Koњиц, Биjeлa - cpeдњoвиjeкoвнa пpaвocлaвнa цpквa

У Бијелој је још у средњем веку постојала православна црква. Истраживање локалитета где је црква постојaла обавили су археолози Земаљског музеја из Сарајева у пероду од 1957. до 1960. године. Открили су темеље средњовековне цркве, која се налазила у напосредној близини данашњег српског гробља.



Истраживачи су тада забележили.

„На локалитету Црквина, близу Јаковљевића кућа у Горњој Бијелој, налази се велика некропола са стећцима и рушевинама цркве. Само име мјеста упућивало нас је да тражимо црквену грађевину. Зато смо одлучили да на том мјесту извршимо археолошка ископавања.

Прва фаза ископавања је услиједила љети 1957. године  средствима Земаљског музеја  у Сарајеву. Радови су обављени под руководством Марка Веге, уз асистирање  научног савјетника Димитрија Сергејевског и препаратора Анте Кућана.

Дневник рада  је дјелимично водио Димитрије Сергејевски. Тада је у цјелини откопана тробродна  црква са три полукружне апсиде. Сачувани су једино темељи цкрве, боље рећи – дио темеља  до висине  од 20 -5о цм. Дебљина зидова је свуда 60 – 65 цм, осим код свих трију апсида, гдје је, због специфичне конструкције тог дијела објекта, дебљина зидова 90 цм. Само у централној апсиди види се проширени темељ (104 цм)”. (др Паво Анћелић: ХИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ КОЊИЦА И ОКОЛИНЕ. Књига је издата 1975 године.

Црква је по обичају била окренута на исток, што потврђује да је припадала источној (православној) цркви. Темељи цркве (11,5м х 15,5, м) били су већи од темеља садашње Српске православне цркве у Коњицу. Црква је била тробродна. Такође су утврдили да потиче из времена на прелазу из XII у XIII век.

У темељима цркве открили су многе предмете и драгоцености историјске вредности. „Око цркве има преко 70 стећака и неколико стотина гробова“. Испитано је (отворено) 40 гробова око цркве. Професор Марко Вего руководио је истраживачким радовима чије резултате је објавио у књизи Паве Анђелића „Хисторијски споменици Коњица и околине”.



За време истраживања у Бијелој археолози су били смештени код Јаковљевића, у кући браће Петка, Чеде и Момчила и стрине им Зоре. Ту су коначили и хранили се. Добро су се били зближили са својим домаћинима. Остало је замапћено како је археолог Димитрије Сергејевски (Рус) водио дневник рада. Док су Вего и Кућан после ручка  ћаскали и надмудривали се са: Јовом, Чедом, Марком … , Сергејевски је сређивао дневник рада – записивао шта се радило и пронашло у току дана. Стара Зора, њихова домаћица  често би понављала: „Е боже драги, онај Рус ће сићи са памети, стално нешто чита и пише док остала мушкадија сједе и причају ко људи”.

Марко је након обављеног истраживања, скоро сваке године долазио у Бијелу, све до смрти 1985. Са супругом Душанком по десетак дана проводио је код Чеде Јаковљевића. Допадао им се сеоски амбијент и живот сељака. Старији су га ословљавали са „Господине Марко“, а ми млађи би из прикрајка слушали шта стари зборе. Маркова супруга Душанка ничим није давала до знања да јој је брат Слободан (Шакота) велика „буџа“, шеф УДБ-е Босне и Херцеговине (касније подсекретар Савезне УДБ-е), Ранковићев најближи сарадник, који је после Брионског пленума 1966. и пада Александра Ранковића смењен са свих функција. Нису бистрили политику, нити их је занимала.

О Марковом боравку у Бијелој и дружењу са Јаковљевићима остале су бројне приче и анегдоте. Како фратар, научник, историчар, сваке године превали пут из Сарајева и дође да се одмара код Чеде четника. Како се заједно друже научник и сељак, Србин и Хрват, четник и фратар, чија је родбина била у усташама. Наши стари би из  коментарисали: „Види га, био пратар, а оженио Српкињу“. У прошлом прилогу објавили смо ширу Маркову биографију, који је прешао пут од фратра у Немачкој, професора латинског и њемачког у Гимназију у Никшићу, директора партизанске гимназије у Требињу, до научника са највише написаних књига о историји средњовековне Босне.

Марко је разјаснио велику дилему која је година за многе мештане у селу била нерешива. Како то да до самог српског гробља постоје три-четири турска башлука (гроба), а неколико стотина метара даље постоји велико и старо турско, односно муслиманско гробље.

„Е, чујеш, Чедо, овдје су ти укопани потурчени Срби. Турци нису прихватили да се сахрањују у њиховом гробљу, као ни Срби у свом. Тако су остали ван оба гробља, али ипак ближе српском гробљу. Таквих примјера је било на многим локацијама и гробљима“, рекао је Марко Чеди и тиме разрешио енигму око башлука близу српског гробља.

Да подсетимо, Марко је открио најстарији ћирилски натпис у Босни и Херцеговини  на каменој плочи. Открио је ХУМСКУ ПЛОЧУ, узидану у фрањевачки самостан на Хумцу код Љубушког, која потиче из X и XI вeка. (Истраживање је извршио 1951. године).

(С. Јаковљевић)

Godine 1958 otkopana je u Gornjoj Bijeloj kod Konjica velika crkva s tri lađe isto romaničkoga sloga od 13. do 14. st.

Ustasopedia! Pregledati i ostale crkve koje navode kao ''starohrvatske'' da nisu kojim slucajem okrenute ka istoku kao ova...


U red starohrvatskih crkava, sličnih onima u jadranskom primorju Bijele Hrvatske, ima se uvrstiti i stara crkva u Lisičićima kod Konjica, koja je bila otkrivena godine 1952. Dr. Irma Čremošnik, koja je vodila iskopine i opisala nalaz u Glasniku Zemaljskoga muzeja u Sarajevu, o toj crkvi piše ovo: "Njena osnova pokazuje sličnosti sa starohrvatskim građevinskim oblicima, najviše sličnosti pokazuje sa crkvom u Biskupiji [kod Knina] na Bukurovića podvornici". Prema arheološkim nalazima ova je crkva bila u uporabi od 13. do 15. st., ali je ona mogla biti građena u 11. ili 12. st.
Godine 1950. i 1951. otkrivena je u Rogačićima kod Blažuja crkva sa šest apsida sa kraja 12. ili početka 13. stoljeća. Bila je presvođena sedrom, ožbukana i obojena crvenom bojom. Uz nju bila je kamenom građena kuća, bez sumnje, stan svećenika, koji je crkvu posluživao. Crkva i kuća bile su spaljene. Poslije propasti crkve, po njoj su pokopavani mrtvi od 14. do 16. stoljeća. Prema Irmi Čremošnik, koja je vodila iskopavanje, tehnika građenja crkve u Rogačićima potpuno odgovara tehnici gradnje šestapsidne crkve sv. Trojice u Poljudu kod Splita, kojoj je također i veličinom i opsegom odgovarala. Ima sličnosti i s nekim drugim starim hrvatskim crkvama u Dalmaciji. U ruševinama crkve u Rogačićima našlo se također više ulomaka tropletera, kojim su Hrvati redovito ukrašavali svoje crkve od 8. do 13. stoljeća.
Godine 1954. i 1955. pretražujući nekropolu kneževske porodice Sankovića u selu Biskupu kod Konjica, Marko Vego utvrdio je, da je ta nekropola bila podignuta na srednjovjekovnoj crkvi, koja je bila porušena početkom 14. st. Crkva je bila građena u romaničkom slogu, a bila je duga s apsidom 12.90 m, a široka 6.20.
U Razićima, u blizini sela Biskup u Glavatičevu, općina Konjic, Marko Vego otkopao je godine 1956 srednjovjekovnu crkvu, podignutu u romaničkom slogu u drugoj polovini 12. ili u prvoj polovini 13. st. Crkva je bila neko vrijeme zapuštena i u 15. st. obnovljena. Kod te obnove na ulazu crkve postavljeni su novi dovratnici i nadvratnik, koji su se do danas sačuvali. Prema Vegi, ova crkva ima stil skih sličnosti s crkvom Sv. Jurja u Ponikvama na Pelješcu, a tako i s nekim drugim starohrvatskim bazilikama. Godine 1958 otkopana je u Gornjoj Bijeloj kod Konjica velika crkva s tri lađe isto romaničkoga sloga od 13. do 14. st.
U Olovu, u istočnom dijelu srednjovjekovne Bosne, na lijevoj obali rijeke Krivaje, postojao je franjevački samostan s crkvom Uznesenja Blažene Djevice Marije. Taj samostan i crkva podignuti su poslije osnutka bosanske vikarije godine 1340. Prvi se put spominje u popisu Bartolomeja Pizanskoga od 1385. do 1390. Budući da je Olovo u to vrijeme bilo dobro bosanskih banova, misli se, da je ban Tvrtko I. (1353. - 1391.) podigao olovski samostan i crkvu. Ona je bila građena u romanskom slogu i nije bila velikih razmjera, ali je brzo nakon svoga osnutka postala najglasovitije svetište Marijino u hrvatskim krajevima. Kod te se crkve za duga stoljeća hodočastio narod iz svih hrvatskih krajeva i šireg područja na Veliku Gospu, i u njezinim osminama prije i poslije svetkovine. Preživljela je tursko zaposjednuće, dok nije bila godine 1704. zapaljena po naredbi bosanskoga valije Sefer-paše.
Znamenit franjevački samostan i crkva postojali su u glasovitom srednjovjekovnom rudarskom mjestu Srebrenici nedaleko od rijeke Drine. Tu je bilo neko vrijeme sjedište biskupije srebreničkovisočke, koju je Sveta Stolica osnovala početkom 15. stoljeća, da doskoči potrebama bosanskih vjernika. Po tom se samostanu prozvala bosanska provincija Bosna Srebrena, i tu joj je bilo sjedište, kada se godine 1514. odcijepila od Bosne-Hrvatske.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Vrhbosna

Dragoljub Dragojlovic, "Krstjani i jereticka Crkva bosanska", Beograd, 1987, str. 219-220.
https://www.scribd.com/doc/52515832/Dragoljub-Dragojlovi%C4%87-Krstjani-i-jereticka-crkva-bosanska