imati tri kelije u kojima se nalazi i hram u dvorištu ksenona za svoj boravak i odmor kad se bude bavio u Carigradu radi neke potrebe i posla“. Te prostorije sem hilandarskog igumana neće moći da koristi neko drugo lice. Zatim selo Mamicona jednim delom pripada manastiru Hilandaru, drugim kraljevoj bolnici.
Ustvari bolnica nije samostalna ustanova već je u sastavu Pretečinog manastira čiji iguman predstavlja bolnicu u sporazumu sa nastojateljem srpske svetogorske obitelji povodom dogovora o podeli pomenutog sela.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/982/tekst/kraljev-ksenon-u-konstantinovom-gradu/print/lat


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Sre 11 Dec - 17:11

Galipoljski Srbi preživeli Osmanlije, nestali u Jugoslaviji

Stravična sudbina "sremskih prognanika" govori o stradanju dugom pet vekova, ali i opominje. Vremenom asimilovani, matica ih zaboravila. U Makedoniji trenutno živi samo 12 Srba Galipoljaca


Galipoljski Srbi snimljeni po dolasku u Jugoslaviju 1922. godine


SRBI iz Srema i Beograda, branioci poslednjeg ostatka srpske despotovine, poklekli su pred osmanskom invazijom početkom 16. veka. Osmanlije su ih zbog nepokornosti u okovima preselile u Carigrad i na Galipoljsko poluostrvo. Najveći deo se u narednim vekovima stopio sa okolnim stanovništvom, samo su sremski izgnanici u selu Bajramčik 400 godina čuvali svoj nacionalni identitet, jezik, veru i nadu da će se jednog dana vratiti u otadžbinu.


Želja im se ispunila 1922, kad su došli u Jugoslaviju, ponosni što su sačuvali srpski identitet. Posle 1945. za pola veka stvaranja veštačkih nacija u SFRJ po receptu Kominterne, Galipoljski Srbi su nestali.

- Posle neverovatne odiseje više od 1.100 Galipoljskih Srba došlo je 1922. u selo Pehčevo na krajnjem istoku današnje BJR Makedonije. Na nadgrobnim spomenicima do Drugog svetskog rata vidi se da su sahranjivani pod starim prezimenima na "ić". Posle rata na grobnicama istih porodica pišu prezimena koja se završavaju na "ski". Od 73 porodice Galipoljaca koje su došle u Pehčevo na poslednjem popisu 2002. samo 12 stanovnika ove varošice izjasnilo se kao Srbi - kaže istoričar Borisav Čeliković, urednik edicije "Koreni".

- Reč je o antropogeografskim istraživanjima porekla naselja i porodica Srba na svim našim etničkim prostorima. Među tim sagama o seobama našeg naroda, najintrigantnija je ona o Galipoljskim Srbima - smatra Čeliković, koji je nedavno posetio Pehčevo u potrazi za Galipoljcima.


NESTALI ZBOG NEBRIGE
SVE studije o vekovnoj odiseji "sremskih izgnanika" prvi put su sakupljene i objavljene tek krajem 2012. u knjizi "Galipoljski Srbi" edicije "Koreni" u izdanju "Službenog glasnika" i SANU. - Cilj "Korena" je da u 80 knjiga objavi na jednom mestu sve studije napisane o naseljima i poreklu srpskog stanovništva, od Galipolja do Bele Krajine u Sloveniji, od južne Italije do srpskih naselja u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji i Ukrajini. Osnovu čine studije objavljene u "Srpskom etnografskom zborniku" Srpske kraljevske akademije. Nažalost, ovakva ozbiljna proučavanja srpskog etničkog prostora praktično su prestala polovinom 20. veka. Zbog takve nebrige matice, Srba u udaljenim enklavama više i nema, jer su potpuno asimilovani.

Otkrio je da se oni danas izjašnjavaju kao Makedonci.

- To je očekivano jer ih je matica zaboravila. Pretapanju u novu naciju doprineli su i prirodni procesi mešanja i stvaranje veštačkih nacija u SFRJ. Tek tad su Galipoljci izgubili nacionalni identitet i zaboravili jezik koji su čuvali vekovima - konstatuje Čeliković.

Odiseja "sremskih prognanika" počinje posle propasti despotovine, kad turski hroničari beleže da Srbi sa "ostrva Srem", kako su nazivali prostor između Save i Dunava, i dalje žestoko brane svoje utvrđene gradove, pre svih tvrđavu Šabac i rezidenciju despota, prestoni grad Kupinik. Ipak, njihova hrabrost nije mogla da zaustavi invaziju. Srem je opustošen, a osmanska vojska je uspela da u obruč zatvori Beograd, koji je pao 1521. posle junačke odbrane. Malobrojnu ugarsku posadu Osmanlije su pustile na slobodu, ali ne i nepokorne Srbe. Sremci i Beograđani su pod pratnjom turskih vojnika krenuli na dugi marš ka Carigradu.

- Tvrđave Kupinik, Bareš, Zemun i Slankamen osvojene su velikim zalaganjem boraca. Predvodnici otpora i oni koji su se uporno suprotstavili bili su zarobljeni i stavljeni su u lance. Da bi se upokorili i postali poslušni, prebačeni su u okolinu Carigrada - zapisao je turski hroničar Bostan.

Srpsko gradsko stanovništvo naseljeno je u Carigrad, u kvart koji se i danas zove Beogradska šuma, a "nevernici prognani iz Srema" upućeni su na Galipolje.

- Njih oko 2.000 naseljeno je u devet sela na Galipolju. Zabeležena su imena Pavle, Radoslav, Radovan, Marko, Jovan, Miloš, Vuk, Radič, Lazar... S vremenom se deo Srba islamizuje, a deo helenizuje pod snažnim uticajem Grka iz okolnih sela i grčkog sveštenstva, jer je služba na srpskom bila zabranjena - kaže Čeliković.

Ipak, Sremci u selu Bajramič ostali su nepokolebljivi i zadržali su jezik i običaje daleke otadžbine.

- Oni predstavljaju jedinstven fenomen. U potpunom okruženju Turaka, Grka i Bugara, oni su uspeli da četiri veka očuvaju svoj etnički indentitet, iako nisu imali nikakvu vezu s maticom - navodi Čeliković.



Turski dokumenti u kojima piše da je deo "sremskih izgnanika" u 17. veku pobegao s Galipolja, stigao u Srbiju i uključio se u austro-turske ratove. Kad su se Austrijanci povukli ostavljajući Srbe na cedilu, Turci su kraj Jagodine ponovo zarobili deo Galipoljaca. Jednu grupu su odveli na opustele posede u pirotskom kraju, a drugu u Niš, u četvrt koja se i sada zove Jagodin-mala. Već na početku sledećeg austro-turskog rata 1737-1739. pirotska raja - Galipoljci - isterala je Turke iz svoje nahije. Turski prodor iz Sofije 1737. počeo je pokoljem ovih ustanika.

- Stanovništvo pirotske nahije krenulo je za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je 1740. i dozvoljen mu je povratak na svoja ognjišta. Deo Galipoljskih Srba vratio se u opustelu Srbiju, u Temnić, u blizini Jagodine - otkrila je dr Radmila Tričković.

Novi preokret u život Galipoljaca u Bajramiču donose balkanski ratovi. Srpske trupe dolaze u pomoć bugarskoj vojsci i oslobađaju evropski deo Turske. Razjareni Turci i pridošli muslimani iz Bosne bes zbog poraza iskaljuju na Galipoljskim Srbima. Oni uz velike peripetije dobijaju odobrenje za seobu u Srbiju i dolaze u tek oslobođeno Skoplje.

- Vlasti su im odmah dodelile zemlju gde je bilo razmereno zemljište za građenje kuća, pa je već i kamen donet, kad izbi Prvi svetski rat i prekide taj rad na naseljavanju ovih Srba u okolinu Skoplja - zapisao je naš čuveni etnolog dr Milenko Filipović.



U jesen 1915. deo Galipoljaca kreće sa srpskom vojskom prema Albaniji, ali ih na Kosovu sustižu Bugari i odvode u internaciju, kao i one koje su zatekli u Skoplju. Veći deo uputili su u sela oko Niša i Aleksinca, da rade kao sluge i nadničari, a manju grupu šalju u Plovdiv.

- Po okončanju Prvog svetskog rata, pogrešno obavešteni od nekih grčkih vojnika da je Bajramič zauzela Grčka, Galipoljci krenu da se vrate u svoje selo. Posle 40 dana putovanja u Solun su stigli početkom 1919. Tu ih je sačekalo veliko razočaranje, u Bajramiču su još bili Turci. Neki su se odmah vratili u Skoplje, a Grci ostale upute u selo Lutru, gde su ostali jednu i po godinu i mnogi stradali od raznih bolesti - naveo je Filipović.

