MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Share | 
 

 Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Ned 3 Nov - 14:19

Fantastično otkriće arheologa Muzeja Ras na jednom od brda Pešterske visoravni. Temelji četiri građevine kvadratnog oblika opisane savršenim kružnim zidovima jasno se vide na snimcima iz satelita


Fantastično otkriće arheologa na jednom od brda Pešterske visoravni

POŽAR izazvan udarom munje na bezimenom brdu Pešterske visoravni, usred pustoši gde ni ovce ne pasu, spalio je nedavno gaj žbunja kleke i otkrio temelje neobične građevine, najverovatnije staroslovenskog svetilišta. Arheolozi Muzeja Ras u Novom Pazaru otkrili su ovaj jedinstveni lokalitet krajem oktobra istražujući tajanstvene srpske humke iz prednemanjićkog perioda.

Na osnovu preliminarnih iskopavanja tokom kojih su nađeni ostaci tipične staroslovenske keramike, pretpostavlja se da je ovo kultno mesto mnogobožačke religije čije je vrhovno božanstvo bio Svetovid. Nalazi ukazuju da je još bilo aktivno u 9. i 10. veku, u prednemanjićkom periodu, kada je veliki deo Srba već bio kršten. Arheolozi kažu da nema nagoveštaja kad je izgrađeno svetilište čiji se obrisi jasno vide na snimcima iz satelita!

- Istražujući tajanstvene humke iz prednemanjićkog perioda došli smo na teren koji ranije nismo obilazili, daleko od planinskih sela. Na jednoj kosi videla sam deo zidića i pomislila da su se čobani igrali. Kad smo prišli da proverimo čemu se radi ostali smo bez reči. Ispred nas se ukazao savršen kružni zid koji je opasivao kvadratnu prostoriju. Kružnica se prekidala na mestu gde su počinjali temeljni zidovi širokog hodnika, pravi kao iscrtani lenjirom - opisala nam je trenutak velikog otkrića Dragica Premović Aleksić, direktor „Muzeja Ras“ u Novom Pazaru.

Istraživačka ekipa muzeja, u sastavu Svetlana Čeković, Nadžib Kočan i Vladan Vidosavljević, odmah je krenula u istraživanje okoline i otkrila temelje još tri istovetne građevine, kvadrate stranica 10 metara upisane u krugove prečnika 20 metara. Istraživači su bili potpuno zbunjeni otkrićem, jer ovakav objekat nigde nije zabeležen!

- Građevine nismo uspeli da snimimo sa okolnih viših brda, jer se zidovi stapaju s okolnim krševitim pejzažem. Ipak, najveće iznenađenje je usledilo kad smo pregledali teren na satelitskim mapama na internetu. Na snimcima iz svemira savršeno se jasno vide konture kompleksa objekata: dve kvadratne građevine upisane u krugove okrenute su zapadu, a dve ka istoku - ispričala nam je Dragica Premović Aleksić, pokazujući satelitski snimak.

Arheolozi u šali su nazvali svoje otkriće „svemirci“ ali u zbilji pred njima se isprečila šuma pitanja. Čemu je služio ovaj kompleks? Kakva je simbolika kvadrata u krugovima? Kuda su vodili hodnici iz njih? Ko je i kada izgradio ovo kultno mesto u pustoši „srpskog Tibeta“?
- Odlučili smo da iskopamo dve sonde i pokušamo da dođemo do nekih odgovora. Utvrdili smo da su zidovi ukopani u tle i sazidani od dva reda kamena, čije je lice lepo pritesano sa spoljne i unutrašnje strane objekata. Vođenje računa o estetici pokazuje da je građevinama pridavan veliki značaj. U sondi smo našli ostatke slovenske keramike, iz perioda kada istorijski izvori govore da ovaj prostor naseljavaju Srbi - pričala nam je Dragica Premović Aleksić, dok smo se žurno pripremali za poslednju kratku ekspediciju na Pešter.



Arheolozi su odlučili da iskoriste poslednje lepe dane i obiđu nalazište, jer će kiše ionako besputnu visoravan za njih učiniti potpuno neprohodnom. Mini ekspediciju organizovali su „o svom ruvu i kruvu“, jer muzej koji istražuje i čuva eksponate sa teritorije Starog Rasa, sa mnoštvom spomenika koji su uvršetni u baštinu svetske kulture, uprkos svakoj logici nema nikakvo vozilo, a kamoli terensko. Istraživački tim uspeo je da dođe do otkrića na Pešteru samo zahvaljujući entuzijazmu istoričara Nadžiba Kočana.


Visoravan na 1.150 metara nadmorske visine okružen je bedemima sedam gora: Golijom, Javorom, Zlatarom, Jadovnikom, Ozrenom, Giljevom i Žilindarom. Pod jakim suncem po celoj Pešteri blistale su misteriozne srednjovekovne kamene humke, ostaci staroslovenskih paganskih kultnih mesta, koje Muzej Ras istražuje još od 1997. godine. Upravo istražujući ove neobične gomile kamena, prečnika od četiri do deset metara, istraživači su došli i do otkrića svetilišta i do nagoveštaja kome je ono bilo posvećeno. Pejzaž je podsećao na reči istoričara religije, da su Sloveni, bilo pagani ili hrišćani, uvek podizali kultna mesta i groblja na uzvišenjima „bliže bogu“. Arheolozi smatraju da te humke iako ne sadrže ostatke pokojnika mogu da budu grobna mesta. Naime, savremenici starih Slovena ostavili su svedočanstva da su oni spaljivali pokojnike, a pepeo ostavljali u posudi na vrhu humke ili stubu pored nje. S druge strane, ovakve gomile kamena su i kod drugih naroda, na primer kod starih Grka, korišćene kao oltari za prinošenje žrtava bogovima.
- Kod svih Slovena je bio vrlo razvijen kult vatre, koji se vremenom preobrazio u kult ognjišta. Pokojnik je spaljivan jer se smatralo da se njegova duša sa dimom podiže ka nebu, večnom obitavalištu umrlih. Arapski istoričar i putopisac Masudi ostavio je zapis: „Upravo pomenuti Srbi spaljuju se kad umre glava plemena i spaljuju i svoje konje“. U humkama na Pešteri uvek se nalazi konjska lobanja ili vilica, kao i deo žrvnja. Istoričari religije navode konja i žrvanj kao simbol Svetovida, vrhovnog božanstva Slovena pre primanja hrišćanstva - objašnjavala je Dragica Premović Aleksić.



I na Pešteri je postojao jak kult ovog božanstva obožavanog u celoj Slaviji - zemlji Slovena koja se u jednom periodu srednjeg veka protezala od Severnog do Crnog mora, smatraju naučnici. Na to ukazuje podatak da je najveći broj srednjovekovnih humki pronđen na brežuljcima čija su imena povezana s kultom Svetovida i njegovog mitskog konja. Brežuljak gde je pronađeno svetilište okružen je velikim brojem humki, a imena okolnih uzvišenja ukazuju na kultna mesta gde su prinošene žrtve.




- Mnogo stvari asociralo nas je na srednjovekovne hronike u kojima je opisano svetilište u Arkoni, koje je imalo unutrašnju kvadratnu prostoriju, okruženu spoljnim zidom. U njemu je stajao Svetovidov kip sa četiri glave, od kojih su dve gledale na istok a dve na zapad. Na isti način su orijentisani parovi objekata u kompleksu koji smo otkrili. Neki ruski naučnici tumače četiri glave Svetovida kao predstavu četiri jedinstvena božanstva Peruna, Svaroga, Lade i Mokoša. Možda su prostorije ovog svetilišta bile posvećene njima - pričala je Dragica Premović Aleksić..

Na vrhu susednog bržuljka ukazale su se kamene humke.



- Našli smo se pred nečim velikim, verovatno jedinim ostacima staroslovenskog svetilišta na svetu. Nadam se da će država naći sredstva za istraživanje pre nego što dođu divlji kopači i unište ovo jedinstveno mesto, kao što su učinili s mnogim srednjovekovnim lokalitetima - komentarisala je Dragica Premović Aleksić dok se opraštala s misterioznim ruševinama na „srpskom Tibetu“.


RIZNICA TOPONIMA

STARI Ras, a naročito Pešterska visoravan prave su riznice toponima koji su povezani sa prethrišćanskim slovenskim kultovima, kažu naučnici. Na stare Slovene podsećaju vrlo česti nazivi brda Trebište, Trebežići, Trebiće, Potreb, koja označavaju mesta gde je prinošena žrtva „treba“, a na Dobrom Dubu, Dubovu i sličnim mestima verovatno su se nalazili sveti gajevi hrasta, smatraju naučnici..

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:461911-Staroslovenski-hram-na-srpskom-Tibetu
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Pet 8 Nov - 9:14

Božanska geografija Starog Rasa

Posle senzacionalnog otkrića arheolozi na Pešterskoj visoravni rekonstruišu svet starih slovenskih mitova. Imena lokaliteta otkrivaju njihovu namenu ili ime božanstva kome su tu prinošene žrtve


Dragica Premović istražuje mitološku mapu Peštera

ISTRAŽUJUĆI tajanstvene srpske humke iz prethrišćanskog perioda na Pešterskoj visoravni arheolozi "Muzeja Ras" su krajem oktobra otkrili ostatke staroslovenskog svetilišta. Građevina koja se vidi i na satelitskim snimcima odgovara srednjovekovnim svedočanstvima da su slovenski hramovi stajali na vrhovima bregova s oltarom na istočnoj strani.


Na bregu arheolozi su uočili pravilnu strelastu formaciju od misterioznih srednjovekovnih humki, a satelitski snimci otkrivaju da je kamena "strela" usmerena ka svetilištu! Naučnici priznaju da još nisu utvrdili čemu su tačno služile humke složene na prostoru prečnika od četiri do deset metara.

- Prilikom prvih izviđanja Sjeničko-pešterske visoravni mislilo se da je reč o praistorijskim nekropolama. Istraživanja su pokazala da su humke načinjene u periodu od 9. do kraja 11. veka. U njima su nađeni ostaci lomača, kosti životinja koje su žrtvovane ili spaljene s pokojnikom, kao hrana za zagrobni život. Ima i mnogo izlomljene slovenske keramike, ličnih predmeta, nakita, alata - kaže arheolog Dragica Premović, direktor "Muzeja Ras".

Ona navodi da su istražene desetine humki, a da su se samo u jednoj nalazili ostaci pokojnika. To ne isključuje mogućnost da je reč o grobnim mestima, jer su Sloveni u prehrišćansko vreme spaljivali pokojnike, a pepeo stavljali u posude na vrhu humki. Ipak, postoji mogućnost i da su humke arhaični oltari na kojima su prinošene žrtve bogovima. Za razrešavanje ovih nedoumica, arheolozi koriste detaljne topografske mape.

- Stari Ras, a naročito Sjeničko-pešterska visoravan su riznica toponima iz slovenske mitologije. Imena lokaliteta su šifre koje otkrivaju njihovu namenu ili ime božanstva kome su tu prinošene žrtve. Primer je lokalitet Kobiljka s velikim brojem humki, u kojima su pronađeni delovi konjskih lobanja, a nalazi se ispod vrha Kobilica. To povezuje pokojnike sa staroslovenskim kultom konja, a moguće je da su tu žrtve prinošene božanstvima - konjanicima: Svetovidu, Perunu, Svarogu, Horsu ili Trojanu - kaže Dragica Premović.

Na mapama Starog Rasa mnoštvo je Svetovidovih toponima: Vidovo, Vituš, Vitoš, Vidačica, Vidina glava. Po Perunu se zovu Perunika, Peruničići, Perovo brdo i nekoliko Perovih vrhova. Trojan i Troglav su "rezidencije" noćnog jahača s tri glave, a po boginji ljubavi Ladi zova se brdo i predeo Ladovići. U okolini Sjenice najpoštovaniji je bio bog Volos, čiji je simbol bik. Njemu imena duguju Vlašić, Vlašica, Vlas, Veliki Vlas, Vlasovo, Vlaško, Vlaški most.



- Cela istorijsko-geografska oblast Stari Vlah nazvana je po božanstvu čije je starorusko ima Volos, a južnije su ga zvali Vlas, Vlaš ili Vlašić. Sazvežđe Plejada kod nas se zove Vlašići - Vlasovi sinovi. Po Volosu su nazvani i Vlasi, pastirski narod Sjeničko-pešterske visoravni, poštovaoci boga zaštitnika stočarstva, a ne romanizovano predslovensko stanovništvo, kako neki tvrde. To dokazuje i stotinak staroslovenskih humki na padini Vlaški grob - kaže Dragica Premović.


TROJAN I SVETI ĐORĐE

POSEBNO mesto na "božanskoj mapi" ima brdo Trojan, na rubu Pešterskog polja, nekadašnjeg jezera.

- Po veoma staroj legendi u jezeru ispod Trojana je živela troglava aždaja, ili vodeni bik kome su žrtvovane devojke. Kada je na red došla kneževa kći, naišao je konjanik sveti Đorđe, ubio aždaju i spasao devojku. U podnožju Trojana je izvor Đurđevica, kod koga su se i hrišćani i muslimani okupljali na Đurđevdan. Legenda i običaj predstavljaju ostatke Trojanovog kulta - navodi Dragica Premović.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:462450-Bozanska-geografija-Starog-Rasa
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Pet 8 Nov - 9:18

Драгица Премовић-Алексић
Музеј “Рас” Нови Пазар

Средњовековне хумке на Сјеничко-пештерској висоравни

Рад је објављен у часопису Милешевски записи, бр. 5, Пријепоље 2002, стр. 39-46.

Приликом рекогносцирања подручја општине Сјеница, на више локалитета забележене су некрополе под хумкама, али су све сматране праисторијским. Међутим, истраживања су показала да се ради о средњовековним хумкама које припадају временском распону од 9. до краја 11. века.[1] До сада је истражено осам хумки и то: на локалитету Кобиљка шест, а по једна на локалитетима Мравин поље и Крајиште.

Највећи број истражених хумки на сва три локалитета има пречник од 4 до 7 и висину 0.50 до 0.70 метара. На локалитету Кобиљка истражене су и две хумке већих димензија, пречника 9, односно 10 и висине један метар. Највећи број истражених хумки на сва три локалитета има пречник 4 до 7 и висину 0.50 до 0.70 метара. На локалитету Кобиљка истражене су и две хумке већих димензија, пречника 9, односно 10 и висину један метар. Осим ове две веће, остале хумке су формиране на исти начин. Над припремљеном површином формирана је хумка од камена различите величине помешаног са земљом у којој су били трагови гари и пепела, а кроз целу хумку је налажен археолошки материјал: фрагменти керамике, метални предмети и животињске кости, међу којима има и доста горелих.

Хумке већих димензија биле су насуте ситним ломљеним каменом и имале су много више гари, а једна од њих у основи је имала и изразите остатке спалишта, односно ломаче. На почетку истраживања, која трају од 1997. године, претпостављало се да се ради о хумкама у којима је вршено сахрањивање спаљених покојника, али ни у једној од осам истражених хумки нису нађени остаци спаљеног, нити скелетно сахрањеног покојника.

Овом приликом нећемо говорити о археолошким слојевима, налазима и аналогијама, већ о проблему везаном за одређивање намене самих хумки. Могуће да решење треба тражити у оквиру словенске религије и митологије. Најраније податке о словенској религији оставио је Прокопије и то за племена Анте и Склавине која су “веровала да је један од богова, творац муње, једини господар света, коме су жртвована говеда и остале животиње и да обожавају и реке и друга нека нижа божанства и свима њима приносе жртве и по њима врачају”.[2]

Код Словена је био јако развијен култ ватре, који се временом преобразио у култ огњишта. У вези са овим култом је и спаљивање покојника чијим обредом се душа умрлог заједно са димом ватре подизала ка небу где се налазило вечно обитавалиште умрлих.[3]

На основу историјских извора, Словени су пре доласка на Балкан и пре примања хришћанства, своје мртве спаљивали и сахрањивали уз одређене ритуале. Забележено је да су погинуле при нападу на Цариград, 626. године, спаљивали на ломачи.[4] Арапски путописац Ибн Фадлан је 921/922. године у Русији присуствовао спаљивању једног покојника и ток обреда је опширно описао.[5] Из средине 10. века сачувани су подаци које је оставио Ибн Даста који описује Источне Словене: “Када умре неки од њих, они спаљују његово тело .... Следећег дана по спаљивању покојника, одлазе на место где је то обављено, сакупљају пепео и стављају га у урну, коју затим смештају на хумку. Годину дана по смрти покојника узимају двадесет крчага меда (медовине), некад мало више а некад мало мање, и носе их на ону хумку, где се окупља породица покојног, једу, пију и затим се разилазе.[6]

Податке о спаљивању налазимо и у Несторовој хроници: “Кад ко од Радмића умре, они славе тризну око леша; затим направе велику ломачу наместе леш на њу и наложе ватру. Потом покупе кости и метну их у један судић који наместе на један стуб крај пута. Тако и данас још чине Вјатићи”.[7]

Арапски историчар Масуди оставио је податке и о спаљивању Срба: “Управо поменути Срби спаљују се кад умре глава племена и спаљују и своје коње”.[8]

Ток кремације слично описује и Л. Нидерле:”Мртвац је са даровима био положен на ломачу и спаљен уз све гласнији плач, нарицање, крике и звекет оружја. Потом је пепео био скупљен и стављен, у посуду или без ње, на припремљену површину тла. Каткада је пепео био стављан тек касније у насип могиле, дакле више изнад равни тла, а каткад у посуду и на самом врху могиле”.[9]

Покојник је од куће до ломаче вожен у саонама и лети и зими и заједно са њима је спаљиван.[10] Ломача је припремана на месту где је требао бити гроб, или нешто даље на заједничком пепелишту. Након спаљивања и полагања пепела држала се даћа са које су остаци бацани у гробну хумку. Остаци даће се манифестују налазима животињских костију, комадима угљенисаног дрвета и остацима ритуално разбијених керамичких судова. При свечаним гозбама – тризнама, део хране припремљене за ту прилику стављан је у гроб, давао се умрлом, један део би појели учесници, а остатак је стављан по земљи наоколо и касније са њом бацан на гроб.[11]

Нидерле говори и о празним могилама, али није јасно на шта се односи појам празан. Уколико се мисли на недостатак покојника у хумци, онда и за наше хумке можемо рећи да припадају типу спомен-могила. Оне су подизане у случајевима када је покојник умро далеко од свог дома и није га било могуће стварно сахранити.[12] Од почетка 5. века хумка је могла бити формирана на месту где се одржавао свечани обред, а гроб се налазио нешто даље од тог места.[13]

Без обзира што се сахрањивање вршило спаљивањем, веровало се у загробни живот и покојницима су остављани предмети којима би он могао да се послужи на оном свету. Поред личних предмета, мртвима за живот на оном свету су најважнији јело и пиће. Због тога су приређиване погребне даће за које је храна обезбеђивана клањем животиња. Домаће животиње су често клане и стављане у гроб или спаљиване заједно са покојником, па су представљале и неку врсту пратње о чему су податке оставили Ибн Фадлан и Масуди.[14] Ове наводе потврђују и налази из истражених хумки у којима је нађена знатна количина животињских костију, међу којима има доста и горелих.

Код старих Словена, а и код Срба, био је распрострањен обичај да се разбије суд који је био у вези са умрлим, како би се звуком отерала његова душа која је у њега могла да се усели. Судови су разбијани на самом гробљу[15] чиме би могла да се објасни и велика количина керамике у истраженим хумкама.

Осим ритуално разбијених керамичких судова и животињских костију, остали предмети налажени у хумкама представљају, највероватније, личне ствари умрлог: наушнице, фрагментоване наруквице, ножићи, пршљенци, алатке за разбој, брусеви.

Поред свих наведених елемената који упућују на закључак да се ради о гробним хумкама (ломача, гробни прилози, остаци даће), ни у једној хумци нису пронађени трагови остатака спаљеног покојника. Уколико прихватимо претпоставку да се ипак ради о гробних хумкама, недостатак покојника би једино могао да се објасни, већ наведеним подацима из историјских извора, да су посуде са остацима са ломаче могле да се ставе на стубове пободене поред пута. Могуће и да хумке представљају остатке погребног ритуала, а да се гробови налазе на другом месту, што је мање вероватно...

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Pet 8 Nov - 9:19

...Уколико се не ради о гробним хумкама, поставља се питање коју сврху су хумке имале у тренутку када су формиране. Мишљења смо да могуће објашњење треба тражити у словенској религији и митологији, првенствено у приношењу жртава боговима, која се добрим делом односи и на Србе.

Трагови жртвених обреда код Словена евидентирани су још у прасловенским културама. Приношење жртава, па и људских, почело је током бронзаног доба и трајало до 11. века када су Словени већ примили хришћанство.[16] Жртвенике и храмове Словени су подизали на брежуљцима и окретали их према истоку или према води.

У обимној студији “О врховном богу у старој српској религији”, В. Чајкановић говори о непостојању храмова код Срба и одвијању култа у освећеним гајевима. Надаље каже: “поред тога, могуће је да је нашем богу мртвих чињен култ и на гомилама камења, онаквим какве се налазе и данас нарочито по Босни и Херцеговини. Такве гомиле познате су и другим народима; њихов постанак, и код нас и иначе, није увек јасан; њихова намена, могла је бити различита. Једна ствар, ипак, извесна је: те гомиле често су подизане над гробницама, и на њима приношене су жртве мртвима – према томе, ништа не би било природније него да се ту чини култ богу мртвих. И доиста, такав је случај био код старих Грка, где су на оваквим гомилама приношене жртве хтоничном Хермесу. Овакве гомиле служиле су као култна места, или као олтари, дакле: евентуално као најпримитивнији храмови”.[17] Он даље наводи белешке С. Делића са почетка 20. века (1904. године) “да су ово старе богомоље, гдје се народ сакупљао и по свом закону Богу молио. Ту би приносили жртве и куда би се дим повијао на ту би се страну окретали при молитви”. Делић је забележио и податак да је на гомилама “чињен култ богу кога и место и функција карактеришу као хтонично и највеће национално божанство”.[18]

Ком богу су могле да буду приношене жртве на нашим локалитетима? Могуће да је у питању Велес, односно Волос, словенски бог подземног света, бог мртвих. Према тумачењу неких истраживача, руском имену Волос одговарала би црквена реч Влас, Влаш или Влашић, Власови синови. Староруски Волось, а јужнословенски еквивалент је Влась.[19] Ово би се можда могло довести у везу са топонимом Влашки гроб који се односи на падину на којој се налази око стотинак хумки које се у правцу запада надовезују на локалитет Кобиљку.

Велес – Волос или Влас је и “бог стоке”.[20] Ова његова функција би могла да наводе на претпоставку да су Власи, сточарски народ Сјеничко–пештерске висоравни, били поштоваоци бога Волоса – Власа, заштитника њихове егзистенцијалне делатности – сточарства, а не романизовано предсловенско становништво како тврде многи истраживачи. Могуће да се Немања борио противу њих, односно против паганства или мрске јереси што поткрепљује и писање Стефана Првовенчаног. У житију Светог Симеона он каже: “Јер је свеубилачки ђаво насејао штетну плеву и укоренивши је у срца њихова, одвратио их је од Творца њиховог, да служе глухим кумирима...”. Нешто даље Првовенчани наводи речи кћери неког велможе која је била испрошена за кривоверника, од ког је побегла не могавши да трпи “смрад глухих кумира и мрске јереси”.[21]

Када су овај крај освојили Турци становништво је пописано као влашко, тј. као џемат (заједница) Влаха Сенице.[22] Како многи истраживачи сматрају, Власи су имали своју унутрашњу организацију и њихове области су успеле да сачувају свој статус до краја 17. века. Да напоменемо и то да је овај крај постао и кадилук под називом Стари Влах, чији назив ни данас није заборављен. Муслимани у нашем крају назив Влах употребљавају за невернике, без обзира да ли су у питању сточари или земљорадници.

Волосу су на жртву приношене крупне животиње: бикови и волови. Бик је његов симбол[23], а у једној од истражених хумки нађена је и мала керамичка фигура бика која је могла да буде и замена за жртвену животињу.

Један од локалитета са средњовековним хумкама назива се Кобиљка. На основу овог топонима могућа је и друга претпоставка о томе ком божанству су могле ту да се приносе жртве. Назив Кобиљка и Кобилица (врх изнад падине са хумкама), уско су повезани са култом коња код старих Словена. Са тог аспекта могуће да су на локалитету приношене жртве неком од соларних божанстава: Световиду, Перуну, Сварогу, Хорсу или Тројану, чији су атрибути коњ, кобила, вранац или копито.[24]

По богу Тројану названо је и једно брдо на рубу Пештерског поља (некадашњег језера), на коме су остаци утврђења из предсловенског времена. Већина домаћих научника који су обрађивали нашу религију и митологију записала је легенду везану за Тројан.[25] У језеру испод Тројана је живела троглава аждаја којој су у одређеним временским размацима жртвоване девојке. Када је на ред дошла кнежева кћи, наишао је св. Ђорђе који је убио аждају и тако спасио девојку. У подножју Тројана се и данас налази извор који се зове Ђурђевица и код ког се народ окупљао. Ту су клали овна, крв проливали у језеро, месо јели и веселили се. Данас се ту, на Илиндан (Алиђун) окупљају Муслимани.

Наведена легенда представља остатке Тројановог култа који је био бог доњег света и једна од хипостаза Дајбога, ког Чајкановић сматра врховним српским богом. Тројану су приношене и људске жртве, а троглава божанства су општебалканска.

На Сјеничко–пештерској висоравни мноштво топонима везано је за словенску митологију, али овде ћемо навести само неколико оних који су везани за нашу тему.

За локалитет Кобиљку већ смо рекли да је у вези са култом коња и вероватно бога Тројана, а ту је и Влашки гроб. Северно од Сјенице и села Вапе налази се локалитет Мравин поље. Његов назив би могао да се доведе у везу са некадашњим веровањем да се у мравима налазе душе предака. У вези са тим био је и обичај да се на Ђурђевдан на мравињак остављају колачи, со и кокошије јаје.[26] Источно од Мравин поља је падина која се зове “паљевине”, северно је узвишење Молитва, а југоисточно Белан, могуће од Белобог.

Локалитет Крајиште, јужно од Сјенице, такође је окружено словенским топонимима. Налази се на источној страни предела званог Жари, а познато је да је жара старословенски назив за ватру, односно жртвено место. Предео Жари припада селу Тријебинама чији је назив настао од речи треба у значењу жртва, или староруски олтар. Исту основу има и Требник – ритуална књига православне цркве.[27] Требиште је и простор где су се приређивале ритуалне гозбе, тј. где су се жртве јеле и пиле.[28] Није искључено и да назив узвишења Леденице, јужно од Крајишта, није настао у вези са богињом љубави Ледом.[29]

Када је у питању веза наших локалитета и приношење жртава, може се рећи и следеће. Жртва се коље или спаљује, а некад и једно и друго. Приликом клања крв се приноси као посебна жртва хтонским силама па се излива на земљу или се прска жртвеник. Жртве паљенице су приношене небеским божанствима, а уколико је намењена мртвима онда се животиња или њен део потпуно спаљују.[30] Поред жртвеника и жртвених обичаја манифестују се и налазима археолошког материјала: животињских костију, керамичких фигурица и судова.[31] Како је већ напред речено, у нашим хумкама су заступљени сви елементи који чине жртвено место: животињске кости, међу којима и доста горелих, керамички судови, фигурица бика.

Уместо закључка можемо рећи да и даље остаје отворено питање чему су служиле хумке на истраживаним локалитетима на подручју Сјенице. Како је напред речено, има доста елемената који иду у прилог претпоставци да се ради о гробним хумкама, али исто тако има и елемената на основу којих би се могло рећи да се ради о култним хумкама, односно о местима на којима је су приношене жртве боговима. Надамо се да ће се истраживања хумки наставити и да ће се тако доћи до одговора на неразјашњена питања.

http://www.rastko.rs/arheologija/srednjivek/dpremovic-humke_c.html
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 12:06

Иако се лично баш и не одушављавам паганштином (прљавштином) од вјере старих Словена, ипак сматрам да је потребно знати своје корјене. Та стара назови божанства су толико мрачна да човјека језа хвата од њихове злости... Тако непрекидно влада рат и борба између Световида (Перуна, Дажбога) и Велеса. Нико од њих није бог добра, већ је сваки спреман да те убије из чиста мира. Није могуће пронаћи било какву разлику међу њима. Овај Световид је громовник који громовима гађа Велеса који је као неки змај, змија а овај му узвраћа, па убијају редом људе...Грозота. Није ни чудо што је доброта Христова на крају без силе и спонтано, постепеним путем надвладала ова стара и мрачна вјеровања. За разлику од већине других народа који су како милом, а тако и силом примали хришћанство у огромним масама, код нашег народа није могуће одредити тачно вријеме крштења. Оно је било добровољно и не насилно.Трајало је око 200 година, а можда и више. Знајући какви смо тврдоглави и инаџије, вјероватно насиље не би имало никаквог ефекта. А знамо да су Латини били прилочно агресивни и спремни да потегну и нож ка онима који им се не повинују, онда је јасно зашто је баш православље прирасло нарду за срце.
Ево овдје један прилог о овој теми:

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 14:08

gljeb ::
Иако се лично баш и не одушављавам паганштином (прљавштином) од вјере старих Словена, ипак сматрам да је потребно знати своје корјене. Та стара назови божанства су толико мрачна да човјека језа хвата од њихове злости... Тако непрекидно влада рат и борба између Световида (Перуна, Дажбога) и Велеса. Нико од њих није бог добра, већ је сваки спреман да те убије из чиста мира. Није могуће пронаћи било какву разлику међу њима. Овај Световид је громовник који громовима гађа Велеса који је као неки змај, змија а овај му узвраћа, па убијају редом људе...Грозота. Није ни чудо што је доброта Христова на крају без силе и спонтано, постепеним путем надвладала ова стара и мрачна вјеровања. За разлику од већине других народа који су како милом, а тако и силом примали хришћанство у огромним масама, код нашег народа није могуће одредити тачно вријеме крштења. Оно је било добровољно и не насилно.Трајало је око 200 година, а можда и више. Знајући какви смо тврдоглави и инаџије, вјероватно насиље не би имало никаквог ефекта. А знамо да су Латини били прилочно агресивни и спремни да потегну и нож ка онима који им се не повинују, онда је јасно зашто је баш православље прирасло нарду за срце.
Ево овдје један прилог о овој теми:


Bilo je i kod Srba pokrstavanja silom, uzmimo samo Nemanjin sabor u Rasu 1186. protiv jeretika(trikletih babuna, koji su postovali kumire), pohod cara Vasilija Makedonca na Neretljansku oblast(Paganiju) i nasilno pokrstavanje stanovnistva, kao i rusenje njihovih paganskih svetilista, itd. Krajem XII i u prvoj polovini XIII veka je poceo poslednji talas pokrstavanja, onih koji nisu bili pokrsteni u ranijim talasima(VII i IX vek). Dalje, odnos rimokatolicizma i pravoslavlja na nasim prostorima postaje zategnut tek posle 1204.(pada Carigrada), kada se crkve definitivno razdvajaju. Seti se samo da je Nemanja krsten u Ribnici po zapadnom(rimskom obredu), pa drugi put po istocnom. Kada je SPC dobila autokefalnost 1219., pravoslavlje postaje drzavna religija.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 14:19

Слажем се ја с тобом, али сам овај проблем посматрао из другог угла, више духовног. Велико је питање ко су ти бабуни и шта су они учили. Односи са западном црквом по питању Словена су затегнути још од прије 9.вијека и Ћирила и Методија. Немам сад времена за широко писање. јавићу се касније!))
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 20:09

Дође један од правоверних војникв његових, па, пав на колена, с узбуђењем и унижењем многим говораше му:

- Господине, ја сам међу најхуђим слугама твојим најмањи, и, видев усрдност твоју према владици твоме господу Исусу Христу, и пречистој владичици Богородици, и овим светим угодницима њиховим, заштитницима твојим, који крепким дланом подржавају твоју власт неповређену, усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој.

А овај пречасни свети мој господин, ни мало не задоцнев, одмах призва свога архијереја, по имену Јефтимија, и чрнце с игуманима својима, и часне јереје, и старце и велможе своје, од малога до великога, па говораше светитељу, и чрнцима, и свима сабранима:

- Дођите и видите, оци и браћо, ако сам и најхуђи међу браћом својом, али Господ Бог и пречиста владичица Богородица, мати његова, не гледа на лице човечје, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једнобитну нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми стадо, које видите сада, да се не посеје кукољ лукавога и одвратнога ђавола.

- И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божаство, што говораше безумни Арије, пресецајући недељиво божаство, што рекоше свети и богоносни оци: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?", рече: "Арије, безумни, који Тројицу пресече." Тако и ови безумни иду за учењем његовим, и не знајући, бедници, да ће, пошто су тако веровали, сићи с њим, триклетим, на дно скровишта адових.

И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од велможв његових правоверних, удата за мужа од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте одвратности њихове, али се нимало не косну вере њихове, и, правци к ногама Светога, исповедаше јасно, говорећи му:

- Господине, господине мој, ево видим како твоја владавина испитује о овој мрској и одвратној вери: уистину, господине мој, бих испрошена по брачном закону, у оца мојега, слуге твога, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, да заиста служе отпаднику од славе божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси, истргавши се из руке њихове и пребегавши, вапијем држави твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине.

А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи:

- Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем.

Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.

Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.

Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име.

И сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек на веке векова. Амин.

Стефан Првовенчани - Живот Светог Симеoна

http://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_03_c.html
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 20:19

Словенски град и храм

Ограђено насеље Аркона са храмом је била верски и политички центар словенске кнежевине на Ригену, у раном средњем веку. Острво је тада било познато као острво Рујан, а насељавало га је словенско племе Рујани. У овом граду се налазио последњи пагански храм последњих словенских племена која су још увек празновала старе обичаје. Град је са три стране (истока, југа и севера) био заштићен високим гребенима који су стрмо падали у море а са запада је био земљани бедем „висок сто стопа“. Овакав положај је пружао сигурност становницима који су се у првој половини 12. века често бавили гусарењем и пљачкањем оближњих, данских, области. Трећина плена је предавана храму.
Храм је био у центру насеља, дрвене грађе и четворугаоне основе. Спољашњи зидови су били украшени радовима у дрвету са представама божанстава. Овај простор је био наткривен дрвеним кровом. Постојао је један улаз у храм. Унутар овог простора је постојао мањи, који се састојао од четири стуба и уместо зидова имао таписерије. Унутар овог простора је стојала велика статуа, знатно виша од величине обичног човека посвећен богу Световиду. Статуа је имала четири главе, две окренуте грудима, две ка леђима тако да је по једна гледала лево и десно. Главе су представљене избријане са кратком косом, како су носили тада Рујанци. У десној руци он је држао рог са орнаментима искованим у металу. Овај рог се пунио вином и из њега је жрец прорицао успешност жетве и плодност године. Огромни мач је стојао уз бок чије су корице и балчак биле опточене сребром.
Једном годишње, пред жетву се скупљао народ, а жрец је прорицао успешност и плодност. Свештеник храма је једини у месту имао дугу браду и косу. Једино он је смео да ступи у унутрашњост храма. Улазио би у храм, узимао рог из руке кипа и по садржају вина у рогу би прорицао успешност следеће жетве. Од овог пророчанства би зависило да ли ће се део жетве чувати или све расипнички трошити. Тада би се одржао ритуал са прављењем огромног округлог хлеба (колача) величине човека. Свештеник би стао иза хлеба и питао становнике да ли га виде, када они одговоре да га виде он им одговара да га следеће године неће видети. Посла овога би следила богата гозба са прождрљивошћу која је фасцинирала историчаре. Сматрало се светом дужношћу напити се, а грехом остати трезан.
Божанству и храму је било посвећено и три стотине ратника и коња. Они су сав свој плен са похода предавали храму. Тако се у овом граду и у овом храму накупила велика количина блага, сребра и пурпурних тканина, која је привукла пажњу околних владара. Све вендске земље и цела Славија (према Саксу Граматику) је плаћала порез, а поклони су стизали и од суседних краљева. Ово је поготово иритирало црквене великаше јер су и неки хришћански краљеви слали дарове.
При храму је био и посебан бели коњ за кога се сматрало да га лично јаше Световид. Само је свештеник смео да га опрема и јаше. Нико није смео да му ишчупа длаку из репа или гриве. Веровало се да на њему Световид јаше када ратује против непријатеља свог култа. Тврди се да је коњ увек био затворен, али да би га ујутро затицали знојавог и каљавог, као да је управодошао из борбе. Овај коњ је служио и за гатање (ждребање). Када је требало одлучивати о миру и рату тада би се испред коња поставио троструки ред копаља а свештеник би повео коња да крене преко њих. Ако би коњ кренуо десном ногом то би најављивало успешан исход похода. Уколико би коњ кренуо левом ногом, од похода се одустајало или се одлагало док коњ не би макар три пута за редом исправном ногом кренуо напред.
Године 1168. Аркону је уништила данска војска (краљ Валдемар I и бискуп Абсалон од Роскилдеа). Град је порушен, храм спаљен, кип исечен и спаљен а становништво покрштено.
Данас, постоји само око једна четвртина старе тврђаве, јер је Балтичко море поткопало земљиште од креде на коме се тврђава налазила.


Епископ Абсалон руши кип бога Световида на Аркони 1169.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%82_%D0%90%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 20:21

Рујини, познати и као Рујани, Рујанци, Руни, словенско су племе које је у VI веку насељавало острво Риген.

Историја
У средњем веку словенска племена су насељавала велике области земаља модерне источне, северне и североисточне Немачке, укључујући и острво Руген, кога су словени називали Рујан. Племена која су насељавла острво по њему је названо Рујани, Рујини, Рујанци. На острву је постојао дрвени пагански верски центар са светилиштем у част словенског божанства Световидаа на рту Аркони.
Рујани су били су у војно-племенском савезу са Ободритима, Поморанима и другим словенским племенима.
Бавили су се претежно сточарством, пољопривредом и риболовом. Према налазима археолога, имали су јаке трговинске везе са скандинавским и Балтичким државама и водили ратове са суседима, да заштите своју територију. Током ових ратова Рујини су изгубили своју независност 1168. године када је срушена њихова градска тврђава у Аркони и уништено светилиште бога Световида.
Према данској историографији рујански кнез Јаромир је пао у вазални однос према данском краљу, а острво аркона је постало део бискупије са центром у Роскилди. Током овог периода Рујани су присилно масовно превођени у хришћанство.
Године 1234. Рујани су се ослободили данске владавине и проширили своје поседе на просторе данашње немачке покрајине Мекленбург-Западна Померанија, где су осовали град, данас познат као Штралзунд (Поморско Стрзелово).
Године 1282. септембарски кнез Вишеслав (Вацлав) II закључује споразум са немачким краљем Рудолфом I споразум, којим Рујани постају део Немачко-римског царства. У наредних неколико векова, Рујани се постепено потпуно германизују.
Године 1325. умро је последњи рујански кнез Вишеслав (Вацлав) III Пшемисл.

Рујански кнезови:
Вишеслав I (око 955)
Круто (Крит) (1066)
Гримн (1100)
Ратислав (Рача) (1138)
Чеслав (Часлав) (од 1164 — после 1170/до 1181)


Фреска жреца бога Световида у светилишту на рту Аркона

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B8
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 20:25

Rastko Kostić
PAD ARKONE

ILI SUMRAK SLOVENSKOG PAGANIZMA

/deo iz knjige/

,,U čast hrišćanskog boga krvarilo je neuporedivo više ljudskih žrtava, no na oltarima svih paganskih bogova zajedno na obema polovinama kugle zemljine".
(A. Šopenhauer, Svet kao volja i predstava, II knjiga, gl. 28; Karakteristika volje za život)


1.

Arkona, na ostrvu Rugenu, gde se nekada uzdizao hram posvećen vrhovnom slovenskom bogu Svetovidu, danas je prostor mistično-idilične lepote, za koji se ne može ni po čemu pretpostaviti da je pre mnogo vekova bio poprište dramatičnih istorijskih događaja. Arkona predstavlja krajnju tačku na ostrvu: nalazi se na hridini, to je proplanak koji se sa četrdeset metara visine obrušava u more. Mesto je obraslo rastinjem, voda neprekidno grize, otkida i oburvava liticu klifa i on gubi svake treće godine po metar zemlje. To je ujedno i najsevernija tačka Nemačke. Još uvek se vide tragovi temelja bedema grada u kome se sve do Vidovdana 1168. ili 1169. godine nalazio hram posvećen Svetovidu, koji su srušili Danci, pod vodstvom biskupa Absalona i kralja Valdemara, i njihovi saveznici Saksonci, pod vodstvom kralja Henrika.
Ostrvo Rugen, koje su Sloveni zvali Rujan, na čijem se kraju nalazi Arkona, odlikuje bujno raslinje, a sam predeo izvesna blagorodnost, umilnost i lepota. Čini se da nije moglo bili slučajno što je to mesto bilo određeno za svetilište vrhovnom bogu paganskih zapadnih Slovena. Na samo kilometar od Arkone nalazi se selo Vit u kome je crkvica sa slikom na zidu Hristovog prelaska preko vode - što je metafora za dolazak hrišćanstva na ostrvo vodenim putem, preko mora. Jedanaest kilometara južno od Arkone nalazi se crkva u Alterkirhenu; nju je krajem XII veka podigao Absalon, biskup-ratnik koji je uništio utvrđenje i Svetovidov kult. Ova crkva je za nas zanimljiva zbog dve stvari: najpre, u njoj se nalazi kamen ugrabljen iz nekadašnje slovenske riznice, bareljef koji predstavlja Svetovidovog sveštenika sa rogom vina u ruci kako stoji na maloj piramidi. Upravo tako sveštenika paganske slovenske religije opisuje Sakso Gramatik. Inače, kamen je oboren da bi se na taj načm izrazila pobeda hrišćanstva nad paganizmom. Druga zanimljiva pojedinost je da se u ovoj crkvi i dan danas može videti kamena krstionica sa četiri glave koje gledaju na četiri strane sveta. Ona je predstavljala nekadašnje vrhovno božanstvo ovog ostrva i cele Slavije i ljudi je i danas zovu „Svetovid".
Ostrvo Rujan ima mnogo mesta (sela, zaseoka, brežuljaka, različitih toponima) koja u sebi nose reč „sveti". Svantov, na primer. Ili - Sveta Gora, brdo nekadašnjeg paganskog kulta, koje i danas, u dvadeset i prvom veku nosi to ime, što nije ni čudno ako se zna da je ostrvo Rujan i u bukvalnom smislu predstavljalo Svetu Goru paganske religije svih Slovena.


Svetovidov sveštenik, sa rogom vina u ruci.


Krstionica iz Altenkirhena, sa četiri glave

Mitsko ostrvo Bujan, koje se pominje u mnogim legendama i starim ruskim hronikama, podudara se po geografskim i istorijskim obeležjima, čini se, sa ostrvom Rujan. Slovensko pagansko svetilište pod Svetovidom je jedno od najstarijih kultnih mesta Slovena. Bujan je, pak, legendarno ostrvo, obraslo moćnim rastinjem. Naši preci zamišljali su na tom ostrvu raj. U drevnim slovenskim pričama pominjao se kamen Alatir kao „beli kamen na Bujanu", a predstavljao je Sunce. Alatu je u ruskim basmama, pesmama-legendama i bilinama, kamen - „otac svih kamenova, „centar magičnih koordinata sveta". Na Alatiru sedi Zora-devojka. O njoj govore narodne priče Slovena. U rano jutro Zora-devojka isplovljava u zlatnom čunu i vesla srebrnim veslom. Na Bujanu/Rujnu žive, po pričama, zmija ogromnih dimenzija, ptica sa gvozdenim kljunom i zlatna pčela. Ova tri stvorenja pred ostrvom podižu morske talase, vetar i gromove, odakle u sve pravce širom sveta kreće oluja.
Rujan se i danas odlikuje neobičnom prirodnom lepotom. To je prirodni park, i kao takav životno stanište mnogobrojnih jelena, zečeva, konja, lisica; najprijatniji deo ovog prostora svakako čine gume, koje u jesenjim mesecima imaju upravo boju ruja, što se može povezati s imenom ostrva. Prelepe šume Jasmunda su stanište nekadašnjeg kulta boga Pizamara, koga pominje jedna islandska saga. Čitajući različite srednjovekovne hronike, mi se susrećemo uvek iznova sa različitim slovenskim panteonima. Čini se da drevnim, mahom hrišćanskim letopiscima, slovenski bogovi nisu toliko uzbudljivi da moraju o njima da ostave potpuno pouzdano svedočanstvo. Za sve njih se može reći da nemaju baš mnogo poštovanja prema paganskoj veri svojih suseda, Venda, što je uobičajeni hrišćanski ostrakizam toga doba, koji u paganskoj religiji vidi „đavolju veru".
Lepota ostrva, na čijim se obroncima drveće oburvava na obalu ispod i daje čudesni izgled obali, bila je velika inspiracija slikarima. Rujan se povezuje sa izvesnim rusoovskim „povratkom prirodi'', naročito u delima nemačkih romantičara XIX veka. Ljudska bića na slici Kaspara Davida Fridriha kao da se klanjaju božanskoj lepoti mora, neba i zemlje. Krečnjački klifovi Rujna nalikuju glečeru koji se obrušava u more, a celi prizor nadvisuje i uokviruje orijasko drveće: čovek jc mali pred lepotom i snagom prirodnih elemenata.

2.

Ali, ovo ostrvo je dalo i drugačiju inspiraciju. Na Vidovdan, 28. juna 1168. ili 1169. godine, Danci predvođeni biskupom Absalonom i kraljem Valdemarom (koji je, zanimljivosti radi, po rođenju dobio ime Vladimir, po Vladimiru Monomahu od Kijeva, dedi njegove majke Ingeborg), uništili su glavni centar slovenske religije, grad, tvrđavu i svetilište Arkonu na severu ostrva Rujan. Istorijska slika Lauritsa Tuksena iz 1894. označava ovaj, za Dance neobično važan istorijski događaj. Utemeljenje danske države kao da počiva na slomu paganske slovenske religije.
Vidovdan, dan na koji se desila ova pošast po Slovene, izabran je namerno. To je bio praznik Svetog Vita Korvejskog, čime su hrišćanski pobednici želeli jednom za svagda da učine kraj kultu vrhovnog slovenskog boga Svetovida i da ga zamene praznikom hrišćanskog sveca, sličnog imena. Ne treba smetnuti s uma da je paganski praznik Svetovida, mada ga Sakso opisuje kao jesenji, verovatno bio slavljen u doba sva četiri godišnja solsticija, tako da nije isključeno da je napad bio u vreme junske ravnodnevice.
Prvobitni plan Danaca bio je da se prestonica nove države prenese upravo na Arkonu. Međutim, od ovoga se odustalo zbog blizine suseda, u koje Danci nisu mogli da imaju poverenja, iako su u pohodu na Vende bili njihovi koalicioni partneri - Saksonaca. Biskup Absalon je umesto Arkone utvrdio Kopenhagen kao prestonicu države. Etimološki, „Kopenhageu" znači „trgovačka luka" i izabran je zbog nesigurnog (suviše isturenog položaja) Arkone, koju su na kraju i preuzcli nemaćki saveznici.
U uništenju paganske religije baltičkih Slovena ključnu ulogu pored državotvornih Danaca ima i katolička crkva. Bilo je mnogih neuspešnih pokušaja u tom smislu, ali je preokret nastupio s krstaškim ratovima. Tokom XII veka crkva je, zahvaljujući templarima, hospitalerima i ostalim redovima, došla do materijalnog bogatstva koje joj je donelo odlučujuću prednost u odnosu na paganske Slovene. Osim toga, prvi krstaški ratovi - još od kraja XI stoleća - rasplamsali su žar hrišćana za ideju pokrštavanja drugih naroda. Taj zanos je trajao tokom celog XII veka. Danski istraživač Erling Hagensen u svojoj knjizi ''The Templar's Secret Island'' (Tajno ostrvo templara) dokazuje prisustvo monaha, pripadnika ovog reda, i njihovu karakterističnu crkvenu arhitekturu u neposrednoj blizini ostrva Rujan, na danskom ostrvu Bornholm. Period nastanka tih sakralnih objekata upravo je kasni XII vek - što je indikator do sada nepoznate veze, ali koji sugeriše sa kakvim su stvarnim neprijateljima Vendi tada bili suočeni. Sloveni su na tim prostorima, pa, dakle, i na ostrvu Rujan, živeli već šest vekova - počev od VI stoleća.
Sveti Bernard od Klervoa (Bernard de Clairvaux) sveštenik cistercitskog reda, izdao je, na zapovest pape Eugena III, proglas za drugi krstaški rat na Vende godine 1147. Prvobitna zamisao da se tada krene u Svetu zemlju nije se dopala nemačkim prinčevima zbog udaljenosti Palestine i ranijih neuspeha. Vendi su bili bliži, a njihova teritorija manje zahtevna terra missionaris. Ključne reči Bernarda od Klervoa u pismu u kojem se obratio svim prinčevima i sveštenicima u Nemačkoj bile su: ...da naprave invaziju na Slaviju i da ne sklapaju nikakav mir sa Vendima, niti da primaju bilo kakvu odštetu (naknadu), niti bilo kakav danak (porez) od njih sve dok ili religija toga naroda ili čitav taj (vendski) narod ne budu uništeni. ("...Illud enim omnimodo interdicimus, ne qua ratione ineant foedus cum eis, neque pro pecunio, negue pro tribute, donec, auxillante Deo, aut ritus ipse, aut natio deleatur." Bernard, ''Epistola'' 457, PL 182, p. 652)
Ovde, dakle, vidimo pun izraz nasilne konverzije: to je bilo istovremeno osvajanje i nametanje vere. Iako ovaj krstaški pohod na Vende u tim godinama nije uspeo, on je označio početak kraja i pripremio teren za konačnu i beskompromisnu akciju koja je krajem XII veka stavila tačku na religiju i slobodu (pa i na samo fizičko postojanjc) baltičkih Slovena. Danas, na teritoriji Nemačke, među osamdeset miliona Nemaca živi svega sedamdesetak hiljada Lužičkih Srba, dok u Poljskoj živi zanemarljivi broj Kašuba: i jedni i drugi su potomci Venda.


Sveti Bernard od Klervoa

3.

Sva tri srednjovekovna pisca u našem izboru, koji pišu o Vendima i Rujnu, bili su ljudi crkve, pri tom i svedoci velike akcije pokrštavanja Slovena tokom XI i XII stoleća. Sva trojica su svoja dela pisali na latinskom, koji je lingua franca Evrope toga vremena.
Adam iz Bremena (rođen pre 1050. godine, umro najverovatnije između 1081. i 1085) bio je učitelj i kanonik gradske katedrale. Bremen je u njegovo vreme imao ambiciju da postane i hrišćanska arhiepiskopija Slavije (slovenskih zemalja), sa kojom se graničio. U to doba, Slavija je obuhvatala celu današnju severnu i istočnu Nemačku i neka danska ostrva. Adam pomno ispisuje regije i granice u kojima žive slovenska plemena: Vilci, Vagrinci, Rerići, Obodriti, Polabljani, Kesinjani, Circipani, Tolosati, Retari, Doksanci, Ljubužani, Stoderani, Ljutići. Slično Indijancima Seveme Amerike ili popisu plemena i rodova koje iznosi Homer pred zidinama Troje, ovo Adamovo knjigovodstvo govori o flotantnim masama Slovena i njihovom rodovskom društvu, naspram u to vreme sve organizovanijeg feudalnog društva Germana, Danaca i Saksonaca, onih koji će, sa moćnom, ujedinjujućom i nadnacionalnom crkvom, krenuti u rat protiv svojih paganskih suseda. Kanonik iz Bremena je beležio ispovesti putnika, trgovaca, moreplovaca i misionara o slovenskom paganizmu, imao je pristup arhiepiskopskoj arhivi. I on opisuje pokušaje hristijanizacije Bodrića, slovenskih stanovnika na obalama Baltičkog mora. Njegovo delo Gesta Hammarbungensis ecclesiae pontificatum bavi se istorijom bremenske arhiepiskopije i geografskim i istorijskim podacima o baltičkim paganskim narodima, Slovenima i Šveđanima, kao i o neverovatnim, mitskim zajednicama: Amazonkama, psoglavima (kinocefalima), kiklopima, jednonogim ljudožderima. Adam Bremenski ni najmanje ne sumnja u njihovo postojanje. Njegovi opisi su krajnje živopisni: „Neki pričaju da Amazonke začnu kad piju vodu. Drugi pričaju da zatrudne sa trgovcima na proputovanju ili sa ratnim zarobljenicima koje drže kod sebe, ili sa drugim čudovištima koja tamo nisu neuobičajena. Ja držim da je poslednje obaveštenje najverodostojnije. Jer ta deca koju one rađaju, postaju, ukoliko su muškog pola psoglavi (kinocefali), a ukoliko su ženskog roda - izuzetno lepe žene. Žene žive zajedno i izbegavaju suživot sa muškarcima, a ukoliko im se muškarci približe, one ih odbijaju na muški način. Kinocefali su oni koji od grudi i naviše imaju pseće glave. U Rusiji se često mogu videti u zarobljeništvu i u njihovom lavežu se mogu uhvatiti reči''.
Zanimljivo je da Sakso Gramatik sto pedeset godina posle Adama oduška srednjovekovnom sujeverju i demonologiji daje neuporedivo ređe. Prilikom opisa rušenja Svetovidovog hrama na Arkoni, Sakso završava scenu rečima:
„Tada se ukaza demon u obliku jedne cme životinje koja iskoči pred očima onih koji su stajali unaokolo". Kod Helmolda ovakvih opisa nema. Kao da je svet postao racionalniji tokom jednog veka, pa pravo da nešto bude zapisano mora da ima očevice i racionalnu ljudsku misao za svedoka. Doduše, Evropi tek prethode egzorcizam veštica i auto da fe jeretika.
Princip učenog kanonika iz Bremena je da izbegava zadržavanje na neznabožačkim stvarima. Inutile est acta non credentium scrutari. Detaljniji je kada piše o paganskim bogovima Skandinavaca, Odinu, Toru i Friku, nego o slovenskim. Međutim, on pomno i detaljno opisuje slovenska plemena, kao i geografske oblasti u kojima žive, kao i uzastopna prihvatanja i odbacivanja hrišćanstva Slovena (mada, ovde meša prvobitnu hristijanizaciju slovenskih naroda sa onom koju je izvršio Karlo Veliki nad Saksoncima). On opisuje grad Retru u kojoj je bio hram posvećen slovenskom božanstvu Radogostu. Naravno, on ga naziva demonom: quorum princeps est Radigost. Govori o slovenskoj netrpeljivosti prema hrišćanima, mučenjima i ubijanju hrišćanskih misionara. Adam Bremenski potvrđuje da je pleme Rujanaca bilo najprivrženije kultu paganskih bogova, dakle, da je Rujan neka vrsta neformalne Svete Gore paganskih Slovena. Iako je nedvosmisleno negativno određen u odnosu na slovenske (kao uostalom i švedske) pagane, on ističe "da se ne može nigde naći časmji niti gostoljubiviji narod /od slovenskog/" - istovetno zapažanje o Slovenima nalazimo i kod Helmolda, vek kasnije.) Možda je najzanimljiviji njegov opis slovenske metropole Jumne, koja se nalazila na obalama Baltičkog mora. Jumne je najveći od svih evropskih gradova, uključujući i Konstantinopolj.
Adam Bremenski često, u maniru srednjovekovnih pisaca, citira Sveto pismo ili klasike rimske književnosti.
On veruje u srodstvo sujeverja Slovena, Saksonaca i Skandinavaca. I kao i naši srednjovekovni letopisci i dijaci po manastirima, on dovodi istinite i neobične društvene događaje u vezu sa neobičaim prirodnim pojavama. Smrt vojvode Gotsalka i proterivanje arhibiskupa iz Šlezviga on povezuje sa Halejevom kometom, koja je „upozorenje na nesreće koje su nas pogodile".
Kao da čitamo naše monahe koji na marginama crkvenih knjiga zapisuju:
Istekoše dve zvezde opašate, jedna od vstoka, a druga od zapada. I čuma bist po vsej zemlji. Bist glad krepk po vsudu.


Sakso Gramatik

...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Sre 18 Dec - 20:26

4.

Sakso Gramatik (oko 1150 - oko 1220), danski hroničar, rodom sa Zelanda (Šjelanda), pisac je dela Gesta Danorum (Dela Danaca). Njegovi sunarodnici ga smatraju svojim prvim modernim istoričarem. Ime Sakso je bilo uobičajeno za Dansku toga vremena. Gramaticus (Učeni) je dodatak koji mu je dodeljen kasnije, počev od Julandske hronike. Gramaticima su nazivani učeni ljudi i u pravoslavnoj crkvi (kako možemo videti u Starim srpskim zapisima i natpisima Ljubomira Stojanovića). Iako je čovek srednjeg veka, mi ga doživljavamo kao ličnost renesanse. Živeo je u doba utemeljenja danske države i ekspanzionističkih ratova protiv slovenskih Venda. Dolazi iz ratničke porodice i pretpostavlja se da je bio vojnik u kraljevoj gardi. Njegov briljantni stil latinskog jezika sugeriše da je stekao obrazovanje na Sorboni, gde su inače imali običaj da odlaze sinovi danskih plemića toga doba. Njegov lični zaštitnik bio je arhibiskup Lunda, Absalon, osnivač Kopenbagena. Na spisku klera u Lundu nalazimo i Saksovo ime, što znači da je imao i svešteničko zvanje. U toku pohoda na paganske Slovene, Vende, bio je lični sekretar Absalona, prema kome ne krije divljenje, često ga opisujući kao energičnu, hrabru i lidersku ličnost - lidersku čak i u odnosu na kralja Valdemara. Kao hroničar, on razdvaja danske vladare na slabe i jake: tako hvali Valdemara u odnosu na njegovog prethodnika, kralja Svena (zbog toga što je Sven, iako danski suveren, bio odan Svetovidovom slovenskom kultu čijem hramu je darivao i jedan skupocem pehar - neoprostivi greh u Saksovim očima).
Saksov cilj bio je da Gesta Danorum proslave otadžbinu, gde mu je uzor bio Vergilijeva Eneida i njen svet državotvornih pčela koje izgrađuju Rim. Dosta toga duguje i Platonu, učitelj u sjajnom latinskom stilu bio mu jc Ciceron, ali treba naglasiti - on je književnik par excellence, sa odličnim darom opservacije i ne malom veštinom u oblikovanju konvulzivnih dogadaja kojima je bio svedok.
Iako je mnogo pouzdaniji i racionalniji od Adama Bremenskog, on nije istoričar čije sudove možemo uzeti bez ostatka. Neki njegovi istorijski izvori nisu sasvim pouzdani, s obzirom na to da je vođen propagandističkom idejom o spoljašnjem neprijatelju (Vendima), koji su se sami - navodno - diskvalifikovali zbog zla koje su činili Dancima. (U tom smislu valja videti tekst Pola-Grindera Hansena o Saksovoj propagandi protiv Venda). Delo Gesta Danorum objavljeno je u Parizu 1514. godine. Nakon što je postalo poznato u doba renesanse, dobilo je mnogo pohvala: jedna se ističe, to su reči Erazma Roterdamskog koji ne može da sakrije čudenje kako jedan Danac iz tog perioda ima toliku moć elokvencije. Ono po čemu je Saksovo delo danas najviše poznato jeste njegova povest o danskom princu Amletu, koja je bila neposredan izvor Vilijemu Šekspiru za njegovu tragediju Hamlet (premijerno izvedena 1604. godine). Povest o Amletu čini sadržaj treće i četvrte knjige Dela Danaca, a nije poznato da li se Sakso za nju kao pisac poslužio usmenom predajom ili još ranije zabeleženom islandskom legendom - Skjoldunga sagom (Skjoldungovom sagom). U našem izboru mi donosimo sadržaj najvećeg dela četrnaeste knjige Saksove povesti, u kojoj su opisani danski ratovi sa Vendima i slovenskim narodima Pomeranije. Iako postoji očigledna politička tendencija, mi vidimo jedan razgovetan, razložan i književno veoma zanimljiv tekst: vidimo pisca sa suptilnim osećanjem za detalj, gde mali događaji dobijaju značaj u okviru velikih, sudbonosnih tema. Na primer: kada Sakso opisuje početak pada Arkone, čitamo o jednom, čini se, malo važnom događaju i smelosti jednog jedinog čoveka, čiji akt - paljenje jednog slučajno nebranjenog nasipa na kuli Arkonjana, označava početak kraja bitke za utvrđenje. To će povući branioce u nezaustavljivu propast. Saksov neosporni književni talenat nalazi se i u veštom psihološkom razvrstavanju raznih ratnika i učesnika dogadaja na obema stranama u skladu sa njihovim karakterima - na hrabre, neodlučne, mudre, podle, konformiste, brzoplete, profitere, strašljivce. Kombinujući sistem malog sa velikim, pisac nam vrlo ubedljivo dočarava scene u kojima se događaju sudbinski preokreti. Posebno se ističu opisi događaja na bojnim lađama, marševima, kroz močvare, u toku pregovora zaraćenih strana, gde pobeđuju lukavstvo, veština, opreznost, ali i odlučnost, ratna opsena, sposobnost da se predvidi reakcija neprijatelja.
Njegov spis govori o događajima i o ljudima. Indikativan je opis Niklotovog sina Prislava. Dok je njegov otac prikazan kao tvrdoglavi paganin i slovenski ratni vođa, koji doživljava pogibiju u boju zbog bahatosti i potcenjivanja neprijatelja, i kome odsecaju glavu (siično knezu Lazaru u istoriji i u srpskoj narodnoj pesmi), njegov sin je sasvim izvesno neobičan čovek (ili čovek, u toj situaciji neobičnog držanja) i čije reči, mada svakako obojene Saksovom hrišćanskom propagandom, opisuju jednu markantnu, reklo bi se arhiizdajničku figuru. Motivaciju, međutim, Prislav je našao u veri: on je hrišćanin koji prezire oca Niklota, njegove zločine i njegovu pagansku religiju, „Njegov (Niklotov, prim. prev.) sin Prislav, koga proteraše iz otadžbine i koji beše prebegao Dancima jer je voleo hrišćanstvo, a gnušao se paganskog bezverja, sedeo je i jeo kada je vest (o očevoj pogibiji) stigla do njega. Za trenutak on ostavi hranu da stoji, sede oborene glave, sa rukom ispod obraza, a onda reče kako je to zapravo jedino ispravno - da jedan takav bogohulnik, kao što je bio njegov otac, pogine na takav način, na užas i upozorenje ostalima. (...) Njegova snaga je bila velika, ali je njegova odanost hrišćanstvu bila još veća. On uistinu nije znao nijednog čoveka koji je bio gori neprijatelj hrišćanske vere od njegovog oca. Zato je bilo teško odlučitl se šta je kod njega bilo značajnije: snaga duha ili pobožne reči. On takođe nije imao prevelikog sažaljenja prema svojoj otadžbini, naprotiv: dok su mu druga dva naroda pljačkali zemlju, baš on je bio taj koji im je pokazivao put i podsticao ih da to čine". (podvukao prev.).
Nismo ubeđeni da je Sakso uspeo da bez ostatka, književno ubedljivim sredstvima, pokaže svu težinu i tragiku Prislavljevog položaja - pod uslovom i da poverujemo da je bio baš zakleti hrišćanin i strasni protivnik svome ocu. Ima detalja u Saksovom delu, kao što vidimo, koja odišu antislovenskom i antipaganskom propagandom i koji pojedine postupke, delanje junaka ili drugo šta čine psihološki neuverljivim. Opisujući Svetovidov hram u Arkoni, on ističe kako sveštenik, flamen, nije smeo ni da diše u prisustvoi kipa-božanstva. Malo dalje, međutim, opisujući Rujevitov hram u Korenici (Karencu), on govori da su grudi idola bile prekrivene ptičjom nečisti. U polumraku hrama, ispod krova, bilo je, naime, golubova. Ova dva potpuno suprotstavljena iskaza svedoče o Saksovoj hrišćanskoj neobjektivnosti pošto je teško poverovati da se kult jednog božanstva Rujna čuva uz veliko strahopoštovanje, a drugi - samo malo dalje - kao degradirani i degenerisani zapostavlja do te mere da ga ptice ukrašavaju svojom pogani. Međutim, i pored ovoga, mi vidimo Saksa kao vrhunskog pisca koji uključuje elemente pripovedanja sposobne da ubedljivo dočaraju događaje i scene. Njegovo pisanje nije poput Helmoldovog monotonog knjigovodstveno-sivog nabrajanja činjenica. Kada opisuje veliku hladnoću koja je zadesila Dance prilikom jednog zimskog pohoda na Vende, on nam govori kako su, kopajući rupe u zemlji, u tom periodu, oni naišli na zmije, koje su, međutim, bile potpuno umrtvljene hibernacijom i jezivom hladnoćom. Hladnoća je bila tolika da niko od ljudi koji bi nešto radio napolju nije mogao da drži istovremeno obe ruke van džepova, već samo jednu. Slika zime je ubedljiva, a dokumentarni snimak zimskog pohoda živopisan i precizan.


5.

Pastor crkve u Bozauu na Plonu, rođen izmedu 1118. i 1125. godine, Helmold, pisac je dela Chronica Slavorum (Slovenska hronika), i njegovo delo je jedan od najvažnijih srednjovekovnih izvora o Slovenima. Helmoldova knjiga je zasnovana na ličnim iskustvima, izveštajima savremenika i, u manjoj meri, pisanim dokumentima (posebno - spisima Adama Bremenskog). U Bozauu je završio svoju hroniku: prvu knjigu između jula 1167. i juna 1168, drugu pred kraj godine 1172. Najstarija kopija njegove Hronike datira od pre 1400. i sačuvana je u biblioteci Univerziteta u Kopenhagenu. Osim u Bozauu, Helmold je bio sveštenik i u Oldenburgu (slovenskom Starigradu, naseobini Vagrinaca). Bio je član prezviterijanskog reda i poznavao je slovenski jezik. Njegova hronika počinje tamo gde se Adamova završava. Međutim, dok kod Adama nailazimo na čitav niz fantastičnih podataka, opisa bića i zemalja, a kod Saksa imamo primer književnika par excellence, koji živopisno opisuje događaje i ljude, Helmoldovi letopisi su monotoni i suvoparni: to je racionalno pisanje i ređanje činjenica. Njegov stil je stil Vulgate, njegove omiljene lektire (omiljene, uostalom, čitavom srednjovekovnom monaškom staležu). Hronika je puna opštih mesta, nema eruditskih aluzija, nema skale različitih ljudskih karaktera niti nastojanja da se pronikne u složene ljudske postupke i događaje. U njegovoj hronici, takode, nema srednjovekovne demonologije i fantastike koju uočavaino kod Adama Bremenskog. Vidi se da je poznavao dela Vergilija, Tertulijaua i Ovidija. Helmold na bolji način od kanonika iz Bremena odražava misionarski duh - njegovo delo je u funkciji ecclesia militans. On je vojnik crkve koja ratuje protiv paganizma i u svakoj prigodi osudiće mnogoboštvo Slovena. U slovenskom paganskom panteonu on opisuje kult šumskog božanstva Prove (Prove), koji je bio bog Oldenburga, Živu, boginju Polabljana, Radogosta, boga zemlje Obodrita i Podage, božanstva Plona. Jedini je izvor o Crnobogu, i njegovo pominjanje tog boga u suprotnosti sa izvesnim dobrim bogom kasnije je postalo osnova za teoriju o slovenskom dualizmu cmog i belog boga (on ga ne naziva tim imenom). Iznad svega, on opisuje kult Svetovida, vrhovnog božanstva Rujna, za koje navodi da ima primat među svim slovenskim bogovima kao najslavniji u pobedama i najsigurniji u proročkim odgovorima. Greškom on, međutim, dovodi Svetovida u vezu sa hrišćanskim kultom Svetog Vita Korvejskog, ukazujući da su Sloveni najpre primili kult hrišćanskog mučenika koga su preimenovali u paganskog boga. U nauci je ovo odavno odbačeno - dogodilo se upravo suprotno: paganskog boga je nasledio hrišćanski svetac sličnog imena. To je postupak koji je, uostalom, bio korišćen svuda u Evropi u procesima hristijanizacije.
Iako iznosi mnogo negativnih ocena u vezi sa Slovenima, koja naziva pljačkašima i lopovima, on ima i izvesnog poštovanja prema slovenskoj rasi. Veoma poštuje slovenske vladare koji su prihvatili hrišćanstvo. Jaromara, poglavara Rujanaca, koji se pokrstio, on riaziva čak - drugim Pavlom.
Helmold hvali gostoljubivost Slovena i njihov odnos prema roditeljima.
„Naučio sam iz iskustva nešto što sam ranije bio čuo od drugih, a to je da nema naroda koji se više izdvaja u pogledu gostoljubivosti od Slovena. Da bi zabavili goste, oni su svi za to jednodušno strpljivi i orni, tako da uopšte nije potrebno da bilo ko zatraži gostoprimstvo. Do čega god da dođu uzgojem stoke, ribolovom ili lovom, oni to sa najiskrenijom velikodušnošću daju smatrajući najizadašnijeg čoveka najmuževnijim. Želja za ovim pokazivanjem podstiče mnoge od njih na pljačkn i krađu. U svakom slučaju, ovi poroci su ono što može da im se oprosti jer su prekriveni ogrtačem gostoljubivosti. Prema slovenskom zakonu, ono što ukradeš noću, moraćeš sutra da podeliš sa svojim gostima. Ali ukoliko je iko - a to je vrlo retko - uhvaćen kako uskraćuje gostoprimstvo, njemu se, po zakonu, može spaliti kuća i vlasništvo. Oni se svi, isto tako, kunu i izjavljuju da je onaj koji se plaši da da strancu hleba dostojan sramote, grešan i zaslužuje da ga se svi gade".
„Iako mržnja prema hrišćanskom imenu i ognjilo sujeverja prebiva sa više žestine među Ranima nego među ostalim Slovenima, oni se odlikuju mnogim prirodnim darovima. Kod njih vlada gostoprimstvo u izobilju i oni pokazuju dužno poštovanje prema svojim roditeljima. Kod njih se ne može naći osoba kojoj bilo šta treba ili prosjak u bilo koje vreme. Čim nemoć ili godine učine bilo koga od njih slabim ili oronulim, njega uzima njegov naslednik i brine o njemu sa krajnjom nežnošću. Obzir prema gostoprimstvu i poštovanje prema roditeljima stoje kao vrhovne vrline među Slovenima".
Helmold uglavnom piše o verskom ratu, ali mu se u tekst može umešati i povest sasvim drugačije vrste. Animozitet između tevtonskog i slovenskog naroda nije zasnovan samo na religijskoj osnovi. Indikativna je u tom smislu epizoda o hrišćanskom svešteniku koji sa drugim Saksoncima, ribarima i trgovcima boravi na Arkoni. Iako zvanično govori o sukobu dveju vera i sveštenika dveju vera, mi vidimo da je reč o sukobu oko lova na haringe, koje nemački došljaci, po svoj prilici, izlovljavaju na uštrb interesa lokalnih ribara.
Helmold, kao i Adam Bremenski, u duhu drevnih martirologija, ne propušta da navede različita mučenja i vrste smrti kojima Sloveni kažnjavaju nemačke misionare. Međutim, kao i kod drugih hrišćanskih hroničara srednjeg veka, Germana ili Skandinavaca, nigde kod njega ne nalazimo na obaveštenja o tome šta se dešavalo sa slovenskira paganskim sveštenicima, flamenima. Logično je zaključiti da je njihova sudbina po razmerama mučenja i kvalitetu stradanja nadmašila sve što njihovi neprijatelji pišu o stradanjima misionara. Kada Guncelin, zapovednik tvrđave u Šverinu, izdaje naređenje da se ubije tj. obesi svaki Sloven koji bude nađen da luta sporednim putevima – to jasno ilustruje situaciju. Paganski Sloveni su narod određen za uništenje, što se na kraju i desilo. Preživeli su samo konvertiti.

6.

Delo arapskog geografa i istoričara, pod punim imenom - Abu al-Hasana Ali ibn al-Husaina ibn Ali al-Mas'udija (oko 896, Bagdad, umro u septembru 956, u Kairu, Egipat), predstavlja jedan od značajnih izvora za istoriju mnogih naroda. Nas posebno zanima ono šta je Al-Masudi pisao o Slovenima i Rusima, budući da je njegovo svedočanstvo jedno od najranijih.
Al-Masudi se smatra veoma obrazovanim čovekom ne samo po merilima svog vremena. On je proputovao celi poznati svet svoga doba: rođen je u današnjem Iraku, boravio je u Persiji, zemljama oko Kaspijskog mora, u dolini Inda, zapadnoj Indiji, Šri Lanki, Kini, Egiptu, Siriji, istočnoj Africi, Hazariji. Živeo je u doba procvata arapske kulture, pod Abasidima, i bio je upoznat sa humanističkim nasleđem starog sveta. Pripadao je intelektualnoj eliti svoga doba: poznavao je dela Galena u medicini, Ptolomeja u astronomiji, platonovske i aristotelovske spise antičkih nastavljača i arapskih filozofa, bio znalac zakona i prava. Jedan od elemenata koji karakteriše procvat arapske kulture bila je promena materijala na kome se pisalo. Skupi i ne baš svima dostupni pergament zamenila je hartija. Desilo se da su Arapi, vek ranije, od kineskih ratnih zarobljenika saznali tajnu pravljenja hartije. To je stvorilo materijalnu osnovu za nastajanje mnogih privatnih i javnih biblioteka u Bagdadu. U poređenju sa evropskim prilikama toga doba, islamski svet je bio u neuporedivoj prednosti u smislu znanja, civilizacijske atmosfere, kulturnih standarda i pretenzija. Astronomija, medicina, arhitektura, antička naučna baština - stići će u Evropu preko Arapa, islama i Kordovskog kalifata.
Al-Masudijevo životno delo pod nazivom Livade zlata i rudnici klica (Muruj adh-dhahab wa maadin al-jawahir) donelo mu je reputaciju arapskog Herodota. Osnovna vrlina ovog dela je u tome što, za razliku od svojih arapskih savremenika putopisaca, on u mnogo većoj meri pokazuje interesovanje za neislamski svet (Indiju, Grčku, Rim, Hazariju, slovenske zemlje).
Njegov stil je istočnjačko-bajoslovan, on doziva u svest čudesa Hiljadu i jedne noći. Radoznalost i univerzalizam nalažu mu da u svoje spise uključi svedočanstva trgovaca i putnika, lokalnih hroničara, kao i lična zapažanja. Ali, infine, za neka veoma dragocena saznanja o običajima i verovanjima starih Slovena možemo da zahvalimo samo njemu. Istaći ćemo iz Al-Masudijevog dela tri takva navoda.
Njegov prvi iskaz zanimljiv je za nas zbog toga što pisac dovodi u vezu Slovene sa njihovom prapostojbinom Indijom i govori o sličnosti njihovih običaja, što sugeriše moguće zajedničko poreklo. Citat je iz prvog toma životnog dela arapskog putopisca:
„Jedna od mnogih paganskih nacija koje žive u hazarskoj zemlji jesu Sekilibah (Sloveni), a drugi su - Rus (Rusi). Oni žive na jednoj od dveju strana grada (Itila*, prestonice Hazara, prim. prev.); oni svoje mrtve spaljuju zajedno sa stokom, oruđem, oružjem i nakitom. Kada muškarac umre, njegova žena se spaljuje živa zajedno sa njim; kada žena umre, njen muž se ne spaljuje. Ako neoženjen momak umre, on se venčava posle svoje smrti. Žene su srećne da budu spaljene jer one same po sebi ne mogu da uđu u raj. Ovaj postupak je dominantan takođe među Indusima, kao što smo rekli. S tim što Hindusi ne spaljujuju ženu zajedno sa mužera ukoliko to nije njena sopstvena želja". (Al-Masudi, Livade zlata, str. 408, I tom) Malo dalje, Al- Masudi kaže i ovo, u vezi za Srbima:
"Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbin, spaljuje se na ognju; kada im umre vladar (knez) ili starešma (župan), oni spaljuju i njegovog jahaćeg konja. Oni imaju običaj sličan običajima Indusa; to smo delimično pominjali napred u ovom delu, pri opisu planine Kabha i Hazarske zemlje, kada smo govoriii da se u Hazarskoj zemlji nalaze Sloveni i Rusi, i da se oni spaljnju na lomačama." (str. 415-416)
Treći iskaz koji se tiče Slovena nalazi se u IV tomu Al-Masudijeve knjige, koji nam nije bio dostupan u toku našeg rada, pa ga prenosimo iz Slovenske mitologije Luja Ležea; on (Leže) se od njega, doduše, ograđuje, zbog prevelike fantastičnosti opisa. Ali, treba napomenuti da Elijade u svom tekstu o slovenskom paganizmu ističe značaj upravo ovog Al-Masudijevog svedočanstva o slovenskom obožavanju Sunca i postojanju hramova sa otvorima na kupoli za posmatranje Sunčevog izlaska (Elijade, M, Istorija verovanja i reugijskih ideja, tom III, str, 34). Taj običaj, kao što smo već napomenuli, opisuje na danskom Bornholrnu, u neposrednoj blizini slovenskog Rujna, Hagensen u svojoj knjizi, kao kasniji, templarski, iz XII veka. Dakle, Al-Masudi veli o Slovenima sledeće:
"Bejaše kod Slovena više svetih spomenika; po rečima filozofa, jedan bejaše sagrađen na najvišoj planini na Zemlji. Mnogo se hvali na tom spomeniku: arhitektura, vešt raspored i različne boje kamenja koje je tu upotrebljeno, veštački mehanizam namešten na vrhu gradevine, tako da se on pokreće i treperi kad se Sunce rađa; skupoceno kamenje i
veštački radovi koji se u njemu čuvahu, koji nagoveštavahu budućnost i čuvahu od nevolja sudbine pre njihovog ispunjenja; navode najzad i glasove koji se čuše sa vrha toga hrama i utisak koji imadoše na prisutne.
Drugi jedan hram bejaše sagradio jedan njihov kralj na Crnoj Gori (Montagne Noire). On beše opkoljen čudotvornim izvorima, čija se voda prelivaše u bojama i razlikovaše ukusom, i imađaše u sebi sva dobrodeteljna svojstva.
Obožavano božanstvo u ovom hramu bejaše jedan kolosalni kip, koji predstavlja starca kako u ruci drži štap, koji izazivaše kosture iznad njihovih grobova. Pod desnom nogom njegovom vidahu se neke vrste mrava, a pod levom neke ptice crnoga perja, kao gavrani, i druge ptice i ljudi oblika koji pripadaše abisinskoj rasi.
Treći hram uzdizaše se na jednom grebenu opkoljenom morskim rukavcem. On beše sav sagrađen od crvenih korala i zelenih smaragda. Nad sredinom uzdizaše se visoki toranj, pod kojim stajaše jedan idol, čiji delovi behu načinjeni od četiri skupocena kamena: berila, crvenog rubina, žutoga ahata i kristalnoga kvarca. Glava je bila od suhoga zlata. Drugi jedan kip namešten prema ovome predstavljaše devojku koja mu podnosi žrtve i mirise. Poreklo ovoga hrama Sloveni pripisivahu jednome svome mudracu, koji življaše u davna vremena..." (glava LXIV, tom. IV, Zlatne livade)


http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/kostic_padarkone.html
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Čet 19 Dec - 0:59

Bas zanimljivi tekstovi! Hvala ti na trudu! Upravo o tome sam ja i govorio. Vidi se kako germanska katolicka armada postupa sa Slovenima mnogoboscima u Arkoni, a vidimo i kako se prema krivovjercima ponasaju Nemanjici. Kao prvo ovi krivovjerci nisu direktni postovaoci slovenskog mnogobostva,vec prije lokalna varijanta hriscanstva izmjesanog sa elementima paganstva. Kao drugo vidimo da ih srpska vojska ne likvidira,nego protjeruje! Cak ni njihov vodja nije ubijen,nego su mu odsjekli jezik zbog toga sto je izvrtao hriscansko ucenje.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Čet 19 Dec - 10:30

Slazem se za franacko svestenstvo. Pape su do sizme imale problema bas sa franackim(germanskim) svestenstvom, koje nije bilo toliko vezano za papstvo. Papa (H)Adrijan II je podrzao misiju Cirila i Metodija, podrzao je bogosluzenje na slovenskom jeziku, cemu se protivio franacki klir(smatravsi ga jeretickim).
Ћирило и Методије

Sto se poluveraca tice, slazem se da su oni izmesali hriscansko ucenje, dodavsi mu paganske elemente. Stefan govori
''И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и да дели недељиво божаство, што говораше безумни Арије, пресецајући недељиво божаство, што рекоше свети и богоносни оци: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?", рече: "Арије, безумни, који Тројицу пресече."
Po Ariju je Hristos stvoren od Boga oca, cime je razdelio  Svetu Trojicu. Inace, danas kada se proslalja Sveti Nikola, najucestalija slava u Srba, setimo se prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, kada sveti Nikola zbog hule na nerazdeljivu Trojicu osamari Arija i zbog toga bi udaljen sa sabora. Vracen je ponovo na sabor kada se ostalim crkvenim arhijerejima u snu javio Gospod Hristos i Presveta Bogorodica, kazavsi im da je prema Svetom Nikoli ucinjena nepravda. S tim, svima koji danas slave Svetog Nikolu, srecna slava!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Čet 19 Dec - 11:42

Da,upravo je tako bilo! Ova jeres koja se pojavila u Nemanjickoj Srbiji ima veze sa arijanstvom,a samim tim je ocigledno da arijanci nisu postovali Svetu Trojicu,niti Bogorodicu! Upravo iz tog razloga se vidi da oni nemaju nikakve veze sa Crkvom u Bosni,jer sjetimo se da gotovo sve povelje i drugi tekstovi vladara bosanskih pocinju sa: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, godine od stvaranja svijeta...a od rodjenja Gospoda Isusa Hrista... Ovdje je jasno iskazano postovanje naseg Boga-Svete Trojice! Takodje ovdje se vidi da se ne radi ni o rimokatolicima! Kod njih tekstovi pocinju sa invokulacijom: U ime Oca i Sina i Duha Svetog.Amen. Mala razlika naoko,ali daje mnoge odgovore. SRECNA SLAVA! Sveti otac nas Nikolaj,arhiepiskop grada Mira u Likiji,u Maloj Aziji.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!   Danas u 18:54

Nazad na vrh Ići dole
 
Staroslovenski hram na srpskom Tibetu!
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Problem sa BEAR alarmom
» Peugeot service box
» Dnevna svetla C5 2002g
» Storing uitlaatgassen ???

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Археологија :: Археолошке вијести-
Skoči na: