Пронађена најстарија црква у Србији

http://facebookreporter.org/2015/12/18/%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%BE/
ТАЈНА БАНАТСКЕ РАВНИЦЕ – невјероватно открићe наших научника археолога
Posted by РЕДАКЦИЈА






32 Votes


29.11.2014. Romen Louis

Вјеровали или не, на слици једно од најсветијих мјеста у нашој земљи. Ево приче о њему..

10458214_1375227749437889_1824318213831214624_n

На око пола пута између Вршца и Беле Цркве у Банату налази се ово, четрдесетак метара високо заравњено брдо. Већ неко вријеме је познато као археолошко налазиште изузетног значаја, и крије у себи грађевине неколико археолошких слојева. Познато је под својим необичним именом, забиљеженим у доба ослобођења од Турака – као ЖИДОВАР. Име „Жидовар“ није тешко разјаснити – то би могло да буде мјесто Жидова или јевреја, или неких људи који су древне људе подсјећали на њих. То је једно од тумачења.

Археолошка истраживања су дошла до нечег мало другачијег – испоставило се да је на врху овог узвишења било ГУМНО – односно мјесто гдје се врше жито, а гумно је од праисторијских времена на овим нашим просторима било свето мјесто; једно од светих мјеста на којима се божански благослов који се излива кроз сунчеву енергију на злато житних поља, претвара у брашно, брашно у тијесто, а тијесто у свету храну – хљеб. Углавном, на гумнима су од праисторијских времена грађени ХРАМОВИ. Према томе – необично име овог локалитета могло би да потиче и од „Жетвар“.

Археолози су испрва мислили да је Жидовар или Жетвар био келтско утврђено насеље, ваљда због самог изгледа и лакоће одбране од евентуалног непријатеља. Међутим, оно што су половином ’90-их година прошлог вијека пронашли српски археолози, може се рећи – окренуло је археолошки свијет наглавачке. Шта се десило?

Наиме, у археолошким налазиштима постоје слојеви – старији слојеви испод, они новији изнад.. На тај начин археологија постаје „умјетност копања“ у којој се што идемо дубље у наслаге и слојеве, спуштамо даље у прошлост. На Жидовару има више таквих слојева; а најважнији је онај најмлађи за који је утврђено да потиче из 1. вијека наше ере. У том слоју је пронађено нешто необично – на врху овог узвишења налазиле су се неке грађевине већих димензија, прекривене бијелим кречом, што значи да се радило о репрезентативним грађевинама које нису биле намијењене за становање.

А оно што је у њима пронађено, шокирало је и одушевило наше археологе – нађена је велика количина сребрног накита, и посебно дијелова неке раскошне ношње. Најважније од ових налаза биле су богато украшене сребрне копче; а онда се један од чланова тима сјетио да су слични налази пронађени и у сусједној Румунији гдје су их научници убиљежили као „дијелове свештеничке ношње“. Нашим научницима никако није било јасно одакле ова квалификација, док се један од њих ко је нешто боље познавао Библију није сјетио да копче које су пронашли, као и други дијелови те ношње, заправо подсјећају на опис свештеничке ношње коју је носио Арон, Мојсијев брат и свештеник. То је била изненађујућа констатација, и траг који би могао да разјасни мистерију имена и сврхе овог мјеста. Међутим, оно што се затим десило оставило их је без текста.

Међу налазима је био и велики број сребрних кутија. Ове кутије су углавном биле разбијене, али је била и једна цијела. Богато украшена сребрна кутија са амблемом крста на поклопцу; дакле – КРСТ на налазу већ из првог вијека наше ере! А у раскошној, сребрној кутији налазила су се два прстена од бронзе – један већи и један мањи. Питање које се само по себи поставило било је – зашто би неко ставио предмет од једног јефтиног материјала као што је најобичнија бронза, у једну тако раскошну кутију од племенитог метала као што је сребро? – Логичан закључак је био да се радило о прстеновима који имају неко посебно значење, несамјерљиво кроз пуку вриједност материјала од којег су израђени.

1476603_1375227556104575_75856479255120666_n

А затим је дошло и рјешење ове загонетке – на једном од прстенова – оном мањем, могла су да се разазнају три угравирана облика: 1. Риба, 2. Добри пастир и 3. Палмина грана.

Риба (Ихтус) је симбол Христа, а Добри пастир такође, док су палмина грана и палма симболи Раја.. Односно – значење би било сљедеће – ко вјерује у Исуса Христа као Бога и Спаситеља („Ихтус“), њега ће Добри пастир, односно Христ однијети у Рај.

Наши археолози и научници су занијемили – пред собом су имали најстарије прстење са јасним симболима ХРИШЋАНСТВА! Међутим, чему је служило ово прстење?

Одговор се крије како у упадљивој чињеници да се ради о ПАРУ прстенова, као и у томе да је један већи, а други мањи, али и у самом материјалу, тој чудесној легури – БРОНЗИ. Да ли је случајно био одабран овај материјал да се од њега направи прстење? – Никако!

Бронза се састоји од бакра и калаја. Бакар је послије злата, први метал који су древни људи упознали и који су користили; црвене је боје – везује се за исто тако црвену планету Марс, а Марс је божанство рата, повезано са мушком, тестостеронском енергијом; оном која је ван спајања са женском енергијом – деструктивна. Калај је с друге стране бијели метал, боје Мјесеца и млијека, везан за женски принцип.. У бронзи дакле имамо СПОЈ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ. Али ни то није све. Бакар је – кад је сам – НЕПОСТОЈАН метал. Он није трајан и када се нађе у земљи или у додиру са влагом, он лагано кородира и распада се, враћајући се као и човјек, у земљу од које је и узет. Претварајући се у прах, у своју руду, у потенцијал, у нереализовану могућност. С друге стране, Калај, на температури изнад 13 степени (дакле – на топлоти), задржава своју металну форму, али на температури нижој од те подлијеже једној чудној појави коју називају „калајна куга“ – губи сјај и тамни, и лагано се распада. Као и жена чија душа сија када је грије топлина љубави, и која вене и тамни када те топлине нема. Одвојени једно од другог дакле, и бакар и калај, и мушко и женско су НЕПОСТОЈАНИ и сами себи недовољни да би опстали у овом свијету. Међутим, када се споје у светој легури бронзе, односно светој тајни брака, они творе један нови материјал којег у природи НЕМА, и који има потпуно другачија својства, трајности и снагу.. „И нека буде двоје једно тијело..“ Наше археологе је обузело и страхопоштовање и дивљење – из дубоког сна земље извукли су на свјетлост НАЈСТАРИЈЕ ХРИШЋАНСКО ВЈЕНЧАНО ПРСТЕЊЕ НА СВИЈЕТУ.

Поред тога, нађени су и бројни бријачи за косу што значи да се овдје изводио и један обред у коме се и данас скраћује коса – ОБРЕД КРШТЕЊА.

Наши археолози су заправо открили примитивну цркву. НАЈСТАРИЈУ ПРОНАЂЕНУ ЦРКВУ НА СВИЈЕТУ, чак из 1. вијека наше ере. Скривену у забити јужног Баната, усред Србије, светињу чији значај не можемо ни да појмимо.

Цијела ова прича се поклапа са Посланицама апостола Павла који је написао да је „проповиједао у Илирику“ (а то је она огромна област Динарског масива и шире око њега), као и са документима који приповиједају о томе да је Апостол прошао кроз наше крајеве на својим знаменитим путовањима и да је поставио прве епископе њиховим тадашњим становницима које званична историјска наука назива Илирима и сматра прецима данашњих Албанаца. Међутим, прећуткује се чињеница да данашњи Албанци у АНТРОПОЛОШКОМ СМИСЛУ већински не припадају динарском типу људи (који је историјски гледано без изузетка СЛОВЕНСКИ антрополошки тип, а међу Словенима доминантно српски), као и да Албанци НЕМАЈУ НИКАКВЕ ЛЕГЕНДЕ О АПОСТОЛУ ПАВЛУ У СВОЈОЈ ТРАДИЦИЈИ, док Јужни Словени, опет – доминантно Срби и њихови потомци имају. Међутим, тиме нас ова прича води на једно поље интересовања које заслужује посебно истраживање и анализу.

Нека буде довољно да што више Срба и наших сусједа сазна да се у нашој земљи, у релативној близини наше пријестонице налазе остаци НАЈСТАРИЈЕ ПРОНАЂЕНЕ ЦРКВЕ НА СВИЈЕТУ, невјероватног открића наших научника археолога са Проф. др Ђорђем Јанковићем, и мјесто гдје су се наши преци још прије скоро 2 хиљаде година пред својим Добрим пастиром завјетовали на вјечну љубав и вјерност у добру и злу, сливајући свој бакар и калај у неуништиву бронзу, а душе и тијела у нешто ново и Једно.

Огромне је штета заиста што овог великог човјека и археолога Ђорђа Јанковића толико маргинализују. Јасно је да његови ставови да су Срби старосједиоци на овим просторима изазивају праву пометњу, али довољно је погледати ово прстење са древним хришћанским симболима и својим очима се увјерити да је човјек управу. Ми данас углавном користимо само Крст као свој симбол, али у прва времена хришћанства управо су се користила ова три симбола. Поготово риба и јагње. И данас се користе, али знатно мање, па они људи који ријетко иду у цркву и не знају за њих.

Ево примјера. Овај древни симбол сам виђао данас чак као наљепнице по колима и на разним другим мјестима. Управо овако су хришћани најједноставније цртали рибу - на грчком Ихтис, уједно скраћеница Исус Христос.




Надгробни споменик из 3. вијека са натписом Риба живота.



Натпис у Ефесу у данашњој Турској,а некада један од најзначајнијих древнохришћанских центара.



Порекло хришћанског символа рибе
Верује се да порекло популарног хришћанског символа рибе датира још од раних година цркве након Христовог Вазнесења у Небо. Црква је нагло нарастала и била је мета прогона и Римљана и Јевреја.


Хришћани га користе да покажу свету да верују у једног истинитог Бога.

Коришћење символа је била врста тајне лозинке. Када би се Хришћани сусретали са неким за кога су веровали да је исто био верник они би уцртали горњи лук символа на земљи. Ако би друга особа такође веровала у Христа она би довршила символ рибе цртајући доњи обрнут лук.

Каже се да је друга употреба хришћанског символа рибе у раној цркви била та да укаже на тајне састанке, а риба би била уклесана на камену или уцртана на земљи.

Хришћани шеснаестог века

У каснија времена (око 16. века) Хришћани су користили овај символ на отворенији и декларативнији начин. Грчка реч ΙΧΘΥΣ била је додата не тело рибе. ΙΧΘΥΣ је грчка реч која се често користи у Новом Завету за реч риба. Хришћани су користили грчка слова из речи ΙΧΘΥΣ (јота, хи, тета, ипсилон, сигма) као акроним да би представили „Исус Христос Јос Теу Сотир“ односно „Исус Христос Син Божји, Спаситељ.“

Зашто хришћани користе символ рибе?

Хришћани су можда користили рибу као символ своје вере због начина на који је Христос користио рибу у својој проповеди. Неки од референци укључују следеће: Христос је рекао Петру и Андреју да ће од њих учинити рибаре људи (Mк 1:17). Христос је нахранио 5,000 људи са пет хлебова и две рибе (Мат 14:17). Након Христовог васкрсења, јавио се Исус својим ученицима и упутио их како да хватају рибу и спремио им обед (Јв 21, 5-13).


Првих година хришћанства верници су имали потребу за простором где би се окупљали и славили Бога. У прво време, сакривени од званичне државе која би с времена на време објављивала прогон против Хришћана, окупљали би се по домовима, а касније у катакомбама, које су биле подземне гробнице са засвођеним улазима и комплексним ходницима.
У тим тајним просторима Хришћани су почели да урезују у зидове прве символе нове религије. Најпознатији символ, који су Хришћани урезивали била је риба, односно ΙΧΘΥΣ, реч, која је састављена од почетних слова речи Ιησούς Χριστός Θεού Υιός Σωτήρ. На тај начин покушавали су да преваре императорове људе о религији својих рођака и оних који су били сахрањени у катакомбама. Тако је почела да се развија сликарска декорација на површинама подземних зидова катакомби. Нађене су катакомбе са веома лепим приказима из живота и учења Христовог (свадба у Кани, Чудо умножавања хлебова и риба). Ово сликарство у гробницама било је претеча сликарства на зидовима цркава, које се касније остварило, када су Хришћани већ могли, слободно, да отворено славе Бога, без страха од прогона.


Катакомбе

Катакомбе су најстарији хришћански споменици који су сачувани. То су биле гробнице некада изрезбарене на ивицима стена као четвртасте коморе, некада подземне и сазидане. У Риму су углавном направљене подземне гробнице са дугачким ходницима, ложе на различитим нивоима и гробовима изрезбареним на зидовима ходника.


Појава хагиографије не подудара се хронолошки са првим вековима хришћанства. Хришћанство је доживело много прогоне, када се прво појавило, од стране идолопоклоника. Из тог разлога, Хришћани су се окупљали у криптама и катакомбама са јединим циљем да читају и изучавају црквене књиге и посланице. Касније су временом Хришћани почели да украшавају просторе где су се окупљали приказима различитог биља и животиња и разним символима. Тако су прикази тог доба били углавном алегоријски: Христос је символизиран рибом (ΙΧΘΥΣ) или као Јагње или као Добар Пастир, као символ мира, бесмртности, наде, живота, победе.
Колико је хиљада Хришћана заклано, а колико их је прошло кроз друга мучилишта? И када су желели да врше своје верске дужности, окупљали су се у подземним пећинама и катакомбама са неколико свећа за осветљење и великим страхом. Данас је сачувано много оваквих катакомби са урезаним Крстом и рибом као символом Христа.

ΙΧΘΥΣ= Ιησούς Χριστός Θεού Υιός Σωτήρ


Ихтис (грч. ἰχθύς: ichthys - риба) је ранохришћански симбол који је већ у првобитној Цркви коришћен као акроним за израз: »Исус Христос, Божји Син, Спаситељ.«


Значење и изглед
Рано усмено предање, која је касније узело и писани облик, приповеда да је у време прогона хришћана у Римском Царству риба коришћена као хришћански знак распознавања, пошто грчка реч ἰχθύς у себи крије почетна слова израза Ιησούς Χριστός Θεού υιός σωτήρ:
ΙΗΣΟΥΣ (Iēsoûs »Исус«)
ΧΡΙΣΤΟΣ (Christós »Христос - Помазаник«)
ΘΕΟΥ (Theoû »Божји«)
ΥΙΟΣ (Hyiós »Син«)
ΣΩΤΗΡ (Sōtér »Спаситељ«)
Као цртани симбол, користио се једноставнан приказ рибе који се састојао од две закривљене линије, а нађени су и кружни симболи, за које се претпоставља да укључују слова грчке речи ἰχθύς.
Кружни симбол који укључује грчка слова ΙΧΘΥΣ, нађен у Ефесу у данашњој Турској.
Историјски није сигурно да су га већ први хришћани користили као знак распознавања, то јест као тајну лозинку.
Ипак, мотив рибе појављује се већ у 2. веку у графитима у катакомбама светог Калиста у Риму, а касније и на мозаицима хришћанских цркава. Око 200. године хришћански писац Тертулијан у својој се хришћанској поуци о крштењу (De baptismo) поиграва мотивом рибе, говорећи да су хришћани »рибице, по примеру [ΙΧΘΥΣ] Исуса Христа, рођени у води.«
То се Тертулијаново поређење темељи на јеванђелским извјештајима у којима Исус храни 5.000 људи хлебом и рибама (Јеванђеље по Марку 6,30-44; Јеванђеље по Матеји 14,15-21; Јеванђеље по Луки 9,12-17; Јеванђеље по Јовану 6,4-13), или на Исусовом позиву апостолу Петру и његовом брату Андрији, кад им каже да ће их учинити »рибарима људи« (Јеванђеље по Марку 1,17).

Пастир добри, катакомбе у Риму. Почеци црквене умјетности.




И ми имамо много чиме да се похвалимо! Околина Смедерева, 4.вијек










Исто, само новије.



Ругање Христу: Покушај да се римски папа представи као сам Христос (Добри пастир). Што не чуди знајући да је папа сам себе прогласио за директног Христовог наследника на Земљи.(Као да је Христос неспособан па му треба наследник и намјесник на Земљи) Многе мудре главе би рекле: син сатанин се издаје за Сина Божијег. Видимо на слици да се не опире томе, већ му је драго што се пореди са Богом.