Mirovnim ugovorima iz 1920. Bajramič je pripao Grcima i Galipoljski Srbi su iz Lutre krenuli u svoj kraj.

- Nažalost, dolazak u Bajramič 1920. nije doneo mira već znatno umanjenoj grupi Srba pošto su neki pomrli, a neki ostali u Plovdivu, Skoplju i Solunu. Septembra 1922. posle po Grke nesrećnog grčko-turksog rata, Bajramič je pao ponovo pod Turke - piše Filipović.

Galipoljski Srbi su morali da beže glavom bez obzira pred novim turskim pogromima hrišćana.

- Ovog puta nisu mogli gotovo ništa da ponesu od imanja. Dok su ranije nosili stalno sa sobom i zvono iz svoje crkve, prilikom ove seobe nisu mogli, nego su ga bacili u crkveni bunar. Mnogi nisu poneli ništa sem ikona - zabeležio je Filipović.


Bežeći, stigli su do Soluna, gde su se obratili za pomoć srpskom konzulu moleći da budu preseljeni u Srbiju. Krajem decembra u planinsko selo Pehčevo stigle su 73 porodice Galipoljskih Srba i useljene su u napuštene turske kuće.

- I danas su potomci Galipoljskih Srba žive u Pehčevu grupisani u gornjem delu varoši. Govor starih Galipoljaca znaju samo oni najstariji, i sa njima će nestati ta snažna nit koja je vekovima bila veza sa zavičajem predaka - smatra Branisav Čeliković.

Ipak, dodaje on, još ima nekoliko Galipoljaca koji pamte svoje poreklo i pretke. Jedan od njih je i Ljupče Galzov, čiji je otac bio je vrlo ponosan na srpsko poreklo, pa ga je u srednju školu poslao u Jagodinu, a potom na fakultet u Beograd.

- On nas je odveo do kapele Svete Petke, gde Galipoljci čuvaju svoju najveću svetinju - ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve - koju su sa sobom nosili tokom svih seoba. Tu se poslednji Galipoljski Srbi mole da njihovi potomci ne zaborave korene. Da ne dožive ono što se već zbilo sa mnogim drugim srpskim zajednicama i pojedincima van državnih granica Srbije, tokom 19. i 20. veka, a dešava se i danas, kao što će se sve više dešavati u vremenu koje dolazi - zaključuje Čeliković.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:467765-Galipoljski-Srbi-preziveli-Osmanlije-nestali-u-Jugoslaviji
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr47



Number of posts : 97
Age : 30
Peпyтaциja : 0
Registration date : 14.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Uto 31 Dec - 2:00







Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Čet 9 Jan - 21:19

Vojvoda Novak odbranio Carigrad

Kralj Milutin i njegova vojska slomili pre sedam vekova osmansku okupaciju Velike Romanije. Romejski car Andronik Drugi organizovao trijumf za srpske ratnike u Konstantinopolju


Car Dusan sa stitonosom i srpski ratnik u punoj ratnoj opremi. Paja Jovanovic

VELIKI vojvoda Novak zvani Grebostrek verovatno je jedini Srbin koji je doživeo da mu 1313. romejski car Andronik II Paleolog organizuje trijumf u Konstantinopolju. Ovakvu počast dobijale su samo vojskovođe Rima u vreme njegove stare slave. Srpski vojvoda dočekan je kao oslobodilac starih maloazijskih gradova Nikeje, Nikomedije i Bruse.


Godinu dana ranije on je s kraljem Milutinom već stekao slavu u slamanju osmanske okupacije Velike Romanije, prostora između Crnog mora, Dunava i Adrijanopolja (današnjeg Jedrena).

Finalna bitka ovog evropskog pohoda odigrala se na Galipolju, strateškoj tački na kojoj je sultan Osman planirao da koncentriše trupe i krenu na opsadu Carigrada, koji se nije oporavio od krstaške okupacije.

Srpske pobede na Galipolju i Maloj Aziji razlog su zašto je vojvoda Novak Grebostrek jedina ličnost koja se imenom pominje u srednjovekovnim „Životima kraljeva i arhiepiskopa srpskih“, a da nije član vladarske porodice Nemanjića, ni arhijerej.

Istoričari kažu da su srpske pobede 1313. bile finale višegodišnjeg rata s odmetnicima Katalanske kompanije, najopasnije plaćeničke vojske svog doba, i Osmanlijama koji su kao konjanici bili u njihovoj službi. Prvo je plemić-monah, a kasnije arhiepiskop Danilo Drugi, sa svojim vojnicima uspeo da odbrani Hilandar od trogodišnje opsade, posle čega se kompanija raspala.

Deo najamnika ponudio se da služi srpskom kralju Milutinu, verujući da će uspeti da ga iznenade kao njegovog tasta cara Andronika i otmu mu zemlju. Međutim, srpski vladar je bio drugačijeg kova i spremno je dočekao pobunu.

„Nije pazio ni na svoje telo od njihovih napadaja, no kao neboparni orao posred njih prolazeći javljaše se jasno“, zapisao je Milutinov biograf.

Odlučni srpski vladar nije se zaustavio slamanju pobune najamnika, već je pored svoje garde mobilisao državnu vojsku i rasturio razbojničku državu koju su Osmanlije i Katalani napravili u Velikoj Romaniji. Taj poduhvat su godinama ranije bezuspešno pokušavale i vizantijske trupe i latinski krstaši.

- Srpska vojska toga doba bila je moderna, dobro obučena i opremljena. Sudeći po srednjovekovnim tekstovima, Milutin je u slamanju pobune prvo angažovao i ličnu gardu, koju su činili profesionalci najamnici Germani. Zatim je mobilisao plemiće-pronijare koji su imali obavezu da uvežbavaju i opreme određen broj boraca. Naravno, i sitnu vlastelu, koja je poznata pod imenom vojnici - kaže Branko Bogdanović, vojni istoričar.

On smatra da podatak vizantijskog letopisca Nićifora Grigora da je Milutin u evropski pohod poveo 2.000 konjanika nije celovit.

- Uz njih je sigurno išla i pešadija, koja je i u srednjem veku bila osnova vojske. Srpske vojskovođe su sigurno vodile svoje čuvene lukonoše, koji su bili dobro poznati zbog veštine hitrog ispaljivanja strela. U srednjem veku oni su imali ulogu mitraljeza. Za razliku od već zastarele rimske pešadije, srpska je bila lako zaštićena verižnom košuljom, šlemom i malim štitom koji je služio i za odbijanje napada i kao oružje. Koristili su srpski mač koji je bio veoma cenjen, ali i sablju jer su od istočnjaka videli da je mnogo efikasnija za sečenje, što je naročito važno kod konjice.

On smatra da su Srbi ratujući tokom opsade Hilandara protiv Katalanske kompanije i Osmanlija u njenom sastavu dobro procenili taktiku neprijatelja i uspešno joj se suprotstavili.

IZBIO TURKE
VEST o srpskoj pobedi 1313. je ulila očajničku nadu umirućem Romejskom carstvu, a svedočanstvo o njoj kralj Milutin ostavio je u Crkvi Svetog Đorđa, ratnog zaštitnika Nemanjića, koju je kao zadužbinu podigao u Starom Nagoričanu. „Sazda se dom svetog i velikoslavnoga mučenika Hristovog Georgija u dana svetorodnog i previsokog kralja Uroša Milutina i Bogom samodršca sve srpske zemlje i pomorske pri blagočestivoj kraljici Simonidi i pri igumanu Antoniju godine 6821. (1313). Te godine kralj izbi Turke“, urezano je na granitnoj ploči iznad zapadnih vrata hrama Svetog Đorđa.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:471709-Vojvoda-Novak-odbranio-Carigrad
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Pon 27 Jan - 13:50

Албрехт фон Шиндлер - српски генерал и бањалучки зет



Кажу да је Јовањдан, по броју свечара, четврта слава код Срба. Ништа необично ако се узме у обзир морална чистота пророка и проповједника који је навијестио Христов долазак, као и његов трагичан одлазак са овог свијета, када бјеше посјечен од Ирода Антипе, а по жељи његове пасторке Саломе.

И данас, након 2.000 година, Јован Претеча живи као симбол моралне узвишености, а Салома гријеха. Ову крсну славу поче крваве 1916. да слави и јунак ове приче, наш бивши суграђанин Албрехт Шиндлер фон Клајстенбург!

Животни пут Албрехта фон Шиндлера
У украјинском граду Лавову, тада у саставу Аустроугарске, коњички пуковник и племић Едуард фон Клајстенбург, Нијемац поријеклом, и његова супруга Саломеја, Малорускиња, стекоше 1890. сина Албрехта. Очева служба одведе дјечака у Беч, гдје, свакако по очевој жељи, 1911. заврши војну академију и, стекавши чин артиљеријског водника-кадета, бјеше упућен право у Бањалуку.

Захваљујући вјероватно словенским генима своје мајке, а можда и чињеници да је одрастао међу шест својих сестара, код младог аустроугарског подофицира не бјеше ни трага од надмености и осионости, које су, иначе, биле обавезне карактерне црте његових колега по оружју.

У Бањалуци се интензивно дружи са Србима, а посебно са трговцем Љубом Бабићем, док га колеге сматрају издајником и пријатељем "дивљих" Срба.

Љубав са Бањалучанком Јеленом
Кратко по доласку Албрехт се заљуби у лијепу Бањалучанку Јелену Бућин. Након што су двоје младих плесали сву ноћ на светосавском балу, љубав постаде обострана. Већ за који дан Јеленин је отац младом подофициру дао благослов, али му рече и да би будући брак требало да благослови и његов отац.

Неко некад рече да заљубљенима и коњима сијено различито мирише. Тако је и Албрехт наивно вјеровао да неће бити ништа необично када закључи брак са Српкињом. Крајем 1911. он оде родитељима по благослов.

Међутим, антисрпско расположење у Монархији је било на врхунцу и отац за то није хтио ни да чује. Може са сваком, али са Српкињом никако! "... Ако то учиниш, знај да ћу те се одрећи!". Био је то посљедњи Албрехтов сусрет са родитељима. Отац му је погинуо 1916. на челу свог пука, а ускоро је остао и без мајке.

Потиштен, али и одлучан у својој намјери, Албрехт по повратку у Бањалуку даде оставку на војну службу, а затим се јануара 1912. у православној цркви ожени Јеленом. Обоје су задржали своју вјеру, он католичку, а она православну.

Отад су Бањалучани могли да свакодневно виђају скромног писара како пјешке одлази на посао у среско начелство. Племићком сину, навиклом на вожњу у шестопрежном екипажу, није било тешко да кораком мјери блатњаве или прашњаве бањалучке улице.

Мобилизација
Албрехт је мобилисан убрзо по вјенчању, што је била својеврсна казна коју му изрекоше његове дојучерашње колеге. У истој јединици остао је до објаве рата Србији од стране Аустроугарске. Пред одлазак на фронт Јелена га је заклела: "Не ратуј против Срба и Руса!".

Искидан осјећањима према мајци Малорускињи и супрузи Српкињи, као и поштовањем и пријатељством које код њега задобише многи бањалучки Срби, Албрехт се са својим артиљеријским дивизионом упути ка Дрини. Код Љубовије пређоше Дрину и отпочеше борбе са српском војском.

Албрехт није имао намјеру да се бори против српске војске. Своју је тајну повјерио пријатељу Душану Радовићу, касније ваздухопловном пуковнику и директору зеничке ливнице. У општој гужви, када су се двије војске прегруписавале уочи Церске битке, њих двојица се на коњима запутише назад према Љубовији. Наиђоше на патролу српске војске, која им рече да за њом иде штаб.

И заиста, убрзо сусретоше колоне српских војника које су журно грабиле према Дрини. Двојица бјегунаца стигоше равно пред команданта Дринске дивизије Крсту Смиљанића, касније сенатора. Генерал им даде пратиоца и упути их у Ваљево, ником другом до војводи Живојину Мишићу.

Албрехт је замолио војводу да га прими у редове српске војске и да се води под именом Љубо Бабић. То бјеше име и презиме његовог пријатеља, чувеног бањалучког трговца. У основи ове молбе свакако је стајало Албрехтово настојање да по сваку цијену од прогона заштити своју супругу Јелену, која остаде у Бањалуци. Војвода му, изненађен, услиши жељу, те Љубо Бабић задужи српску униформу.

Распоређен је у Прву армију, у јединицу славног војводе Вука (Војина Поповића), а децембра 1914, као водник, прекомандован у Тимочки артиљеријски пук другог позива.

Кад отпочеше борбе 1915. године, Бабић је на Торлаку денунциран, изведен на војни суд и прекомандован у једну брдску батерију према бугарском фронту.

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

http://www.glassrpske.com/plus/istorija/Albreht-fon-Sindler-srpski-general-i-banjalucki-zet/145108.html
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji i nasledje predaka   Danas u 20:59

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaboravljeni heroji i nasledje predaka
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Hayкa, кyлтypa, yмjeтнocт, cпopт :: Peлигиja, филoзoфиja, иcтopиja-
Skoči na: