MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Share | 
 

 Православнa црквa из 1240. године!?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Православнa црквa из 1240. године!?    Ned 5 Jan - 18:18

Према легенди на овом мјесту се 1240. године налазила православна црква св. Петра, коју су срушили Турци након освајања Босне између 1463. и 1530. године, а од камена сазидали Бегову џамију на Башчаршији.


(Поглед са Црквеног бријега на град Пале)

Мјесто Црквени бријег се налази на западном дијелу Пала, три-четири километра од цркве у центру Пала, између Брда на западу и Доњег Прибња на истоку на надморској висини 1070 метара. Мања локација се назива Црквишта или Црквиште. Црквени бријег је доминантна тачка одакле се пружа поглед на падине Романије, Равне планине, Требевића, те на Паљанско поље и његову околину.

Потрага за остацима цркве

Према легенди која се преноси са кољена на кољено међу становницима овог дијела Пала, некада је на овом мјесту постојала црква. Локација је видљива из центра Пала, али је мјесто обрасло густом четинарском шумом, па је непрепознатљиво. До локације је могуће доћи путем који води на Прибањ или путем према Драгуљама. Међутим локацију није лако пронаћи, јер се налази у шуми, а људи које смо срели су нам дали различите информације. Потрага за остацима старе цркве нас је одвела на југозапад према кањону Довлића, па смо пронашли стари средњовјековни, у неким изворима и римски пут који је водио долином Миљацке према Старом граду, Ходидједу и Врхбосни. На први поглед су препознатљиви усјеци и видљив је рад човјека. Након почетног одушевљења, нашли смо се у забуни, како је могуће да смо промашили Црквени бријег? Вратили смо се назад и након пола сата потраге нашли смо се на циљној дестинацији! Ни мало није било лако пронаћи Црквени бријег и на први поглед нисмо били ни свјесни да смо га пронашли, јер је овај крај обрастао густом четинарском шумом. Након анализе терена и самог узвишења видјели смо да се ради о жељеној локацији.


(Остаци средњовјековног пута према Старом граду и Ходидједу)


(Стара православна црква у Сарајеву - Први пут се помиње 1539. године, но претпоставља се да је изграђена на темељима једне још старије цркве. Наша претпоставка је да је црква св. Петра на Црквеном бријегу слично изгледала.)

Остаци православне цркве св. Петра

На самом узвишењу се налази доста остатака камена и на први поглед није могуће видјети да се ради о остацима неког објекта. Међутим анализом терена се испоставила тачна претпоставка са којом смо и пошли у истраживање, а то је да је око цркве била подигнута ограда кружног облика. Терен је обрастао шипражјем, кроз вијекове се наталожило неколико метара хумуса, а у средини је израсла велика омара. Ово је била моћна и снажна грађевина и то је видљиво из остатака. Камен кречњак је копан и обрађиван, неколико стотина метара даље у каменолому Мајдан. Испод је Катуниште (уочавају се темељи људске руке), и ту је некад било насеље.

Наши саговорници, старији људи, становници околних села се присјећају своје младости и дана на овој локацији. Један од саговорника нам је рекао да су му у његовој младости причали родитељи да су овдје проводили дане и да је овдје некада била црква. Са брда се пружао поглед на Паљанско поље. Свако ко дође данас на ову локацију, видјеће колико је зуб времена моћан и колико се терен измјенио за тих 100-150 година.

У књизи професора Мојсија Ђерковића у једном чланку стоји записано: "Никола Благојевић, деведесетогодишњак, чија је кућа недалеко одавде, прекрсти се и каже: "Заклињем се Богом и својом крсном славом, светим Николом, да ћу тачно рећи причу свога дједе и оца Марка коју су изговарали при самртном часу. Пренијећеш даље, да се не заборави наша српска светиња, да је овдје на овом бријегу била наша црква, звала се Петрова црква. Послије неког времена пошто су освојили Босну Турци су је разрушили и камен пренијели у Сарајево и тамо направили Бегову џамију. Ако не говорим истину, дабогда моја душа отишла на онај свијет усред пакла. Амин!" Изјава дата 11. августа 1996. године. Дјед Благоје даље сматра да је дио падине према Д.Прибњу који се назива Црквиште, био њен земљишни посјед. Около цркве била је камена ограда, која се послије многих вијекова једва назире. Са западне стране води старопутина према Старом граду."


(Остаци ограде или темеља? Могуће је примјетити камење са правилно обрађеним ивицама)


(Остаци ограде на сјеверној страни у правилном кружном облику)


(Камени остаци у централном дијелу гдје је црква изграђена. Видљиви су остаци камења правилног облика, а тло је нестабилно и прекривено маховином)

Црква се налазила у феудалном посједу средњовјековне српске властеле Павловића


На карти професора Марка Вега је уцртана цркрва св. Петра и мјесто Брдо. Феудални посјед Павловића се протезао од Добруна на истоку, до Врхбосне на западу. Почетак успона Павловића почиње крајем XИВ вијека, са кнезом Павлом Раденовићем. Из периода средине 13. вијека када је црква изграђена бан Босне је био католик Матеј Нинослав, који у међународном уговору о расподјели надлежности у дубровачко-босанским споровима бан експлицитно своје становништво назива "Србљима" а Дубровчане "Власима". За превару учињену од стране Влаха Србину уговара се суд бана (босанског), а за превару Србина над Влахом суд кнеза (дубровачког): "А се јеште: ако вјерује Србљин Влаха, да се при пред кнезем дубровачким; ако вјерује Влах Србљина, да се при пред баном, а иному Влаху и иному Србљину да не буде изма." У то вријеме посједима на којима је црква изграђена је владао Јаблан, за кога није познато колико је живјео. Његов потомак Раден Јабланић је поменут 1380. године, док је кнез Павле Раденовић владао од 1370.-1415. године.

У близини Рогатице налазили су се стећци над гробовима војводе Радослава Павловића (1420-1441), његове жене, једног сина, брата и извијесног вијерног му слуге. На великом надгробном споменику на српском језику истесан је натпис: "Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, ни какви даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути ни побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много **** побиједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам још у хришћанској вјери".
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Православнa црквa из 1240. године!?    Ned 5 Jan - 18:22

Од остатака цркве је направљена Бегова џамија на Башчаршији


Турци су освојили Босну 1463. године, а Бегова џамија у Сарајеву је изграђена 1530. године. У том периоду је и црква св. Петра порушена. Турски обичај био је и остао да православне богомоље руше, а џамије граде (Синан-пашина џамија у Призрену саграђена је од православне цркве Немањића, један примјер из мноштва). Бегова џамија је саграђена од камена тесанца, који одговара кречњаку из оближњег Мајдана. Црква св. Петра налазила се у близини локације Бегове џамије, на растојању од десетак километара, већ готовог пута и терет је ишао низа страну, низводно долином Миљацке. Хусревбегово (за чијег је живота грађена џамија и по њему названа) и Мурадбегово турбе грађени су од седре (бигра) који потиче са Врела Паљанске Миљацке. Турци никада за своје богомоље нису израђивали камен, већ су се користили, лакшим и бржим путем, отимајући православно. Од 200 колико их је укупно у Сарајеву било је 80 џамија грађених од камена (стање 1878. године). Већина је изграђена од већ ранијег обрађиваног камена.

Бројни старији људи Доњег Прибња, Брда и других околних села, препричавају сјећања својих дједова и бака, да је црква св. Петра расукана и пренесена у Сарајево и од ње саграђена Бегова џамија. Према једној легенди, врата са цркве св. Петра су скинута и пренесена на Бегову џамију.

Предање о грађењу Бегове џамије објављено је, са мањим разликама, у три извора: Мирза Сафет, Гази Хусревбег (У спомен четиристогодишњице доласка у Босну), Сарајево 1907., стр. 59-60; Мирза Спахо, Гази Хусревбег. Слика из босанске прошлости, Сарајево 1907., стр. 8; А.Наметак, Гази Хусревбег у народној традицији, Сарајево 1932., стр. 25-26. Предање о градњи џамије има традиционални карактер. Овдје се износи да је камене громаде вукло по стотине јармова волова и да су сељаци за изгубљеног вола добивали богату накнаду. У вези са овим причала се и анегдота, објављена у чланку Бегова џамија у Сарајеву" у календару "Нови Требевић", 1893., стр. 122 како је некаквом Србину, сељаку цркао во вукући камен за џамију. Бег нареди те му се за вола плати маријаш (два новчића), а кад сељак видје на длану толике паре за једнога вола узвикне: "Еј, да је Бог дао да су и сва четири цркла."

Предање даље каже да се креч за џамију гасио млијеком које је низ олуке текло с Требевића, а закухавао се бјелањцима од јаја. Све троје је имао овдје да нађе. Најпознатији креч и камен у читавој околини Сарајева добијао се овдје кроз вјекове. Овдје се традиционално спремао креч - клак (стоји и презиме изведено из тога - Клачар). Зна се, такође, да је кроз вјекове околно становништво било српско и да се бавило сточарством, па зашто се не би млијеко и јаја употребљавали као везивно средство.

Да су Турци рушили све што је било српско, говори и ово предање: "Када су Турци дошли у Босну, рушили су и палили, па су срушили и стару православну цркву у Сарајеву. Прође неколико година, народ се поврати, па замоли султана у Стамболу да дозволи да поново направе цркву 1539. године. Султан им одобри и даде ферман да могу направити цркву, али да јој темељи не буду већи од разастрте воловске коже. Народ се сарајевски ражалости, док се не дађе неки мудар старац па рече: "Ми ћемо лијепо исјећи од једне воловске коже танак каиш, све ћемо уокруг исјећи у једном комаду, и колико дуг буде тај каиш - нека толики буду и темељи цркви. "Народ га послуша узме кожу те исјече, измјери, удари темеље, и за час направи ову данашњу Стару цркву. Када су то Турци видјели, навалише да богомољу руше, учинила им се велика. А народ лијепо потегне онај султанов ферман, докаже да је султан дозволио да могу направити цркву величине једне воловске коже, те Турци дигну руке, а црква остаде иста све до данас."

Миховил Мандић је написао 1927. године (Постанак Сарајева) говорећи о постанку града и његових џамија, да је градња узимана из развалина старих градова и црквених објеката.


Наводи да је црква била католичка

Марко Вего пише: "У Брду је била црква св. Петра, која је уједно служила као катедрала босанског бискупа. Не зна се тачно гдје се налазила. Три су главне могућности за убикацију мјеста Брда: у Палама, у Сарајеву и у Блажују". (19/9). У литератури се сусреће још неколико нагађања (33/78), да је то католичка црква, да је то стратешко мјесто, које је служило као утврђени град и била предстража Старом граду.

Фра М.Шестић у чланку "По надбискунији Врхбосанској, објављеном у "Споменици Врхбосанској 1882-1932. Пише: "Столица босанских бискупа била је најприје у Биструји код Зенице, онда у Крешеву, затим у Банбрду, и у Блажују код Врхбосне, док није пренесена у Ђаково, гдје је остала све до г. 1882. године кад је у Босни уређена засебна црквена хиерархија. Калић је у сједиште католичког бискупа смјестио на Илиџи, односно Врхбосни: "У њему бијаше столица католичкога бискупа и каптол св. Петра." (150/69)" Дакле, ови извори не помињу Брдо као сједиште бискупа у средњем вијеку.

Да се овдје није налазила католичка богомоља (катедрала), неколико је доказа.

На широком простору око овог светилишта није масовније живјело католичко становништво. Кроз вијекове је доминирало православно становништво, а доказ за то су топоними, гробља и записи. Прије него што је изграђена паљанска црква, с времена на вријеме, народ је приликом црквених празника, на овом мјесту палио свијеће и сматрао ово својим светим мјестом. Ниједан објекат није направљен нити на темељима, а нити у непосредној близини. Православно становнитво није користило камен цркве за изградњу објеката јер је ово мјесто сматрало светим. Овдје, у Палама и околини, и данас, а и у далекој прошлости, најважнији црквени празник је св. Петар или Петровдан. У прошлом вијеку и у првој половини 20. вијека, на тај дан, сваке се године одржавала свечана поворка, процесија вјерника, са крстовима, црквеним заставама, иконама и свештенством. Ова литија никада није организована на Велику Госпојину, када је дан паљанске цркве. Зна се зашто, вишевјековну традицију није могла да истисне нова, стара око 90 година. Чак је освештење темеља паљанске цркве било на Петровдан 1908. године, па је народ тада мислио да ће се продужити завјештање са Брда и на нову цркву. На Црквеном бријегу се без сумње ради о темељима над којима је била црква, а томе је потврда име Црквиште.

Православна црква у Босни

Ускоро послије покрштавања Срба, кад је за Рашку основана епископија код Цркве светог Петра у Расу, основана је и за Травунију епископија, такође код цркве Св. Петра, у Пољу код Требиња, а за Босну код истоимене цркве у Бан-брду (Извор wикипедиа, није познато о ком Брду је ријеч).

Док је Босна била у државној заједници с Рашком и Зетом, до почетка 12. вијека, дијелила је и њена црква углавном судбину цијеле српске цркве. У 12. вијеку, кад је Босна дошла под политички утицај и зависност од Угарске, почела се у њој развијати, под утицајем старога многобоштва и тзв. богумилства посебна национална црква босанска или крстјанска црква. Она је тада само формално признавала римскога папу за врховног старјешину и барског архиепископа, каснијег дубровачког (око 1200), као обласног митрополита. Њени епископи већ од почетка 12. вијека имали су чиста народна имена (Владислав 1141, Радогост 1197, Драгохна 1209 и др), и имали су црквену организацију која се знатно разликовала и од римокатоличке и од православне црквене организације.

На челу те организације био је дјед, а његови помоћници били су гости (проте) и старци (свештеници), који су постављани из реда крстјана или посних људи, једне врсте монаха. Сви остали њихови вјерски називани су мрсним људима, који се нису завјетовали, као крстјани, на вјечити пост и остала уздржавања. Када је почетком 13. вијека, између те Босанске цркве и папе дошло до сукоба, папа је 1247. коначно подложио Босну духовној бризи калочкога надбискупа у Угарској и подизао крсташке ратове против Босне. Тада се Босанска црква одвојила од Рима и током вијекова све се више приближавала православљу, па се најзад у 16. вијеку и сасвим изгубила у њему.

На овај процес постепенога претапања Босанске крстјанске цркве у Српску православну цркву имали су знатног утјецаја српски епископи из Рашке, већ од времена владавине краља Драгутина у сјевероисточној Босни, крајем 13. и почетком 14. вијека, кад је ту основана православна епископија, којој је насљедница стара зворничка и данашња доњо-тузланска епископија. Тај процес је убрзан за вријеме владе бана, потоњега првог босанскога краља, Твртка И (1353—1391), који је добио под своју власт и један дио старе Рашке с Дабарском епископијом, чије је сједиште било у манастиру Бањи код Вишеграда, а нарочито од онда, кад се, послије крунисан ја Твртка И 1377. за рашког и босанског краља, култ Св. Саве развио и у Босни. Миграције православних Срба из југоисточних крајева у Босну, послије Маричке и Косовске битке 1371. и 1389. учиниле су такође много за претапање босанске у српску православну цркву.

Већ почетком 15. вијека дабарски епископ са сједиштем у Милешеву, постао је митрополит, за сву православну цркву у Босни. С падом Србије (1459) и Босне (1463) под турску власт, дошла је и сва српска црква по тим областима под Охридског архиепископа. У том периоду потпуне потлачености нестаје старе крстјанске цркве као засебне организоване јединице.


Истраживања ће утврдити истину

Остаци цркве на Црквеном бријегу никада нису детаљно истражени. До данас постоје многе легенде и записи да је овдје некада била црква, међутим више података би се могло санзати детаљним археолошким истраживањима. Ако се заиста утврди да је овдје 1240. године изграђана православна цкрва, онда би се тај објекат сврстао у ред најстаријих православних објеката на простору данашње Босне и Херцеговине, ако не и најстарији. Најстарији православни објекти на простору Босне су Манастир Озрен (срез грачанички), саграђен у 13. или 14. вијеку, задужбина краља Драгутина. Гостовић (ср. жепачки), Ловница, (срез власенички), Папраћа (ср. власенички) и Тамна или Тавна (код Јање), задужбина Драгутинових синова Владислава и Урошица, Рмањ (Хрмањ) из 15. вијека. Није јасно, да ли је тада био православни манастир Крупа на Врбасу, из краја VIII вијека; у Хуму бијаху: Добрићево, из 13. стољећа, Завала (саграђена 1271. г.), мај. Св. Петра у Чичеву (код Требиња) и Житомислић (из 14 вијека). Овдје се могу убројити и манастири: Бања, сједиште дабарских епископа, и Милешево, јер су од XИВ вијека припадали Босни. Јамачно је било још других манастира "босанске" цркве, о којима нема података, а народно предање говори, да су за вријеме босанске краљевине већ постојали православни манастири: Крупа, Липље, Ступље и Возућа.

Палеливе остаје отворен за даља питања и истраживања. Вољни смо понудити своје услуге даљим истраживањима и раду на Црквеном бријегу. Контактирајте нас на е-маил: admin@palelive.com или на број телефона 065 796 250.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Православнa црквa из 1240. године!?    Čet 24 Apr - 18:11

Ovaj deo je jako zanimljiv:

Када је почетком 13. вијека, између те Босанске цркве и папе дошло до сукоба, папа је 1247. коначно подложио Босну духовној бризи калочкога надбискупа у Угарској и подизао крсташке ратове против Босне. Тада се Босанска црква одвојила од Рима и током вијекова све се више приближавала православљу, па се најзад у 16. вијеку и сасвим изгубила у њему.

На овај процес постепенога претапања Босанске крстјанске цркве у Српску православну цркву имали су знатног утјецаја српски епископи из Рашке, већ од времена владавине краља Драгутина у сјевероисточној Босни, крајем 13. и почетком 14. вијека, кад је ту основана православна епископија, којој је насљедница стара зворничка и данашња доњо-тузланска епископија. Тај процес је убрзан за вријеме владе бана, потоњега првог босанскога краља, Твртка И (1353—1391), који је добио под своју власт и један дио старе Рашке с Дабарском епископијом, чије је сједиште било у манастиру Бањи код Вишеграда, а нарочито од онда, кад се, послије крунисан ја Твртка И 1377. за рашког и босанског краља, култ Св. Саве развио и у Босни. Миграције православних Срба из југоисточних крајева у Босну, послије Маричке и Косовске битке 1371. и 1389. учиниле су такође много за претапање босанске у српску православну цркву.

Већ почетком 15. вијека дабарски епископ са сједиштем у Милешеву, постао је митрополит, за сву православну цркву у Босни. С падом Србије (1459) и Босне (1463) под турску власт, дошла је и сва српска црква по тим областима под Охридског архиепископа. У том периоду потпуне потлачености нестаје старе крстјанске цркве као засебне организоване јединице.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Православнa црквa из 1240. године!?    Pet 25 Apr - 19:02

Ово све лијепо звучи, али како су ти босански крстјани који су се у 13.вијеку разишли са папом и католичком вјером, одједном постали ти неки крстјани? Поставља се питање које су они вјере били до тог момента? Ако су признавали папу и католичку цркву, онда су били католици, по тој логици. А ако су били католици, онда су имали католичка учења и обреде! Међутим, одлично знамо да није тако. Није се родио тај који може да оспори да су имали грчку вјеру и обреде. А које је то вјера? Па, православна, брате мили.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Православнa црквa из 1240. године!?    Danas u 13:28

Nazad na vrh Ići dole
 
Православнa црквa из 1240. године!?
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Гуме са мањом ширином од стандардне
» Амортизери...
» Прљав карбуратор
» Кочнице напред
» Буба скакуће!!!

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Археологија :: Храмови, цркве-
Skoči na: