Досије - Орић

Орић је убијао, пљачкао и богатио се

В. МИТРИЋ | 21. децембар 2014. 21:15 | Коментара: 12

„Новости“ у поседу документа о међумуслиманским обрачунима у ратној Сребреници. Одговаран за смрт и начелника полиције и муслиманског војног команданта


Хакија Мехољић

СРЕБРЕНИЦА - Хакија Мехољић, начелник Станице безбедности у Сребреници, у разговору са начелником Центра служби безбедности у Тузли, 21. августа 1995. године, сведочио је да је, од 26. априла 1993. године, када је постављен на ту дужност до „пада“ тог градића у источној Босни, регистрована 23 убиства, од којих је 21 расветљено, осумњичени су били под истрагом, „али да се више од тога није могло да учини“.

„Новости“ су у поседу те службене белешке, коју је сачинио Хајрудин Алиспахић, где се, поред Мехољића, као извор о догађањима у Сребреници, спомиње и радник Полицијске станице у Сребреници, Фахрудин Алић, који је, касније, добио запослење у ЦСБ Тузла.

Мехољић и Алић, предочавају да имају и сазнња о убиству извесног Билала, „избеглице из Власенице, оца троје деце, који се жалио на расподелу хуманитарне помоћи, наводно што је организовао митинг жена“. Они сматрају да је тог муслимана убио Амир Салиховић, звани Аркан, који је био командир чете војне полиције у „Насеровој дивизији“ и да се догодило у насељу Клис. Они спомињу и убиство Хамеда Салиховића, бившег начелника СУП Сребреница, које се десило 19. маја 1995. и које није расветљено. Наводно, Хамед је убијен у заседи, у ноћним сатима, а у његовом друштву су тада били Ибран Мустафић, посланик у Скупштини РБиХ и начелник СЈБ Сребреница, Мухамед Салиховић. Мустафић је, тада, тешко рањен.

Мехољић и Алић сматрају да је овај злочин на сународницима организовао војних врх Сребренице, на чијем је челу био Насер Орић. Ова двојица су прецизирали и поименце, ко највише зна о злочинима.

Они даље наводе да су Насер Орић и Мујо Манђић из Поточара, били сувласници три кафића у граду, који су радили, током рата, а „роба је набављана од четника на месту разграничења, где је цветао шверц, Сребреница-Братунац-Жути Мост. У неким другим белешкама ДБ Тузла, као један од Срба који су били у ланцу шверца, спомиње се Танасић из Братунца.



Насер Орић

- Познато нам је да је Кемо (Мустафе) Мехмедовић (54), осумњичен за три убиства и да је побегао у Аустрију, где се и сада налази - сведочили су сребренички полицајци.

Бекство му је омогућио Насер Орић.

И убиство, Нурифа Ризвановића, мајора бивше ЈНА, из исте је кухиње. Овај човек који је дошао да се бори на страни сународника у Коњевић Поље дошао са 550 војника страдао је по наређењу Насера Орића.

- Што се тиче раподеле хуманитарне помоћи, велика количина је издвајана за војску, да би је, затим, војници Насера Орића, продавали на пијаци. Шећер, со и брашно за Орића продавали су Фахрудин Салиховић, Хамдија Фејзић, Суљо Конаковић и друга цивилна и војна лица. Лично Орић је извесном Бајазиту дао 600 килограма брашна, за интервентни вод којим командује, а било је познато да Бајазит није припадник Армије РБиХ - наводе Мехољић и Алић.

Њима је, такође, било познато да је 1994. године, на седници ИО СДА, одржаној у хотелу „Домавија“, на чланове одбора бачен бојни отров, што су, како тврде учинили, извесни Мујкановић и Валид Делић.

- Утврђено је да су Насер Орић и Фахрудин Салиховић, начелник општине Сребреница, на почетку рата из фабрике „1. март“ у Сребреници, узели око 28 килограма злата и да не зна се где је оно завршило - записао је безбедњак Хајрудин Алиспахић.

Спомињу, између осталог, да је Насер, наводно, у септембру 1994. године, од 2.000 литара нафте, намење војсци, узео за себе 1.400 литара и оставио у кући, у Поточарима.

- Народ је причао је причао да је Насер намеравао да прави хиподром за трке коња, али га је од тога одвратио Зулфо Турсуновић - стоји у белешци, једној од многих у оквиру оперативног рада ДБ Тузла, под називом „Губер“.

ШТА ЈЕ СВЕ КОМАНДАНТ АРМИЈЕ БиХ РАДИО ЗА ДРЖАВУ: Орић убио Белог као освету због 9. марта

В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ | 25. јун 2015. 21:06 | Коментара: 54

Јован Оташевић: Kомандант Армије БиХ 90-их радио прљаве послове за државу. Као савезни специјалац тукао демонстранте, обезбеђивао ноћне клубове



ЈОШ 1991. године знало да Насер Орић ради прљаве послове за државу. Један од таквих "ангажмана" било је и убиство Бранислава Матића Белог испред његове куће на Вождовцу...

Ово за "Новости", 24 године после убиства једног од оснивача Српске гарде и финансијера СПО, прича његов најбољи пријатељ Јован Јоца Оташевић.

Прст судбине је хтео да са Белим у колима тог 4. августа 1991. не буду Оташевић и Ђорђе Божовић Гишка.

- Били смо у Такову, на смотри Српске гарде. Дизали смо трећи српски устанак против Милошевића. У колима смо били Бели, Гишка и ја, а у Милановцу смо Гишка и ја изашли, да би ушла моја жена Милица, која се враћала од брата, са децом. Ту су били и Гишкина девојка и жена Белог - прича Оташевић.

У Београд, пред Матићеву кућу, на Вождовцу, стигли су око осам увече. Чекало их је петоро убица, у белом "мерцедесу" и зеленом "форду". Бели је изрешетан са 29 метака у леђа, а убице су га "овериле" на асфалту. Било је то прво убиство, које ће отворити серију ликвидација у Београду деведесетих. Док је падао на плочник, Бели је викнуо: "Бежите, децо!"

- Један од убица био је Насер Орић, тада припадник Специјалних јединица Савезне полиције, а нешто касније ратни командант Армије БиХ. Момци су га знали из града, из клубова, у некима је радио и као обезбеђење. Обављао је прљаве послове за државу. Ваљда им је било згодније да Србе убија усташки унук - циничан је Оташевић.

Како каже, Орић је учествовао и у пребијању демонстраната, 9. марта, а Слободан Милошевић је, наводно, коментарисао: "Ала бије овај Насер Орић, свака му част!" Учествовао је и у хапшењу Вука Драшковића.



- Убиство Белог било је, на неки начин, освета државе за 9. март. Бели им је нарочито сметао као финансијер СПО. После убиства, начелник СУП пришао је његовом оцу и загрлио га с речима: "Чика Благоје, све ти је јасно." Случај је водио један млађи инспектор Благоје Аврамовски. Саслушавао је комшије, нешто истраживао, мислили смо да фолира. Једног дана се јавио с речима: "Сазнао сам ко је убио Белог." Није стигао да подели сазнање ни са ким, јер су бачене три бомбе у кафић, на Вождовцу, у коме је седео - сећа се Оташевић.

Никада нико није саслушавао ниједног сведока у вези са убиством Бранислава Матића, па ни Милицу Оташевић. До данас нико није ухапшен, нити је одговарао за то убиство. Како каже Оташевић, савезна потерница због убиства је расписана за Орићем, али тек пошто је овај већ побегао за Босну, у новембру 1991. Да је он учествовао у убиству Белог касније је потврдио и оснивач СДА за Сребреницу, Ибран Мустафић. Он је у својој књизи "Планирани хаос" написао да му је Орић сам признао то убиство.

И Гишка је погинуо исте године, на ратишту код Госпића, у септембру 1991. Оташевић тврди да је знао да ће бити убијен, па је отишао "да часно погине". Убијен је с леђа.

- Још памтим Гишкину изреку из тог времена: "Ко се с Насером дружи, живот му је дужи" - завршава Јоца Оташевић.

Јованова супруга, очевидац убиства, страдала је под неразјашњеним околностима, 2008. године, у експлозији, у својим колима, на Авали. Ни после седам година њена смрт није расветљена.


НАПРАСНА ПЕНЗИЈА

НАЧЕЛНИК полиције у Убу добио је налог тог 4. августа 1991. да пропусти двоје кола, бели "мерцедес" и зелени "форд". Ишли су ка граници с Босном, па преко Дрине. Није постављао сувишна питања. Следећег дана је пензионисан.

Све жртве још нису избројане
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 27. јун 2015. 16:30 | Коментара: 2

Из досијеа Орић, који ће "Новости" наредних дана ексклузивно објављивати, јавност ће бити упозната са неделима "хероја на белом коњу", као и са неделима његових најближих сарадника



НАСЕРА Орића у Сребреници још памте када је пред рат у овдашњој кафани ударио пиштољем од сто. Заваљен у столицу, припит, с ногама испруженим испод стола, од краја до краја, упитао је: "Ко је овде закон?" И, одговорио: "Ја, лично!" Жамор у пуној кафани је замукао. Људи су гледали у под. Мало ко се усудио да упре поглед у Орића. Његово "ја" брзо је испразнило кафану.

Насер Орић, кога између осталог памте још и као "обичног сребреничког шибицара", био је тада млади милиционер на служби у Београду. Један из састава који је обезбеђивао значајне политичке личности. А мало ко је знао да је био и у једном од прстенова који су окруживали и штитили Слободана Милошевића, на самом почетку његовог успона.

У својој романсираној биографији, Орић, чије злочине не заборављају Срби у Подрињу, он сам упућује да је прошао пут "од Газиместана до Хага", како је насловио књигу о делу животног пута, али, оним што га је уписало у трагично сећање српског али и сопственог народа - није се нарочито позабавио.

У исповести једном сарајевском дневнику признао је, недавно, своје усташке корене. Први пут јавност је суочио са истином да му је отац, Неџад, био усташа. Да је због тога више пута одбијан да буде примљен у састав полиције. Испричао је да је конкурисао више пута, али да га нису примали, управо због прошлости породице Орић. Онда је, како је казао, једном члану комисије за пријем поверио узрок одбијања на конкурсу. Не примају ме, поверио се, јер ми је отац био усташа. "И, тада сам тек примљен", објављено је у Орићевој причи.

Није казао ко је био члан комисије за пријем, који му је указао поверење да буде један од чувара реда из Сребренице, а који ће после коју годину постати неприкосновен господар живота и смрти не само у овом источнобосанском градићу, него и у читавом Подрињу.

Пут којим је тада кренуо, бацајући под ноге паролу о братству и јединству, обележен је крвљу српских мученика и неподобних сребреничких Бошњака. Сила с којом је тај пут започео, промовисала га је у "хероја", међу следбеницима. "Браниоца" сопственог народа, који ће га касније оптужити да је крив за његову несрећу.

Упркос свему, одликован је "Златним љиљаном". У Сарајеву ово ратно одликовање примио је од Алије Изетбеговића, а испоставиће се касније да је одликован за удружену издају Сребренице и народа на чијој је муци зарадио неслућено богатство. Уложио га је најпре у некретнине у Тузли. Потом у послове у Сарајеву, одакле је кренуо на пут у Швајцарску и тамо ухапшен по потерници Београда за свирепи злочин над Србима у сребреничком српском селу Залазје.

Ибран Мустафић, народни посланик у првој вишестраначкој Скупштини Босне и Херцеговине и оснивач Српске демократске акције у Сребреници, о овом злочину сведочи у својој књизи "Планирани хаос".

Citat :

СВЕДОЧАНСТВО НА 500 СТРАНА
У ПОСЕДУ "Новости" је досије - сведочанство на 500 страна о Орићевим неделима, понајвише према сопственом народу. О злоупотреби хуманитарне помоћи, шверцу цигарета и хране, о ликвидацијама неподобних, проституцији и баснословном богаћењу. Више стотина имена наведено је у овим забелешкама, изјавама и сведочењима. "Новости" ће их наредних дана објавити, у фељтону "Досије Орић", али уз профитере из редова бошњачких народа, објавићемо и ко је из редова српског народа зарађивао у ратној несрећи од 1992. до 1995. године.

"Кад смо ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса... Гледао је у мене и није проговорио ни речи. Извадио сам бајонет и директно га ударио га у једно око, па провртео. Није ни запомагао. После сам га ударио у друго око... Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, па сам га одмах преклао".

Орић је, после овог сведочења, изјављивао да "Мустафић блебеће свашта" и да га треба испрашити. Мустафић је после тога био више пута мета. Три пута су покушали да га убију, али нападачи нису откривени. Не, бар до сада.

Из досијеа "Орић", који ће "Новости" наредних дана ексклузивно објављивати, јавност ће бити упозната са неделима "хероја на белом коњу", као и са неделима његових најближих сарадника, припадника 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине. Биће речи о најсвирепијим злочинима, шверцу, трговини са "припадницима агресорске стране", разним таловима и богаћењу на муци сопственог народа.

- Ми треба да судимо Орићу, нама је највише зла нанео - више пута је поновио Мустафић, не улазећи у детаље који су превагнули да Орић у Хагу, почетком јула 2005. године добије само две године осуде "за недоказане злочине према Србима".

А хроника злочина под његовом командом у српским селима у Подрињу још није завршена. Жртве још нису избројане. Редни број смрти заустављен је на нешто више од 3.000. Приписује му се, засада, свирепо убијање Србе по ободима Братунца, Сребренице, Власенице, Милића, Зворника... Одакле је нападао из "ненаоружане, заштићене зоне под управом УН".

О зверствима и покољима сведоче хиљаде страница. Обдукције убијених. Фотографије. Спаљена и до темеља сравњена српска села. Затрте породице. Исписана сведочанства у Орићевим логорима мучених, па размењених људи. Бројна саслушања и изјаве непослушних припадника сребреничке, муслиманске дивизије и њихових породица. Искази обичних људи, којима је за џак брашна наплаћивао и по више стотина марака.

Из досијеа дословно преносимо тек један део:

"У току борбених дејстава на подручју општине Сребреница постојала је полиција, али, ниједно убиство, ниједан увиђај, ниједну службену белешку није написала... Више убистава догодило се у току новембра 1992, када је, ноћу, бацана храна из авиона... Нити ко је убијен, ни на ком месту. Догодило се убиство у Служби јавне безбедности Сребренице у затвору, које никада није откривено, где је убијен Дилавер Малић... Дежурни полицајац је био Џонан Џонановић који је утекао на слободну територију."

У обимном материјалу наведено је и како се трговало са "агресорском страном", како је Орићева 28. дивизија имала издвојен магацин у који је допремана храна, лекови и друге, народу неопходне, а недоступне наменице, које су могле да се купе "само сувим златом".

"Орић је, наводи се у једној забелешци полиције, забрањивао приступ том магацину. О томе највише зна Садик Адемовић, помоћник команданта у 280. бригади... Хасиба Хасановић, из Дугог Поља, општина Сребреница, куповала је робу од Срба и исту продавала на пијаци у Сребреници. Сву ту роба узимала је и наплаћивала за Орића, као што су жилети, цигарете и још неке ствари. Знамо да је само на жилетима зарадио осам хиљада марака..."

Док Зулфо туче, Насер убија
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 29. јун 2015. 18:15

Припадници Армије БиХ, по доласку у Тузлу сведочили су да је Орић чудовиште и да је он ту своју особину и јавно истицао. Главну улогу у припреми зверстaва имао је Зулфо Турсуновић


Факсимили ручно писаних изјава о неделима Насера Орића

УБИСТВО мајора Ризвановића и начин на који је почињено, био је први сигнал и опомена народу Сребренице да ће свако ко покуша да се супротстави Орићу и његовом окружењу, проћи као Нуриф. Али, у граду где су се једни богатили, а други гладовали, чак и умирали без хране и лекова, људи се се све мање плашили, и све више указивали на профитере, јер нису имали шта да изгубе "осим живота који није живот" .

Почеле су сумње у "борбу за слободу" некадашњег полицајца коме је после кукавичког злочина над српским живљем, по ободима сребреничке и братуначке општине приписано да је "херој, судбином послат да буде спасилац и избавитељ", па ће му доцније бити поверена и читава дивизија. Он ће је, пре крвавог расплета, напустити одводећи и шеснаесторицу официра "на школовање у Зеницу".

Први пут, после очигледне фарсе, у којој је уз помоћ Зулфе Турсуновића и најближих сарадника покушавао да заледи крв у жилама приведеном народу, да гледа такозвано суђење мајору, чуле су се отворене приче о "Орићевој организованој мафији, пљачкашима". Говорило се "оне наше несреће ће нас коштати глава"... Тако је и било.

ПОСЛЕ пробоја према Тузли војника Армије Босне и Херцеговине, није се могло избећи отварање те Пандорине кутије. Истрага која је требало да утврди стварне узроке пада Сребренице и слома овдашњих муслимана, неочекивано се суочила са изузетно великим бројем сведока који су отворено, потписујући своје изјаве, детаљно сведочили о томе шта се све догађало у граду док је њиме "господарио Орић са екипом".

Тако је Хусо Салиховић, почетком августа. 1995. навео да је био поведен на стрељање само зато што је знао и говорио како је "Насер од комшије Ибрахима Голуба из Поточара отео луксузни 'мерцедес' како би га преко 'жутог моста' испоручио и продао Србима који су имали паре, а били заинтересовани за куповину. Од њих би Орић добијао, не само паре, него и другу робу, као што је кафа, која у Сребреницу није стизала у хуманитарном конвоју"...

СВЕДОЧИЛИ су о томе и други припадници некадашње Орићеве дивизије, од којих је тражио да му" нађу неког ко би ову кафу продавао."

То су биле огромне количине кафе, али и дувана који је стизао из Србије преко "жутог моста", понекад и преко линија разграничења, наводи се у изјавама. Понајвише робе ишло је отуда (из Србије) преко "Николе Танасића и извесног Живановића". Ова двојица Срба, међутим, нису и једини који су профитирали од страдања сопственог народа.

Салиховић је, потом говорио, наводећи имена сведока Ахме Тихића и Јусуфа Бектића, да га је Насер крајем 1993. киднаповао и аутом одвезао ван града где је требало да га убије, "али је тада наишла нека жена која их је видела и Насер ми је тада рекао 'Зулфо туче, ја убијам'... Пустили су ме и запретили да о овоме ником не причам."

У обимном досијеу, који је у поседу "Новости", на више стотина страница сведочења, наведено је готово хиљаду живих прича заточеника Орићеве страховладе у којој је одабранима било дозвољено да "славе, шенлуче, свадбују, а други да гладују и страдају да би дошли до комада хлеба..." Пшеница добијена за војску и народ, када су породице дневно, понекад, имале само по хлеб, а неки и по половину, продавана је нашем народу и од њега узимано 2.000 марака за 100 килограма. Узимано и злато, народ је скидао последње са себе за кесу пшенице", испричао је Велид Делић.

АДЕМОВИЋ Бехадил сведочи како је у "ери највеће несташице" Неџид Бектић, Насеров помоћник за безбедност, у хотелу "Домавија" организовао свадбу за око три хиљаде званица, да је храна узета из магацина хуманитарне помоћи, да је било печења, ракије, која je стигла преко "жутог моста", али и оне коју су Насерови људи пекли од сокова који су стизали конвојима... И у сведочењима више десетина других судионика о времену Орића, потврђују се Адемовићеви наводи. Уз то говори се о шверцу оружја, које је препродавано сународницима у Жепи...

"Бектић је са патролама војне полиције, на прилазним путевима Сребреници и Жепи, од мештана одузимао пиштоље и касније их продавао. А пре своје свадбе продао је пушкомитраљез и митраљез... О томе је испричано Орићу, али није ништа предузео, осим што је Бектића послао у Сарајево по паре. Овај је донео сто хиљада марака и предао их Орићу. Где су и ове паре, нико не зна. А зна се да су намењене за породице шехида (погинуле борце). Њихове су оптужбе и разочарaња највеће, јер се потврдило да је Орић, после првих борби са Србима, у које је водио и жене и децу да за њега пљачкају, наставио да ратује са својим народом, опљачка га и побегне. Кад се није вратио све је било јасно какав је договор пао у Сарајеву."

ТРГОВАЛО се, талило, како наводе бројни сведоци и када су из Сребренице кренуле прве групе цивила. И овим акцијама Орић и Турсановић имали су право неприкосновених одлука. С тим, како је забележено у живим причама сведока, Орић се није експонирао, мада је у обрачуну са неистомишљеницима био чудовиште које је ту особину и јавно истицао". Овај прљави посао за њега је обављао Зулфо Турсуновић, он је одређивао ко и када може у камион, ко не може, узимали су паре од људи, неке избацивали чак и из камиона Унцхр. Тако је у марту 1993. приликом организованог пребацивања цивила, тврдили су Бего Муминовић и Бехадил Адемовић, Турсуновић је злостављао жене и децу. Бегзу Муминовић и њену малолетну децу, Јасмина и Азмира, је, заједно са још једном женом, избацио са камиона. Бегза је пала на асфалт, ударила главом. После два дана је подлегла. Бехадил још наводи да је Турсуновић 16. јануара 1993. претукао Фазилу Адемовић, да јој је сломио два ребра. Истога дана напао је и Адемовићеву сестру, Мирсаду.

Све што се од Орића до његовог одласка догађало у Сребреници, убиства Бошњака, убиства Срба који су остали у Сребреници (о чему ће бити у наредним наставцима) пљачки имовине шехидских породица, напаствовања, трговине... све до августа, 1995. године било је" закопано" у Сребреници. Код Орића је био кључ за везу са Сарајевом. А сваку информацију је он лично селектовао.

Citat :

ТЕЖАК 11 МИЛИОНА МАРАКА
Упитани колико процењују да је Насер Орић зарадио током командовања Сребреницом, сведоци који су се потписали испод изјава, говорили су да се "сам хвалио да је тежак као брод". Да има намеру да развије посао у Живиницама и Тузли, заврши факултет, отвори фирму за обезбеђење... Хвалио се, такође, да има предратне пријатеље "од Лознице до Београда, и по читавој Европи... за ово мало јада око Дрине да и не причам".
- Чуо сам да је једном рекао да има капитал од 11 милиона марака - посведочио је Ахмо Тихић.
- Неко га је, а не знам ко, упитао да ли су ту оне марке, јер су за њега продавани и лекови, наплаћивани абортуси, обрезивања деце... Насмејао се али није одговорио. Само је, кад је овај отишао, рекао момку из обезбеђења: 'Види, де, иди за њим'. Сви су тада ућутали око Орића.

Убијао и пљачкао и свој народ
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 28. јун 2015. 18:31

Део сведочанства о Орићевим неделима забележен је у Тузли после пада Сребренице. Оптужен је за убиства, трговину нафтом, хуманитарном помоћи и злоупотребу новца из буџета ратне владе


Био је неприкосновени господар Сребренице


НАСЕР Орић, неприкосновени господар Сребренице у рату од 1992. до 1995. године, није штедео ни свој народ. О томе сведоче Бошњаци, у обимном материјалу који је у поседу "Новости", а који ће наш лист објављивати у наредним данима, како би истина о сребреничкој трагедији и делиоцу "правде", добила пун смисао, упркос ослобађању за зверства према Србима, како би био изведен на оптуженичку клупу за злочине према своме народу.

Неки су, међутим, као Зулфо Турсуновић, већ умакли правди. И само им бог још може да суди - на овом свету.

Део сведочанства о Орићевим неделима забележен је у Тузли, после пробоја припадника 28. дивизије из Сребренице. Изјаву надлежнима у Тузли дали су Хакија Мехољић, који је у Сребреници био начелник станице безбедности и Фахрудин Алић, полицајац из Сребренице. Мехољић је сведочио 3. августа 1995, а Алић - 12. августа исте године. Службену белешку сачинио је Хајрудин Алиспахић "на околности ситуације и стања, како је било у Сребреници, пред њен пад...".

Преносимо делове досијеа под називом "Губер", на основу изјаве Хакије Мехољића, који је постављен за начелника станице 26. априла 1993. године. Од Мехољићевог постављења, па до почетка јула 1995, према његовом казивању, у Сребреници су се десила 23 убиства. Од тога је 21 расветљено. Али, осумњиченима за убиства, без обзира на истрагу, није суђено.

МЕХОЉИЋ је сведочио:

За два убиства постоје следећа сазнања: убиство грађанина Билала, оца троје малолетне деце из Сребренице, који се жалио на начин расподеле хуманитарне помоћи, а приписано му је да је организовао и митинг жена које су се супротстављале злоупотребама - убио је Амир Салиховић, звани Аркан из Поточара. Био је командир чете војне полиције у 28. дивизији (дивизијом командовао Орић). Убиство Билала догодило се у насељу Клис, а убијени је био избеглица из Власенице.

Убиство Хамеда Салиховића, бившег начелника СУП Сребреница 19. маја 1995. у Поточарима, такође, није расветљено. Мехољић је сведочио у Тузли да је Салиховић убијен увече, када је постављена заседа председнику Странке демократске акције у Сребреници - Хамеду Ефендићу, са којим су тада били и Ибран Мустафић, посланик у Скупштини БиХ, као и убијени Салиховић. Том приликом Мустафић је тешко рањен. Заседа је постављена у Поточарима, у месту "Полигон". Утврђено је да је на њих пуцано из аутоматске пушке и да је убиство Салиховића и покушај убиства Мустафића организовао Орић, односно војни врх Сребренице.

СВЕДОЦИ су истим поводом, истих датума, казивали и о профитерству и злоупотребама Орића и његових најближих сарадника.

Мустафи Мехмедовићу Кеми, осумњиченом за три убиства, у притвору војне полиције у Сребреници 1992. - Орић је омогућио да побегне у Аустрију. У притвору су убијена два војника Армије БиХ - двојица Малића, којима је у притвору убачена бомба. Насер је организовао Мехмедовића да убије Малиће у притвору, о чему више знају Таиб Мустафић, Азер Ајкуновић и Зулфо Турсуновић, командант 281. бригаде.

Хакија Мехољић и полицајац Фахрудин Алић потом су испричали како је убијен Нуриф Ризвановић, мајор бивше ЈНА.

"Након што је ухапшен у Коњевић Пољу, њега је убио Зулфо Турсуновић."

Алић је објаснио да је мајор Ризвановић почетком рата напустио ЈНА и са 550 војника, Бошњака, у намери да се стави под команду територијалне одбране Сребренице, заустављен у Коњевић Пољу. Када су убили Ризвановића, тада је убијена и Фуада Омеровић из Сикирића, општина Братунац. Мајор Ризвановић убијен је на свиреп начин, сведочио је Алић. Додао је да о овом убиству зна и да је то осмислио Орић.

У ИСТРАЗИ је утврђено (сведочио Хасан Рамић, из Храмче код Братунца) да је мајор Ризвановић, после заробљавања са још 30-орицом војника Армије БиХ, затворен у подрум откупног магацина Земљорадничке задруге. Са њега и осталих војника Насер Орић и Зулфо Турсуновић поскидали су униформе и покупили им све вредне ствари. У затвору су их тукли, а задржани су ту два до три дана. Формиран је и суд за суђење Нурифу, који је осумњичен да "сарађује са четницима". Суђење је одржано у дворишту основне школе у Коњевић Пољу. Ту је направљена бина, на њу су довели Ризвановића, а суд су сачињавали Турсуновић и још петоро грађана. У дворишту је било њих око хиљаду из Побуђа, Каменице, Церске... Сви су видели како је, кундацима, ударан Ризвановић, коме није дозвољено да једну реч изусти. После је мајор одведен. И никада се за њега ништа није знало. После одвођења, један број грађана говорио је да "са Ризвановићем није требало тако поступати, јер је платио главом за изнету истину о злоупотребама војног врха у Сребреници".

У јуну 1992. - следи даље из сведочења Алића и Мехољића - тадашње ратно председништво општине Сребреница, забранило је политичко деловање председнику Странке демократске акције за Сребреницу, Хамиду Ефендићу и секретару Хамеду Салиховићу. Рад странке забрањен је годину дана после. Познатно нам је, такође, да је 1994, док је трајала седница Странке демократске акције у хотелу "Домовија", на чланове Извршног одбора бачен сузавац.

О РАСПОДЕЛИ хуманитарне помоћи у Сребреници, ова два сведока су навели да је велика количина помоћи издвајана за војску, "да би затим војници Насера Орића исту продавали народу на пијаци... Со, шећер, брашно за Насера су продавали Суљо Конаковић, Хамдија Фејзић и остала цивилна и војна лица... Насер је једном приликом извесном Бајазиту, из села Сасе, дао 600 килограма брашна, наводно за Бајазитов интервентни вод, а сви смо знали да он није ни био припадник Армије БиХ".

Мехољић и Алић су даље сведочили... "Негде у септембру 1994. Орић је из хуманитарне помоћи узео 2.000 литара нафте за војску. Од тога је 600 литара дао Зулфи Турсуновићу, а 1.400 литара оставио за себе, у кући у Поточарима".

Затим су још додали: "Из магацина логистичког обезбеђења који је чувало педесетак Насерових војника, храну су могли да износе само подобни и послушни, Насерови људи од поверења: Ибрахим, Смајо и Мујо Манџић, као и породица Орић. Само су они у свако доба могли да узму шта су хтели, док остали војници и цивилно становништво нису имали шта да једу".

Citat :

УКРАЛИ 28 КИЛОГРАМА ЗЛАТА
- ПОЗНАТО нам је такође да су Насер Орић и Фахрудин Салиховић, начелник општине, на почетку рата из фабрике "11. март", у Среберници, узели око 28 килограма злата, а да се не зна где је то злато завршило - испричали су у Тузли, после пробоја Мехољић и Алић. - О овоме треба упитати Бехјију Ајкановића, Орићевог саветника. А не зна се ништа ни за 100.000 марака, које је Орићу дала Влада. У Тузли се, а и током пробоја, причало да је Рамиза Бећиревић, жена начелника Штаба 28. дивизије, наводно, при бекству сав тај новац бацила у контејнер.

Пасите траву ако сте гладни
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 30. јун 2015. 18:28

У изјавама више десетина сведока наводи се да би судбина многих из Сребренице била другачија да није било ратног профитерства и трговине. Орић је био окружен људима проблематичних биографија


Орићеви људи су неизмерно пунили џепове


У ЈЕДНОЈ емисији сребреничког радија, крајем 1994. године у којој је на питања слушалаца одговарао Осман Суљић, председник тада новоизабраног општинског већа, чуло се и то: "Тоне и тоне брашна, намењеног народу, препродају се на пијаци, а народ нема шта да једе". Слушаоци су се пожалили да су то већ више пута говорили Орићевим "магационерима", а они им одговорали: "Ако немате шта да једете, пасите траву".

У овој поруци која је цитирана у сведочењима током вишемесечне истраге после пада Сребренице о понашању војног и цивилног руководства, може да се сагледа права улога "бораца за слободу" сребреничког, муслиманског живља од 1992. до 1995. године. Та сведочења, руком писани искази, белешке... читава документација која је "хероја на белом коњу" прилично уздрмала у седлу, угледала је светлост дана тек када је почео његов обрачун са "живим језицима". Било је довољно да се огласи и упита: "Шта од мене хоће тај АИД (државна агенција за истраге)", па да комплетан посао читавих тимова полиције и војске - буде готово узалудан. Сведоци који су га теретили да је одговоран за пад Сребренице, заћутали су. Али докази да је Сребреница била Мека за богаћење појединаца који су заштиту потражили и нашли у ратној влади, у Сарајеву - ипак нису потонули. Највећи део докумената је сачуван. И, упркос епилогу сребреничке трагедије, адресиране искључиво на "српског, четничког агресора", досије Орић упућује на сасвим супротан закључак - пресудну умешаност корумпираног војног врха његове 28. дивизије.

У ИЗЈАВАМА више десетина сведока наводи се да би судбина многих из Сребренице била другачија да није било профитерства и трговине и да је било мудријег и одважнијег држања војне и цивилне управе". Међусобни обрачуни, проституција, уцене, киднаповања у граду препуном избеглица за које није било довољно ни хлеба, продубљивали су безнађе и сумњу да ником више није стало до овдашњег народа. Орићу се приписивала "борба за лично богаћење", како се и испоставило. У међувремену његови "добошари" су покушавали да надјачају те оптужбе и одговорност пребаце на Сарајево, како би заметнули траг сопствених злочина.

Ибран Мустафић, аутор књиге "Планирани хаос", у којој оптужује и Сарајево и Орићеву војску и међународну заједницу, оштрицу своје критике ипак је усмерио према Орићу. Казао је: "За злочине које је Орић починио према Србима осудио бих га на 20 година робије. А за злочине према сопственом народу, на 200 година."

У ИСТРАЗИ о злоупотребама унутар Сребренице, према документима доступним "Новостима", бригадир Насер Орић је на самом врху. Његова десна рука за најпрљавије послове и заменик војни, Зулфо Турсуновић, је одмах иза њега. Потом, мајор Рамиз Бећировић, коме је, после Орићевог напуштања Сребренице у априлу 1995. године поверена команда 28. дивизије. У истој наредби истрагом су обухваћени капетан Неџад Бектић, Велид Шабић, Хусеин Аљукић, Ибрахим Менџић, Недрет Мујкановић. Све Орићеви људи од посебног поверења, проблематичних биографија и пре и у току рата.

Таква је биографија и др Авде Хасановића, начелника ратне болнице у Сребреници. Сведоци тврде и то потписују да је Хасановић организовао продају лекова и наркотика по цени од 100 до 200 марака "што је имало за последицу умирање рањеника од најобичнијих рана...Најтраженији је био пеницилин, због чијег недостатка је један од бораца из јединице Фахрудина Алића умро од повреда, јер није имао да плати лекове, док су докторови и Орићеви људи пунили џепове до бесвести. Нису имали милости ни када је наплаћиван транспорт најболеснијих, хеликоптером у Тузлу. Паре су узимали, али рањене нису превозили, посведочила је Јавра Хасановић од које је Хасановић наплатио 200 марака за транспорт - до своје куће!

У ДОКУМЕНТУ, у коме су именовани најближи Орићеви сарадници обухваћени истрагом, јасно се види и то да је овом списку придодато (руком дописано) име Хакије Мехољића, начелника станице јавне безбедности и извесног Суљића. О Мехољићевој улози у ратној Сребреници сведочио је Селахудин Омеровић, прозивајући га за препродају оружја у Жепи. "Командант Жепе Авдо Палић плаћао је Мехољићу 150 до 200 марака за полуаутоматску пушку, од 200 до 300 за аутоматску, од 400 до 600 за пушкомитраљез, а за М84 и до 1.000 марака". Омеровић је овоме додао и да је "Хакија пекао ракију тако што је у кацу стављао по 300 литара сока из хуманитарне помоћи, па исту продавао".

Мехољића, међутим, ово сведочење није поколебало. Остао је доследан у оптужбама према Орићу и његовим сарадницима да су "најстрашније манипулисали народном несрећом". Он је детаљно у издвојеној изјави, али и у обједињеном сведочењу са још троје радника полицијске станице у Сребреници, описао и суштину страховладе Орића и његовог заменика Турсуновића. "Људи који су продавали робу ове двојице плашили су се, ако проговоре, да ће нестати преко ноћи. Судије су се плашиле да суде препродавцима робе из хуманитарне помоћи. Претње су биле стравичне и одустајали су од истраге. Такав је случај са судијом Исмаилом, који је био присиљен да из притвора пусти осумњичене. Народ је видео да су Ибрахим Манџић, Орићев командант 280. лаке брдске бригаде, и његов помоћник за логистику Ћамил Хидић продали 11 тона брашна из магацина дивизије, по одобрењу Орића. Али, то није било могуће да се и докаже, јер полицији није био омогућен приступ војном магацину."

ХАКИЈА Мехољић је даље навео да због опструкције команде 28. дивизије, одакле су им више пута претили и покушали да нападну полицију "уколико је притворен неко кога штити Орић". У марту 1993. године је, тако, заштитио Ејуба Голића, убицу Хусе Хусића и Фикрета Салкића. Рекао је: "Мени је Голић потребан и не пишите ништа против њега". У заштиту је узео и Митхада Салиховића који је убио Илинку и Крсту Димитровски. А заслуженој правди је умакао и Емир Халиловић, убица Загорке и Слободана Зекића и Славољуба Нешковића кога је усмртио у сребреничкој болници... Тако је Орић, закључује сведок Мехољић, око себе окупио људе склоне свему и свачему. Њима је остављао "мрвице" да би он свога коња могао чак и медом да храни.

Citat :

ЗАКОН НАД ЗАКОНОМ
Припадници 28. дивизије били су против цивилне власти, полиције и суда - сведочио је Хакија Мехољић у Тузли у августу 1995. године. - Истовремено, борили су се да се не формира ни војна полиција ни војни суд. Желели су да буду закон над законом, па се доводила у питање сврха цивилних структура власти. Изнад је увек стајао Насер. Смењивао неподобне, постављао послушне. А кад би му се неко супротставио, потезао је оружје.

Од избацивача до везира
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 01. јул 2015. 18:21

Крајем деведесете сукобио се са Арканом. Потукао се и са његовим обезбеђењем,а онда бежи из Београда у Сребреницу, где почиње да подбуњује и наоружава народ. Сребреница тада постаје уточиште и упориште за зло


Кољач који се вешто крио иза полицијске униформе

ДА НИЈЕ било туче са обезбеђењем Жељка Ражнатовића у Београду, у чијем ресторану је био избацивач, ко зна да ли би Насера Орића време и трагични догађаји убацили у ковитлац крваве драме, која је унесрећила сва три босанска народа.

За Србе у Подрињу, али и шире, он је "злочинац и кољач који је вешто крио своје крваве руке". За већину Бошњака је - херој, али, кога део безбедносних структура никада није престао да надзире. Са Хрватима се није качио, не бар да се зна, осим ако се у то не убраја сукоб његових људи, у новембру 1995. у Тузли, са Ратком Фрањићем, коме је ликвидацијом запретио Сабахудин Мухић, Орићев телохранитељ из Сребренице.

Орић је каријеру полицајца почео у Београду, у савезном СУП. Упоредо са обавезама на послу, радио је предано и на унапређењу борбених вештина. "Једнако је показивао добре резултате на послу, као и у каратеу и џудоу. Брзо је, због истицања, распоређен у састав полиције која је обезбеђивала значајне личности, па и Слободана Милошевића", стоји у извештају о провери Орића од јесени 1995. године и његовој улози о паду Сребренице.

У овом извештају агенција за извештаје и документа у Сарајеву (АИД) наводи се да је Насер био и хонорарац - избацивач у више београдских ресторана, па и у ресторану Жељка Ражнатовића Аркана. Крајем 1990. сукобио се са Арканом. Потукао се и са његовим обезбеђењем, али, и са самим председником Српске добровољачке гарде. Наводи се да је "Аркан извукао дебљи крај", па је Насер проценио да му је боље да бежи од аркановаца, "који су га из дана у дан у стопу пратили".

Имао је добре везе у Београду (тврди се да их је и до данас сачувао), па му је омогућено да по личном захтеву оде у Сребреницу и тамо буде обичан полицајац, позорник. Објаснио је да је логично да иде тамо где су му родитељи, сестра и брат, али и "раја из краја".

У ДОКУМЕНТАЦИЈИ, у коју су "Новости" имале увид, а коју су сачинили Бошњаци, Насер је "дошавши из Београда, међу својим присталицама и познаницима одмах почео да шири причу да се муслиманима у Босни нешто спрема. Да то спрема ЈНА, Српска демократска странка, односно, Срби".

Престрашени народ га је слушао, а он је ишао даље. У пролеће 1991. године, упутио је већ први позив сребреничким Бошњацима да се наоружавају и припремају за одбрану. Тако су, уз помоћ Аднана Каровића, запосленог у специјалним јединицама МУП Босне и Херцеговине, у Орићеве родне Поточаре стигле прве пушке.

Из документације издвајамо:

"Како би овај посао олакшао себи и присталицама, Орић је преко Данке Ристановић, тадашњег референта у сребреничкој полицији, издејствовао илегално издавање личних карата. За себе и ту, неколицину првих присталица". На личним картама су, сви они, имали српска имена, али се не наводи - како су се у улози лажних Срба звали Орић и његове присташе.

Превара је откривена, али је остала у кругу најповерљивијих људи. Мада професионалци, инспектори који су открили лажна документа, пристали су да превару до краја рата сачувају. Објашњено им је, а они су тек после рата обелоданили да су Орићевима лажна документа била потребна, "ради лакшег комуницирања са Србима".

НАСЕР је тих дана организовао и читаву армију курира. Распоредио их је на пунктове по Сребреници и Братунцу. Курири су имали задатак да преброје свако војно возило, али и цивилно, уколико је у њему био неко од виђенијих Срба. Посебно је било важно да курири не пропусте, уколико би на овај терен стизале посете из Београда, или, Сарајева, као и то да ли се дешава какво сусретање Бошњака и Срба.

Куририма је наређено да изричито прате Горана Зекића, сребреничког судију, посланика у Скупштини Босне и Херцеговине и председника Српске демократске странке у Сребреници. Такође је наложено да се прате и Мирослав Јокић, као и Миленко Чанић, потпредседник општине Сребреница.

Убрзо, Горан Зекић је убијен на путу док се враћао кући. Насерови су га, као и цео српски народ у Сребреници, обележили, за то време опасним жигом - четник. Четницима су називали и остале Србе у Сребреници.

У ИЗВЕШТАЈУ са увиђаја полицајаца Бошњака о Зекићевом убиству, у које су "Новости" имале увид, наводи се да је Зекић убијен "када се враћао са неке сахране, са гробља изнад џамије Азема Бекића. Убили су га Сафет Мујић из Луке, Осман Н. из Солоћуше и Н. Н. из Осмача (није тешко одгонетнути зашто су неки Орићеви људи подведени под - непознати).

После убиства Горана Зекића српски народ почео је масовно да напушта Сребреницу. Ко је остао - остао је заувек.

Сведоци Бошњаци, после пробоја у Тузлу наводе да су у дану ликвидације Горана Зекића у Сребреници, из шуме, ушли Хакија Мехољић са око четрдесет својих војника и запосели хотел "Домавија", где је Мехољић остао све до пада Сребренице. Сутрадан, у град је ушао Насер Орић са својом наоружаном јединицом.

Сребреница тада постаје уточиште и упориште за зло, место одакле се, пре такозване демилитаризације, ишло у лов на Србе и њихову имовину. А после, у лов на сопствени народ и његову имовину.

Како се, у међувремену, Орић изборио за место господара Сребренице?

ВРАЋАМО се на извештај о провери и узроцима пада Сребренице. Овде стоји, преносимо дословно: "Орић се са једном групом присталица, после српског напада, повукао у родно село, Горње Поточаре, два километра од Сребренице. Мештани и комшије га, међутим, истерују из села са образложењем да ће поново изазвати Србе, па се он повукао у суседно село". Орићев "успон" почиње од убистава и пљачкања по српским селима на ободима Сребренице и Братунца. У документацији налазимо да је то "Насеров поход у слободу". После ових похода који су Срби у меморију уписали као - злочине, Орић је именован за команданта свих муслиманских јединица у Сребреници.

"Насер је са својим борцима учествовао у свим борбама, за Каменицу, Церску... увек је ишао први са "осамдесетчетворком", показивао је изузетну храброст и давао пример осталим борцима, што је било пресудно да буде постављен за команданта Осме оперативне групе, а касније и 28. дивизије, када је произведен у чин бригадира".

Све ово што је наведено, чак и у сведочењима његових сународника, Орића није теретило у Хашком трибуналу. Чак ни за командну одговорност.

Citat :

РУКА ДО АУСТРАЛИЈЕ
После сребреничке трагедије Орић се удомио у Тузли, у Скојевској улици, у којој је његов заменик Зулфо Турсуновић проваљивао у станове избеглих Бошњака. Потом је "развио посао" у Сарајеву. У првој години после пада Сребренице, већ у првим месецима, био је у Словенији, Италији, Хрватској, обнављао старе везе и одржавао оне у Немачкој, Аустрији, са одбеглим сарадницима. Из документације сазнајемо да његове везе сежу и до Аустралије, са Харисом Козељићем, председником Исламске странке спаса за Аустралију. Козељић је Орићу понудио да "у Босни и Херцеговини буде његова продужена рука", а Орић му је одмах предложио да му пошаље број жиро-рачуна. Наводи се и да је имао контакте са "давним познаницима преко Дрине", али и са Маузером (Љубишом Савићем) "са којима је радио неке послове". Сумња се да су обојица били ангажовани у потери за хашким бегунцима.

Узимао душу а онда и животе
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 02. јул 2015. 18:45

Оптужбе на рачун Орића за криминал, безакоње, пљачке, силовања и убиства слате су у Сарајево лично Алији Изетбеговићу али су остајале мртво слово на папиру. Орић: Само ја код Алије улазим у по дана и у по ноћи


Изетбеговић је био глув на све оптужбе против газде Сребренице

КАТАСТРОФУ Сребренице неки би да заобиђу или да је пребаце на терет другима. Надам се да се историја страдања муслимана у Сребреници неће и не сме заобићи. За пад Сребренице јесте крив УН, али је неизмерна кривица у локалном руководству. Како војном, тако и цивилном, који су свој народ опљачкали, терорисали, силовали и убијали. Највећи број цивилних и војних функционера је, наочиглед народа, имао своје препродавце и богато се тргујући робом хуманитарне помоћи. Присвајали су новац који је упућен народу, а који сребренички смртници никад нису добили. Општа недисциплина у војсци, криминал, проституција, нерад и убијање - цветали су, а те механизме покретао је сребренички газда, Орић. Овако је група грађана Сребренице 5. октобра 1995. године писала Алији Изетбеговићу, у Сарајево. Испред неколицине угледних људи, потписао се мајор Хуса Салиховић. Писмо је упућено два месеца после пробоја дела припадника 28. дивизије и народа, у Тузлу.

У писму, у коме се Изетбеговић моли да прими ову делегацију, између осталог, наводи се:

"Пре, уочи дана пада Сребренице, 'српски агресор је био враћен надомак почетних положаја'. Пред офанзиву наједном је неко наредио повлачење. Сребреница је наредног дана пала без борбе. Руководство се извлачило из града, а да народ готово није ни знао о чему се ради. На путу до Тузле, у околностима стравичним за народ, власти су узеле елитни део војске, да их обезбеђује. Преостали део народа, по нашем мишљењу и уверењу, намерно је остављен у Каменицама код Коњевић Поља. Да тамо страда, уверени смо, то је намерно тако и учињено.

Знали смо да ће се тако догодити: где год се иде у силу Бога и где савлада криминал, безакоње, проституција и нерад, ту је катастрофа. Најжалосније је што су, ови наши, зли људи (локалне власти у Сребреници и војне и цивилне) који су народу узели душу, многима и живот, и сада га узимају, упорни су да сав терет слома народа Сребренице и његову муку пребаце на терет Другог корпуса, генералштаба, СДА и самог председника, Изетбеговића".

ГРАЂАНИ Сребренице, међу којима је први био мајор Салиховић, још наводе, тражећи пријем у Сарајеву код Изетбеговића, да су каријеристи из Сребренице највеће зло народа.

"Праве патриоте, које су странку (СДА) изнели на леђима у Сребреници, убијане су као обични пси, а и до данашњег дана, њихове породице се тероришу. Крију се по Тузли, како би сачувале главу, док профитери ходају уздигнута чела. Најбољи људи, они на које се народ истински ослањао, не смеју никуда да макну." Салиховић даље, закључујући писмо, наводи:

"Најбољи, најоданији и осведочене патриоте задужили су ме: ако жив пређем до Тузле, да покушам да се домогнем Сарајева и покушам да испричам ову истину. А ја гарантујем својим животом да пред сребренички народ могу стати светла образа. Мени неће звиждати, као сребреничким властима и војним и цивилним."

Ко год је покушао да упозори на одговорност команде 28. корпуса, којом је руководио Орић, етикетиран је као издајник. Приписивано им је да раде за Београд, међународну заједницу, односно, снаге Умпрофора, називани су чак и да су "фикретовци" (Фикрет Абдић је био омражени лидер на просторима муслимана у Подрињу).

У обимној документацији у коју су "Новости" имале увид, а где је више стотина сведочења избеглих сребреничких муслимана у Тузлу, после почетка јула 1995. године, налазимо и многе друге доказе под каквим су притисцима били сведоци злоупотреба, издаја и профитерства, које је директно утицало на трагичан исход Сребренице. Из овог материјала издвајамо сведочење Садика Бегића, посланика у Скупштини БиХ и једног од угледних Бошњака, који није био у сагласју са господаром Сребренице и његовим потезима, кадровањима и - исходу с каквим је суочен овдашњи народ.

БЕГИЋ СВЕДОЧИ:

"Сучелио сам се са Орићем. Најпре, полако, вербално, потом смо се споречкали. Рекао сам му: реци овом народу где су твоји, осим тебе, и шта тренутно раде. Он је остао затечен, али ми је преко рамена добацио - овде неће бити тебе или мене. Одговорио сам му - ако ти то тако хоћеш, можда ће ти тако и бити."

Бегић је подсетио на 11. новембар 1994. године. "После овог вербалног инцидента", наводи Бегић, "Насер је организовао састанак у школи. На тај састанак је позвао све оне, њему блиске, из његових родних Поточара. Била је то ужасна представа. Било је неизвесно како ће се завршити. А почело је овако: Орић је припремио озвучење, направио сценарио, написао реферате говорницима... Мене, најпре је позвао у команду и најавио моје, јавно суђење. Оно је могло почети".

Такво исто суђење, подсетио је Бегић, "Орић је припремио и Нурифу Ризвановићу, мајору који је са око 500 прикључених припадника ЈНА дошао да помогне свом народу, а ликвидирали су га на путу од Коњевић Поља до Сребренице. И њему је суђење било испред школе у Коњевић Пољу у јесен 1992. године. На мом суђењу, такозваном састанку у Поточарима, било је око 700-750 људи. Позвани су и присуствовали томе, такозване војне, односно Насерове слуге и његове цивилне власти: Сахрудин Салиховић, Џемо Бећировић, Сејад Белић, Рамиз Бећировић, Зулфо Турсуновић, робијаш из мира, као и његови криминалци Ибрахим Малчић, као и Алија Јусић, хоџа из Поточара, вероватно како би ми одмах обавио џеназу...

ОРГАНИЗОВАНО је све, инсценирано, подстрекачи су распоређени у маси, на све четири стране, а мени није дозвољено да говорим. И оптужница је почела да се чита. Прво је нешто прочитао Рамиз Бећировић, који ће, после бекства Орића у Тузлу, непуна четири месеца пре пада Сребренице, бити именован за команданта 28. Орићеве дивизије. Када је прве речи Бећировић изустио, био је то знак да подстрекачи вичу: 'Обесити издајника'. Вичу њих седморица, осморица. Чујем ја и да народ гунђа: 'Није човек крив'. А већина ћути, јер не сме мафији нико ништа да каже".

Потом, сведочи Садик Бегић, оптужницу чита Насер Орић и подстиче народ на подршку, а подстрекачи вичу: 'Доле странка СДА', а мене охрабрује што народ и даље гунђа, све јаче. Чујем да неки питају: 'Зашто смо ми овде доведени, није човек крив'.

Видевши да га маса игнорише Орића каже: 'Нисам ја против Странке демократске акције, већ против појединаца'. Утом ће једна група момака Орићу у лице: 'Шта то, болан, лажеш овај народ и правиш такву сцену. Не верујеш ваљда да народ воли више тебе од људи које знамо да се истински боре да опстанемо, а не ви, који профитирате, издајете и чекате да што пре умакнете'. Била је то завршница исценираног суђења против мене, као што је била и против мајора Нурифа Ризвановића. Али, док се народ разилазио, Орић ми је, преко рамена, добацио: 'Овде неће бити тебе или мене'. Брзо смо се разишли, Орићева се замисао није остварила".

Citat :

ЋЕЛО, АРКАН, МЕРЏО...
Насер Орић се окружио најокорелијим криминалцима којих се народ још од пре рата склањао - сведочило је више десетина припадника полиције, по извлачењу у Тузлу. - Њихови надимци: Ћело, Аркан, Мерџо... одавно су били прокажени у народу. Прва њихова именовања за Орићеве сараднике слутила су да ће исход сребреничке трагедије бити још катастрофалнији. Зато није чудо, сведочио је Бегић, да је било ликвидација за које нико није одговарао.

Убијао противнике и по Европи
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 03. јул 2015. 18:43

Ко год се усудио да се супростави Орићу и његовој страховлади у Сребреници, био је у опасности, чак иако је после пада енклаве нашао уточиште у неком делу света. Ако ме неће у војску, нећу ни у милицију


Алија Изетбеговић и Мехмед Алагић

КОМАНДАНТ оружаних снага Босне и Херцеговине, армијски генерал Расим Делић наредио је да се испитају и најодговорнији у команди 28. дивизије, којом је у Сребреници командовао Насер Орић. Циљ ове наредбе био је да се установе стварни разлози трагичног краја заштићене енклаве.

Пре ове наредбе о паду Сребренице сведочило је више десетина полицајаца, али по личном захтеву и војници, као и представници цивилне власти. Речју, сви који су били судионици у ономе шта се догађало непосредно пре, током и после пада Сребренице.

Нико, међутим, од најодговорнијих у 28. Орићевој дивизији, упркос позиву Делића није дао ниједну изјаву. Ниједну!

За то време народ Сребренице још је био на путу према такозваној слободној територији. Према сведочењима људи у колонама, они нису страдали само од "непријатељске" стране. У бројним изјавама и забелешкама они оптужују команду Орићеве дивизије, која је била изван и изнад чак и самог врха Армије Босне и Херцеговине, и цивилних власти. Зато је, вероватно, и Делићева наредба у команди 28. дивизије прошла као - ујед комарца. Орић и "екипа" имали су заштитнике на другој страни, зато су били недодирљиви. Зато су од Сребренице направили "пијачну тезгу", "затвор", а све у име такозваног патриотизма и "народне добробити".

НАСЕР Орић недавно је изјавио да га штити Америка! А, како га је штитила власт у Сарајеву, најречитији је одговор у документима у које су "Новости" имале увид. Реч је о једној Орићевој изјави, у Тузли, непосредно после пробоја муслиманских бораца и народа. Овде је покушано да се снаге 28. сребреничке дивизије консолидују и, као, врате у ослобађање Подриња. Орић, за кога су многи сведоци тврдили да се и у "овим најтрагичнијим данима фолирао", тражио је да иде у Сарајево, у Председништво, код Изетбеговића. Речено му је да "председник и није баш расположен да га прими, а, нису ни сигурни какав би исход овог сусрета био".

Орић, који је умео на оваквим састанцима да потегне и оружје, припретио је да му је јасна "игранка", а да он "код Алије може у по дана и у по ноћи". Да ли је до сусрета дошло или није, из докумената које поседујемо, није познато. Уколико и јесте дошло, сведоци су, свакако, били непожељни. Али јесте познато уверење народа: Сребреница је жртвована у сагласју Сарајева, Орића и оних, на које се Орић позива и после две деценије од сребреничке трагедије.

КОМАНДАНТ 28. дивизије, који је у првој половини априла 1995. напустио и народ, и завичај... и под ноге бацио обећану слободу муслиманском народу у Подрињу којег је подбунио и наоружао, пожурио је да се обезбеди у Тузли, у Скојевској улици. Његови сарадници су се, на исти начин удомљавали, чак, проваљивали у станове сународника, као што је то чинио предратни робијаш Зулфо Турсуновић. Он је, после пробоја у Тузлу, постао нови господар. Само што је Сребреницу заменио - Живиницама. Мада, према сведочењима избеглих, свако из команде дивизије у Сребреници је имао и стан и кућу. Ова пракса настављена је и на такозваној слободној територији.

Шта је, још у Тузли, на сигурном, док су још пристизали сребренички муслимани, радио господар њихових живота и смрти?

Citat :

ЧИШЋЕЊЕ НАШИХ АВЛИЈА
КАДА су, у Тузли, непосредно после слома Сребренице и муслиманског народа Подриња, саборци питали Орића шта ради, одговорио је: "Ево, пишем нешто". Настајала је, према документима доступним "Новостима", у тим данима, Орићева "исповест" - "Сребреница сведочи и оптужује". Тада се овај аутор потписао иза порука упућених сународницима у априлу 1995. године. "Са душманима се мора дефинитивно и за свагда рашчистити. Узмимо себи за задатак да смо ми ти који морамо једном за свагда рашчистити те ствари и очистити од својих авлија, да би будућа поколења живела у рахатлуку и миру. Знам да смо ми, Бошњаци мерхаметли, сентиментални и осетљиви људи. Оставимо то за боља времена. А сада је у питању очување муслиманског идентитета, муслиманске бити, муслиманског поноса и људског достојанства."

Све своје везе покренуо је да се домогне Сарајева. Да избегне суочавање са изданим народом. Све време од јула 1995, до почетка 1996. године, Орић и његови најближи сарадници били су суочени са невиђеним ударом оптужби. Од тога да је Насеровом првом сараднику Турсуновићу наређено да колоне према Тузли "наводи на непријатељске цеви, извлачи команду и војску 28. дивизиује, а народ оставља за касније". У изјавама се наводи да је "Турсуновић народ шамарао, жене и децу чупао за косу, уколико нису слушали његова наређења".

Упркос немерљивом незадовољству народа, а неки су потражили излаз у самоубиствима, Орић 12. октобра 1995.године позива извесног Шају у Сарајеву, да му уговори упис на факултет за криминалистику. Шаја му одговара да је "он лично интервенисао код команданта Главног штаба", као и код "Бакира малог."

ОРИЋ позива и Авду Мајсторовића, у Сарајеву. Он му каже да га је "неки дан тражио Сефер Халиловић и позвао га да дође код њега у Сарајево, пошто је прочитао у новинама да Насер жели да заврши фкултет". Насер је одговорио да има намеру да се демобилише и "ради свој посао", односно, да отвори приватну агенцију за обезбеђење објеката. Рекао је "мене очигледно неће у војску, а ја нећу у милицију... Ако ме неће у војску, нећу ни у милицију".

Још је додао:

"Разочаран сам како говоре команданти корпуса о поклањању чинова. Узели су за пример да је један милиционер сада бригадир"... Орић се у томе препознао.

Како из Сарајева, осим обећања, до новембра ништа није стизало, Насер Орић је пустио пипке, најпре према Немачкој, одакле су му одговарали одавно одбегли муслимани, са биографијама проблематичним и пре рата. Успоставио је 2. новембра 1995. године везу са људима који су му из Немачке јављали шта причају "ови што долазе из Сребренице". Извесни Мевло јавио му је да у Немачкој "тренутно борави Сеад Пашалић, родом из Братунца, бивши директор 'Губера', потом 'УПИ Сарајево', који прича по клубовима у Немачкој да је Орић крив за погибју 5.000 цивила и бораца.

Мевло је Орићу јавио да он сматра да је Пашалић послат испред владе у Сарајеву, односно, лично од Алије. "Тај Пашалић носа Алијин потпис и шири причу по клубовима да је Насер и команда 28. дивизије издајничка. Да је посао обавила за нечије туђе рачуне. Они који су га слушали били су збуњени, јер су уверени да су се, управо, Алија и његови талили за Сребреницу."

НАСЕР Орић, према документима доступним "Новостима", после овог разговора позива своје дужнике (део сарајевског подземља) да скрену пажњу Сеаду Пашалићу и припрете му да се мало боље понаша и упозоре га, ако се не повуче, да има оних који ће "посао обавити". Истовремено, Насер је сугерисао пријатељу, Мевли у Немачкој: "Нађите двојицу, тројицу и саставите Пашалића. Нађите екипу и саставите га". Одговорено му је да Мевло већ има своју екипу, али да је Пашалић у Холандији и да "посао", засада, не може да буде одрађен.

У разговору са пријатељима из Немачке тема је била и 200.000 марака које је Велид Шабић тражио од имама у Загребу, за рачун Орића. Тај новац, како стоји у документима, био је планиран да се купи оружје, али, пошто је пала Сребреница Орић је намеравао да то подели по општинама, борцима и породицама погинулих и несталих. Ипак је одлучио да тај новац остане "тамо у банци". У документима налазимо да је новац најпре дат у Тузланску банку, а план је био да буде пребачен у Загреб.

Нажалост још увек је сила
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 04. јул 2015. 19:48

Од једног шибицара, најобичнијег криминалца и ликвидатора, направљено је херој. За већину у народу то није. Али са богатством које има поново је постао господар живота и смрти



НАСЕР ОРИЋ је био и остао онакав, како су га други обликовали. Није он, никада, имао лидерских способности, командних и способности борца, које су одликовале истински слободног човека. Да каже шта мисли, да се одупре неистини, да стане у одбрану потчињених, а супротстави се претпостављенима. Да је био херој - није. Да - јесте, не би нас Срби оптуживали за најсвирепије злочине. Ма, иако борци, Срби нису смели да буду тако, зверски, убијани. Да, данас уз такве слике ужаса, гледамо једни друге, и мислимо да се поново једни другима светимо...

На души Насера Орића, мада је за командну одговорност ослобођен у Хагу, немам ни једну лепу реч. Мислим, да га ни ови који га дочекују и "алаучу" у Сарајево - не цене. Он је примитиван, необразован човек који је мислио да је само у сили снага. А, није! Примитивни људи су за друштво најопаснији. Они су, заправо, најопаснији за свој народ. А примитиваца, какав је Орић у нашем, бошњачком народу, има и међу Србима.

ОВАКО нам је, пре два дана, говорио један професор из Сарајева, коме желимо да заштитимо име, на његово инсистирање и образложење да је "Насер, нажалост, још увек сила".

"Профил Насера Орића, о којем вам говорим, казује наш саговорник, није био ни близу онога што је био несрећни Нуриф Ризвановић. Ризвановић је био школован официр, мајор ЈНА, који је жртвовао себе и своје људе да би помогао свом народу. У борби против таквих, истински оданих људи, стао је Орић. Убио је Ризвановића. Овог, истинског патриоту, мало ко још помиње. Орића славе. Зашто? Зато што је био туђи слуга. Историја ће показати, а већ показује време, чији је слуга био.

Наш саговорник који је био сведок пре, током и после трагичних догађаја Сребренице, за Орића нема ни једну, једину, лепу реч. Каже да "и птице на грани знају да је он криминалац који је тај занат испекао у полицији, међу својим друговима у Београду, с којима је још - колега у пословима. Јер, ратови могу да дођу и прођу, криминалци у тим временима спојени се држе и после рата, профитирају у муци народа, па сада имамо чињеницу да су своје империје, из рата, проширили до неслућеног богатства".

САГОВОРНИК каже: "Ето, шта ти је рат. Овај, на простору БиХ, од једног шибицара, најобичнијег криминалца и ликвидатора, направио је хероја. За већину народа он то није. Али са богатством које има, он је - владар. Поново господар живота и смрти... Није жив Љубиша Савић Маузер, мртва уста не говоре... Да јесте, имао би шта да исприча. Улогу овог такозваног хероја (Маузера) из пролећа деведесет друге у Бијељини, само се у нијансама разликује од Орићеве. На несрећу, њих нијансе нису раздвајале, већ спајале. Један је платио главом. А, зашто? Зато што појединци из српског народа, коме је Маузер припадао, није могао да толерише толику количину издаје. Шта, не знате? Он и Орић су заједно трагали за Караџићем и Младићем, за другим хашким оптуженицима у Србији. Ко им је то омогућио? Истражите сами.

Сасвим је поуздано да је Орић учествовао у бројним ликвидацијама, говори наш извор. А прво су Орића обележиле ликвидације и обрачуни у Београду, од деведесетих, па све до краја - двехиљадите године.

- Орића не притискају за та недела - говори наш извор. - А требало би га притиснути да каже шта зна о ликвидацијама у Београду. Од Белог до Ђинђића. С ким је, када је отишао из Београда, одржао везе. С ким их је током ратова обновио. А познато је какве је везе одржавао са лозничким и шабачким нарко дилерима, од којих су неки добили и по деценију и по робије. Заједничко им је, овима у Лозници и Шапцу, да су имали истетовирану ружу на врату и хвалили се да су Аркану чували децу.

ПИТАМО овог саговорника колико има истине у томе да је Арканова удовица и данас под заштитом Орића, због старих дугова и старих другова. Одговорио је: "Не, то су измишљотине како би се та жена деградирала. То с њом нема никакве везе".

Орић има свој пут утемељен, не као што се објављује у усташком пореклу предака, мада је истина да су Орићи дубоко уписани у меморију страдања српског живља у Подрињу, у другом рату. Њега је обликовало друштво. Њему је - све профит. А чија је глава у питању, није важно.

За поткрепљење ове приче наш саговорник документује коренсподенцију Орића са Харизом Козулићем, председникoм Исламске странке спаса из Аустралије. Али, контакт, може се закључити из редова који следе, био је наговештај много опаснијих активности које се обијају о главу, пре свега муслиманског народа на Балкану.

КОНТАКТ је Орић, на иницијативу Козулића, с њим остварио у јануару 1996. Пола године после трагедије Сребренице. Разговор преносимо дословно:

ОРИЋ: Добио сам онај папир... Видео сам све оно, али бих хтио да директно контактирам, у четири ока, мада ми је јасно о чему се ради.

КОЗУЛИЋ: Ислам, брате, то нам је спас...

ОРИЋ: Спреман сам, потребна ми је само слика и нема проблема. Шта треба, и кога треба... јер ја то најбоље знам да радим. И зато бих волио да се неко појави, да сједнемо очи у очи и да се то заврши.

Citat :

ПОМОЋ ОД ИСЛАМСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
КОЗУЛИЋ је у разговору са Орићем, према документованој причи нашег саговорника, казао да има у плану да допутује у Босну и Херцеговину половином маја или јуна (реч је о 1996. години). Орић му је рекао да је до тада потребно "припремити и одрадити доста послова". Козулић му је обећао да је већ и сам започео бројне активности на успостављању везе са "Фронтом исламског спаса из Алжира", "Хезбалахом", као и са организацијом "Фереџ" из Турске... такође са исламским земљама од којих очекује исламску помоћ, на чему је инсистирао и Орић. Козулић му је, потом, обећао да ће "сигурно у Босни да има један џемат", са одабраним Босанцима који имају "јак дин у срцу". "То су поверљиви, јаки и добри људи". Козулић, у овом разговору, намерава да убрзо пошаље двојицу Мостараца, мада су му још на ваги, а уколико крену он ће Орићу јавити и по њима ће му послати задатке у писаној или усменој форми.

Може ли освета да буде правда
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 05. јул 2015. 18:19

У емисији једне тузланске телевизије, у којој је Орић био гост, слушаоци су га питали како га није стид, и зашто не каже за кога је радио и због кога их је жртвовао. Орића је обликовало време у коме се знало ко наређује, а ко пуца


Злочини су према српском народу неспорни

ДВЕ деценије од трагедије Сребренице, за коју нико из редова српског народа не спори да је био злочин, али не - геноцид, биће обележене 11. јула, ове године. У сусрет том дану затегнуте су тензије, продубљени јазови између наизглед успостављеног суживота два народа, српског и бошњачког у Подрињу.

Бошњаци увећавају жртве. Најављена су нова укопавања, у Поточарима, на пољу белих пирамида. Тамо, где је реис Церић, у камен "уклесао" поруку "нека освета буде правда..." А, може ли освета да буде правда?

Лажни хуманисти и просветитељи, ових дана као и претходних година, лове бездушно своје златне рибице у крви недужног народа. А за рачун својих политикантских циљева и, свакако, добрих зарада и статусних признања. Нападају, већ доживљеним, педагошко васпитним мантрама: Срби су злочинци, а Република Српска геноцидна творевина.

КО И КАКО да се супротстави пропаганди сребренизације Срба и Србије која има за циљ потпуну еутаназију. И Срба и Србије. Она комисија из Бањалуке прихватила је и признала хиљаде бошњачких жртава. Али није ушла у суштину трагедије сопственог народа, започете 1941. године, када је Орићев деда обукао црну униформу, а капу обележио усташким знаком.

Није Насер Орић из те приче "памтимо наводе саговорника угледног професора из Сарајева". Њега је обликовало време у коме се знало ко наређује, а ко пуца. Насер је био пуцач. А, чији, могао би и морао да каже. Он истином, само истином, може да одговори како је, заиста завађен српски и бошњачки народ Подриња. И само би, можда, он могао да помогне да се, уистину помире. Тада би постао истински херој, не само свог народа. Верујем, за ту истину, био би ослобођен и за злочине који су под његовом командом учињени Србима. Злочини су, према српском народу, неспорни, као и злочини према сопственом народу. Хаг га јесте симболично казнио, то сви ми знамо, а зна и Орић. Уколико има зрно људскости, нека отвори душу. Нека отворе душу и злочинци који на терету имају бошњачке жртве. То је пут до помирења.

НАСЕР се из Сребренице извукао у априлу 1995. године. Народ му је на душу стављао - издају: "Ти си се извукао, а ми крварисмо до октобра. Крваримо и после две деценије, ми, обични људи, док твоји криминалци и ти суде и пресуђују".

Тај, обични народ, поставио је почетком 1996. године Орићу питања у емисији једне тузланске телевизије у којој је гостовао између два тренинга бокса, у овдашњој спортској дворани. Суштина питања била је да Орић одговори: за кога је ратовао, за кога је жртвовао народ, за чије су рачуне завађени Бошњаци и Срби из Подриња, као, међусобно и његови сународници.

Прво питање управо је уследило о међусобним обрачунима у Сребреници. О судбини убијеног мајора Нурифа Ризвановића, бившег припадника ЈНА, који се са око пет стотина војника и официра прикључио Армији Босне и Херцеговине, а који се супротставио злоупотребама у Орићевој Сребреници у којој је он (Орић), у делу народа упамћен као изазивач планираног хаоса и трагедије.

Орић је, између осталог, упитан шта зна о убиству Хамеда Салиховића и рањавању Ибрана Мустафића 19. маја 1995. године у Поточарима. Зашто је омогућио убицама, као што је Кемо Мехмедовић, да слободно пребегну у Аустрију.

ПИТАЛИ су га слушаоци и то да ли зна каква је судбина 28 килограма злата и када ће их он (Орић) вратити у фабрику "14. март" у Сребреници... Шта се догодило са новцем (рачуна се више стотина хиљада марака) које је влада из Сарајева, током септембра и октобра 1992, упутила команди 28. дивизије (Орићеве армије). Питали су га слушаоци и о злоупотребама у расподели хуманитарне помоћи која се, уместо поделе гладном народу, продавала по пијацама... Теретили су га и за то што је у марту, деведесет треће, одуговлачио да пошаље помоћ батаљону "Скендеровић" који је остао у четничком окружењу... Питали су га зашто је, он лично, притискао тужилаштво и суд да се његови најближи сарадници, починиоци кривичних дела према свом народу, пусте на слободу. Како је могуће да његови кафићи у Сребреници раде, и одакле му паре да, после изласка из Сребренице, у Тузли покрене посао, а да то не пође за руком ни једном привреднику који је деценијама стицао углед у Подрињу...

"Кажи, Орићу, шта си у време пада Сребренице имао у магацину од наоружања, а да га ниси употребио? Јеси ли га чувао или препродао? Да ли се, уопште, осећаш одговорним за пад Сребренице, за изазивање хаоса у енклави, из које си здимио, а нас оставио да гинемо?"

СЛУШАОЦИ су теретили Орића да је своје војнике пустио, да нападну на српско село Вишњевицу, а да није проценио каква ће одмазда српске стране потом да уследи. Оптуживали су га, такође, за страдање седморо цивила, Бошњака, који су убијени у акцији "Падобран", када је из ваздуха народу у енклави бацана храна. "То си могао да спречиш, поручено му је, али ти није било у интересу, као што ниси спречио ни међусобне обрачуне у редовима сопственог народа. Хаос ти је одговарао, како би се, ти, боље сналазио...

Из документације доступне "Новостима", налазимо да је у Сребреницу, у време док је била заштићена зона, стизало најсавременије ракетно наоружање. Више сведока који су одговарали на питања о стварним узроцима пада ове енклаве, одговорило је: оружје заиста јесте стизало, али није било стручног кадра који би то наоружање знао да употреби.

СУШТИНА је у томе што су Себреницом господарили необразовани и неуки - издвајамо из сведочења који су нам доступна." Исход сребреничке трагедије није ни могао да буде другачији кад су њом управљали: Шупљара, Миш, Ћело, Аркан и други... Све што је вредело, уклоњено је, када је Орић, у мају, 1992. године, преузео Територијалну одбрану и убрзо потом, уз помоћ својих Поточараца и криминалаца из Сућеске постављен на чело 8. оперативне групе, потом и 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине."

У његовом мандату командовања етнички је очишћена Сребреница. Овдашња српска православна црква претворена је у - шталу. Он, међутим, негира било какву умешаност у злочине. Хаг му је, као олакшавајућу околност, прихватио: надмоћ Срба у окружењу, кајање, сарадњу са судом, младост... Тако, није одговарао ни за један конкретан злочин. Утврђена је само једна отежавајућа околност - рањивост жртава.

Citat :

ШТА БИ ОРИЋ КАЗАО СИНУ СУДИЈЕ ИЛИЋА
Насер Орић непрестано понавља да су српске жртве, без изузетка, били борци. Да је сваки од њих био униформисан и наоружан. Али, истина је другачија и о томе сведоче на десетине српских породица у Бјеловцу, Кравици, Власеници, Зворнику, Милићима. Међу жртвама су деца, жене и старци. А, о судбини судије Слободана Илића, Насер треба тек да се изјасни. Шта би, када би се којим случајем срео са његовим сином, Владом, казао овом младом човеку у чију су се меморију урезале Мустафићеве речи... Мустафић је сведочио о стравичном страдању судије Илића.

Алија: Није било више од 3.000 жртава
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 06. јул 2015. 18:37

На седници Председништва БиХ, у августу 1995. године Изетбеговић је рекао: "Што се тиче убијених, није било више од три хиљаде, и не треба тиме народ узнемиравати"


Изетбеговић је констатовао низак морал Орићеве јединице

Да је, којим случајем, Алија Изетбеговић жив, ко зна да ли би се, у заглушујућој хајци против Срба, који се терете за више од осам хиљада убијених у Сребреници, чуо његов глас. Да ли би му, у свакодневном увећавању броја страдалих сребреничких муслимана, уопште било допуштено да понови оно што је говорио на 292. седници Председништва БиХ, 11. августа, 1995. године.

Мртва уста не говоре, али су остали документи шта се на седници говорило, ко је и шта казао... Ко јој је присуствовао? И - како су сребреничке жртве уведене у "текућа питања".

Из стенограмских бележака, који поткрепљују магнетофонски записи, Изетбеговић је, тог 11. августа, 1995. године био изричит (преносимо дословно):

"Цифра убијених је, вероватно, негде око три хиљаде... То је цифра која се спомиње већ од првог дана, тамо. Наиме, ми смо ухватили четнички разговор, врло јасан, телефонски, где се види да је аутентичан и каже - овде је јуче био масакр... Шта болан, колико, је ли триста? Не, додај још једну нулу, каже један четник другом. Три хиљаде - говори четник четнику. А, ја не знам колико је тачно тамо било људи. Мислим од тридесет пет до тридесет шест хиљада... и нешто... А, мислим да што се тиче убијених, није више као што сам рекао, три хиљаде, и не треба тиме да народ буде узнемираван".

ИЗЕТБЕГОВИЋА прекида Харис Силајџић:

"Остатак би могао бити у логорима..."

Изетбеговић потом објашњава војном и политичком руководству, међу којима је био и генерал Расим Делић, да је "данас Самаруга био ту. Ми смо инсистирали да се ’то’ посети, да се види... Ако не, рекао сам да је дужан да каже, јавно, да му то не да Караџић. Он ми је одговорио: ако се завадим са Караџићем, онда немамо никаквих шанси. Ми, ту, тактизирамо мало... Дакле, према овим проценама то би било три хиљаде људи, чија је судбина неизвесна".

Дураковић се надовезао на Алијину причу:

"Да, то и ми знамо". Прешло се, потом, на стање у 28. дивизији којом је командовао Орић, пре и после пада Сребренице. Дураковић је негирао уверења да је војска била спремна на одбрану. Да то ни сада није, односно, да нема говора да се могу организовати јединице и вратити у ослобађање Сребренице. Он наводи низак борбени морал, дезертерство... Додаје да о томе сведоче војници пристигли у Тузлу. Говоре о бројним злоупотребама, профитерству, међусобним обрачунима и убиствима, што је, такође, један од узрока ниског борбеног морала.

"Ми баратамо - високи борбени морал, али доста је ту било хаоса у командовању и руковођењу", казао је Дураковић.

ГЕНЕРАЛ Расим Делић покушао је да оправда Орића, који је још у априлу 1995. године напустио Сребреницу. Али, Делићу то, како се види у документима, није пошло за руком. Изетбеговић није пристао на "објективне околности" Орићевог одласка и остајања у Тузли, у данима када је било јасно да командни кадар, који је наследио Орића није дорастао задатку.

"Орић је, тврдио је Делић, желео да се врати. Тражио је хеликоптер, али му то није могло бити обезбеђено. Нисам могао да обезбедим ни пилота, који би полетео, а да за то нема услова. Једноставно, нисам могао да га нађем".


"Тежак" неколико милиона марака

На питање Изетбеговића зашто Орић није кренуо пешке, Делић је одговорио:

"Није желео, сматрао је да ће му живот бити угрожен". Генерал Делић је овоме додао и то да је Орић, свакако, имао и одржавао везу са војском у Сребреници, са тамошњом командом, али било је очигледно да више није имао никакав утицај на команду, осим на део прихватника из Поточара, одакле је он".

Било је јасно да је Орић напустио Сребреницу, таман кад је требало. Из докумената које поседују "Новости", његов одлазак покренуо је преиспитивање и војске, и народа. Говорило се: "Кад се везир извукао, зашто ми да губимо главе".

ОРИЋ о стварним разлозима напуштања Сребренице пред трагедију још није говорио. Или, није говорио онолико колико би, пре свега, његов народ, упркос протеклим деценијама, требало да зна. Уместо одговора на питања која су му постављали борци и народ, по пробоју до Тузле, он се позабавио личном будућношћу. Зарађено у Сребреници, а сведоци су га теретили да је "тежак" више милиона марака, уложио је у разне послове. Ланац кафића које је отворио, тврде сведоци у исказима, били су само маска за "озбиљнији бизнис". Вешто је камуфлирао своје обновљене везе са криминогеним структурама, не само у Босни и Херцеговини, него и са старим, по брзини потезања оружја - сарадницима. Приписивано му је да није имао милости. Све је мерио: колико ко плати, а посао ће бити обављен.

Тако се у првој години после пада Сребренице постављало питање: куда је упућено наоружање које је прикупљано, како би се покушало у нови напад и повратак у Сребреницу. Орићеви емисари ишли су од кампа до кампа, али, то више није била ни изблиза прилика, као из јануара 1992. и јануара 1993, када је за Насеровом војском у етничком чишћењу српских села по ободима Сребренице и Братунца надирала непрегледна гомила људи.

У мноштву Орићеве улоге, у паду Сребренице, а што му се узима за највећу мрљу, важна је још једна плочица у овом мозаику - представи о томе колико је био привржен Изетбеговићу и влади у Сарајеву. Остало је забележено:

"Када се прочуло да ће Изетбеговић посетити Сребреницу, током мандата УН, да овај источнобосански градић постане заштићена зона, Орић и његови нашли су неку будалу. Обукли му одело, ставили кравату и водали га по граду говорећи - ево Алије, ево вам Алије.

Citat :

ПРЕБЕГЛИ У СРБИЈУ СВЕДОЧЕ
НА СЕДНИЦИ Председништва Изетбеговић је, између осталог, говорио и о томе да је у Сребреници заказао људски фактор, и треба видети зашто је заказао. Проблем је сад, односа био између цивилне и војне власти. Било је ту сукоба међу њима. Неке смо ствари покушавали решавати. Чак је било и сукоба, таквих, да су људи убијани. Даље, цивилне власти, па и војне, сарађивале су с другом страном. Један број, ви знате, пребегао је у Србију, изашао из Сребренице и Жепе, као што знате. Срби су од тога, шта они причају, направили велику помпу. Била је то, као што знате јака пропаганда. А знате и то да је било и велике глади. Кад дође конвој, нема довољно хране за све. Али, и ту је било пропаганде, тада је дошло до кризе у Сребреници... Тако су, ови наши, и пребегли у Србију. А како нам се то обило о главу, знате и сами.

Везир је обукао ново одело
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 07. јул 2015. 18:32

Расим Делић: Из Сребренице су ми, у јуну 1995. године овако говорили - имамо оружја, имамо снаге да се бранимо два месеца, макар нас и Србија напала


Додик и Силајџић

СРБИЈА је ослобођена оптужби да је имала директног удела у трагедији у Сребреници. Индиректно, приписано јој је да није спречила масакр сребреничких муслимана, у јулу 1995. године. Кад већ није било доказа како би се Београд тешко оптужио, наметнуто јој је да је "тадашње политичко и војно руководство Србије имало утицај на командни и цивилни кадар босанских Срба".

Ових дана, када се обележавају две деценије сребреничког злочина, као и свих претходних година, у јулу, појави се неко да поново оптужи Србе и Србију. Овога пута, појавила се британска резолуција о геноциду. У српској престоници најављује се и, некакав перформанс да "поткује" резолуцију. Организатори ће покушати да нове клипове убаце у точкове Србије, покренуте путем регионалног помирења и суживота.

Како би заживеле тежње српског народа из Србије у циљу да жртве свих нађу свој мир, неопходно је суочавање са прошлошћу. Сребреничка страшна драма подстицана разним перформансима, фабриковањем лажи, увећавањем броја жртава - има и другу страну. Не само ону о којој сведоче породице страдалих Срба у Подрињу, већ и у доказима које је, пре две деценије, оставио генерал Расим Делић, командант босанске муслиманске армије.

"Из Сребренице су ми, у јуну (1995) овако говорили: имамо оружја, имамо снаге да се бранимо два месеца, макар нас и Србија напала". Ниједно сведочење припадника 28. сребреничке дивизије, који су се пробили до Тузле после пада Сребренице, а сведочило је, њих, више десетина - ни речју - није навело да је било икаквих напада са територије Србије. Да нико, од ових сведока, није могао да потврди да је срео или видео војника или старешину оружаних снага тадашње Југославије. Или, да је почетком јула, када се, неспорно, догодио злочин у Сребреници, у томе учествовао било ко, ко је имао наређење из Београда. Оптужбе за пад Сребренице, односиле су се, углавном, на рачун локалних господара живота и смрти, понајвише - Орића и његове екипе који су збрисали, а оставили народ да страда. Оптужбе су изречене и на рачун команде у Тузли, у Сарајеву. Оптуживано је и политичко и војно руководство, али и међународна заједница.

Из стенограма и магнетофонског записа са 292. седнице Председништва Босне и Херцеговине 11. августа, 1995. године, на којој се кључна расправа водила о томе како да се статусно организује БиХ, под контролом Сарајева... Да ли да се пристане на унију, републику, две федералне целине, ентитете, или, неки нови, до тада у свету непознати модел... О томе је, дилему, како показују стенограмске белешке, имао чак и виспрени Харис Силајџић... Али, поразно је, да је сребреничка трагедија о којој је и ово председништво заузело став да је у Сребреници страдало, не више од 3.000 људи - била текуће питање, речју - узгредо питање.

Председништво је, како налазимо у стенограму седнице и другим документима који су нам доступни, суочено са притисцима својих људи у амбасадама у Европи, посебно, у исламским земљама. Војни аташеи отуда извештавају да им долазе избегли сребренички борци, инвалиди "са испруженим рукама, као највећа беда и сиротиња и траже помоћ".

Чланови Председништва суочени су са писаним и усменим сведочењима дипломатских представника да су "чак и приватно скупљали неки новац и давали тим људима... за протезе - по две до три хиљаде марака". Један аташе предочава Председништву: ми те људе нисмо смели да препустимо самима себи, с обзиром на то шта су урадили за нашу земљу.

Како би ово суочавање са трагедијом Сребренице детаљније предочио, за реч се јавио Нијаз Дураковић. Суштина његовог излагања, према стенограмским белешкама са седнице Председништва, била је: Сребреница је заточеник тамошњег политичког руководства, али и немара виших нивоа власти. Дураковић је говорио да је сребренички народ био заточеник неколицине људи чија је улога спорна и треба је испитати. Казао је да се приче сведока о томе, у потпуности поклапају. За чије рачуне су радили, некоме је јасно, а некоме и није. Онима којима то није јасно, смишљено затварају очи. А, ваљда ће доћи време да отворе и очи и душу.

Дураковић говори:

"Делегација из Сребренице је била код мене овде, у Председништву. Ја сам, пре тога, о свему упознао председника (Изетбеговића). Питали су ме људи: шта сте ви предузели? Знамо да је Унпрофор крив, али, има ваљда у томе и ваше кривице. Ја сам био код команданта Делића у Тузли. Питао сам га, онако, уз кафу: молим те, реално је да ће четници напасти на Сребреницу. Сребреница је најрањивија тачка. Шта си ти урадио, шта си предузео и, тако даље... Он је био врло оптимистичан. Рекао ми је да имају МТС (материјално техничка средства) да се крене, у случају да Србија нападне. Ако нападне, два месеца могу да се бране. Да је чак све испланирано. Рекао ми је да су чак имали и неку врсту војне вежбе, симулираног напада на Сребреницу и да нема потребе за бригу, јер имају сав тај план".

Србија, као што је познато, није послала своју војску на Сребреницу. А није ни могла да спречи злочин, јер се о томе очигледно одлучивало у "деветом кругу пакла". О владарима тог круга пакла, знају и птице на грани.

Улога Насера Орића је више него огољена. Цар се, после пада Сребренице, обукао у ново одело...

Враћамо се Дураковићевом излагању на 292. седници Председништва. Закључујемо да је био "последњи Мохиканац", који је имао намеру да се круг најодговорнији суочи са стварном истином пада Сребренице. Дураковић је своје излагање, завршио констатацијом (преносимо дословно из стенограма):

"Делић наводи колико је материјално техничких средстава упућено у Сребреницу. Ко ће да посведочи да ли је то, све, тамо и стигло? Фактички, с друге стране, Сребреница је пала без метка.

Генерал Расим Делић му је одговорио (преносимо дословно):

"У периоду задње године, хеликоптер за снабдевање муницијом летео је седамнаест пута у Сребреницу. Обезбедио је 384.000 метака. Углавном, еквивалентно, око 500.000 метака су тамо имали. Достављени су им лансери за противоклопне пројектиле, преко четрдесет за РПДЈ (ракетне против десантне јединице) са преко двеста граната, лансер за противоклопна средства са двадесет ракета. Понављам, више него што је читава наша армија имала 1993. године".

Citat :

РИВАЛСТВО У НАТО КОМАНДИ
НА седници Председништва која је очигледно имала за циљ да "заметне део трагова о стварним узроцима пада Сребренице, посебно о улози Орића", Изетбеговић је пребацио одговорност, понајвише, на међународне снаге, односно "НАТО, који је обећани напад слабо извео, ту и тамо потпрашио". Позивао се на генерала Руперта Смита у кога је једино имао поверење, али никако да дође до њега. Не зна где се налази, а ни он се не јавља. Изетбеговић је објашњавао, а Дураковић савијао главу, док је Алија говорио да је "Смит један од ретких људи који су били фер према Бошњацима". Алија је зажалио што он (Руперт) није имао пуно моћи, "изгледа да има неких проблема и у тој НАТО команди, неких ривалстава. Па се не зна ко је пречи, Жанвије или Смит. Јавио ми се Смит из Сплита, вратио се из Енглеске. Каже ми: читав дан сам то гањ`о да вам се помогне".

Радио је за оног ко му плати више
Milena Marković / Vladimir Mitrić | 08. јул 2015. 18:35

Ветрењаче крваве босанске драме у Орићу су покренуле његове корене из Другог рата. Они су га подсећали на његове "усташке корене", убеђивали га да има дуг према деди, црнокошуљашу


Орић је говорио да би Србима требало семе затрти

КАЖИ ти нама, Алија, где је граница Босне и Херцеговине... На Дрини? Ако је на Дрини, ми ћемо то брзо да завршимо. Срби нека иду у Србију, или, у Дрину. Нама није до тога, само да знамо докле је граница.

Насер Орић је, позивајући се на то да "у по дана, у по ноћи може код председника", а пре свега на добре везе са Изетбеговићевим сином, Бакиром, на кога се позивао и ослањао пре одласка у Хаг, по повратку, па и ових дана, подсетио на разговор са бившим првим човеком муслиманске Босне. Отуда му, из Сарајева, никада није стигла порука докле је међа за коју је Орић, наводно, ратовао.

Бакир Изетбеговић не негира, барем не до сада, ово што је говорио Орић. Али, и не потврђује. Он се здушно залаже да је "Орић бранилац Сребренице и њеног народа". Поруку, с почетка текста, Орић је у Сарајево упутио у зиму 1993. године. Те, као и претходне године, али и наредних - до пролећа 1995, српска села по ободима Братунца, Сребренице, у Милићима, Зворнику и Власеници бројала су жртве. Спаљене куће, затрта домаћинства под налетом Орићеве војске. Насер Орић командовао је најпре територијалном одбраном из чијих је магацина, подбунивши муслимански народ, опљачкао оружје и поделио га: прво најоданијим, најекстремнијим сарадницима, и најпре, у својим Поточарима.

СВЕДОЦИ који су после краха и трагедије Сребренице, суочени са издајом и остављени на цедилу, без икакве и ичије помоћи, проговорили, без страха за голе животе, о "хероју Орићу" доставили су доказе о његовом "јунаштву" и другим неделима.

"Ја не знам, после свега, за кога је он играо. Могу само да се закунем да је нас проиграо. Не знам где су ми родитељи, жена и син... Извукао сам се, ваљда, захваљујући самом богу. Метак ме промашио, с леђа. Неке није. Ко нам је пуцао у леђа док смо се извлачили, то опет бог зна. Јесу гранатирали и четници. Газио сам преко мртвих. А ко је издао колону, ко је четничкој артиљерији дао координате?

Ово налазимо у сведочењу једног од бораца 28. Орићеве дивизије, који је исказ дао екипи једне холандске телевизије.

Упитан да ли има било какву назнаку за кога је Орић радио, саговорник је узвратио да није сигуран да би одговор могао да потврди чињеницама. "У народу влада мишљење да је радио за свакога. Ко му плати више, за њега и ради. Можда је истовремено радио и за Американце, за Немце, можда и за четнике... А коме се та његова улога обила о главу, а коме се исплатила - показаће време. А оно још није дошло. Једино је сигурно да је обичан народ у тој ’представи" најгоре прошао.’

Ово сведочење забележено је у октобру 1995. године, у Тузли, после пробоја бораца 28. Орићеве дивизије. Орић је своје борце напустио у априлу исте године. Три месеца, тачно, пре ужасне сребреничке трагедије.

ПРЕЛИСТАВАМО хронологију, видео-записи документују: Орић пустио браду, несвојствено босанским муслиманима. У маскирној униформи, са бине у Сребреници велича сопствену улогу у етничком чишћењу српских, братуначких и сребреничких села. Имиџ брадатог, новокомпонованог команданта муслиманских јединица у Подрињу био је да "сопствени народ застраши четничком брадом", истовремено - призове муџахере из арапских земаља да му се придруже. Не у одбрани сопственог народа, већ да му донесу новац. За то време, он се опија, швалерише, обрачунава са непослушнима из редова сопственог народа... Ради све што му је по вољи било, "а све што по вољи Алаху није било".

Насер Орић поштовао је, како је то налагала потреба службе у некадашњем елитном саставу полиције бивше Југославије, наредбу бријања до голе коже. Сваки дан долазио је као најуреднији полицајац.

Тако га памте и у родним Поточарима, када је под изговором да је "муслимански народ у Сребреници угрожен од четника", збрисао од Аркановог обезбеђења после једне туче у Београду, где је службовао као полицајац и истовремено хонорарац - избацивач из београдских ресторана.

У ХАГУ је променио фризуру. Физички привлачан, умиљат као јагње. А шта је било испод те коже, не заборављају Срби из Подриња. И не би требало да забораве, како им се историја не би поновила.

У сагледавању свега што је претходило паду Сребренице, мало се ко забавио чињеницом да је у бројним документима, депешама, сведочењима, па и најбезазленијим белешкама, Орић, побуњеном народу говорио: "Сви Срби су четници и с њима треба једном за свагда завршити".

Он је, према сведочењу његових, на тацни испоручених бораца "агресорској србочетничкој страни" поручивао: "Све су то четници и зато им семе треба затрти". Говорио је: "Са њима се мора рашчистити".

Ми се позивамо на документа која су у поседу "Новости", а ова документа, међутим, потврђују да су Орић и његови налогодавци, чак у рано пролеће 1992. године исписали пресуду српском народу Подриња, не марећи како ће се она и на којем броју жртава зауставити. Али, епилог масовне смртовнице Срба вратио се, као бумеранг, почетком јула, 1995. године.

Насер то, сведоче његови саборци, претекли смрти у колонама према Тузли, није могао да организује сам. Ко му је то наредио, и ко му је помогао... Одговоре на ова питања залио је оловом. Да ли ће једном о томе да проговори?

ВЕТРЕЊАЧЕ крваве босанске драме у Орићу су покренуле његове корене из Другог рата. Убеђивали су га да има дуг према деди, црнокошуљашу. Он то, данас, истиче као тек секвенцу из биографије. Не поноси се, али се и не стиди. Аналитичари сматрају да је ово истицање "усташтва у корену", перфидна Орићева одбрана.

Нико Орића, међутим, не може одбранити од чињенице да је, од лета 1992. до јануара 1993. године, маркирао сребреничка и братуначка села која су се у Другом рату истицала у одбрани од усташа под командом Јуре Францетића. А усташка идеологија у Босни у то време, за мобилизацију муслимана против Срба, била је: "Муслимани су хрватско цвеће". (Има ли, у свему овоме какве везе да је Орићу прва станица после Тузле био Туђманов Загреб. Док се решавала судбина Сребренице, потом и Жепе, на другој страни је пао Книн и Српска Крајина).

Следбеници усташке идеологије, у расејању, немало пута су приговарали Орићу да није дорастао "заветном задатку предака, да јесте, очистио би Подриње од четника и семе им затро".

Citat :

ПРОПАГАТОРИ РАТА ПОПИСИВАЛИ СРБЕ
ПРЕ напада на села око Братунца и Сребренице, у пролеће и лето, 1992. и зиму 1993, муслимански народ у Подрињу био је подбуњен: Братунац и Сребреница су легло четника у коме се "укоренио српски национал-шовинистички покрет четништва". Пропагатори рата пописали су и народу испоставили имена и адресе. На првом месту, потомке некадашњих сарадника четничког покрета са Равне горе, Драже Михаиловића. Испоставили су имена потомака равногораца, копајући по историји. А, да су их Срби, потомци, многе од њих, сасвим заборавили. Читаве биографије испричали су муслимани, као што је биографија Јездимира Дангића, Дражиног мајора, коме је једини грех што је био - Дражин. У томе су налазиле изговор Орићев хорде. Маркирали места око Братунца и Сребренице као "јака упоришта четника". Кравицу, Сопотник, Јеловац, Кушиће, Вољевицу, Лозничку Реку, Крижевицу, посебно, Јежестицу. У овом селу братуначке општине у Другом рату, само је један Србин претекао. У последњем, грађанском сукобу, страдале су исте српске породице као и пре пола века. Од истих, комшијских џелата, екстремних муслимана.

Zasto mu neko glavu ne osijece?

То не раде Срби то раде алијини фанатици, ал каида и исил. Зна то И запад и нато. Насјекли су им се арапи глава.