Paдиcлaв Ђoкић Kyбypa

Текст са: https://www.facebook.com/3.majevicka

Запис са Мајевице: После погибије РадиславаЂокића Кубуре


КУБУРИНА ЗЛА СУДБИНА



Након ратовања у Теочаку, Пиперима,Лукавици, Челићу, Модрашници, Бркиној коси и Игличару, Кубура се нашао у јеку највеће муслиманске офанзиве и на Капљевцу да би за слободу српског народа,заједно са својим саборцима из извиђачко-диверзантске јединице из Лопара, бирао пут којим мало ко хоће поћи.

  Могао је 27-годишњи Радислав Ђокић, као ибројни његови вршњаци, после завршене машинско-техничке школе наставити да студира или да у Швајцарској или Њемачкој ужива у чарима европских метропола, да у друштву дјевојака, уз кока колу и разигране хитове, проводи младост. Лагодани безбрижан живот обезбједили су му његови вриједни родитељи Стоја и Неђо, те брат Тешо који је дуго запослен у Швајцарској. Храбри и неустрашиви Кубура оставио је европске метрополе и стао на браник своје отаџбине.


Неустрашиви борац

 Кубура је био чврст и одлучан борац. По природи је био веома тих и слободно вријеме проводио је у читању. Све задатке без поговора је извршавао. Кубура је био више него храбар, а гдје год се ишло у борбу је први.

 Нисам ни могао претпоставити о каквом се борцу ради док није дошао у јединицу, Каже Тешић, старјешина извиђачко-диверзантске јединице. Зла судбина је хтјела  тог кобног дана да Кубура погине од само једног метака. А десило се то на Капљевцу, односно на Равном Љештаку када смо се борили са турцима и када су они из Тузле надирали ка Лопарама.


Последња битка на Мајевици

 У очи тог дана Кубура је након два мјесеца проведених на ратишту дошао да нас обиђе и види.



Спавао је заједно са нама, а ујутро га нисмо хтјели рано будити знајући да је уморан од ратовања. Стоја је отишла да намири стоку, а ја сам нешто радио пред кућом. Ни слутили нисмо да ченаш Кубура тог јутра последњи пут прећи кућни праг и да се више никада неће нама вратити, узбуђено нам прича отац Неђо.

 Око 10 сати чули смо страшне детонације у Јабланици и одмах смо потрчали ка соби у којој је спавао Кубура, како бисмо гапробудили, али он је већ био будан. Питао нас је да ли су звали моји из команде, а након нашег одговора, зграбио је пушку и одмах се упутио ка свом одредишту. Није имао времена ни за доручак, каже нам отац Неђо.

 На Равном Љештаку и Капљевцу су тог дана 01.06.1995. горјели и небо и земља. Лопарска војна полиција и извиђачи, појачани са неколико бораца интервентног вода 3. батаљона, зауставили су балије да заузму неке стратешке коте на Мајевици. Око 13 часова Радић, ја, Шпена, Антић, Петрић,Давидовић, Ранко, Костадиновић, кап. Стојшић и Кубура на Равном Љешатаку кренули смо да повратимо неке изгубљене ровове. Кубура са још неколико наших бораца је пришао муслиманском положају на двадесетак метара. Наредио сам мало да се повуку и заштите, међутим, Кубура је покушао  да се још више приближи, а потом га је погодио метак у предјелу вилице. Помислио сам да је само рањен. У том моментудолази до рањавања мај. Радића, Давидовића и још неколико бораца од муслиманског гранатирања. Непријатељ као да је знао да је Кубра погођен, па је осуо жестоку паљбу да му се не може прићи. Али, ми смо по сваку цијену одлучили да извучемо Кубуру. На жалост, у томе нисмо успјели, каже старјешина Тешић.



Кубура је 20. октобра размјењен, а његова сахрана је обављена 22. октобра на гробљу у Мачковцу, а од тога момента борци извиђачко-диверзантске јединице, његови саборци, свакодневно посјећују његоверодитеље у Мачковцу.


Перо Мићић

Стр. 24 –ШТИТ-децембар 1995./јануар 1996.




ТЕК СТАСАЛА МЛАДОСТ ЈЕДНА
КО ЈАБУКА НЕДОЗРЕЛА
У ВИХОРУ СТРАШНОГ РАТА
ПРЕРАНО ЈЕ САГОРЕЛА

КУБУРА СУ ЊЕГА ЗВАЛИ
ЗА ПРЕПРЕКЕ НИЈЕ ЗНАО
НОСЛИ ГА ИДЕАЛИ
И ЗА ЊИХ ЈЕ ЖИВОТ ДАО...,,

Сјећам се сваког дрвета. Овај видео су поставили муслимани, а односи се на 5-6 дана послије пада Капљевца и Р. Љештака