Car Dusan

Dušan Silni svetac bez oreola

Napad na kip Cara Dušana u Skoplju pokazuje da je još živ mit o Nemanjiću. Sajt „Makedonska nacija“ predstavlja ga kao „makedonskog najmoćnijem cara Stefana“


Spomenik caru Dušanu

BRONZANI Dušan Silni, postavljen nedavno na skopski Most civilizacija, izazvao je strah i mržnju lokalnih Albanaca koji su ga oštetili. Sumnja se da je napad imao i verske pobude jer je polomljeno Dušanovo vladarsko žezlo sa krstom, kao i krst sa šara - simbol hrišćanske vaseljene. U rušenju su učestvovali i ministar ekonomije BJRM Valjon Sarađini, poslanik Ermira Mehmeti i Izet Medžiti, predsednik skopske opštine Čair.


S druge strane, popularni skopski sajt „Makedonska nacija“ predstavlja najmoćnijeg Nemanjića kao makedonskog cara Stefana. Ovi događaji ukazuju na to da oreol Dušanove moći nije izbledeo ni skoro sedam vekova posle njegove smrti, smatraju istoričari.

- Car Dušan je za života bio veoma poštovan, ne samo od Srba, već i od Bugara i Grka. On je silan, ali civilizovan vladar u čijoj državi vladaju zakoni. Njegovu negativnu sliku u istoriografiji tek kasnije stvara carigradska patrijaršija ne opraštajući Dušanu stvaranje srpske patrijaršije - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

Ipak, Dušanov kult opstaje u narodu, o čemu u 17. veku svedočanstvo ostavlja patrijarh Pajsije Janjevac:

- Bog je cara Dušana proslavio kako za života tako i posle smrti, o čemu svedoče i ukrašene mošti njegove, od kojih se deo glave nalazi u Prizrenu, dva-tri dela u Gračanici, a ostalo sam bog zna gde je.

Početkom 20. veka protojerej dr Radoslav Grujić, istoričar, teolog i arheolog, uočava da se Dušanovi ostaci nazivaju „mošti“ kao da je svetitelj.

- Iz patrijarhove beleške vidi se da su mošti Dušanove posle propasti njegovog Manastira Svetih arhanđela raznesene. Vrlo je verovatno da im je tada pripisivana čudotvorna moć. Narod, a naročito potomci stare vlastele, u doba teških nevolja posle pada pod tursku vlast, otimali su se o delove kostiju velikog cara kao o amajlije - zaključio je dr Grujić.

On 1927. godine započinje arheološka istraživanja ostataka Manastira Svetih arhanđela. Iako se nisu videli ni njeni temelji na platou u kanjonu Bistrice, Grujić beleži da narod to mesto smatra svetinjom, i da tu svakodnevno dolaze žene svih vera i nacija da se mole za zdravlje svoje dece. Mistična atmosfera bila je ista kao 1343. godine, kad su na isto mesto doneli bolesnog Dušana, koji je lebdeo na ivici smrti. Čudom je ozdravio kraj stare crkvice Svetih arhanđela, koja se tu na nalazila, a u znak zahvalnosti je na istom mestu podigao veliku zadužbinu „vojvodama nebeskih sila“.

U ostacima hrama tokom iskopavanja, Grujić pronalazi grob zatrpan polomljenim mermernim ukrasima, sa mermernom pločom na dnu koja je skrivala hrpu snežno belih kostiju.

- To su nesumnjivo ostaci tela velikoga cara Dušana koje je posle razorenja i pljačkanja Manastira Svetih arhanđela i careve grobnice neka pobožna ruka sklonila pod ploču, a sve drugo raznela je sujeverica i pobožnost - zabeležio je Grujić.

Lokalitet se našao pod opsadom sakupljača relikvija koje nije mogla da obuzda ni vojna straža.

- Prelepe mermerne ukrase ne raznosi samo sujeveran prost svet. Jedan viši državni fukcioner odneo je tri u Beograd. Dao je da se kao amajlija uzidaju u temelje kuće - zabeležio je profesor Grujić.

On krije mošti cara Dušana od sujevernih sakupljača relikvija i krišom ih nosi u Beograd, gde 1937. osniva Muzej SPC i daruje mu svoju prebogatu biblioteku i arhivu. Tokom nemačkog napada 6. aprila 1941. Grujić trči kroz Beograd pod kišom bombi, ulazi u muzej i leže preko jedne od kartonskih kutija štiteći je telom. Isto ponavlja i 1944. godine tokom savezničkog bombardovanja. Tek mnogo kasnije otkrilo se da su u kutiji bili skriveni Dušanovi ostaci.

Profesor Grujić je od 1941. zbrinjavao srpske izbeglice iz NDH, sakupljao podatke o ustaškim zločinima i spasavao relikvije iz fruškogorskih manastira, ali komunističke vlasti ga 1944. izbacuju s univerziteta i osuđuju na gubitak građanskih prava. On umire zaboravljen i siromašan, a budućem patrijarhu Germanu ostavlja zavet da čuva Dušanove mošti.

One su na očaj tadašnjeg režima prenete 18. maja 1968. u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju. Tajni izveštaji Udbinih „verskih komisija“ pokazuju da se odustalo od sprečavanja prenosa moštiju, u strahu od reakcije hiljada poštovalaca srpskog cara koji su koračali u njegovoj pratnji.

NESTALI CARSKI UKRASI
PROFESOR Grujić 1927. godien sa lokaliteta Sveti arhanđeli prenosi u skopski Muzej Južne Srbije više od 1.200 kamenih ukrasa Dušanove zadužbine. Posle 1945. godine komunističke vlasti ukidaju muzej, a Grujićevi nalazi se povlače po raznim lokalnim depoima i raznose se bez kontrole.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:468831-Dusan-Silni-svetac-bez-oreola

Evo jedna zanimljiva knjiga o srpskoj istoriji, od cara Dušana pa do turskih osvajanja.

http://www.arhipelag.rs/vesti/nova-knjiga-duska-lopandica-u-arhipelagu/

Na danasnji dan pre 658 godina, 20.12.1355. godine preminuo je ''Voljom Bozijom, Blagoverni i Hristoljubivi car Srbljem i Grkom i zemlje pomorske i svemu disu(zapadu)'', Stefan IV Dusan Nemanjic.

Kraljica okupila vitezove

Samo jedan put se Palman, odani Dušanov vitez, usprotivio svom gospodaru.



U leto 1355. godine, poslanici pape, predvođeni biskupom Petrom Tomom, stigli su u Srbiju sa misijom da srpskog cara i carsku porodicu prevedu u unijatsku veru i pripreme državu za pokrštavanje.

Dušan, kome je pomoć Rima ispočetka bila potrebna radi borbe protiv Turaka, u međuvremenu je promenio mišljenje o uniji. Uvidevši da je vera njegovih predaka u opasnosti, time i srpski tron, zabranio je katolicima u svojoj vojsci da prisustvuju misi koju je biskup održao i zapretio da će oslepeti svakoga ko tu naredbu prekrši.

Palman i čitava alemanska garda prkosno su prisustvovali misi govoreći da je njima važnija vera od službe caru. Dušan, poznat kao vladar koji je surovo kažnjavao neposlušnost, ovoga puta nije ispunio strašnu pretnju.

Kapetan Palman Braht je u službi Stefana Dušana bio sve do 1355, više od dve decenije. Novembra te godine car ga je poslao u severnu Dalmaciju da bi tamo sa svojim zemljacima i saborcima odbranio Skradin i Klis od Ugara. To su bili gradovi Dušanove sestre Jelene, udate u hrvatsku plemićku porodicu Šubić, i njenog sina Mladena Četvrtog Šubića. Sa Palmanom je otišao i Đuraš Ilijić, poverljivi carev vojni i politički savetnik, vitez i vojskovođa. Ilijić je trebalo da odbrani Skradin, a kapetan Palman Klis. Ali, kako je ugarskom kralju Lajošu Prvom Anžujcu u pomoć pritekao vazal, bosanski ban Tvrtko Kotromanić, vitezovi sa srpskog dvora nisu odoleli neprijatelju. Ilijić je januara 1356. morao da prepusti Skradin Mlečanima, a Palman klišku tvrđavu hrvatskom banu Nikoli Baniću, koji je takođe nastupao u ime ugarskog kralja.

Prvi srpski orden
Malo pre osnivanja viteškog reda, Dušan je ustanovio prvo srpsko odlikovanje, Orden svetog Stefana koji se dodeljivao visokim podanicima za velika dela u ratu i miru. Na taj način je sve podanike doveo u red zavisnog činovništva. Dušanov zakonik je propisao da vitezovi od cara dobijaju zlatni pojas, oružje i bisernu svitu, što je bilo svečano odelo kakvo su do tada mogli da nose samo ljudi najvišeg roda. Sastojalo se od dugog ogrtača crvene ili zelene boje, ukrašeno zlatom i biserima.

Broj iz Biblije
Srpsko Velikaško veće sastojalo se od dvadeset četvorice vitezova, što je bio uobičajen broj članova svakog viteškog reda, a odgovarao je poruci iz novozavetne knjige Jovanovo Otkrovenje gde stoji: "I okolo prijestola bijahu dvadeset četiri prijestola, i na prijestolima viđeh dvadeset četiri starješine gdje sede, obučeni u bijele haljine, i sa vjencima zlatnim na glavama svojim. Padoše dvadeset četiri starješine pred Onim što sjedi na prijestolu, i pokloniše se Onome što živi u vijeke vijekova, i položiše vijence svoje pred prijestolom."

Posle ovih poraza u Dalmaciji, austrijski najamnik Palman se više ne pominje u Srbiji. Nije to bilo ni zbog stida, ni zbog straha od poraza, nego samo zato što je njegov gospodar umro već u decembru 1355. godine, nepun mesec dana od kada je svog vernog viteza poslao na poslednji zadatak. Palman se poslednji put pominje 1363. godine u Dubrovniku, kada mu je dubrovački vlastelin Menče Menčetić testamentom zaveštao 40 perpera. Stari ratnik je tada već zašao u sedmu deceniju života i bio na kraju i radnog i životnog veka.

Palman i njegovi zemljaci su kao lična vladareva garda i specijalna vojna jedinica za sve velike bitke, dali još jedan, poseban doprinos: uveli su ideal viteštva među srpskom vlastelom. Austrijski vitez je pomogao i da se uspostavi Dušanov viteški red Stuba svetog Stefana, koji je nastao pošto je Dušan 1346. godine krunisan za cara Srba i Grka u Skoplju.

Kako je rasla i jačala, nemanjićka Srbija je morala da promeni vojsku, i nju je oblikovala po uzoru na razvijeno zapadnoevropsko viteštvo. Ono se očitovalo naročito u borbenim turnirima koji su se izvodili pred Dušanom, a on je pobednike bogato darivao. Odatle je nastao novi red vlastele, viteške, koji je postao takmac visokom plemstvu. Donoseći Zakonik, prvi srpski car je dopunama iz 1354. upravo hteo da obuzda dotadašnje plemiće, osiljene prevelikim povlasticama. Zato je pored naslednih prava po rođenju on uveo i lična prava prema zaslugama za krunu i državu. Najbolje junake je nagrađivao viteškim titulama i visokim položajima, preuzetim iz grčkih običaja.

Kolika je bila moć vitezova na Dušanovom dvoru govori i zapis sa jedne posete vizantijskog cara Jovana Kantakuzina, koji je došao srpskom vladaru, tada još kralju, da bi od njega dobio vojnu pomoć za povratak na presto. Tokom razgovora njih dvojica su se sporečkali. Tada kraljica Jelena, videvši zlovolju svog muža i "bojeći se da zbog ovakvih reči ne uzme cara u zlu volju, stane ih odvraćati od ovoga razgovora dodavši da ovakve stvari kod Srbalja rešava veće. Odmah iza toga pozove da u veće dođu svih 24 prvih velikaša srpskih koji se tada kod kralja nalaziše".

Bilo je to Velikaško veće, vrsta današnje vlade, u kome je sedela nova, viteška vlastela. Pošto su car i vitezovi razmotrili da li da pomognu Kantakuzinu da dođe na presto i šta da traže zauzvrat, zajednički su odlučili da se ne traže ni zemlje, ni vlast ni novac, već se opredeljuju za ono što je Dušan zaključio: "Ostaje dakle da mu pomognemo, pa bilo za naknadu grehova, to je hteo, ili bez naknade, već samo za čast." Srpski viteški red je, kako se vidi, već bio usvojio kodeks prema kome je najvažnija velikaška čast.

Već od prvih godina vladavine Stefana Uroša Petog više nije bilo najamničkih četa u srpskoj vojsci. Istorija je kasnije pokazala da je otkazivanje usluga stranih ratnika pomoglo slabljenju oružanih snaga vrhovne vlasti koja je počela da se raspada još za života Dušanovog sina.

http://www.vesti-online.com/Riznica/Rustika/333271/Kraljica-okupila-vitezove-

Зашто Душан Силни није и Свети?

Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих, владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора: Егејског, Јонског и Јадранског?


Родоначелник Немањића велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)

рпска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).
Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.


На фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији
(1345) цар Душан приказан је светачким ореолом. Поред њега је
царевић, потоњи цар Стефан Урош V Нејаки (Свети Урош)

Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).

Жена на Светој Гори

У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.
Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.



Да би своје најближе и себе спасао болести којој није било лека, а која се распростирала таквом брзином да је код савременика будила исконски страх и осећање беспомоћности, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио у најбољи могући „карантин” – Свету Гору. То најцветније монашко средиште источног хришћанства Срби су држали од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атон дошао са супругом Јеленом и сином Урошем. При том је нарушио правило по којем је женама био забрањен приступ на источни „прст” полуострва Халкидики.
Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.

Оцеубиство

Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).


Владари са светачким ореолом: краљеви Стефан Првовенчани (Преподобни Симон), Стефан Владислав и Стефан Урош I (Свети Симеон)

Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор Григора забележио је:
„Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца... Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.

Везе с папом

Трећи разлог због којег Стефан Душан наводно није постао светац заснива се на подацима који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство што је био потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. О чему се заправо ради?
У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362). Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.



Против богомданог поретка

И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.


Краљ Стефан Драгутин (Свети Теоктист) са краљицом Каталином и (десно) краљ Стефан Урош II Милутин (Свети краљ)


Био је то догађај којим су за четврт века прекинуте везе двеју сестринских цркава. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан „гледао лакомим очима туђе градове”, да је „неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства ...”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи ...”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области ...”



Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”:
„Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”
У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.
Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.
Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/uzvisi-se

Најмоћнији Србин икад, да ли би био гледанији од Сулејмана?



Београд – Рушење његовог кипа у Македонији показује да и даље живи култ цара Душана Силног на овим просторима, а постоји више фактора зашто је овај најмоћнији владар Србије икада данас помало запостављен у свом народу.
Док Турци снимају серије о својим великанима и приказују их код нас, о евентуалној серији која описује Душанов живот и најсјајнији период српске државе нема говора ни у шали.
Границе његовог царства обухватале су данашњу Црну Гору, Србију на северу до Београда, Македонију, Албанију, Хрватску, Бугарску и Грчку.
Старија историографија је заступала мишљење да је циљ Душанове царске идеологије било заузимање Цариграда и формирање новог, српско-грчког царства које би заменило Византију.
О Душановим царским претензијама најбоље сведочанство су повеље које је издавао. Он је први српски владар који је издавао повеље на грчком језику. У Душановим титулама помињу се и етничке и географске одреднице.
У српским актима он се потписује као цар Срба и Грка, што подсећа на византијску титулатуру која се искључиво односи на етничке, а не на географске појмове.
Душанова младост
Душан је био другорођени син Стефана Дечанског, сина краља Милутина. Након што је Стефан био поражен у сукобу са својим оцем, Милутин је 1314. наредио да се он ослепи и пошаље у изгнанство у Цариград.
Стефан је у Цариграду с породицом боравио седам година. Ту му је умро млађи син Душица, а старији Душан је имао прилику да се упозна с византијском средином. Породица је била смештена у манастиру светог Јована Претече.


Крунисање цара Душана. Дело славног чешког сликара Алфонса Мухе из циклуса словенске епопеје.

По повратку у Србију Стефан је на управу добио град и жупу Будимљу (берански крај). По речима биографа Стефана Дечанског из каснијег времена, Григорија Цамблака, Душан је једно време боравио на двору краља Милутина. Након смрти краља Милутина 29. октобра 1321. у Србији су отпочеле борбе за престо из којих је као победник изашао Душанов отац.
До краја 1321. године прилике у земљи су се стабилизовале. Стефан је био крунисан 6. јануара 1322, а његов син проглашен за младог краља. Тада је Душан добио владарско име Стефан којим се служио до краја живота. Двор младог краља налазио се на обали реке Дримац.
Душан је на управу добио област Зете, али пошто је тада имао 14 година управа је вероватно била поверена краљевим службеницима о којима се мало зна.
Године 1329. забележено је да Стефан Урош ИИИ шаље сина на “безбожне погане бабуне”, како су називани богумили. Ово је био први помен учешћа Душана у ратним дејствима.
Сукоб са оцем, долазак на власт и прављење великог србског царства
После победе код Велбужда Стефан Дечански се посветио подизању своје задужбине манастира Дечани заједно са архиепископом Данилом и младим краљем. Добри односи имеђу оца и сина, међутим, нису дуго потрајали, а узроци сукоба се могу само наслућивати.
Нићифор Григора тврди да је наводно узрок био то што се Стефан Дечански поново оженио и почео добијати децу што је узнемирило младог краља. Сам Душан каже да су људи блиски његовом оцу извршили утицај на Стефана Дечанског да се сукоби са својим сином.


Душаново царство

Стефан Дечански је с војском упао у синовљеву земљу, а Душан се са војском повукао на леву обалу Бојане. Сукобљене стране су размењивале посланства и мир је склопљен у априлу.
Мир између сина и оца кратко је трајао. Последњи податак да је млади краљ под влашћу оца потиче с почетка августа 1331. када Дубровчани подсећају Душана на неиспуњена обећања и прете да ће се жалити његовом оцу. О овом другом сукобу пише анонимни биограф Стефана Дечанског.
По његовим речима, краљ је позвао сина на састанак а Душан је наслутио опасност и позвао себи блиске људе да с њим напусте земљу. Они су то одбили и тражили су да се сукоби са оцем и уклони узрок опасности. Душан је на крају пристао те су 21. августа 1331. године Душан и његове присталице кренули из Скадра и упутили се ка Неродимљи где се налазио двор краља Стефана.
Стефан је био изненађен нападом, те се склонио у тврђаву Петрич. У тврђави није било услова да се пружи дужи отпор, па је Стефан Дечански заробљен. Заточен је у Звечану где га је и задесила смрт. Нићифор Григора помиње да је Стефан Дечански задављен по наредби властеле по чијој је жељи и био заточен.
Дана 8. септембра 1331. године Данило II је крунисао Душана у Сврчину. Пошто је уз помоћ властеле ступио на власт, Душан је морао да испуни њена очекивања и да пође у освајачке походе ка југу, правац у коме се српска држава није ширила још од времена краља Милутина.


Женидба цара Душана. Дело Паје Јовановића.

У јесен 1331. Душан је предузео први поход и освојио је територију до Струме и Амфипоља са Струмицом и околним местима.
Душан је такође ратовао у Македонији где је освојио тада важне градове Охрид и Прилеп. Византинац Сиргијан који је био угледан у том царству, дошао је 1333. у Србију и ставио се у Душанову службу. Душан је заједно с њим почео освајање Македоније и планио је удар на Византију.
Сиргијанова смрт умногоме је пореметила Душанове планове па су се византијски цар и српски краљ састали на реци Галик, недалеко од Солуна и склопили мир. Тај мир је одговарао обема странама јер је Душан морао да сређује прилике на северној граници свог краљевства где је нападала Угарска, а византијски цар је хтео да се посвети рестаурацији царства на територији континенталне Грчке. По споразуму Душан је вратио део освојених градова, али је задржао Охрид и Прилеп, два најважнија града освојена у овом рату.
Иако је 1335. један угарски напад сузбијен, извесно је да је на северној граници често долазило до сукоба. Угарски краљ је опет напао Србију и продро је дубоко у српску територију јужно од Саве. Угарска војска се изгледа повукла крајем године.
У писму које је Бенедикт XII упутио краљу Карлу Роберту пише како овај стално ратује са паганима и шизматицима. И поред свих проблема које је Душан имао у овом делу царства, северна граница је за њега увек представљала споредни фронт, а главни напори били су усмерени ка јужној граници и византијским територијама.
Године 1336. у Радовишту дошло је до другог сусрета српског краља и византијског цара. Не зна се о чему су двојица владара овом приликом разговарали.
Убрзо је дошло до нових немира у Византији, јер је цар Андроник III Палеолог преминуо, а његов природни наследник Јован В Палеолог био је исувише седне на престо. Највероватнији кандидат за ово место био је Јован Кантакузин.
Стефан Душан је на промену у Цариграду реаговао тако што је почео са припремама за нове походе. Забележено је да је куповао оружје у Млецима 1341. који су такође дозволили пролаз Душанових 300 најамника преко територија Млетачке републике.
Душанов поход забележио је Јован Кантакузин. По њему је Душан, сазнавши за смрт византијског цара, напао део Македоније који је још увек био под византијском влашћу, прошао је поред Солуна и стигао до села Крићани. Јован Кантакузин је тада послао Душану посланике и ранији мир је био обновљен.
У наредним годинама грађанског рата у Византији, цар Душан је направио пакт са Јованом Кантакузином и заједно освајао многе територије.
Зна се да је српска војска у доба Душановог пријатељства са Кантакузином освојила Кроју и Валону у Албанији. Највероватније током 1345. и 1346. године освојени су и градови Костур, Берат и Канина. На повељи од 28. марта 1343. године Душан се потписао као краљ и самодржац свих српских и поморских земаља и честник грчких страна, што јасно показује проширења српске државе у том периоду.
Помињање грчких страна вероватно је последица његове жеље да истакне успех у освајању византијских земаља.
Кантакузин се после неколико освајање учврстио у власти и сматрао је да сада може и без Душана да осваја. Иако су се разишли, ни један ни други нису хтели да се међусобно нападају.
Међутим, ситуација се променила и Душан је два пута покушао да ухвати Кантакузина, али му није пошло за руком. Касније долази до отвореног сукоба, али Кантакузин успева да одбије нападе српске војске.
У својим освајањима Душан је успео да заузме град Сер 24. септембра 1345. Сер је од тог дана заузимао важно место у држави Стефана Душана који је у њему често боравио. У овом походу Душан није освојио само Сер, већ и друге крајеве југоисточне Македоније између Струме и Месте.
Дана 15. октобра 1345. Душан је послао писмо млетачком дужду у коме тврди да је он господар скоро целог царства Византије (lat. fere totius imperii Romaniae dominus). Тада је под српску власт потпала и Света гора. Душан је брзо уредио односе са Светом гором и то тако што је у молитвама првенство и даље имало помињање византијског цара, а за њим српског краља.
Светој гори је потврђена аутономија у истој мери у којој је и раније имала. Српски краљ је овим уговором добио потврду легитимности својих освајања, а светогорски манастири су могли да одахну од недаћа грађанског рата. Поред поменутих области, овом приликом је под српску власт потпала и Верија, град који је чувао залеђе Солуна.
Освајањима 1345. завршена је још једна етапа Душанових похода на византијске територије. У историјској науци постојала су неслагања око тога докле је допирала српска југоисточна граница. Георгије Острогорски закључио је да је српска држава обухватала све територије до кланаца источно од Христопоља. На овој страни српска граница неће се мењати све до Душанове смрти.
Краљ Србије – Цар Византије


Душан Силни, Музеј воштаних фигура у Јагодини.

Душан је приликом стицања царске титуле настојао да прати византијске узоре. Пре крунисања обављало се проглашење, што је Душан и учинио између новембра 1345. и јануара 1346. године. Поједини историчари верују да је церемонија проглашења обављена на Божић 1345. године у Серу- Свечаност царског крунисања обављена је у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године.
Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и краљевство и царство па се Душан на натписима на новцу помиње као ex Rascie – Imperator Romaniae (краљ Србије — цар Византије).
Такође, пре крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије јер је само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патријарха обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у Скопљу.
Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх — претпоставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот као и игумани и старци светогорских манастира.


Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

...

...
Реакције на Душаново крунисање

Званична реакција Византије и васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је васељенски патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их искључио из православног света. Инспиратор овог чина по свој прилици био је Јован Кантакузин.
С друге стране, реакција Јована В је била сасвим другачијег карактера који је крајем пролећа 1351. склопио споразум о савезништву са Душаном. У јулу 1351. Јован В је издао повељу манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан.
Овде је византијски цар свакако признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану В призна титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Дубровчани и босански достојанственици су у писмима упућеним у Србију Душана ословљавали као цара, међутим не и у писмима упућеним у Угарску. Угарска није признавала промену у титули и Душану се обраћала као краљу Рашке. Исто је чинио и папа. Млетачка република се Душану и Урошу обраћала као царевима, али и као краљевима (реx) при чему је у другом случају додаван епитет Раxие ет Грецорум (Рашке и Грчке).
Последњи потези и смрт
У наредним годинама Душан утврђује освојене територије, а цар Душан се упућује према Солуну. На самом бедему града састао се са Јованом Кантакузином. Душан је изнео предлог да свако задржи оно што је освојио, док је Византинац то одмах одбио.
После неколико дана војске су стајале једне наспрам друге, али нико није хтео први да нападне. Историчари тврде да је то зато што нико није био сигуран у своју победу, те су се војске разишле.
Пред смрт, цар Душан је морао да се оријентише на северне границе и сукоб са Угарском. О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена.


Проглашење Душановог законика. Дело Паје Јовановића из 1900.

Сурови Душанов законик
Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност. Издат је велики број повеља. Још за време Душановог краљевања на српски језик је преведен Синтагмат Матије Властара који представља правну енциклопедију насталу 1335. године.
По ондашњим схватањима Душан је са добијањем царске титуле добио право да поставља законе општег, универзалног карактера. Први део Законика проглашен је 21. маја 1349. године у Скопљу и састоји се од 155 чланова. Други део донет је 1354. године и састоји се од 66 чланова. Састављачи нису познати, а вероватно су потицали из круга дворана чија је служба била повезана са судством.
Садржај Законика је разноврстан и настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња — Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане.
Законик је наставио свој живот дуго након Душанове смрти. Сигурно се примењивао за време Душановог наследника, цара Уроша. Није познато да ли је имао примену током последњих деценија српске средњовековне државе. Са коначним падом српске средњовековне државе под турску власт сузило се подручје на коме су се могле применити одредбе Законика.

Ово су неких од закона који су се налазили у Душановом законику:

О убиству: Ко се нађе да је убио оца или матер, или брата, или своје чедо, такав убица да се спали на огњу!
О продавању хришћана: И ко прода хришћанина у другу неверничку веру, нека му се рука одсече и језик сареже!
О блуду властелинке: Ако властелинка учини блуд са својим човеком, да им се обема руке одсеку и нос сареже!

Као и његови претходници Немањићи, и Душан је био велики ктитор. Поред мноштва обновљених цркава, подигао је и манастир светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Призрена.
Међутим, за разлику од осталих Немањића, он није проглашен за свеца. Неки томе приписују његову суровост, док други, пак, тврде да је то зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и дан данас.
Занимљиво је истаћи да је цар Душан Силни био изузетно висок за то време, а поједини историчари тврде да је имао преко два метра. Сви његови витезови имали су око 2 метра, а пошто у Србији није било пуно двометраша, гарду су углавном чинили страни плаћеници.
И дан данас у Грчкој постоји изрека према којој плаше децу да ће их посетити цар Душан Силни, што је еквивалент Баба Роги у нашој традицији.

Његовог утицаја плашила се и УДБА за време комунизма, па су ипак одлучили да не спрече пренос његових посмртних остатака. Оне су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.
Тајни извештаји Удбиних „верских комисија” показују да се одустало од спречавања преноса моштију, у страху од реакције хиљада поштовалаца српског цара који су корачали у његовој пратњи.
Недавно је почело емитовање нове сезоне “Сулејмана Величанственог” у Србији, а цар Душан Силни вас чека на Ташмајдану сваки дан већ годинама да дођете и станете пред најмоћнијег Србина свог времена. Времена у коме Србија није била “ћилим из Ушака, и Косово свилени јастук из Бруса. Кад Србија није била шака пиринча да је позобе свака врана коју донесе ветар”. На данашњи дан, 20.децембар 1355.године, цар Душан је преминуо, а мало је оних који ће данас посетити његов гроб.


Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

Телеграф је већ покренуо иницијативу да се сними серија о Немањићима, а сигурно је да би цар Душан и те како био заступљен због свог значаја. Да ли би био популарнији међу Србима од Сулејмана Величанственог? Ви имате реч…

http://www.telegraf.rs/vesti/902276-sve-o-caru-dusanu-najmocniji-srbin-ikad-da-li-bi-bio-gledaniji-od-sulejmana

Нема савеза са Турцима

У време краља Милутина српска војска је на позив византијског цара Андроника II једном приликом ишла у рат и на другу страну босфорског пролаза, чак у Малу Азију


Цар Душан

У ВРЕМЕ краља Милутина српска војска је на позив византијског цара Андроника II једном приликом ишла у рат и на другу страну босфорског пролаза, чак у Малу Азију. Након победе над Халилом, краљ Милутин је на молбе свог византијског таста (Андроник II је био отац српске краљице Симониде) решио да своје ратнике окуша и против анадолских Турака. Тако је 1313. године српски велики војвода Новак, по надимку Гребострек, предводио српски одред који је заједно с византијским јединицама напао Турке. Није сигурно да ли се радило о Османлијама, који су у то време опседали Брусу, или су (вероватније) у питању били Турци који су припадали малоазијском емирату Ејдин.

У повељи краља Милутина приповеда се како је српска војска „прешла Црно море“, ушла „у саму ту Анатолију“, у државу „безбожних Персијанаца“ (тј. Турака) и како се „отворио велики рат, не једанпут или двапут него много пута“. Срби су били успешни у овим борбама, иако није забележено да је дошло до неке веће битке.

И док су се сукоби Турака и Срба у доба краља Милутина одигравали далеко од српских земаља - чак у Малој Азији - већ у време цара Душана турско присуство на Балкану било је приметније и још опасније. Поједине византијске хронике описују како су трупе Турака Селџука, које је из Мале Азије довео цар Јован ВИ Кантакузин да би се супротставио освајањима српског краља (касније цара) Душана 1343. године „жестоко опустошиле крајеве потчињене Трибалима (тако су Византинци називали Србе) одвлачећи људе и стоку са поља и куће палећи и многима без борбе стављајући ратни оков“.

Трупе цара Душана су се у два маха сукобиле с турским јединицама и у оба случаја биле су поражене. Прва права битка између Срба и Турака на територији Балканског полуострва одиграла се маја 1344. код места Стефанијане, на путу између градова Сера и Солуна. Тих дана краљ Душан је добио обавештење да су латински бродови попалили лађе којима је одред од 3.100 Турака Селџука намеравао да се пребаци са Балкана у Малу Азију.

Душан је наложио војсковођи Прељубу (кога византијска хроника назива „храбрим, срчаним и искусним“ војводом) да нападне и униште турску војску. Сукоб се завршио у корист Турака који су применили једну ратну варку. Угледавши непријатеља, Турци су се повукли у околна брда обрасла грмљем, а Срби су оставили коње и кренули за њима пешице, тешко се крећући узбрдо под теретом оружја и оклопа. Претварајући се да се повлаче, Турци су заобишли Србе и кренули ка остављеним српским коњима, до којих су брзо стигли „будући без оклопа и лаки“.

Узјахавши коње, устремили су се на Прељубове војнике. „Већина (српских војника) паде убијена од Персијанаца (тј. Турака) а не мало их је заробљено; остали се једва спасоше, растуривши се пешке по брду...“ Иако српски губици у овом окршају нису били тако велики, радило се о првом поразу српских коњаника у сукобу с Турцима.

Други сукоб српске и турске (овај пут османлијске) војске одиграо се октобра 1352. - исте оне године када су Турци заузели тврђаву Цимпе. До борбе је дошло на реци Марици, код града Димотике. И једна и друга војска су ратовале за туђи рачун односно за сукобљене стране у византијском грађанском рату: цар Душан је српски одред од 7.000 коњаника под командом казнаца Бориловића упутио у помоћ свом савезнику, петнаестогодишњем цару Јовану В Палеологу.

С друге стране, супарник младог Палеолога Јован ВИ Кантакузин добио је помоћ од свог зета, емира Орхана, у виду 10.000 добро опремљених ратника које је водио предузимљиви и опасни Орханов син Сулејман. Срби, којима су се придружили и бугарски одреди, кретали су се уз реку Марицу и неочекивано су наишли на бројну османлијску војску.

„Мизи (тј. Бугари) се одмах дадоше у бекство, не сачекавши да се сукобе са непријатељем и склоне се у Димотику... А Трибали (Срби) са друге стране остадоше, напавши са присутним Ромејима надируће варваре. За кратко се супротстављујући бројнијима и јачима, потпуно су побеђени. „Српска војска је наводно имала коње који су били знатно уморнији и спорији од турских. Борили су се против бројчано надмоћнијег непријатеља на терену који нису познавали. У овој првој бици на реци Марици један део српске војске је изгинуо, други део је био заробљен, а казнац Бориловић са остатком војске се спасао бекством.

Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском цару да се суочава са супарником који је много озбиљнији и тежи него Византинци. Душан је покушао да на разне начине одагна турску опасност од својих земаља. Тако је забележено да је (негде око 1351) чак замислио да склопи савез са емиром Орханом. У том циљу, српски цар упутио је посланство на двор турског султана, нудећи своју ћерку као невесту за једног од Орханових синова. Пример Јована Кантакузина, који се ородио са Орханом, као да је био заразан за балканске владаре.

Орхан је прихватио могућност овог савеза, па је турско изасланство упућено на Душанов двор. Међутим, ове посланике, које су пратили и Срби, напали су византијски војници. Неки из посланства су изгубили живот, а остали су заробљени. Овим је прекинута тек успостављена веза између српског цара и османлијског емира.

СЕЗОНА РАТОВАЊА
СРБИ су растерали Турке и повратили Византији нека мања места. Али успеси су били привремени. Ратовање Милутинове војске није трајало више од једног лета, пошто се радило о феудалној војсци, која се на крају ратне сезоне разилазила својим кућама. Турци су се поново вратили у иста насеља чим се српска војска вратила у своју земљу.

http://novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:476557-%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0