MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Share | 
 

 Skopska Crna Gora

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Skopska Crna Gora   Čet 19 Dec - 15:42

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Skopska Crna Gora   Pon 30 Dec - 18:29

Potresna svedočenja Srba u Makedoniji: Sve je njihovo, samo muka naša

Reporteri „Novosti“ sa Srbima, koji svedoče o perfidnoj asimilaciji (1): Život između čekića i nakovnja: agresivne albanske zajednice i dvolične makedonske vlasti


Crkva Svetog Đorđa

NOĆ pada na Staro Nagoričane, a Tomislav Serafimović (90) pali voštanice. Jednu za duše predaka. Drugu, za zdravlje potomaka.


- I pamet, da ne lutaju bespućima - kaže Tomislav. - Da znaju ko su i od koga su.

Duboki tragovi trajanja ove porodice, u Nagoričanu kod Kumanova. I duboki ožiljci.

- Imali smo, ovde, i dućane i kafane. Bili domaćini. Imali smo vinograde, voćnjake... Teklo vino i točila se rakija. Pevale se stare, kumanovske sevdalinke. Vremena nas premetnula. I mi sami sebe. Sve se srpsko, živo raselilo.

Tomislav pali sveće kraj drevne česme, u centru, gde „ni živa voda plamen ne gasi“.

A na uzvišici, u crkvi Svetog Đorđa, zadužbini kralja Milutina, hram opslužuje i sveće pali njegov unuk Dalibor. Dočekao nas je pred ulazom u portu.

- Službeno ne možete u crkvu bez odobrenja nadležnog episkopa Josifa - učtiv je ovaj mladi čovek. - I ako vam obećaju snimanje... meni neko to mora da javi. Možete li da razumete?

Možemo. I, sve smo, naravno, razumeli. Na jarbolu ispred porte barjak ovovremene države Makedonije. Gotovo da je nadvisio i sam prelepi Milutinov hram. Remek-delo arhitekture i fresko slikarstva.

Makedonska pravoslavna crkva, koja je izabrala svoj put mimo temelja Pećke patrijaršije iz čijeg se jedinstva raskolila 1958. godine. I napustila Panteon srpskih duhovnika i svetitelja.

- To je ta naša tragedija, tragedija Srba u Makedoniji - kaže Tomislav. - Deda... Beograd gleda. Unuk u Skoplje. Zato ja palim sveće za pamet. Tako je moj otac Andon palio. Tako deda Dimitrije.

Zaplakao je stari Tomislav Serafimović.

- Kad ti uzmu crkvu, uzmu ti i školu. Lakše uzmu školu, kad uzmu crkvu - kaže.
Tragom ove poruke i pouke, uputili smo se u ovdašnju Osnovnu školu „Svetozar Marković“. Popodnevne smene nema. Prepodnevna, već se razišla. Koliko ima đaka, ovde, gde je kralj Milutin pre sedam vekova podigao zadužbinu?
- Nekoliko desetina - kažu meštani.

- Ali je zato opština puna. Sve zaposleno po partijskoj direktivi vladajuće većine. Popodnevna smena u našoj školi nema đaka. A iz opštine, kad se završi radno vreme, ne možeš od njih da prođeš. E, da je barem neka vajda od njih.

Pokušavamo da zaobiđemo politiku i političare za koje ovde tvrde da „samo mlate praznu slamu“. Ali, sve je ovde neodvojivo od politike. Sve je, zapravo, politika.

- Da nam barem puteve poprave, da vrate mladost selu, živnulo bi srpstvo, ali ko te pita - govore nam meštani.



Subjektivan osećaj ili realna slika Starog Nagoričana?!
Doputovali smo ovde pravcem iz Prohora Pčinjskog. Učtivi su policajci i carinici iz komšiluka, dok smo prelazili među Srbije i Makedonije. Ali smo odmah udarili na udarne rupe putem prema Nagoričanu. U Pelincima, prvom selu, pastiri ovim putem vraćaju stada sa planinskih pašnjaka. Njihove ovce se ne zbunjuju ni u predvečernjoj magli. One vode svog pastira, kud žele, a ne on njih. Mada, štap je u njegovim rukama, a prate ga i psi ovčari.

Baš smo se načekali da nimalo začuđena stada „otvore koridor“, da prođemo. I, evo nas u Čelopeku. Selo zaraslo u korov. Nigde kuće...

U Dragomancima, potom, grandiozno je samo ime zatvorenog restorana „Grand“.

- Gde su Srbi, tu ti je sirotinja - upućuju nas u ovom selu. - Naša muka, a sve njihovo. Na popisu, kažu nam, zaokruži običnom olovkom. A kako će da se zaokružuje posle, ko to zna.





U crkvi Svetog Đorđa na proslavi slave Sveti Nikola

Gotovo iste reči čuli smo, sutradan, u Kumanovu. U jednoj srpskoj kući (ne insistiramo na imenima sagovornika, kad oni to ne žele, što samo po sebi dovoljno govori) ovako nam pričaju:

- Život Srba u Makedonije je između čekića i nakovnja. Jedno je agresivna albanska zajednica. Drugo perfidna makedonska vlast. Albancima popušta jer su oni na svakoj vagi. A dokle? Videćemo.

Nižu se, potom, priče do kasno u noć. Jedna je najpotresnija.

- Velika se uzbuna digla, kada je crkvu Svetog Nikole preuzeo episkop Josif. Javljeno je našim ljudima, Srbima, da se izbacuju stare crkvene knjige. Glas je išao, noću, od usta do usta. Sutradan smo poranili... Da kopamo po kontejnerima? Odustali smo.

Sutradan, vraćamo se u Stare Nagoričane. Bio je veliki svetac, slava Svetog Nikole, koju ovdašnji Srbi slave, kao i Makedonci, vekovima unazad. Ponovo smo ispred zadužbine kralja Milutina. Dalibor Serafimović, koji je u svom „poslušanju“, neki drugi čovek. Oštar, beskompromisan. Ne dozvoljava slikanje u crkvi, jer „episkop Josif nije prosledio nikakvu poruku“.



Srbi koji su se opredelili za Makedonsku pravoslavnu crkvu, prolaze sa slavskim kolačima ispod barjaka države Makedonije, koja puca na jarbolu porte zadužbine kralja Milutina.

- Ovde drugi hram nemamo. Pa, gde ćemo? I ova je naša, kad je Milutinova - kažu vernici.

- Imamo, kako nemamo - odgovara čiča Tomislav Serafimović, Daliborov deda. - Eno našeg episkopa Joakima, sedi između dva dovratnika u „Rajkovoj kući“, ispred Kumanova. Nije vam daleko.

Ko zna koliko bi ovo potrajalo, da nisu naišli sveštenici. Želeli su da pripomognu, da i mi obavimo svoje „poslušanje“. Bezuspešno!



NEĆEMO NESTATI
PREMA popisu iz 2002. godine, u Makedoniji ima oko 37.000 Srba. Naš narod, međutim, uveren je da ih je mnogo više, i da je perfidna popisivačka politika „negde zaturila još, barem, dvadesetak hiljada“. U međuvremenu je, navode, najmanje 15.000 zatražilo državljanstvo Srbije. Ali se na srpski pasoš čeka unedogled.

POŠTUJU DRŽAVU

OPREZNI su Srbi dok govore o međunacionalnim odnosima, pitanju Srpske pravoslavne crkve i sopstvenoj poziciji. Pogotovu su uzdržani kada govore o kombinatorikama vlasti u Skoplju. Ali, gde god dođu „Novosti“, za njih je to praznik. Objašnjavaju: „Lako je srbovati u Beogradu, ali u Makedoniji gde su Albanci na gotovo svakoj vagi, to je veliki rizik“.

- Mi poštujemo državu Makedoniju, njeni smo lojalni građani, ali ne treba niko da nam zameri što gledamo i u maticu - kaže Časlav Jovanović.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470176-Potresna-svedocenja-Srba-u-Makedoniji-Sve-je-njihovo-samo-muka-nasa
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Skopska Crna Gora   Pon 30 Dec - 18:35

Molitve Srba niko ne čuje

Sa monaštvom pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, koje bogosluži u izgnanstvu (2). Mladi i obrazovani svedoče o nevoljama progona u kome istrajavaju



Sve je kao što biva u hramovima vere. Molitva. Ikone. Miris tamjana... Ali, ništa nije isto.


Monaštvo pravoslavne Ohridske arhiepiskopije bogosluži u izgnanstvu, mimo vekovnih svetinja Srpske pravoslavne crkve, pod čijom je arhiepiskopija kanonskom jurisdikcijom. Bogosluže i opstaju na imanjima dobrotvora, u makedonskim bespućima. U svakodnevnoj strepnji od novih upada policije, pretresa i privođenja, zaplene imovine i sredstava za rad.

Kao u najcrnja vremena rigidnih komunističkih režima, koji su gazili i ljudska prava i verske slobode, državno-policijski aparat ih hapsi i tamniči.

U ovom vremenu, stavljaju im lisice na ruke, trpaju ih u policijska vozila, dok to sve beleže kamere i slika ide u javnost, kako bi monasi bili što više osramoćeni.

Golgota koja traje, bez izgleda da će se u skorije vreme okončati, započela je kada su pre 11 godina ovi stradalnici pristupili kanonskom jedinstvu SPC, na koje je tada pozvao blaženopočivši patrijarh Pavle. Istupili su iz raskolničke makedonske crkve i vratili se svojoj vrhovnoj crkvi.

Prvi korak napravio je vladika Jovan (Vraniškovski), arhiepiskop ohridski, koji je u protekloj deceniji - sedam puta zatvaran! On, danas, vidno narušenog zdravlja, robija u zatvoru Idrizova, bez ijednog utemeljenog dokaza o krivici.

- Nema sumnje da je na delu savremeni progon srpske crkve u Makedoniji. Arhiepiskop Jovan je politički zatvorenik - upozoravali su, ali uzaludno, čak i makedonski političari Stojan Andov i Ljupčo Georgievski.

Mi putujemo prema Kumanovu. Na nekoliko kilometara ispred njega, idući iz Starog Nagoričana, naselje Rajkova kuća, preimenovano je u Karpoš. Pitamo ljude gde je hram episkopa pološko-kumanovskog Joakima. Ljudi ćute: zagledaju u registarske oznake našeg automobila. Tek, posle popriličnog lutanja, jedan nam je pokazao zabačeni put.

Iza visoke metalne ograde - nigde belega. Ni zvona... Ma ništa što bi odgonetnulo da je ovde sedište episkopije koja je u sastavu SPC. Samo crveni „jugić“, jedino vozilo episkopije. U skromnom, može se reći, domaćinstvu - dočekuju nas vladika Joakim i monasi.

- Dobro ste došli - kaže episkop.

U jednom sobičku - paraklis. Levo je čajna kuhinjica. Hodnik. Monah iznosi tri plastična tronošca da sednemo. Na četvrtom nam poslužuje čaj.

- Tako je kako vidite - bira reči vladika srpski Joakim.

Tek posle dugog ćutanja, kazao je:

- I nesreća i nevolja naša.

Sutradan smo se uputili u Bitolj, a zatim prema vrhovima Pelistera. Planina pod injem. Putevi okovani ledom, a već je noć. Tražimo selo Niže Polje, a nigde čoveka. Totalno bespuće. Ovde je Manastir Svetog Jovana Zlatoustog. Podigao ga na imanju roditelja utamničeni arhiepiskop Jovan.

Manastir se ne vidi s puta. Pešačimo. Levo, desno, pravo... Pa opet, isto, pa opet uzbrdo. Nema svetla, ali nam je mesec saveznik, i nebo, tako blizu da pružiš ruku i zvezdu ubereš.

Konačno, pred nama manastir. U brdu, kao kakav svetionik ispod vrha Pelistera.

Monahinje su začuđene posetom. Mislile su da tražimo prenoćište. Ne, do kasno u noć smo slušali priču monahinje Magdaline o progonu.

- I crkvu smo sa arhiepiskopom sazidali. Ali su nam stigli buldožeri i srušili je. Bile smo na jutarnjoj službi. Policija je upala u paraklis i prekinula molitvu. Čudo koliko je bilo policije. Nismo imali pravo ni na jedan poziv telefonom. Nikome, ništa da javimo. Držali su nas ovde i ispitivali od sedam do tri. Posle su mene priveli, sa lisicama na rukama. Igumanija je bila bolesna, u krevetu, poštedeli su je privođenja: ali, sila Božija u nemoći se poznaje, dala nam je snagu da sve izdržimo. Molimo se da nam se episkop vrati.

Odavde, iz manastira - putokaz nas je, narednih dana doveo u Staro Lagovo kod Prilepa. Gotovo pusto selo. Pred nama je trošna stara kuća. Ambijent, na prvi pogled, kao scenografija za kakav film sa temom iz davnina. Monasima u izgnanstvu ovu kuću je za utočište monaštva i pribežište vernika darovao dobrotvor Vladimir Gajić.

Monasi prognani iz manastira Treskavac, zadužbine kralja Milutina, malčice su je obnovili, podigli drvenu kapiju pored kojih je jedini čuvar krupan beli pas, zakržljale zadnje noge.

- Nama i nije važna udobnost, važno je da je krov tu. A najvažnije da dolazi narod. Na Svetog Nikolu bilo je puno vernika - govori monah Mojsije.




Monah Mojsije (na slici levo)

Ćutimo. A šta čovek da kaže pred ovom slikom, koja reči zaustavlja u grlu.

U povratku smo na novoj adresi. Selo Markova Sušica, na 15. kilometru od Skoplja, prema ... nigde. Manastir?! Je li ovde stvarno manastir?

Makadamskim putem spuštamo se u dolinu, ali ga ne nalazimo. Vraćamo se, pa ponovo u bespuće.

Episkop Stobijski i mestobljusitelj strumički, David, kada je spoznao da se nikako ne snalazimo, poslao je po nas monahinju do takozvanog glavnog puta. Pratimo njeno vozilo do pred kapiju kuće, zavučene, kao stanište kakve retke ptice koja želi da po svaku cenu sačuva svoje gnezdo.


Episkop David i igumanija Kirana

Ni ovde ništa nije isto, a sve je unutra kao što biva u hramovima vere. Nema ni zvona. Ni krsta na kući koju su monaštvu darovali roditelji jedne od monahinja.

Traje stalna molitva. Ali, i veliki rad od koga monaštvo živi. Monahinje tkaju svilu za vladičanske odežde. Slikaju ikone. Rade mozaike. Prave sapune od mirisnog bilja. Kreme od lekovitih trava i divljeg kestena. Mlade, obrazovane, bez gorčine izdržavaju nevolje progona.

- Mi smo bile u manastiru Jankovac kod Prespanskog jezera - priča igumanija Kirana, arhitekta po obrazovanju.


Nastajanje ikona u manastiru Sveti Marko

- U tom manastiru, u kome je služio i vladika Nikolaj, četiri i po decenije nije bilo monaštva. Mi smo ga obnovile, pridigle. I kuću i okućnicu, a onda smo otuda proterane, pa i ovde nemamo mira da se iznova kućimo.

I ovu monahinju su hapsili. Kaže, i tukli.

Episkop David, dok igumanija govori, podseća na reči apostola Pavla: „Kada sam slab, onda sam silan...“

A na spratu ovog manastira posvećenom Svetom Marku, u monaškoj radionici miruje veliko bronzano zvono.

Vladika kaže:

- Čeka bolje dane.


POKUPILI I MATIČNE KNJIGE
- SVE su nam pokupili, pa i matične knjige krštenih i venčanih - svedoči igumanija Kirana.
- Nismo mogle da završimo ni započeti ikonostas za crkvu kod Vitine, u Kosovskom Pomoravlju. Eto... narod nas je branio, ali nije uspeo i da odbrani. Osudili su nas, sve koje su hapsili, a bilo je osamnaestoro, što monaštva, što vernika, među njima i najbliža rodbina arhiepiskopa Jovana.

KOME JE TEŽE
GOVOREĆI o posetama arhijereja SPC i radosti zbog takvih susreta, vladika David podseća na dijalog sa Teodosijem, episkopom raško-prizrenskim.
- Ne žalostite se, vama na Kosovu i Metohiji je teže - kazao je Teodosiju, na rastanku.
- Ne. Vama je teže, jer stradate od iste vere - odgovorio je.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470360-Molitve-Srba-niko-ne-cuje
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Skopska Crna Gora   Pon 30 Dec - 18:41

Majka arhiepiskopa Jovana: Samo da dočekam njegovu slobodu

Sa majkom utamničenog arhiepiskopa, Galenom Vraniškovskom u Bitolju. Stalno u strahu za narušeno zdravlje sina. Sve u kući podseća na vladiku


Majka Galena i sestra Marija ne prestaju da brinu za Jovanom

KAKO mi je? Tako... Kao na raspeću. Predugo traje ova nesreća i nevolja. Savijaju i ubijaju. Ali, borim se. I sa mislima i sa godinama, samo da dočekam da ga puste. U ovaj naš dom, i kada mu je bilo teško, unosio je molitvu i radost. Hrabrio nas dok smo posustajali.


Bitolj, periferija grada. U domu Vraniškovskih dočekuju nas majka utamničenog arhiepiskopa ohridskog Jovana (Vraniškovskog) Galena, sestra Marija, inženjer tehnologije, ujak, primarijus dr Isajlo Popovski, monahinje iz manastira Svetog Jovana iz Nižeg Polja... Rođaci, komšije i prijatelji ove porodice. Puna kuća!

- Proslavili smo nedavno i našu krsnu slavu. I ove godine bez njega i njegove molitve - kaže Galena. - Sestrinstvo je pripomoglo. Njima sam i predala kolač i sveću. Rekla sam: „Vi ste ih i zaslužile. I vi ih preuzmite dok moj sin sužnjuje.“

Galena Vraniškovska je prosvetni radnik u penziji. Školovana i školovala generacije u vreme komunizma, a potom i koju godinu kasnije u tranzicionoj Makedoniji, ali se u ovoj kući znalo ko su Vraniškovski.

- Čuvali smo naše srpske korene i svoju pravoslavnu veru. Tako smo podizali i svoju decu. Tako sam učila i tuđu. Da znaju kom narodu i naciji pripadaju, kojoj veri i da neguju to, svoje. Nikada ni prema kome nismo imali ni rezervu, a bože sačuvaj mržnju. I, da vam kažem, za nas nije bilo iznenađenje kada se moj sin opredelio da služi i korenima i veri. Ali, ovakvoj nesreći niko se nije nadao. Srce mi krvari.



U svakom kutku doma Vraniškovskih ima ponešto što podseća na vladiku Jovana. Fotografije, ikone, skromni darovi majci i sestri.
- Pola godine nisam ga videla. Toliko sam bila vezana za postelju. Ovih dana ću ga posetiti. Da li ću izdržati? Moram. Ćerka mi kaže: „Majko, ne brini, dobro je on.“ A ja znam da mu je zdravlje ugroženo. Možda i sam život. Šećer mu je previsok. Voda u kolenima. U istrazi mu ni lekovi nisu bili dostupni. Ni lekar. Ti dani istrage su mu, ja mislim, narušili zdravlje. Ali, majka se ne miri sa nesrećom. Nadam se i čekam ga.

Arhiepiskop pravoslavne ohridske episkopije, Jovan, u zatvoru „Idrizovu“ kod Skoplja, prošle godine počeo je izdržavanje kazne od dve i po godine robije po presudi Osnovnog suda u Velesu. Presuda je izrečena posle procesa koji je trajao punu deceniju. Za, kako je obrazloženo, „proneveru 250.000 evra u periodu dok je bio vladika makedonske crkve“.

- Kakva prevara?! Ništa nije dokazano, niti se ko trudio da bilo šta dokaže. A ja znam da bi svaki denar koji je imao ili dobio on uložio u crkvu. Za pomoć monaštvu i vernicima kojima je to bilo potrebno.

Vraćamo vreme...

Kada je blaženopočivši patrijarh Pavle 2002. godine pozvao monaštvo i sveštenstvo Makedonske pravoslavne crkve da prihvati liturgijsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a na osnovu Niškog sporazuma dveju crkava iz juna iste godine (koji je MPC izigrala), tada episkop veleški Jovan, kao i monaštvo i sveštenstvo iz njegove eparhije odazvali su se pozivu na jedinstvo. Usledila je odmazda makedonske crkve, ali i države. Već sledeće godine, vladika Jovan je osuđen na pet dana zatvora zbog „remećenja javnog reda i mira i pružanja otpora policijskom službeniku“.

Koja je prava „krivica“ bila vladike Jovana? Pokušao je da obavi svetu tajnu krštenja u crkvi, koju makedonska crkva smatra svojom! Godinu dana kasnije (2004) vladika Jovan je privođen i osuđen zbog „podstrekivanja na etničku i versku mržnju“. Obrazloženje nadležnog suda bilo je „u crkvenom kalendaru je oklevetao MPC, prihvatio da bude egzarh Pravoslavne ohridske episkopije, obavljao je službu u roditeljskom stanu“. Robijao je 220 dana!

Sledeće godine (2005) vrhovna crkva srpskog pravoslavnog naroda, Pećka patrijaršija, vladiku Jovana je proglasila arhiepiskom ohridskim. Već 2006. godine on je optužen za proneveru 57.000 evra. Prvostepeni sud je odbacio optužnicu jer nije bila utemeljena ni u jednom dokazu, ali je drugostepeni Apelacioni sud zatražio novo suđenje. Na drugom suđenju vladika je oslobođen. Ali, Apelacioni sud je naložio treće suđenje. I osudio ga. Bio je u zatvoru 256 dana.

U međuvremenu, tokom decenije, vladika, ali i sveštenstvo i monaštvo koje je sledilo kanonsko i liturgijsko jedinstvo sa SPC, bili su fizički napadani. Za njim je, na kraju raspisana i Interpolova poternica. Saznao je za nju dok je bio u Bugarskoj od koje je Skoplje tražilo da ga Sofija izruči. Bugari su odbili, i posle suđenja, u potpunosti ga oslobodili i ukinuli zabranu napuštanja teritorije Bugarske.



Ipak, početkom decembra prošle godine, arhiepiskop je uhapšen na grčko-makedonskoj granici. I tada je protiv njega ponovljen postupak, budući da je na prethodnom „osuđen u odsustvu“. Na ročištu, na koje, kako tvrdi njegova odbrana, i nije bio pozvan!

- Bio je u Solunu da zakaže odbranu doktorata - kaže majka vladike Jovana. - Tada su ga uhapsili. Prvi put, posle hapšenja, videla sam ga fizički slabijeg, ali duhovno nije klonuo ni trunku. Bog mu daje snagu. A ja sam mislila da neću izdržati... Nije bio u monaškoj mantiji, već u nekakvoj trenerci. Hrabrio je on nas, umesto mi njega.

Ponovo vraćamo vreme...

Tada je, posle proglašenja za arhiepisopa Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, i izbacivanja iz Mitropolije u Skoplju, progona monaštva i sveštenstva koji su ga sledili, vladika Jovan na imanju roditelja počeo da gradi crkvu i konake, manastir Svetog Jovana Zlatoustog, u selu Niže Polje podno Pelistera. Stigli su buldožeri uz jako obezbeđenje policije.

- Noću su počeli da ruše crkvu - seća se Galena. - Moj suprug Argil je, sa mojim bratom, odjurio, a pošao je i narod. Suprugu nisu dozvolili da priđe.

Govorio je: „Pustite me, crkva je na mom imanju, mom imanju...“ Nisu ga pustili. Ostao je na putu i odatle slušao kako sve puca. Ruši se. Kada se, pred zoru, vratio kući, reč nije mogao da progovori. Ni danima posle, umro je, ubrzo. Patnja koju je iz te noći poneo, presekla ga je.


DA ŽIVIMO U STRAHU
KADA je početkom jula ove godine, u poslednjoj presudi arhiepiskopu Jovanu izrečena kazna od dve i po godine robije, osuđeno je osamnaestoro njegovih sledbenika: episkopi, monahinje, vernici i najbliža rodbina. Svima je izrečena kazna: dve godine zatvora, uslovno - pet, ukoliko tokom tih pet godina ne ponove „delo“. - Zastrašuju nas da ćutimo - kaže nam monahinja Magdalina iz manastira Svetog Jovana. - Osuđeni smo bez krivice, bez ijednog dokaza. A tih pet godina, uslovnih, to je da živimo u strahu.

ISTRAGA NEDOSTOJNA
LJUDI U ISTRAŽNOM zatvoru vladika Jovan Vraniškovski proveo je više od godine. U zatvorskoj sobi sa najcrnjima, kriminalcima, narkomanima, trgovcima ljudima... - I papir, običan list papira, otimali su mu zatvorski službenici - priča majka. - Bile su to godine užasa. On ničim nije pokazivao da mu je teško. A mene je to ubijalo.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470496-Majka-arhiepiskopa-Jovana-Samo-da-docekam-njegovu-slobodu
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Skopska Crna Gora   Pon 30 Dec - 18:45

Napasaju stoku na srpskom groblju u Bitolju

Reporteri „Novosti“ posetili spomen-kompleks našim vojnicima. Oskrnavljene fotografije starih ratnika. Od Bitolja do Kajmakčalana od 8.000 do 10.000 grobova srpskih vojnika


Dragiša Strahinjić, predsednik društva SRMA

GROBOVI srpskih ratnika nisu samo belezi stradanja i slave. Oni bi trebalo da budu putokaz potomcima. Sveta mesta i lekcija generacijama... Trajao je... i trajao monolog Dragiše Strahinjića, predsednika Srpsko - makedonskog društva SRMA, dok smo zajedno putovali prema srpskom vojničkom groblju na periferiji Bitolja.



Bilo je rano jutro, dan uoči velikog pravoslavnog praznika, Svetog Nikole. Na grobovima civila, ispod vojničkih, narod je palio sveće za smiraj duša upokojenih. Iznad, gde su stari srpski spomenici, kosturnica ratnika, trobojke na metalnim krstovima - nikog! Nikog, osim nas.

- Dolazi, tek poneko, ali retko - kaže Strahinjić. - A mi, iz Saveza, svakog dana, po jedan od nas dođe da obiđe groblje.

Je li to dovoljno?

Zastajemo ispred otvorene kapije i betonskog luka koji povezuje njene dve strane. Na ovom luku samo dve reči: Vojničko groblje! Ne piše da je ovo groblje i - srpsko.

- Eto i to je naša nesreća - odgovara na neupućeno pitanje Dragiša. - Kako ga je obeležio kralj Aleksandar da bi se dodvorio Slovencima i Hrvatima u zajedničkoj državi koju je stvarao, tako su i obnovitelji ostavili.

Na padini, između šume i glavnog puta, na metalnim krstovima samo trobojke. I samo brojevi. Imena nema. Redni broj stradalih ratnika zaustavljen na - 1321. Iznad je kosturnica u kojoj je, od Bitolja prema Kajmakčalanu (prostor Mariova), prikupljeno 4.400 stradalnika za srpsku slobodu u čuvenoj Gorničevskoj bici, jednoj od najznačajnijih za proboj Solunskog fronta. U ovoj kosturnici je i deo ratnika stradalih u Balkanskim ratovima.

- Svi su se borili za slobodu, pa im je i mesto u zajedničkoj kosturnici - čujemo.

Levo od kusturnice su spomenici od kamena podignuti borcima koji su vojevali za slobodu te jeseni, 1916. godine. Izvojevali su je, ali posle nisu dugo poživeli.

Razaznajemo na izbledelim epitafima datum ukopa - 1922. godina. Tada su ovde sahranjeni Stanoje Nikolić, sanitetski poručnik Prvog pešadijskog puka srpske vojske, i Aćim Aćimović, načelnik. Fotografije oficira srpske kraljevske vojske su razbijene.

- To je učinjeno u poslednjoj deceniji, kada je u Makedoniji počelo da kuva sa ekstremnim Albancima - govori Strahinjić. - A gde su im potomci da postave nove fotografije? Seobe su bile stalne. I tokom Drugog rata i posle, kao i danas. Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda, što bi rekao Crnjanski. Sudbina naša.

Na krstovima zapažamo boje jugoslovenske trobojke. Postavljene su kada je i ovo groblje obnovljeno, 1998.

- Na krstovima su boje, simbol vremena obnove - govori Dragiša. - A stari ratnici su ginuli za Srbiju. Mislim da barem zaslužuju boje njihove zastave. Srbije.

Uz groblje su kuće, štale i ovčarnici porodice Nijazi. Domaćinstvo ovih Albanaca, kolskom stazom kroz groblje, vezano je sa glavnim putem.

- Staza mu je ostavljena kada je groblje obnovljeno. I on tu prečicu koristi - slušamo priču. - Ali je nesreća što on u groblje pušta i stada na ispašu. Ko mu šta može? Dobio je put, vidite, traktor može da prođe. Ali je ovde pravo pitanje - njegova namera. Zar nije civilizacijsko načelo da se tuđi grobovi poštuju. Mi ćemo to pitanje postaviti Gradskoj upravi Bitolja.

Uz domaćinstvo Albanca, desno, uz samo groblje, već duže vreme je zoološki vrt. Iz njega se sve otpadne vode slivaju prema groblju.



- Da ne bude zabune: niko nema ništa protiv ni ove albanske porodice ni životinja u zoološkom vrtu - kaže naš domaćin. - Ovde je reč o pojavi: zašto baš tu?! Za Srbe u Bitolju, nas u Svesrpskom savezu, ovo je više nego uvredljivo.

Dragiša Strahinjić je, kaže, predsednik Udruženja SRMA odnedavno. U deceniji koja je prethodila njegovom imenovanju, tragao je za neobeleženim srpskim humkama od Bitolja do vrhova Kajmakčalana. Tragao za humkama srpske tragedije i slave. Popisivao ih i slikao. U njegovoj dokumentaciji je više od 90 grobalja, spomen-česmi, zapisa...

- Odavde do Kajmakčalana, procenjuje se da je od osam do deset hiljada grobova srpskih ratnika - podseća Strahinjić. - Oni nemaju nikakvih belega. Na našu žalost i zajedničku nesreću, stanje koje sam zatekao nedostojno je stradanja i slave srpskih ratnika za slobodu. O tome sam pisao i našoj ambasadi. Govorio u Beogradu. Još nema odgovora.



UZ POMOĆ DOBROVOLJACA

- U TRAGANJU za neobeleženim i zapuštenim humkama za sada nam pomažu samo entuzijasti iz Srbije - ogorčen je Strahinjić. - Najpre su to ljudi iz Udruženja potomaka ratnih dobrovoljaca od 1912. do 1918. godine. S njima i planinarsko društvo „Kopaonik“. Zajedno, tako, tumaramo Kajmakčalanom i Nidžom, obeležavamo gde god nađemo kakav grob, ograđujemo groblja. Izgleda da je samo njima jasno da je na ovom prostoru, pa i na prostoru čitave Makedonije, Srba više pod zemljom nego živih.

NE RADE TO LJUDI
NIKADA nisam rekao, niti ću reći, niti će to bilo ko od Srba reći, da je za skrnavljenje spomenika i grobalja srpskih ratnika odgovoran makedonski ili albanski narod - dalje će Dragiša Strahinjić. - To čine pojedinci, neljudi kojih ima svuda. Ali, naša domovina Makedonija i naša otadžbina Srbija moraju da se dogovore i zaštite ove svetinje od daljeg skrnavljenja i propadanja. Mi činimo sve da se to ne ponavlja. Ali, ne možemo sami, kad je gluvome džaba udarati dlanovima kraj uva.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470681-Napasaju-stoku-na-srpskom-groblju-u-Bitolju
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Skopska Crna Gora   Pon 30 Dec - 18:49

Srbi u Makedoniji: Sad nam je najteže

Reporteri „Novosti“ sa Srbima na Skopskoj Crnoj Gori, čuvarima vere i tradicije (5): Na sto vatri se pečemo. Najvrelija je ona našeg međusobnog razdora


Jedna od urušenih Srpskih kuća u Skopskoj Crnoj gori

SAZIDAĆU crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati.

Tako je u jevanđelju. I, tako su svetinje podizali davni preci Srba u ovovremenoj Skopskoj Crnoj gori. Manastiri svedoče trajanje od 11. veka.



Odolevaju drevni spomenici, ali je pakao u dušama potomaka zadužbinara i graditelja.

- Upravo sam se vratio iz Skoplja. Bolje i da nisam. Da mirno živim sa slikom rulje koja kidiše na Dušanov spomenik... ne mogu.

Ovako govori Kiro Pirković, selo Kučevište, epicentar Skopske Crne gore. On sumnja da će se spomenik srpskom caru, u njegovom prestonom gradu, održati. Da će poživeti.

- Policija je postavila straže. A ja se pitam: ako se tako čuva spomenik srpskom suverenu, šta da očekuje i čemu da se nada njegov narod? Udar na spomenik je poruka nama.

Kučevište, na dvadeset petom kilometru od Skoplja. Od Skoplja, u brda. Ovde je najveća koncentracija srpskog življa u regiji Skopske Crne gore. Duboki koreni trajanja vere i naroda, tradicija i običaja. Danas su sa svih strana opkoljeni albanskim življem. I sve opkoljeniji.

Doputovali smo u sami suton. Univerzitetski profesor Bora Ristić nam je putokaz dao u tri reči: „Potražite Kiru Pirkovića.“

Kapija - otključana. I svi Pirkovića ovde znaju.

- Jeste otvoreno, ako se do praga dolazi s lepim namerama - dočekuje nas Kiro Pirković. - S lošim, nema preko praga. Zato, odavno, ovde mnogi ne dolaze.

Imanje je omeđeno srpskim trobojkama. Niko ih, nikad, nije ni pokušao da ukloni. Niti, zasada, kome smetaju srpski barjaci.

- Pod ovim zastavama se, na Solunskom frontu, borio moj otac Stojiljko Pirković. Čuvam Karađorđevu zvezdu i Albansku spomenicu. Pod ovom zastavom je upokojen. Pod istom... želim i ja. Da živim i da umrem. Kome bi to smetalo...

Pokazuje fotografiju oca, solunca, sa odličjima na prsima.

- Ne kažem da ne poštujem Makedoniju. Bože sačuvaj. Sve dok ona poštuje mene, poštujem i ja nju. To ne znači da treba da ćutim, da je Srba ovde u Kučevištu, ali i u celoj državi, sve manje. Da je teško, sada najteže, da sačuvamo identitet. Na sto vatri se pečemo da bismo opstali kao narod. S jedne strane Bugari, sa druge Albanci... ma, sa time se suočavaju i Makedonci... I treba da nas razumeju.

Na vidiku zarumenelo nebo. Iz nesvakidašnjeg, nebeskog kolorita, koji se spušta na Kučevište, izranjaju slike srpskog trajanja. Ali, i nestajanja. Pred nama stare kuće, gotovo u ruševinama. Malo je, na ovim temeljima - novih građevina. Iznad svega, izdižu se manastiri Nemanjića.

- Ovde je svaki kamen istorija - govori nam Pirković.- Manastiri iz 11, 12. i daljih vekova. A urušene kuće, svedoci su naših seoba. Veliki je pritisak na naš narod bio, a i sada je. Nekada je to otvoreno, a sada je prikriveno. Uteha je, za nas koji svemu odolevamo, da je ove godine u osnovnu školu, u Kučevištu, upisano osamnaest đaka u nastavu na srpskom jeziku. Do sada ih je bilo jedva četvoro-petoro.

Prema Ustavu države Makedonije, podseća Pirković, Srbi, kao i druge zajednice, imaju pravo da svoju decu školuju na jeziku naroda kome pripadaju.


Svetlana i Kiro

- Tačno, ali je pitanje kakva im je perspektiva - kaže Pirković. - Ako se udara na Dušanov spomenik, ako se pritiskaju da im prezimena ne završavaju na „ić“ nego na „ski“... kako se to zove nego pritisak. Mi, Pirkovići, nikad nismo imali dilemu. Kakav nam je bio put, nije ovo lična priča... Sticajem okolnosti, upućeni ste na mene. Ali i mnogi Srbi žive istu sudbinu.

Govori nam, potom, da je uz krsnu slavu porodice, dan Svete Petke, preuzeo još jednu, Svetog Savu, na koju su, kao školsku slavu, dobili pravo svi Srbi u Makedoniji.

- Da, ali ja je slavim u svojoj kući. To je nešto drugo. Tada pozovem sveštenstvo ili monaštvo naše, Srpske pravoslavne crkve, da osveštaju kolač i žito. Započnemo sa molitvom. To je čin kojim odajem priznanje žrtvi i podvigu istrajavanja u liturgijskom i kanonskom jedinstvu sa SPC. Pozovem ljude da se okupimo i družimo, da se ne otuđujemo. I kažem im: ako si Srbin, prigrli svoju veru, a poštuj tuđu.



Dugo je Kiro Pirković vagao da progovori o ovoj najvrelijoj vatri srpskog bitisanja u Makedoniji.

- Skopska Crna gora je Sveta Gora srpskog naroda u Makedoniji. A čujete li vi zvono iz drevnih manastira? Ne čujete! Naš narod se podelio: jedni idu uz srpske sveštenike, drugi uz makedonske. A ista vera. Jaz je i u telu i u dušama. Nevidljivi. Raspolućeno srce! Raspolućen um i prsti na jednoj ruci. Znate li vi kakav je to bol. To je ta vatra, najjača, na kojoj se mi pečemo.

Mogu li da se ujedine Srbi u Makedoniji, njihova udruženja, za interes vaskolikog srpskog korpusa, pitamo Kiru Pirkovića. On ovako odgovara:

- Ne znam... će se borimo... pa šta nam bude.

ZAVET PRECIMA
Srbi u Skopskoj Crnoj gori, uz svoje drevne svetinje, proslavljaju sve pravoslavne praznike. Od Božića, Svetog Save, Đurđevdana, Vaskrsa i Vidovdana, sve porodične krsne slave, kao i svetkovine drevnih crkava i manastira. - To je najmanje što možemo da bismo se odužili precima - kaže Kiro Pirković. - Ali, to je samo deo duga našim korenima. Izdanci su najvažniji. Kad to kažem mojim Srbima, oni mi odgovaraju: kako je to moguće u sirotinji. Ja im uzvratim: ako smo sirotinja, nismo nikogovići.


RAMPA BRANKOVIĆIMA
Srbi u Kučevištu su vazda glasali za svoje predstavnike u Skoplju. Glasali, kažu, i izgubili nadu. - Dođu, oka od njih ne možeš da otvoriš pred izbore - govori Pirković.
- Posle, od njih ni traga ni glasa. Kučevište im nije ni u malom prstu. Prilepili se za većinsku, vladajuću koaliciju, na nas zaboravili. Participiraju sa svakim živim. I mi moramo da podignemo rampu za te, naše, Brankoviće.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:470836-Srbi-u-Makedoniji-Sad-nam-je-najteze
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Skopska Crna Gora   Danas u 8:52

Nazad na vrh Ići dole
 
Skopska Crna Gora
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Rijeka Kuckaja - Crna Gora
» Kecom na letovanje: Crna Gora 2015
» Peugeot 106 Rallye S2 (blue one)
» Rijeka Matica (Sitnica)
» CRNA GORA - Selo Pepiće, opština Plav

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Hayкa, кyлтypa, yмjeтнocт, cпopт :: Peлигиja, филoзoфиja, иcтopиja-
Skoči na: