Salih Selimovic

Najumniji Srbin muslimanske vjere posle Meše Selimovića
31. Januar 2014 um 12:49

Ime mu je Salih, a preziva se kao i njegov slavniji rodjak. Obojica su od Vujačića, a nisu se stidjeli niti se stiide da javno govore o svom porijeklu.



"Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod."





1.Prof. Selimoviću, Vi ste jedan od odličnih poznavalaca srpsko-muslimanskog pitanja kroz našu, ne tako srećnu, balkansku istoriju. Ko su današnji muslimani u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, kakvi su njihovi koreni?





Vi ste rekli „ne tako srećnu, balkansku istoriju“, a ja bih pre rekao tragičnu balkansku istoriju. Današnji naši muslima ni, koji su nastali na prostorima bivše SFRJ, su u ogromnoj većini slovenskog porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi hteli da su bosanski i deo raških muslimana bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške pa oni su mogli da budu samo Srbi, a ne bilo ko. Bogumila, patarena, katara kao pripadnika te jeresi je bilo i u susednim zemljama koji su se širili sve do Južne Francuske. U Južnoj Francuskoj ima stećaka koliko i u Bosni i Hercegovini. Ideologija te jeresi nije ni nastala, a ni konačno nestala na našem tlu. Bogumilstvom se hoće da dokazuje neka stara posebnost, neki individualitet iz kojeg se vremenom konstituisala bošnjačka nacija. Na taj način se pokušava dokazati da postoji neki istorijski kontinuitet.





Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla naši domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija od kojih će primati islam? Odgovor se nameće sam po sebi. Bilo je muslimana koji su bili iz Anadolije i drugih turskih zemalja, zatim Grka, Mađara, Bugara, Albanaca, Kurda i dr. kao turskih činovnika, uleme i vojnih starešina, ali je to bilo zanemarljivo malo u odnosu na masu domaćih muslimana koji su bili poreklom Srbi. I ti





su, tzv.Turkuše, ustvari, srbizirani, jer su često ženidbeno-udadbenim vezama sa našim m





uslimankama, pa i hrišćankama, prihvatili naš jezik, pismo i mnoge narodne običaje. Najbolji primer za to je prostor Sjeničko-pešterska visoravan, oblast Novog Pazara i Tutina gde su se u 18.veku doselili albanski katolički Malisori. Tu se najvećim delom islamizirali, prihvatili srpski jezik i postali naši muslimani.





Salih-Selimovic





Salih Selimović





2. Na Naučnom skupu „Srbi muslimanske veroispovesti” imali ste najzapaženije izlaganje! O čemu ste govorili?





Pre svega hoću da kažem da je ovakav naučni skup trebao davno da se održi, ustvari više takvih skupova koji bi bili posvećeni ovom tako važnom pitanju. Baveći se proučavanjem naše, nažalost često i tragične, prošlosti shvatio sam da je velika većina naših muslimana na prostorima bivše SFRJ srpskog porekla, mada ima i onih koji su albanskog porekla, a zanemarljivo malo turskog porakla. Na ovom naučnom skupu ja sam se ograničio na prostor Stare Raške (Raške oblasti) ili nekadašnjeg Novopazarskog, a kasnije Sjeničkog i Pljevaljskog sandžaka. Napravio sam jedan pregled tog procesa islamizacije od turskog osvajanja u 15.veku i njegov dalji tok sa određenim uzrocima islamizacije i migracionim kretanjima kao jednim od posledica tog osvajanja i okupacije.





Ima pokušaja da se islamizacija predstavi kao jedan rado prihvaćen proces od strane hrišćana i bogumilske jeresi. To nije tačno. Nije se vera tek tako menjala. Nije tačno ni to da su Osmanlije prisiljavali na masovnu islamizaciju, pogotovo u prvom periodu njihove vladavine. Prisile je bilo uglavnom kroz tzv.danak u krvi (devširma)ili u nekim lokalnim sredinama. Islam je najviše prihvatan iz pragmatičnih razloga, jer je to bila vera osvajača. Time se olakšavao i materijalni i društveni položaj, a moglo se napredovati i na društvenoj i državnoj lestvici sve do najviših zvanja i položaja. Domaći muslimani su prihvatali da budu „Turci“ iz političkih razloga, a ne što su to i stvarno bili, kao što je sada i slučaj sa velikim delom raških ili sandžačkih muslimana koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, takođe iz političkih razloga. Možda nije





isključeno da se ponovo počnu izjašnjavati kao Turci s obzirom na sve češće i veće prisustvo Turske na ovom prostoru.





3. Budite ljubazni, kažite nam, kada je proces islamizacije počeo u pokorenim srpskim zemljama u otomanskoj imperiji, a kada se završio? Koliko je trajao?





O fenomenu islamizacije kao jednom društveno-istorijskom procesu može se govoriti samo posle dolaska Turaka Osmanlija u srpske zemlje. Bilo je pokušaja da se predstavi kako je bilo dosta muslimana u našim zemljama i pre dolaska Turaka. Retkih muslimana kao pojedinaca je bilo jer su hrišćanska Evropa i Vizantija imali dodira kroz trgovinu i ratove sa tadašnjim islamskim svetom, ali ne postoji nikakav kontinuitet između tih muslimana i onih muslimana koji su se islamizirali po dolasku Turaka. Proces islamizacije u srpskim etničkim zemljama, kao što sam već rekao, počeo je u 15.veku posle turskih osvajanja. Nije tačno da su svi bogumili odmah prihvatili islam, mada su se oni brže islamizirali od pravoslavaca i katolika u Bosni. Proces je tekao veoma sporo i u skoro prva dva stoleća tursko-osmanske vladavine više je bio individualan.





Tek u 18.veku na prostoru Stare Raške(Sjeničko-pešterska visoravan, Bihor, Rožaje, Štavica, Srednje i Donje Polimlje, Kričak) on dobija masovniji karakter posle dva austro turska rata. To su bili tzv.Bečki ili Morejski rat, koji je trajao od 1683. do 1699.godine i austro-turski rat koji je trajao od 1736. do 1739.godine. Tada je došlo i do definitivne diferencijacije na versko-konfesionalnoj osnovi našeg srpskog stanovništva. Hrišćani su masovno stali na stranu Austrije i Mletačke Republike, a muslimani na stranu Osmanske Imperije. Drugi veliki talas islamiziranja nastao je posle kratkotrajnog oslobođenja Sjeničko-pešterske visoravni i dela Polimlja u prvoj polovini 19.veka za vreme Krađorđevog ratovanja. Mnogi istoričari se slažu da je taj „huk islamizacije“ završen početkom 19.veka. Ipak je pojedinačnih prelazaka u islam bilo i u drugoj polovini 19.veka. Inače, sam proces islamiziranja domaćeg stanovništva je trajao, kao što se vidi, veoma dugo. Konverzija nije





bila ni laka ni jednostavna. Mnoge hrišćanske ili opštenarodne tradicije su kod muslimana bile i dalje prisutne, pa čak i do današnjih dana. Zanimljivo je da se u devedesetim godinama prošlog veka pojavio proces reislamizacije. Tom fenomenu moraće se prići rasterećeno i objektivno.





4. Gde je islamiziranje išlo brzo, a u kojim krajevima je bilo teško „turčenje” Srba?





Hteo bi da odmah nešto kažem u vezi sa izrazom „turčenje“. U vreme kada su hrišćani u našim zemljama prihvatali islam bilo je normalno reći da su se ti ljudi „poturčili“, jer su islamsku veru u naše krajeve doneli Turci kao osvajači i to je bila vera osvajača iako su i Turci tu veru primili od Persijanaca i Arabljana. Ne postoji turska vera. Naši muslimani nikada nisu postali Turci, jer su sačuvali svoj maternji jezik, mnoge ranije tradicije i uvek znali svoje poreklo.





Proces islamizacije je bio mnogo dinamičniji i masovniji u urbanim sredinama, tj.varošima, palankama, trgovima, šeherima, zatim u krajevima kroz koje su prolazili važni karavanski putevi, na važnim geostrateškim ili u pograničnim mestima i krajevima. Islamizacija je bila spora i teška u ruralnim sredinama i planinskim predelima(Pešter, Stari Vlah Bihor, Kolašin, Kričak, Rožaje) kao i u onim sredinama gde je bilo više crkava, manastira i sveštenika kao što je veliki deo Polimlja.





5. Muslimani su uvek bili u delikatnom položaju. U čemu je njihova najveća nesreća?





Kao što sam već rekao, naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali svoj maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci. Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali, a te Turke su nazivali „Turkuše“ u pežorativnom smislu. Ni Osmanlije u njih često nisu imali veliko poverenje pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom





pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije. Turci su podcenjivali i čak ismevali naše muslimane nazivajući ih Bošnjacim , što Bošnjak u doslovnom prevodu znači praznoglav, tvrdoklav. Dakle, naši muslimani ipak nisu tretirani kao pravi Turci, a ni oni sami se u duši nisu tako osećali.





Posle prestanka osmanlijske vladavine muslmani su se našli ni na nebu ni na zemlji. Osećali su veliku nesigurnost i povlačili su se u sebe i krug porodice. Mnogi nisu mogli da shvate i prihvate istorijsku realnost. Velika masa je bila i potpuno anacinalna. Oni su znali samo to da su muslimani. Neki su patili i iz nekog kompleksa i osećanja neke krivice iako su se vere i ideologije menjale i menjaće se dok postoji ljudski rod. Ipak, jedan broj muslimanskih intelektualaca, trgovaca i plemstva (age i begovi)znali su za svoje poreklo i pokrenuli su pitanje nacionalnog osvešćivanja muslimana i vraćanja svojim nacionalnim korenima. S druge strane, nažalost, bilo je nerazumevanja od jednog dela srpske intelektualne i političke elite za taj proces. To je kod mnogih muslimana izazvalo revlt pa su iz našeg poslovičnog inata hteli biti svako samo ne Srbi, što je našim neprijateljima i te kako odgovaralo i u tom pravcu su oni sprovodili bezkrupuloznu i, nažalost, veoma efikasnu propagandu. Tako je srpski nacionalni korpus izgubio ogroman broj muslimana čiji su koreni srpski. To se slično događalo i sa Srbima katolicima.





Da završim onom čuvenom, tačnom i još neprevaziđenom konstatacijom umnog Meše Selimovića: „Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, zato zadržavamo vrijeme u strahu od ma kakvog rješenja“.





5-A Koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi pravoslavci, odnosno predstavnici inteligencije obe konfesije? Šta treba oni da znaju?!





Mislim da je najveći problem politizacija i kod jednih i kod drugih, mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja. Zatim, tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da kod velikog broja muslimana postoji kompleks, a kod nekih, možda, i osećaj krivice, što sam već pomenuo. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok postoje ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je etničko poreklo i koje su narodne tradicije pa da se na osnovu toga zna i nacionalna pripadnost. Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da se čovek kao individua izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak, ali da li se on i stvarno tako oseća i da li tek tako samo deklarativno može biti pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, treba da vole ovu svoju zemlju, jer su i njihovi pra, pra dedovi tu ponikli. Nije dobro da se voli tuđa zemlja više od svoje, jer u tom slučaju Srbin pravoslavac s punim pravom može da se ljuti i da kaže pa kad više voliš tu drugu državu onda idi tamo, šta ćeš ovde. Što se tiče dela inteligencije Srba pravoslavaca mogu reći da i tu ima mnogo nerazumevanja i predrasuda. Mnogi se teško oslobađaju pojma „turčenje“ i „Turčin“ sa svom negativnom konotaciojom koja iz toga proističe. To daje oružije u ruke muslimanskim ekstremistima da uvek mogu da šire animozitet kod muslimana prema sabraći Srbima pravoslavcima, kao i dozu straha i nesigurnosti. Imao sam prilike da i meni neki od tih ostrašćenih muslimana Bošnjaka kažu: „Vidiš li ti da te oni neće, a ti zapeo da si Srbin“. Moj odgovor u smirenom tonu je uvek bio: „Ako ovu zemlju prihvatimo kao svoju, a mi i nemamo drugu, i ne bežimo od svog porekla, jezika, narodnih tradicija moraće nas prihvatiti. Nemojte da odgovarate inaćenjem i kontriranjem, jer umesto da se približavate, poštujete i razumete vi se ukopavate u rovove i samo pucate jedni na druge na zadovoljstvo naših zajedničkih neprijatelja. Tako se ide samo u nesreću“.





Na početku sam rekao da je politizacija prisutna kod velikog dela političke i intelektualne elite kako kod muslimana tako i kod pravoslavaca. Te elite iz svojih sebičnih razloga i političkih interesa skupljaju poene da bi zadržali postojeće položaje ili da bi došli do njih. Svojim istupanjima često pucaju svim i svačim jedni na druge i običan svet uvlače u sukobe i šire nepoverenje. Njima je važno da dobiju izbore i unosne položaje.





I jedni i drugi treba da znaju i uvažavaju „Da je brat mio koje vere bio“ i da „Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara“





6. Mnogi viđeni islamizirani Srbi kroz istoriju, u dubini duše, nisu se odrekli svojih korena, pomagali su pravoslavni živalj, gradili Srbima mostove, svetinje… Kažite nam nešto više o tome, budite ljubazni, navedite nam imena poznatih islamiziranih Srba koji su bili duboko svesni svog porekla ( kroz vekove).





Da, to je tačno. Podugačak bi bio spisak tih naših slavnih i čestitih predaka koji su u osmanlijskoj državi, kao i za vreme austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, zauzimali visoke državne, vojne, sudske i druge položaje. Jedno vreme u 16.veku vodili su glavnu reč u turskom carstvu. Čak je postojao i srpski lobi na turskom dvoru, pisalo se i govorilo srpskim jezikom. Između ostalog i sultani Mehmed Fatih i Sulejman Zakonodavac su odlično govorili srpski. Isa-beg Ishaković, osnivač Novog Pazara i Sarajeva je bio poreklom Srbin iz Hercegovine iz roda Hranušića, zatim da pomenemo paše i vezire Mahmutbegoviće koji su od Crnojevića, Ahmet-pašu Hercigovića od knezova Heraka(Vraneša), Ferhat-pašu Vukovića od Desisalića, Husein-pašu Boljanića i niz mnogih drugih. Dosta je da se samo pomene Mehmed-paša Sokolović (Sokoli). Bez obzira što je on izvanredno vodio tursku državu kao veliki vezir ostvarujući njene interese, nikada nije zaboravio ni svoj kraj ni da je Srbin. To je bio slučaj i sa svim njegovim rođacima koji su primili islam kao i sa onima koje je on dovodio i postavljao na određene položaje. I u 19.veku većina muslimanskog begovata i visoke uleme je znala svoje korene i čuvalo svoj jezik i ćirilično pismo. To pismo je nazivano bosančicom





koja se dugo zadržala, begovskim pismom, a i sami neki begovi su ga nazivali „Stara Srbija“. Još u 17.veku je književnik Hevaji Uskupi iz Tuzle napisao srpsko-turski rečnik.





Među brojnom muslimanskom elitom koja se u nacionalnom smislu smatrala Srbima treba istaknuti neke begove, age, bogate trgovce, intelektualce kao što su bili iz čuvenih porodica Ljubovića, Karabegovića, Gradaščevića, Sulejmanpašića, Hasanbegovića, Mušovića, Muratbegovića, Selmanovića, Selimovića, Bajrovića, Dizdarevića, Kučevića, Rasovca, Spahovića, Kadića, Čavića, Hašimbegovića, Hasanagića, Ćemalovića i mnogih drugih. Među intelektualcima da pomenem samo Omer-bega Sulejmanpašića Despotovića, Avda Karabegovića Hasanbegovog, Avda Karabegovića, Saliha Karabegovića, Šukriju Kurtčehajića, Derviš-bega Ljubovića, Smail-agu Ćemalovića, Osmana Đikića, Hatidžu Đikić, Hasana Rebca, Ahmeda Mehmedbašića, Avda Huma, Mešu Selimovića,Ćamila Sijarića, Skendera Kulenovića, Emira Kusturicu, Derviša Sušića itd.









6-A Neki Srbi muslimanske veroispovesti su se vratili predačkoj, svetosavskoj veri! Navedite neke najpoznatije. Šta to govori o njima, budući da je za taj gest potrebna čelična volja, velika vera i ljubav prema svojim korenima i istini.





Bilo je vraćanja nekih muslimana pradedovskoj veri. Neki su to činili duboko ubeđeni u ispravnost tog čina dok su neki to činili iz nužde ili pod prisilom posle povlačenja Osmanlija sa nekih naših područja. Po mom uverenju to treba da bude lični čin svakog čoveka. Promena vere u svakom slučaju treba da bude svojevoljan čin, jer smatram da tek tada to ima smisla i opravdanja. Kao jedan veoma izuzetan primer navodim našeg slavnog reditelja i filmskog stvaraoca, i stvaraoca na drugim poljima Emira Kusturicu. Gospodin Kusturica je izuzetna ličnost, hrabar i dosledan u svojim shvatanjima. Ja mu se divim.










7. Vi ste istoričar, i branite istorijsku istinu, bez obzira na činjenicu što se to nimalo ne sviđa pojedinim aktuelnim verskim vođama u Novom





Pazaru i Sarajevu. Oni bi muslimane da podvedu pod neku drugu rasu, da ih potpuno odvoje od korena. Da li smo u pravu?





Naravno da u tome što kažete ima istine. Pre svega nije na verskim vođama da određuju šta je istorija, arheologija i etnologija i šta te nauke na osnovu materijalnih i pisanih izvora i narodnih tradicija utvrđuju. Njihov bi posao trebao da bude rad sa vernicima kao vernicima, a ne kao političkim ljudima i da se brinu o održavanju i izgradnji verskih objekata i ustanova. Oni treba da svoje vernike uče toleranciji i ljubavi prema svim božijim robovima bez obzira na veru i naciju i da poštuju državu u kojoj su rođeni, u kojoj žive i rade, kao i njene zakone.





Već sam rekao da sam, kao i mnogi drugi, proučio obilje dokumenta tzv.prvog reda koja nedvosmisleno pokazuju da je stanovništvo u našim zemljama bilo u ogromnoj većini srpsko bez obzira da li je ispovedalo pravoslavnu ili katioličku veru ili su bili bogumili. Da pomenem samo turske popise iz 15,16 i 17 veka. U tim preciznim popisima navedena su imena uživaoca i vlasnika baština kao i imena timarnika i starešina sela i džemata. Imena tih ljudi nisu ni turska, ni arapska ni persijska već slovenska, u našem slučaju srpska. U nekima su navedeni i popovi, kaluđeri, crkve i manastiri. Pa kakvi bi to još trebali dokazi o tadašnjem stanovništvu srpskih etničkih zemalja? To što ta istina ne odgovara nekim muslimanskim verskim vođama mogu da razumem, ali ih ne mogu da opravdavam.





Međutim, političke vođe ni u kom slučaju nebi smele da zavode muslimane zbog trenutnih političkih poena radi stvaranja nekih posebnosti u nacionalnom ili rasnom smislu te ih i na taj način konfrontiraju sa svojim dojučerašnjim rođacima, kumovima, pobratimima, komšijama. Muslimani, koji se od 1993.godine izjašnjavaju kao Bošnjaci, u Staroj Raškoj i u Bosni i Hercegovini, nisu nikada mogli biti Turci, Iranci, Saudijci (svaka čast tim narodima). Muslimani mogu biti samo ono što i jesu po poreklu, jeziku i još uvek mnogim sačuvanim ranijim narodnim običajima. Ogroman je broj naših muslimana koji imaju srpska, odnosno slovenska prezimena.





Bošnjaštvo iz perioda osmanske i austrougarske vladavine je promovisao osvajač i okupator iz svojih interesa. Ovo sada je treći put da se naši muslimani opredeljuju da su Bošnjaci. Da se razumemo. Ja ne osporavam pravo da se svaki čovek, pa tako i musliman, nacionalno izjasni ili ne izjasni, kako hoće, pa i kao Bošnjak. Druga je stvar sintetičko stvaranje nacionalnog kolektiviteta. Tu se moraju poštovati određene naučno utemeljene odrednice.





7. Poznata je i Vaša profesionalna zainteresovanost za kult Svetog Save, i odnos muslimana prema najvećem srpskom svetitelju kroz vekove. Budite ljubazni, budući da se veoma malo zna, kažite nem nešto više o tome.





Baveći se terenskim istraživanjima u vezi porekla i islamizacije na Sjeničko-pešterskoj visoravni i Polimlju, kao i u celoj Staroj Raškoj, neki najstariji muslimani i muškog i posebno ženskog pola svojim kazivanjima vezana za narodne tradicije dali su mi šlagvort da se malo više zainteresujem za ostatke kulta sv.Save kod muslimanske populacije. Moram priznati da sam bio iznenađen odgovorima na neka moja pitanja koja sam postavljao nastarijim kazivačima. Nevedim neke primere. U razgovoru sa Alijom Tarićem iz sjeničkog sela Kladnice, koji je tada imao 94 godina (umro u 98. 1990.godine)postavio sam mu, između ostalih i sledeće pitanje: «Amidža, zašto često pominješ Savindan u vezi nekog događaj kao za Savindan, po Savindanu». Odgovorio je kratko: «Ovo je zavetna zemlja». U vezi sa tim pitanjem nije više ništa hteo da mi kaže. U selu Papiće na Pešterskoj visoravni najstarija žena Zada Papić, koja je tada imala 98, a umrla je 1996. u 108.godini, mi je takođe dala interesantan odgvor. Rekao sam joj da su mi pričali da se za Savindan u mnogim muslimanskim kućama sprema neko posebno jelo pa me interesuje koje je to jelo i zašto to muslimanke rade. «Moj sinko, to jelo je masenica, a tako je radila i moja majka i moja bijača (baba)». Takođe mi je rekla «da za Savicu mora spremiti masenicu».









Osim ovih primera iz novijeg vremena mora se reći da su muslimani prijepoljskog kraja, Polimlja pa i iz udaljenijih krajeva dolazili na grob sv.Save umanastiru Mileševi tražeći utjehe i leka.





Donosili su vredne darove i štitili manastir Mileševu kao i svoju svetinju, jer je tu počivalo telo sv.Save. U to vreme imao se utisak da je sv.Sava bio opštenarodni svetac. To je sigurno bio jedan od razloga što je Arnautin Sinan-paša naredio spaljivanje moštiju sv.Save na Vračaru kod Beograda 1594.godine želeći da se domaći muslimani, tadašnji Turci, odvrate od manastira Mileševe i zaborave kult sv.Save. U tome nije uspeo već je, naprotiv, tim svojim varvarskim gestom postigao kontraefekat. Do skora na planini Jadovniku na Savinu vodu išle su žene muslimanke koje su nerotkinje verujući da će pijući tu vodi ostati trudne. Nijedan musliman u tom kraju neće napojiti stoku na toj vodi niti dozvoliti da uopšte priđe toj vodi.





8. Ima li smisla razgraničavati muslimansku od srpske književnosti, kada se zna ko su mislimani, čijim jezikom pišu i govore? Kada se zna da smo istog srpskog korena!





Smatram da nema nikakvog smisla razdvajati književno stvaralaštvo pisaca jednog istog naroda. Govori se i piše istim jezikom i pismom. To razdvajanje nema nikave veze sa naukom i umetnošću. To razdvajanje je samo stvar politike, a kada se ona mnogo meša u nauku i u umetnost zna se kakave će i čije će one biti. Religiozna književnost je nešto drugo.





9. Da li ste kao predstavnik intelektualne elite u Raškoj oblasti ali i u Srbiji, imali problema zbog Vašeg doslednog stava poštovanja istorijske istine?





Oni koji su me osuđivali i koji me i dalje osuđuju, mada u poslednje vreme nešto manje, iz neznanja i nerazumevanja nezameram im. Njih samo žalim, jer su ih oni koji su vodili politiku zloupotrebljavali. Međutim, nažalost, bilo je onih koji su trebali da imaju znanstveni i intelektualni pristup pitanjima naše prošlosti i sadašnjosti, ali iz pragmatičnih i političkih interesa, da ne kažem profitabilnih interesa, napadali su me i osporavali moja saznanja i mišljenja, i ne samo moja. Imao sam situacija kada su me paušalno napadali bez obzira što neke moje radove nisu ni čitali. Neki muslimanski nazovi političari su me jednostavno ignorisali i nisu





dozvoljavali da opština u Sjenici pomaže štampanje mojih knjiga „Sjenica“ i „Kladnica“. Nisu hteli ni da otkupe jedan broj primeraka. Direktor biblioteke u Sjenici je 2004.godine otkupio tri primerka moje knjige „Sjenica“na svoju odgovornost što znači da ima muslimasnkih intelektualaca koji razumeju o čemu ja pišem ali zbog svog položaja i nezameranja sa onim ekstremnim nesmeju da to javno ispolje. Ove godine je izašla iz štampe moja knjiga „Kladnica“ i 200 primeraka nema ko da otkupi. Da je tu naučnu monografiju napisao neko drugi i sa drugačijim shvatanjima bilo bi otkupljeno i mnogo više primeraka. Ipak je štampanje pomoglo i nekoliko uglednih muslimana iz Sjenice koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci. To znači da poštuju moja uverenja i moj rad. Ja im se i ovom prilikom zahvaljujem.





10. Kome odgovara podgrevanje muslimasnsko-pravoslavne nesloge, naroda istog porekla, iste krvi, istog jezika, pisma?





Na unutrašnjem planu podgrevanje nesloge, sukoba i nerazumevanja između muslimana i pravoslavaca odgovara onim političarima i verskim vođama koji na tome grade svoje karijere. Kada im zatreba oni proglase opasnost ili ugroženost vere, navodno i nacije, od druge vere i nacije. U to se obavezno uključuju i mnogi elektronski i pisani mediji čiji je učinak jako veliki, ako ne i najveći. Ja često u šali kažem da su mediji ne sedma već prva sila. To odgovara našim destruktivnim, kriminalu i zločinima sklonim elementima koji mogu da dođu do izražaja samo u smutnim i ratnim vremenima, kako kod muslimana, tako i kod pravoslavaca. Oni se tada pojavljuju kao branioci i zaštitnici vere koji su spremni i da ratuju iako apsolutno najveći broj njih nikada nije ni ušao u crkvu i džamiju niti znaju šta je to vera i verovanje. Tada se njima ukazuje prilika da pljačkaju, ruše, pale i ubijaju. Takva delovanja nanose teško popravljive ili nepopravljive štete i sopstvenom narodu. Mnogo vremena i mnogo rada pametnih i čestitih ljudi treba da se takve pojave amortizuju ili uklone, mada se teško zaborave. Onim učenim i dobronamernim u tim vremenima ostaje da samo ućute, jer zbog svog znanja, mudrosti i dobronamernosti mogu da od takvih izgube glavu.





Ta naša nesrećna nesloga i te kako odgovara našim starim i novim neprijateljima. Osvajači i okupatori naših zemalja Osmanlijska Imperija, Habzburška Monarhija, pa i Nemačka, su se i te kako služili onom univerzalnom Divide et Impera. To danas čine EU i SAD. Mislim da bi Srpska pravoslavna crkva i Islamska zajednice morale u interesu ogromne većine svojih vernika mnogo više da porade na međuverskoj toleranciji i saradnji. Nacionalni i državni interesi treba za sve da su isti. I SPC i IZ kao institucije morale bi da mnogo više kontaktiraju preko svojih predstavnika i time amortizuju neke loše političke poteze neodgovornih pojedinaca i sa jedne i sa druge strane, a i nekih publicista i kvazi istoričara. Mislim da bi i država na osnovu svog ustavno-pravnog sistema mogla i trebala da bude rigoroznija i doslednija u sankcionisanju onih koji deluju na trovanju tih odnosa što ima za posledicu političku i uopšte društvenu nestabilnost, pa i svakovrsnu nesigurnost.





Ivo-Andric-cuprija drina





11. Zašto smo – naivni i kratkovidi svi mi?





Eh, zašto? Mnogo bi se i o tome moglo razmišljati i pisati. Trenutni interesi i materijalne koristi velikog dela onih koji su uvek spremni da se udvaraju svemu i svakome počevši od onog u firmi ili ustanovi, pa do onog ko je u nekoj vlasti pa tako i okupatoru, kao i potencijalnom osvajaču. Udvarat će se i crnom đavolu, ako treba. Tako rade oni za koje naš narod kaže da su promućurniji i snalažljiviji. Baš njih briga za nacionalne i državne interese. Takvi ukoliko se i bave politikom rade to samo da bi ostvarili svoje kratkoročne materijalne interese i obezbedili samo svoje porodice. To je za njih trenutno profitabilno. Takvo ponašanje jeste izraz kratkovidosti koje nanosi ogromnu štetu opštim interesima. Neki su, opet, malodušni i ne vide mogućnost da se nešto bitno promeni na bolje u smislu nacionalnih, ekonomskih i državnih interesa smatrajući da sve rešava neko drugi i moćniji. Oni delatnici i pregaoci koji shvataju svu pogubnost takvog kratkovidog i naivnog gledanja i ponašanja i koji se bore za šire i dugoročnije interese naroda i države često se baš oni kod većne naroda smatraju naivnim, pa čak i budalama, jer mnogi dobro naplaćuju svaku reč i svaki svoj korak. Da





li je naivnost u suštini izraz jedne duboko usađene dobrote u čoveku pa da zbog toga i ne vidi svu pokvarenost i grozotu u ponašanju i delovanju mnogih ljudi? Dobri ljudi ne misle, bar ne odmah, na šićar i brzo zaboravljaju zla i ne misle na osvete, ali su i lako povodljivi što zli i nemoralni znaju dobro da iskoriste i zloupotrebe. To se, u izvesnoj meri, može kazati i za dobar deo našeg naroda.





Mislim da i opšta krizna situacija u okruženju i šire deluje deprimirajuće i defetistički na dobar deo naše političke i intelektualne elite, a ne samo na šire narodne mase. Gubi se i nada u neku sigurniju perspektivu. Tako se rađa i plodno tlo za svakovrsne mimikrije i konformizam i za ostvarivanje kratkoročnih želja i potreba.





12. Prof. Selimoviću, da li se vekovni latentni sukob zbog istorijskog nerazumevanja, i nemirenja, koji silni podgrejavaju, kad god im se prohte da Balkanom teče slovenska krv, bilo muslimanska ili pravoslavna, može nekako zaustaviti za sva vremena? Kako da se prevaziđe, ta do sada, najcrnja nepomirljivost?





Na ovo pitanje je teško dati neki optimistički odgovor, jer i mi sami toj neslozi doprinosimo iz ličnih, grupnih ili partijskih interesa. Od srednjeg veka imali smo uvek neku tuđu državu koju nismo mogli da volimo. Kada smo ponovo stvorili svoju državu teško se navikavamo da je poštujemo kroz uvažavanje i dosledno sprovođenje zakona i pravila zajedničkog života. Među nama i u običnom , a ne samo u političkom životu ima dosta arogancije, netrpeljivosti, isključivosti. Sve je to plodno tlo za destruktivno delovanje iznutra na slabljenju celog državnog ustrojstva, društvenog ponašanja u smislu uvažavanja razlika i posebnih interesa. Verski faktor je uvek pogodan za neprijateljsko delovanje kako iznutra tako i izvana. U poslednje vreme primetna je politizacija u radu verskih institucija. Sigurno ni to nije bez mentora sa strane. Balkan, „taj olujni ćošak Evrope“ i „bure baruta“ koje je uvek spremno da eksplodira, od pamtiveka je zbog svog geostrateškog položaja na udaru velikih sila. Ni danas se nije ništa promenilo. Ko je bio gospodar Balkana bio je





ili je mogao postati gospodarem Bliskog istoka, Crnomorskog basena i Kavkaza. Veliki imaju samo jedno pravilo: „Ili se skloni ili se pokloni“. Imam utisak da se tzv.istočno pitanje još nije definitivno rešilo, a očigledno je da se još sprovodi i poznati Drang nach Osten. Ipak da se poslužim onom čuvenom Pašićevom: „Nema nam spasa, ali nećemo propasti“.





13. Odakle Vi vodite poreklo i kada su Vaši preci Selimovići prihvatili islam. Koju slavu su slavili?





Radio sam nešto i natome, mada nedovoljno. Ima u tome istine kada kažu „kod majstora je najgore“. Još kao dete slušao sam razgovore mog oca sa priteljima i komšijama o mnogo čemu. Jednom prilikom su pričali o svojim starinama. Zapamtio sam da je otac govorio da smo mi Selimovići iz Hercegovine i da smo prešli u islam mnogo davno. Jedan od komšija, mislim da se prezivao Turalić, priupitao je mog oca da li zna kako su se prezivali pre primanja islama, a otac je odgovorio da su se prezivali Vujovići. Ja sam na osnovu tih oskudnih saznanja iz detinjstva kasnije uspeo da utvrdim da se taj moj daleki predak Selim islamizirao negde u prvoj polovini 17.veka. Ti Vujovići, potonji Selimovići, živeli su u jednom selu između Bileće i Trebinja. Tamošnji Vujovići su slavili sv.Arhanđela. Kao turske spahije i oficiri raseljavali su se po Hercegovini i Bosni. Među njima je bilo bogatih zlatara i trgovaca.





14. Velika reka srpskog naroda istorijski se račva u tri toka muslimanski, katolički i onaj glavni koreniti, pravoslavni. Zašto ova okolnost ne može da se iskoristi za mnogo uzvišenije i mudrije istorijske ciljeve, ili ćemo naivno uvek dozvoljavati da nas zavađaju zapadnjaci, Vatikan, turski apetiti, u svakom slučaju, oni koji su žedni balkanske krvi i zemalja i svoje moći ?





Da, srpski narod je bio prava reka. Međutim, istorijske okolnosti su dovele do toga da se u verskom pogledu podelio u tri vere. Nije to samo specifičnost srpskog naroda. Mnogi narodi imaju takvu situaciju, ali su u nacionalnom pogledu ostali jedinstveni. Kod nas je problem u tome što su se naše male jugoslovenske nacije uglavnom konstituisale na versko-konfesionalnom i donekle regionalnom principu. To se desilo i sa Srbima pa su nedavno nastale nove nacije kao crnogorska, makedonska, muslimansko-bošnjačka. Interesima Vatikana i Zapada to svakako odgovara, jer što smo sitniji lakše je sa nama vladati, manipulisati i potkusurivati sa nama svoje imperijalne apetite. Pitanje je da li će se sve i na tome zaustaviti. Tu se sada pojavljuje i neosmanizam koji takođe ima svoje planove i interese. Sadašnja Turska je regionalna ekonomska, vojna i politička sila. To će sigurno Vatikan, NATO i SAD znati da iskoriste za svoje ciljeve na Balkanu. Posebna pažnja se i inače posvećuje Srbiji kako bi se njena privreda i finansije što više preuzele čime bi se veoma bitno ugrozio njen politički, ekonomski i vojni položaj i lakše dovršila amputacija nekih njenih delova.










15. Muslimanski narod, odnosno srpski narod muslimanske veroispovesti, preinačuje svoj maternji srpski jezik u bošnjački, po deveti put u istoriji menjaju svoje ime!!! Od čega to beže?





Činjenica je da Muslimani i dalje lutaju u svojoj nacionalnoj identifikaciji. To lutanje i toliko puta menjanje nacionalnog imena postalo je tragikomično. U tome se i pokazuje sva tragedija muslimana na našim prostorima. Traganje za svojim identitetom je postalo i predmet raznoraznih manipulacija naših zajedničkih neprijatelja. Ti naši dušmani, o kojima je već bilo reči, dozvoljavali su da se muslimani izjašnjavaju kako hoće samo ne mogu da budu Srbi iako su u ogromnoj većini srpskog porekla, govore i pišu srpskim jezikom i pismom. Na saboru u Sarajevu 1993.godine muslimanska verska, politička i intelektualna elita se opredelila po treći put da muslimani budu Bošnjaci. U tom cilju bilo je potrebno da imaju i svoj maternji jezik pa su ga nazvali bosanski, bošnjački. Bez obzira kako se on zvao i laicima je jasno da je to srpski jezik. Sintetičke nacije i jezici su plod aktuelne političke aktivnosti, odnosno odluke, a ne jedan dugoročan društveno-istorijski proces koji je neophodan za stvaranje nacionalnog kolektiviteta, zapravo identiteta. Ne postoji istorijski kontinuitet između bogumilstva i bošnjaštva, kako promotori bošnjaštva to žele predstaviti o čemu sam već nešto rekao.





16. Kako pojedinim muslimanskim verskim vođama u raškoj oblasti i BiH, koji traže veliku nevolju, mogu biti bliži Turci, Arapi, mudžahedini ( na koje se pozivaju) od njihove – braće Srba? Da li su svesni da čine užasno zlo sopstvenom narodu. I potomstvu, jer im u nasleđe umesto ljubavi ostavljaju mržnju?





Mislim da sam dobrim delom na ovo pitanje već dao svoje mišljenje odgovarajući na neka prehodna pitanja. Ne mogu da nama muslimanima Bošnjacima budu bliži ni Turci ni Arapi, niti bilo koji drugi narod od naše braće i sugrađana Srba. Ja se puno puta setim one narodne: «Ko neće brata za brata hoće tuđina za gospodara», kao i «Brat je mio koje vere bio». Nažalost, mnogo često se to zaboravlja. Tih divnih reči se setimo onda kada nas tresne po glavi, ali pošto smo slabog istorijskog pamćenja brzo te udrce zaboravljamo. Mi smo, po svoj prilici, rođenjem operisani od istorijskih pouka i poruka. Izgleda da je naš usud da svaka naša generacija mora da se sukobi i međusobno ratuje, doduše i uz mentorisanje i asistenciju naših i starih i novih «prijatelja». Njima je stalo da stalno podgrejavaju verske surevnjivosti, mržnja i osveta da bi realizovali svoje imperijalne planove. Već sam rekao da neke verske vođe prave razdor kod sopstvenih vernika. Umesto da se bave verom oni se bave politikom i svojim stavovima podgrejavaju sukobe i mržnju prema vernicima pravoslavcima. Mislim da oni to rade svesno i dugoročno i svakao uz političku i materijalnu podršku iz inostranstva. Oni vešto koriste trenutno teško unutrašnje stanje u državi i njen sadašnji položaj na međunarodnom planu.





17. Budite ljubazni kažite za naše čitaoce nešto o Vama, profesiji, Vašim knjigama, učešću na naučnim skupovima. Ili kako se to kaže o Vašoj biografiji.





Teško je govoriti o sebi. Mogu vam samo reći da sam rođen 25.oktobra 1944.godine u Tešnju, BiH. Osnovnu školu i gimnaziju sam završio u rodnom gradu, a studije u Sarajevu. Radio sam kao nastavnik istorije i direktor škole u Kladnici i sekretar SIZ za osnovno obrazovanje u Sjenici, zatim kao direktor u Gopdijevu i Sušici





(Bijelo Polje). Istorijom kao naukom počeo sam se baviti skoro odmah po završetku studija. Oblast mog posebnog interesovanja je poreklo, islamizacija, demografski i migracioni procesi na Sjeničko-pešterskoj visoravni i u celoj Staroj Raškoj ili Raškoj oblasti. Aktivni sam učesnik mnogih naučnih skupova i stalni saradnik više naučnih zbornika i revija. Do sada sam objavio preko 50 naučnih radova koji su publikovani u naučnim zbornicima istorijskih muzeja i arhiva u Srbiji i Crnoj Gori. Autor sam studija «Sjenica» i «Kladnica» i jedan od autora antropogeografske studije «Sjenički kraj». U štampi je nova knjiga «Prilozi poreklu, islamizaciji, migracionim i demografskim procesima u Raškoj oblasti“.

Салих Селимовић: Муслимани Старе Рашке су Срби



1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали  исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?
   ― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру  и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације  њеног државног територија.

РАШКА ОБЛАСТ


Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су  хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.

ЏАМИЈА СУЛТАН ВАЛИДЕ У СЈЕНИЦИ (ДРУГА ПОЛОВИНА 19.ВЕКА)


2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер  је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?
   ― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.
    Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне  постао  Алија.

МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ


3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
    ―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века.  Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

МАНАСТИР МИЛЕШЕВА


4. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак  - историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?
   ― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама  која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.
     Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.

...

...

НАЈСТАРИЈА ЦРКВА ПОЗНАТА КАО ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА ГДЕ СЕ ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА КРСТИО ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ


5.  Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?
   ― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
     У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.
     Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани,  у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година  обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему  са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“.  Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења  формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.
7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….
   ― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.  Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
      И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?
   ―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега,  од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација  које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.
9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?
   ―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и  „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.
    У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.
Мој мејл је: salihsselimovic@gmail.com i mob.064/45-65-499

http://www.srpskikulturniklub.com/salih-selimovic-intervju