MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Delite | 
 

 Alahovi hrišćani

Ići dole 
AutorPoruka
Mr. Majevica

avatar

Number of posts : 14526
Peпyтaциja : 24
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Alahovi hrišćani   Čet 27 Jul - 0:52

Olga Zirojević 08/10/2015

Dvoverje na Balkanu

Fetva, izdata krajem 1568. godine – odnosi se na područje današnje zapadne Makedonije – predviđa najstrožu kaznu za one koji su samo formalno primili islam a nastavili i dalje da se pridržavaju stare religije – hrišćanstva. A to znači, pred turskim vlastima su se deklarisali kao muslimani, a nastavili da idu u crkvu, krštavaju decu i žene se u crkvi. Imali su i dva imena; jedno hrišćansko kojim su se služili među sobom i u porodičnom krugu, i drugo muslimansko, kojim su se dozivali na javnim mestima i pred turskim vlastima; kao Ferhat – Đon, Mustafa – Nikola, Hasan – Bogdan.1

Proces islamizacije domaćeg stanovništva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije išao ni brzo ni jednostavno. Prolazio je kroz više etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sačuvaju veze sa starom verom; najdrastičniji oblik čuvanja stare vere bilo je kriptohrišćanstvo, a još rasprostranjenija bila je „nezavršena islamizacija“. St. Skendi čak smatra da je možda bolje govoriti o stepenima kriptohrišćanstva nego o nesavršenoj konverziji ili o pomešanoj religiji.2 Koristi se i naziv oblici verskog sinkretizma. I dok su se u prvom slučaju tajno sledili hrišćanski propisi, u drugom su se javno čuvali stari praznici i običaji, uz korišćenje svog dotadašnjeg „neverničkog“ jezika. Među njima je, međutim, teško povući jasnu granicu.

Otuda, kao da su u pravu francuski istoričari B. i L. Bennasar, kada preobraćenike na islam – renegate – nazivaju Alahovim hrišćanima (Les Chretiens d Allah).3

Iako je prelaz na islam bio postepen, obično je vodio kroz kriptohrišćanstvo odnosno dvoverstvo; mnogi dvoverci dočekali su i sam kraj Osmanske imperije, da bi se tada uglavnom slobodno vratili staroj veri, ali, ponekad, i ostajali u novoj. Ili, pak, u obema.

Dvoverci, vezani za početke islama, utvrđeni su na mnogim balkanskim i drugim prostorima.

Tako su, u X veku, naselja u severnom Iraku bila muslimanska po imenu, a hrišćanska po karakteru. Persija je još tri veka nakon arapskog osvajanja čuvala vernost zoroastrizmu, da bi kasnije prešla na stranu opozicionog šiizma. I u Africi (zapadni Sudan) ispovedanje islama imalo je čisto spoljni karakter. Afrikanci su prelamali islam kroz prizmu svojih animističkih verovanja i izvršavali i dalje svoje kultne obrede. Religijska kolebanja i dvoverje tipični su i za stanovništvo Male Azije. Samo je u muslimanskoj Španiji (al-Andalus) islam bio primljen bezrezervno, verovatno stoga što je ova religija bila vezana za višu i privlačniju civilizaciju.4

***

Prva vest o kriptohrišćanstvu među Srbima datira iz 1551. godine; jedan srpski vojnik (iz reda delija) priznao je francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu da je Srbin i hrišćanin, a „samo se pretvara kad živi s Turcima po njihovom zakonu“.5

Klasična zemlja kriptohrišćanstva bila je današnja Albanija; otuda i albanski sinonim za dvoverstvo – „laramane“, što će reći, šareni, raznobojni (di vari colori).6

Dvoverje (dvoverci, šareni – domaći, slovenski nazivi; kod Grka dipistia, patsali) je registrovano i u Makedoniji, na Kosovu, u južnoj Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Bugarskoj. Bilo ih je i na Pontu, u Trapezuntu (stavrioti), u Grčkoj,7 Dodekanezu, Mitileni, Kritu, a naročito na Kipru; tu su ih nazivali linovamvaki (lan i pamuk – između hrišćana i muslimana u veri, poput tkanine, znači), pa lardokophtedi (jer su jeli svinjetinu), mesokertedi (ital. mezzo quatro – pola i pola) odnosno mesi (paramesi), patsali, apostoliki, kao i valahadi (u grčkoj Makedoniji), koji se, za razliku od ostalih kriptohrišćana, nisu krili.8

Dvoveraca je bilo čak i u Istanbulu, kraj samih zidina Topkapi saraja.9

Godine 1743. vizitator Jovan Nikolović izveštava papu da u Srbiji postoje dve vrste katolika; oni koji javno ispovedaju svoju veru i podnose sve tegobe i namete, i oni koji, da bi izbegli plaćanje danka, to čine tajno u kući pokazujući se javno kao muslimani. Ovih drugih ima na hiljade u Srbiji i Arbaniji. Njihove žene, pak, javno ispovedaju katoličku veru.10

U istočnim delovima Kosova (Gornja Morava i Izmornik) stanovništvo je ranije, kaže At. Urošević, bilo u „prividnom islamu“ odnosno u „okultnom hrišćanstvu“, dok je Skopska Crna Gora (Karadag) dugo vremena bila u kriptokatoličanstvu. Tek nakon izgradnje džamija, u drugoj polovini XIX veka, to „dvojeverstvo“ je „popustilo“, ali i pored toga i danas (1935) ima onih, ističe dalje Urošević, koji se izdaju za muslimane, a tajno posećuju katoličke crkve. Kao što ima i rodova koji su se izdavali za muslimane, a okolina ih smatrala za ljarmane. Isti autor takođe tvrdi da Srbi katolici nisu nikad bili prividno u islamu.11

U prizrenskom Podgoru „ljaramanima“ su se nazivale i kuće u kojima je otac katolik, a sin musliman.12

I u nekadašnjem Novopazarskom sandžaku – kako svedoči jedan dopis iz 1848. godine – bilo je kuća u kojima su dva brata, „pak jedan veruje u Hrista, a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti. U nekim kućama ima po tri brata i sva tri drže se da su Turci, a otac im je Srbin; i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti, a kad bajram… dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju…“ U ovom kraju su se i nakon Prvog svetskog rata neke hrišćanke udovice preudale za muslimane (radi udobnijeg života) ostavši potajne hrišćanke, dok su u društvu bile „prave muslimanke“.13

Sa ovih prostora potiče još jedan naziv za dvoverstvo; kada su dva brata Vasojevića živela u bratskoj slozi čak i nakon što se jedan od njih islamizirao „pa ih je narod nazvao karma-karišik, što znači mešavina verska“. Njihovi potomci, Crnogorci i Muslimani, prezivaju se danas Karišici.14

U udaljenijim planinskim krajevima čitava sela i oblasti bili su naseljeni dvovercima; pravoslavna crkva bila je trpeljiva prema svojim „šarenima“, jer je uvidela da samo na taj način može duže da ih zadrži pod svojim uticajem. Posle 1821. godine u već oslobođenim grčkim oblastima linovamvaki su odbacili svoj muslimanski ogrtač i proglasili se čistim hriščanima. Da odbace muslimansku mimikriju pokušala su – nakon hatišerifa od Gilhane (1839), koji je objavio ravnopravnost svih verskih zajednica – i neka dvoverska sela u Skopskoj Crnoj Gori izjavivši da ubuduće treba da budu smatrani za hrišćane, što je rezultiralo njihovim proterivanjem i zatočenjem u Anadoliji. Tek polovina njih ili čak manje uspela je, nakon diplomatske intervencije u Carigradu, da se vrati svojim domovima.15

Međutim, pojava dvoverstva (kriptokatolici i kriptoortodoksni) pominje se i šezdesetih godina upravo minulog veka. Susreće se naročito među Albancima, ali je ranije bilo i kriptoortodoksnih Srba (u Solunu i na maloazijskoj obali) i kriptojevreja – denme (dönme) – u Solunu.16

Kriptohrišćanstvo je cvetalo, tvrdi Skendi, na onim područjima gde je bilo bektašija (turski derviški red), a to su južna Albanija i oblasti oko Berata i Elbasana, Kosovo i Metohija (Đakovica, Prizren, Peć), Tetovo, Krit i Kipar. Bektašizam je za hrišćane ćak predstavljao prihvatljiviji oblik konverzije i povoljniji izbor od – kriptohrišćanstva.17

Na fenomen dvoverstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV, na prvom albanskom koncilu (1744), javno ga je osudio ističući da „katolicima nije nikako dopušteno prikrivati priznanje svoje hrišćanske vere, a da simuliraju muhamedanstvo“.18

Oslanjajući se na mnogobrojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane koji su se i dalje držali hrišćasnkih običaja i praznika, za nevernike i pribegavale surovim kaznama; uz ponovni čin konverzije i sklapanje braka (ukoliko su prestupnici bili oženjeni).19

Kako je to izgledalo u praksi svedoči učeni nemački protestant Št. Gerlah (1574), inače član nemačkog poslanstva u Carigradu: „Čujem da hrišćani koji su se odrekli svoje vere (renegati Christiani), koji ne žele da idu u tursku crkvu, a slobodno ispovedaju svoju religiju (takvih ima mnogo) treba da daju svakodnevno po pola aspre nekom drugom da se umesto njih moli, ili podležu kazni. No, kod onih bez doma, a naročito ako su na službi kod sultana (spahije i drugi) ne vodi se o tome toliko računa da li idu u džamiju ili ne. Ali kada porodični i drugi ljudi koji imaju sopstvene stanove ili kuće duže vremena ne učestvuju u verskim obredima i postu, izazivaju gnev svih suseda, koji traže od njih objašnjenje za takav prezir. Oni koji žive usamljenički i kod drugih, imaju više slobode te mogu lako da se opravdaju“.20

***

Poznato je da nijedna religija nije konsekventnije monoteistička od islama („nema drugog boga osim Allaha“). Otuda nema ni posrednika između čoveka i boga. Međutim, nastanak islama, uprkos ekskluzivitetu te religiije, upravo je školski primer za nastanak sinkretizma. Pri tom je naročito zanimljiva uspešna sintetizacija jevrejskog i hrišćanskog nasleđa, kao i elemenata staroarapskog paganstva (Kaba – Ćaba, na primer). Mogu se dobro razlučiti modaliteti više ili manje uspele integracije; savršeno apsorbovani elementi pored takvih koji su od strane ortodoksije „trpljeni“ kao marginalni iako su u narodnoj religiji zauzimali centralno mesto (kao hodočašćenje grobova svetitelja), da bi, opet, zbog toga izazvali purističke reakcije (kod vahabita ili vehabija, na primer).21

Poštovanje svetaca (vali, veli) bilo je uobičajeno u narodnoj veri i sufizmu (islamska mistika), dok ga je stroga ortodoksija samo trpela, a vahabiti ga strogo zabranjuju. Koreni ove, u arapskom svetu ali i u drugim islamskim zemljama veoma rasprostranjene pojave, idu do kulta lokalnih božanstava iz duboke paganske prošlosti, pri čemu su svakako i hrišćanski uticaji, ali bez primisli o mučeništvu, kao i idejni svet indijskih religija, mogli u tome imati udela. I neki antički heroji i hrišćanski sveci pretumčeni su, na taj način, u islamske svece. Svojata ih čak i više religija, islam i hrišćanstvo, a susreće se i pojava zajedničkog poštovanja. Egipćani su čak i Ozirisov grob poštovali kao večnu kuću jednog muslimanskog svetitelja.22

Muslimanski svetac nije, međutim, kanonizovan od više vlasti muslimanske zajednice; njegova svetost je rezultat glasa naroda (vox populi). Legenda o svecu ne trpi kontrolu nikakvog regularnog ispitivanja. Istovremeno, kult muslimanskih svetaca nema nikakve veze sa javnim i zvaničnim upražnjavanjem religije.

Poštovanje svetaca najčešće je povezano sa hodočašćem (ziyara). Ovakva hodočašća treba hodočasnicima da omoguće da budu pod učincima blagoslova (baraka), koji dolaze od svetaca odnosno iz njihovih grobova, relikvija i drugog, a koji se prostiru na sve oblasti života do kojih je čoveku stalo. Molitve i darivanja (sveće, jelo, čaranja) treba da pridonesu dejstvu blagoslova. Veoma je raširen običaj da se o ogradu groba ili o grane okolnog drveća vešaju komadići odeće, koje nosi hodočasnik, da bi se sve njegove brige i nevolje prenele na sveca, a nakon nekog vremena, hodočasnik bi ponovo uzimao komadiće tkanine i nosio ih kao amajliju.

Isceljenje bolesnika, oživljavanje mrtvih, telepatija, izazivanje kiše, razgovor sa životinjama i biljkama, to su čuda (karamat) koja muslimani, i ne samo oni, očekuju od svojih svetaca, a koja ovi mogu da čine zahvaljujući posebnoj božjoj milosti. Po narodnom verovanju, poseta grobovima svetaca čak ima takav značaj da može zameniti i obavezno hodočašće u Meku.23

Otuda i lokalna božanstva i dalje žive u svetiteljima čija imena su delimično nepoznata. To važi, pre svega, za kult grobova. Tako se neka hrišćanska mesta smatraju svetim i u islamu (Sveti Đorđe – Hizir Iljas). Za najraznovrsnije nevolje postoje pomoćnici; njima se daju zaveti i zavetni darovi. A to može biti zastiranje grobova svetitelja (obično leže kraj izvora, pećina ili na posebnim mestima) komadićima tkanine, paljenje sveća, čitanje određenog broja molitvi. Posebno plodno tle za kultove svetitelja su područja sa bogatom predislamskom prošlošću, kao što su severna Afrika, ali i Indija, gde mnoge grobove poštuju i Indusi i muslimani. U severnoj Africi odnosno Magrebu svetitelj se naziva marabut (od arap. murabit) i danas mu se obraćaju za pomoć u molitvi i posećuje se njegov grob. Marabut može biti patron (svetitelj zaštitnik) jedne zemlje, grada, sela, plemena. Tako je Sidi Mahriz patron Tunisa, a Mulaj Idris Fesa.24

Islam poznaje i kult relikvija. Odsečene Muhamedove dlake iz brade redovno su se sakupljale i nosile kao amulet (isto što i hamajlija), jer se verovalo da su ispunjene blagoslovom; a njegov ogrtač (hirkayi šerif) može se videti u Istanbulu i Kandaharu. Bio je relikvija već u vreme prve dve arapske dinastije – Omajada i Abasida – koji su ga nosili prilikom velikih ceremonija. Iako je navodno bio spaljen u XIII veku, za njegovo čuvanje izgrađena je 1859. godine posebna džamija u Carigradu (u kojoj se i danas nalazi). Inače, za osmansku dinastiju posedovanje Muhamedovog ogrtača i svetog bajraka bili su izvor legitimnosti, utoliko važniji ukoliko se više povećavao jaz između političke moći i verskih zahteva. Svake godine, 15. ramazana, u jednoj raskošnoj ceremoniji, sultan je svojeručno čistio ogrtač (što je trajalo sve do 1924. godine). Inače, i kult Muhamedove kose bio je deo zvanične religije u Turskoj. I otisci Muhamedovih stopa (kao i stopa njegovog zeta i četvrtog halifa Alija) – divovske udubine u stenama – pokazuju se na raznim mestima.

I grobovi svetitelja poseduju, najčešće, neke predmete koji se vezuju za zaveštača ili neku drugu važnu ličnost.25

U raznim religijama mnogi ljudi imaju potrebu za čudima. U narodnom islamu, pre svega u sufizmu, značajno mesto zauzimaju čudotvorna isceljenja i zbog toga se hodočaste grobovi svetitelja (kao Lurd i Fatima kod hrišćana).

Shodno svedočenju Kur’ana Muhamed je jasno odbio da svoje poslanje dokaže čudima, mada su kasniji izveštaji njegov život ukrasili mnogobrojnim basnoslovnim detaljima. Verovesnik je izjavio da je sam Kur’an „čudo nad čudima“, a on, pak, nije nikakav čudotvorac već samo poslanik koji poziva na pokajanje. Strogi ortodoksni vernici (kao vahabiti) smatraju svaki kult svetitelja i obmanjivanje čudima nespojivim sa pravim islamom. Ni poštovanje relikvija ni grobova svetih islam, za razliku od hrišćasnstva, nije zvanično priznao, pa i sami svetitelji uzeti su nevoljno i pod pritiskom narodne vere.26

Taj i tako „obogaćeni“ islam došao je na balkanske prostore preko Male Azije u kojoj je, kako to slikovito kazuje V. Gordlevski, izgrađen most preko provalije koja razdvaja islam od hrišćanstva.

A islamizacija Anadolije počela je uglavnom posle bitke kod Mancikerta (1071), nakon koje su pobednici, Turci Seldžuci – bili dugo u manjini u odnosu na zatečene hrišćane, Grke i Jermene. I sami Turci, pretežno nomadi (Oguzi) bili su tek nedavno i površno islamizirani tako da su sačuvali svoja centralnoazijska šamanistička sujeverja. Dolazi do mešovitih brakova i izvesne verske konfuzije. I islamizacija hrišćana, koji su prešli na stranu pobednika, bila je površna i sumnjiva. Ova neobična mešavina nacija, religija, jezika i kultura, našla je možda svoj najbolji odraz u stihovima velikog turskog pesnika Junusa Emrea (umro 1320/21, a 1991. UNESCO ga je proglasio za čoveka godine): „šta me briga za vaše spletke i vaše rajeve. Jevanđelje to sam ja, ja sam autor Kur’ana“. „Sve religije su za nas pravovaljane“ – tvrdi on, na drugom mestu.27 Ili još: „Tu i tamo odlazeći u džamiju, moje srce se tu baca ničice, moli se; katkad idući u crkvu, ono postaje sveštenik koji čita Bibliju“.

***

Jaz između hrišćana i muslimana na selu smanjivao se i bilo ga je lakše prebroditi islamom derviša (posebno bektašija),28 islamom koji je već bio razvodnjen tolerancijom paganskih turskih verovanja i običaja, a razvodnjavan je još više prihvatanjem svetih mesta – grobova, izvora, drveća – hrišćana i pagana za popularna kultna mesta. I Turci i hrišćani, naime, jednako su skloni kultu planina i izvora, što je prirodno za sve primitivne religije i njihovu vezanost za zemljoradnju. U osvojenim zemljama sveta drveta su preuzimana od strane muslimana tako što su dovedena u vezu sa nekim islamskim svetiteljem. Dodajmo da su nomadski, a i mnogi sedelački narodi, obožavali brezu, bor, smreku, mirtu, kedar, platane, veoma staro i ogromno drveće, ali i sasvim neugledno žbunje. Kraj drveća okupljaju se kada kreću na hodočašće, oko njega šetaju, kraj njega podižu tumuluse, a često, kačeći o njegove grane ili zakivajući na stabla komadiće tkanine, polažu i zakletve, proglašavaju ih svetinjama i ne seku ih.29

U ranom osmanskom periodu, na Balkanu su se tako susreli i uzajamno delovali jedno na drugo narodno hrišćanstvo obogaćeno nasledstvom paganstva i narodni islam u kojem je još punokrvno živeo turski šamanizam.30

A hrišćanstvo, pak, zajedno sa svojim paganskim elementima, nije moglo biti sasvim istisnuto već i zbog svoje dugovekovne ukorenjenosti, pa otuda među novim muslimanima-konvertitima čitav niz hrišćanskih survivala, koji će dočekati i naše vreme.

Oni su se najpre očitovali u poštovanju hrišćanskih bogomolja – crkava i manastira – kojima se nose zaveti i prilozi, a ponekad se i prisustvuje liturgiji. Tako su razvaline crkava i manastira kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica, Davidovica) posećivali, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhanđela skupljalo se stanovništvo iz čitavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana. U selu Drajčiću (Gora), tvrdi I. Jastrebov, poturčenjaci su čak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i sveće; od hrišćana su se razlikovali utoliko što se ne bi prekrstili. Zna se da je Sinan-paša Sijerčić (poginuo 1806. kod Šapca) prizidao, uz Hercegovu crkvu u Goraždu, pripratu, na grobu svoga pradede Radoslava.

I bugarski Pomaci običavali su da nose u crkvu priloge (obroci), ponajpre ulje i vosak. Često poštuju (1966) i ruševine crkava i manastira, gde uz razne ceremonije prinose i žrtve – kurban.

Maslo, ulje, novac i sveće nosili su u crkvu i valahadi. Oni su čak po potrebi i popravljali crkve, a često ih je i jedna od njihovih žena i čuvala. I kriptohrišćani na Kipru posećivali su, uz džamije, i crkve, a oni bogati (na Kritu) imali su u svojim domovima čak male tajne kapele. A kada je reč o hrišćanskim bogomoljama, treba svakako istaći da i poznate manastirske vojvode, čuvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu i Metohiji, do u najnovije vreme imaju svoje ishodište u predturskom vremenu.31

U svom izveštaju iz 1600. godine bosanski biskup Baličević potanko opisuje pobožnost naroda „prema čudotvornoj slici Gospe u franjevačkoj crkvi u Olovu, gde dolaze hodočasnici ne samo katolici i pravoslavci nego i muslimani“. I čudotvorna ikona Bogorodice u Čajniču bila je, shodno podacima s kraja XIX veka, cilj hodočašća i muslimana u Bosni i Hercegovini. Ikone su takođe čuvane i po kućama. Primitivno izrađena ikona, koja je bila u upotrebi među hrišćanima na selu, nađena je (1972) u zidu jedne muslimanske kuće u Velingradu (Rodopi), očigledno sakrivena od strane onih koji su primili islam formalno, a tajno nastavili da poštuju hrišćansku veru. I prilikom rušenja jedne stare muslimanske kuće u području Razgrada otkriven je bronzani triptih ruske izrade (s kraja XVII i početka XVIII veka), koji je serijski proizvođen i bio predviđen za masovnu domaću upotrebu.

Pol Riko (Ricaut), sekretar engleskog poslanstva u Carigradu (XVII vek) tvrdi da ti sektaši „koji čine čudnu mješavinu kršćanstva i muhamedanstva“, koji žive kao vojnici „na krajinama Ugarske“, a „svi Poturi u Bosni“ pripadaju tom verskom učenju, čitaju Jevanđelje (the Gospel) na slovenskom jeziku iako se smatraju za muslimane. Oni se trude da čitaju i Kur’an na arapskom jeziku, da ga usklade sa Jevanđeljem. Ima i drugih vesti o tome da su bosanski muslimani nabavljali Sveto pismo (štampano 1563) u prevodu istarskih protestanata na ćirilici. Na području Bosne sačuvana su dva primerka Novog zaveta – sada u posedu pravoslavne crkve – a „iskupljena iz agarenskih ruku“. Pojava Novog zaveta kod bosanskih muslimana jedan je od bogumilskih relikata, smatra M. Hadžijahić. I neki stavrioti u Trapezuntu ljubomorno su čuvali svoje hrišćanske svete knjige.

Jevanđelje je prihvatano i od strane pripadnika pojedinih derviških redova (hurufije).32

Osim crkava, tvrdi Tih. Đorđević, naši muslimani poštuju i krst. Drveni krst srpskog kneza Sv. Jovana Vladimira (ubijen 1016. godine) kao svetinju čuvaju muslimani u Crnogorskoj Krajini: „svake godine o Duhovima, muslimani zajedno sa hrišćanima rano u praskozorje nose ovaj krst na planinu Rumiju. Tu se svi mole bogu, zatim se vesele i pucaju iz pušaka“. U Bosni su neki muslimani držali u svojim žitnicama zaplenjene manastirske krstove, radi roda i berićeta, i nikako nisu hteli da ih prodaju. I na sindžiru – delu muslimanske nošnje u Drežnici – javlja se krst. A i u ostalim oblastima carstva, kako pouzdano svedoči Hasluck, muslimani su uvažavali moć krsta. U Eldžiku (Galata) kamen ukrašen krstom lečio je bolesti.

U vreme stočnih bolesti muslimanke u Bugarskoj pravile su male krstove od ebanovine i vešale ih, spolja, o štalska vrata, ili su katranom iscrtavale krstove po kapijama. Takvi krstovi se i danas (1966) mogu videti na vratima štala u bugarsko-muslimanskim selima. U Rodopima, ali i u drugim oblastima u Bugarskoj sačuvali su se muslimanski nadgrobni spomenici (XVII-XVIII vek) s izdubljenim krstom i hrišćanskim imenom pokojnika. Sačuvana su i dva nišana sa krstom u Bosni; jedan je hrišćanski, a drugi muslimanski, uz nišane sa figuralnim i nefiguralnim predstavama, kao i sa natpisima na našem jeziku. Krst se, najzad, javlja i na tepisima (berberskim i onim iz Antalje).

I život novorođenih kriptohrišćana, ali i muslimana, počinjao je ponekad sa znakom krsta odnosno krštenjem. O tajnom krštenju dece preobraćenih Evropljana u Carigradu i drugde ima vesti i na stranicama putnih dnevnika Evropljana, najčešće članova diplomatskih poslanstava. Uz obične ljude iz naroda činile su to, kako obaveštava Nemac Št. Gerlah, i žene paša. A venecijanski bailo (poslanik) iz Carigrada čak tvrdi (1579) kako turske majke uopšte smatraju da je krštenje zaštita protiv lepre, pa i sam sultan Murat III treba da je kršten, ovog puta radi zaštite od padavice. Kriptohrišćani na Kipru krštavali su i krizimali svoju decu pre muslimanskog sunećenja i, uz muslimansko ime, davali i staro, hrišćansko. I stavrioti su krštavali decu i davali im dva imena, ali su izbegavali turska imena kao Mehmed i Ali.

Godine 1624. papski vizitator Petar Masarek izvestio je u Rim da franjevci u Bosni i okolnim krajevima „krste sinove Turaka“, što znači, deca su bila najpre sunećena, pa krštena. Krštenje ovakve dece podlegalo je smrtnoj kazni, a u pitanju su, najverovatnije, bili kripotohrišćani odnosno kriptokatolici koji su, kako to navodi Masarek, u najvećem poverenju donosili svoju decu da budu katolički krštena, jer su verovali da će tako biti zaštićena od raznih bolesti i pobediti u boju. Zbog tog praznoverja nekad su čak i prisiljavali fratre na taj čin. Bosanski franjevci su se obratili i papi Urbanu VIII s molbom da im dopusti da krste muslimane, što je papa svojom bulom (iz 1625) i dopustio: „Vama (dopuštamo) da možete krstiti koju mu drago djecu kršćana, a tako i Turke i druge nevjernike“.33

***

Mnogi naši muslimani – da se ponovo vratimo Tih. Đorđeviću – pamte svoja stara krsna imena i ne propuštaju da toga dana odnesu u crkvu tamjana, zejtina i sveću. A kako svedoči jedan izveštaj iz prve polovine XIX veka, svaka familija bosanskih muslimana zadržala je takođe svoga nekadašnjeg sveca, te slavi praznike: Sv. Petra, Sv. Iliju, Sv. Đorđa. I Mrkovići kod Bara produžili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: „dočekivali su prijatelje, palili voštanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti…“ I. Jastrebov navodi (1879) da su Brođani (Gora) držali i svoje kućne slave: „lomili kolač i pri urvinama crkve pričešćivali se ovim kolačem, zalivajući ga vinom“, kada više nije bilo sveštenika u selu. U Prizrenskom Podgoru (Novo selo) muslimani su slavili Sv. Nikolu, palili sveće i kadili kuće tamjanom. Ima vesti da su i Torbeši, kao muslimani, slavili slavu.

U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata) bugarski muslimani nosili su na Đurđevdan i Sv. Iliju kolače u crkvu.

Za Gorane najveći stari praznik bio je Božić i Badnji dan. Tada se varila pšenica i mesio božični kolač u koji se stavljala „jaka para“, a devojke bi praznik provodile u pesmi i igri, gosteći se raznim poslasticama, pa i posebnim božičnim kolačem sa „jakom parom“.

U nekadašnjoj Visočkoj nahiji „u mešovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i inače na Božić dele orasi i lešnici“. Nalagao se i badnjak (Mrkovići, Raška) i na Badnji dan u kuću unosila slama (Tikveš, Raška).

Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Božića, vezivalo najmanje nasleđa iz predhrišćanskih vremena, našao je određeno mesto kod bosanskih, ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja šarenim jajima uvažavajući tako nehrišćansku stranu uskršnjeg kulta (kao izvor života jaje je igralo veliku ulogu u kultu mrtvih).

Pomaci u Rodopima obeležavali su na razne načine Uskrs (Velikden, Paskale, Červenite jeca) i Veliki petak primajući rado bojena jaja od hrišćana.

Proslavljanje, među muslimanima, čitavog niza hrišćanskih svetitelja, prilično je neujednačeno. Izuzetak čini svetkovanje Đurđevdana (Jurjeva) i Ilindana (Aliđuna), koje, nesumnjivo ima, kako to s pravom ističe M. Hadžijahić, određeni opšte muslimanski, ali i opšte bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, važili kao zaštitnici Bosne).

Đurđevdan je, u stvari, praznik oživljene prirode, kada se mnogim radnjama nastoji preneti snaga oživljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni običaji u vezi sa stokom. Jer Sv. Đorđe je takođe poznati zaštitnik sitne stoke, što pokazuje da je njegova funkcija doista stara i autentična.

Po svedočenju Jastrebova, muslimani u Prizrenu nisu radili na Đurđevdan, kao ni na Bajram; dućani u čaršiji bili su zatvoreni, priređivale su se borbe pelivana i pucalo se, uz cigansku muziku i turske pesme.

Među muslimanima u Bosni, ali i u Grčkoj, Maloj Aziji i Bliskom istoku Sv. Đorđe se proslavljao kao Hidr, Hizr, Hizir Iljas (H)edrelez. Ovaj praznik padao je 23. aprila i u Osmanskom carstvu davan mu je službeni karakter.

Ko je el-Hizr, el-Hidr (Zeleni)?

Delovanje i koncepcija Hizra bili su istovremeno tako različiti i neodređeni da se mogao zameniti bilo kojim svetiteljem, kao što je mogao da zauzme i svako slobodno mesto, dok je njegovo delovanje kao patrona prolećne vegetacije i kišonosca preporučivalo njegov kult primitivnom stočarskom i zemljoradničkom stanovništvu.

Ali, nije se ostalo samo na identifikaciji Sv. Đorđa sa Hizir Iljasom; razni heterodoksni derviši, već od XIII veka, znači od vremena osvajanja Anadolije i Rumelije, određene osobine Sv. Đorđa uveliko koriste kao sredstvo za islamsku propagandu i identifikuju ga sa šejhovima konjanicima – ratnicima.

I u muslimanskom svetkovanju Aliđuna – Ilindana – došle su do izražaja staroslovenske paganske tradicije povezane s kultom sunca, gromova i kiše. Narodni teferiči i dove (molitve) održavali su se na Aliđun često „na kakvim visovima“.

Sv. Ilija (Elias) bio je u posebnom poštovanju i kod Albanaca koji su ga, kako to svedoči Marino Bizzi (1610), zajedno slavili, pri čemu su i muslimani bili u crkvi.

S Aliđunom narodna tradicija povezuje i islamizaciju, što se ogleda naročito u izreci „Do podne Ilija, od podne Alija“.

Poput Sv. Đorđa, i Sv. Nikola se često identifikovao sa Sari Saltukom, za koga Hasluck kaže da je „lay-figure“ bektašijske propagande među hrišćanima u Rumeliji (čini se da je on preuzeo određen broj crkava posvećenih ovom svetitelju u istočnioj Turskoj i Evropi). Ime Sari Saltuka, ističe i I. Melikoff, vezano je za širenje islama među Slovenima i treba da se smatra kao simbol islamsko-hrišćanskog sinkretizma na Balkanu (u vreme kada je ovaj derviš-gazija živeo, a to je druga polovina XIII veka).

„Petrovdan je najveseliji dan muhamedanaca u Gornjoj Hercegovini“, zapisaće krajem XIX veka G. Grđić-Bjelokosić. U Sarajevskom polju muslimani „uoči Petrovdana pale lile“.

I na Pešteri i Bihoru, gde je Petrovdan zajednički praznik pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, uoči ovog praznika pale se lile, koje kao baklje nose čobani od tora do tora ili od kuće do kuće, uglavnom tamo gde se nalaze mlekare. Daruju se, pri tom, kajmakom.

I ostali hrišćanski svetitelji i praznici – Ivanjdan, Krstovdan, Mitrovdan, Sv. Varvara (vare varicu) – slave se najčešće tako što se toga dana ne radi, uz obavljanje određenih magijskih radnji.34

***

Kako su duhovni predstavnici islama reagovali na ove hrišćanske survivale među svojim vernicima?

Za razliku od visoke uleme, koja se borila za prezentiranje islama u njegovom izvornom obliku,35 deo hodža – manje obrazovanih i u zabačenijim krajevima – činili su u većoj ili manjoj meri ustupke narodnim religioznim shvatanjima. Derviši su, opet, unosili izvestan nonkonformizam i produhovljavanje u ustaljene religiozne forme i sadržaje.36 A posebno značajno mesto pripada heterodoksnom derviškom redu – bektašijama, koji su od hrišćana prihvatili ispovest sa oprostom, znamenje krsta, euharistiju i celibat.37

Tu je i čuvanje starih običaja, onih životnog ciklusa (rođenje, venčanje i smrt) u koje spadaju i duhovna srodstva (kumstvo i pobratimstvo) i agrarnih (koji su obavljani oko zemlje i stoke). U Bosni je, na primer, šišano ili striženo kumstvo bio opšti običaj bez obzira na veroispovest. „Kum odstriže bič kose kumčetu, u koji se stavi novac. Zatim se kum časti jelom i pićem i daruje“. Za razliku od verskog kuma, koji je mogao biti samo jedan, prijateljskih je moglo biti nekoliko. Srbi su okumljavali muhamedanske vernike da bi od njih imali zaštitu (što je našlo odraza u izreci „Oj Turčine, za nevolju kume“). I u području Brodareva bilo je slučajeva, sve do najnovijih dana, da pripadnik jedne verske grupe šiša dete pripadniku druge verske grupe. Šišano kumstvo našlo je odjeka i u narodnoj epici. Najviše pesama je u vezi sa hajdukom Mijatom Tomićem (verovatno u drugoj polovini XVII veka), koji je imao, više puta, šišano kumstvo kod muslimana.

O starini pobratimstva svedoče još Herodot i Tacit. Ovo veštačko orođavanje u narodu ili, kako kaže V. Čajkanović, mistično uspostavljeno krvno srodstvo, nastaje iz više razloga, pojednostavljeno rečeno, iz dva: iz ljubavi i iz nužde. A moguće su i sve kombinacije, i nema nikakvih prepreka, uključujući i verske i nacionalne. Čak su mešovite sredine predstavljale pogodno tle za razvijanje ovog običaja. Pojedini oblici pobratimstva sklapani su, pre svega, iz praktičnih razloga, a u manjini su, ipak, mađijski pobratimski odnosi.

Sam Njegoš, uprkos kanonima pravoslavne crkve, bratimi se sa hercegovačkim Ali-pašom Stočevićem. I katolički sveštenici u Albaniji bratimili su se, krvlju, sa muslimanskim bajraktarima. Pored kumstva, pobratimstvo je, sve do novijeg doba imalo veliki značaj za umir krvne osvete. I pobratimstvo je, uz kumstvo, našlo odjeka u epskoj poeziji, pa je tako janjičarski aga pobratim Kraljevića Marka.

Kod muslimanskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, ali i drugde, sačuvali su se, takođe, zemljoradnički i stočarski običaji koji se vrše bilo uz poslove oko zemlje i stoke ili, još češće, o praznicima, a u nameri da se utiče na proizvodnju. Većina ovih muslimanskih narodnih običaja vezana je za pojedine hrišćanske praznike (i to po starom kalendaru). Otuda mnoge običaje vrši u iste dane i muslimansko i hrišćansko stanovništvo. Među njima ima i takvih koji potiču još iz slovenske starine (kao onaj kada izlaze na guvno „na kolanje“).38

M. Hadžijahić s pravom ističe da se u Bosni elementi sinkretizma u islamu najevidentnije očituju u kontinuitetu kultnih mesta; u jednom, dakle, fenomenu koji se prilikom suočavanja starih i novih kultova javlja svuda u svetu, u svim civilizacijama. Ta kultna mesta bila su sledeća: visovi, stara groblja i grobljanske kapele, izvori, pećine, jezera, crkve. Kontinuitet kultnih mesta vidljiv je i po brojnim džamijama smeštenim na crkvištima odnosno crkvama pretvorenim u džamije. A kultna mesta, pak, koja bi izgubila svoju raniju funkciju, bila su najpogodnija da budu nadomeštena novim kultom. Tako su u Egiptu bogovi postali sveci, a hramovi grobovi svetaca. Praznik je ostao isti; dobio je novu sadržinu, novi smisao, ali je u kalendaru sačuvao isto mesto.39

Grob Sv. Dimitrija (u crkvi u Solunu) bio je mesto hodočašća hrišćana, a kasnije mesto lečenja muslimana. I grob Sv. Save u Mileševi poštovali su ne samo pravoslavni nego i narodi „drugoga jezika i zakona“, kao i muslimani. Narodna pesma kazuje da svecu idu na klanjanje „baš i naši Turci Osmanlije“ – jer, kažu, „ovaj svetac čuda čini“. U poštovanju kod inovernika bili su i grobovi Sv. Nauma i Sv. Klimenta u Ohridu, kao i grob Stefana Dečanskog u Dečanima; tu su naročito dolazile žene nerotkinje i umobolni. Na grobu bi se molili, darivali ga i provlačili se ispod njega (1967).40

Poznato mesto hodočašća, posebno za žene obeju vera, bila je crkva – držali su je franjevci – Sv. Ivana kod Jajca, gde su na dan ovog svetitelja isterivani đavoli.

U Luriji (Albanija) u vreme mise dovodili su muslimani bolesnike, pošto bi prethodni pokušaj izlečenja kod svojih izostao.

I bugarski Pomaci su se, u cilju izlečenja bolesnika, obraćali crkvi donoseći priloge (ulje, vosak, odeću, nakit) ili dovodeći bolesnike da prenoće u crkvi.

Cenila se i bogojavljenska vodica, pa su muslimani u crnogorskom primorju tražili od pravoslavnih malo „krštene vode“ za svoje bolesnike.41

S druge strane, hrišćani su tražili u bolesti pomoć po derviškim tekijama (obično su u pitanju hrišćanski kultovi koji su islamizirani). Kad ulaze u tekiju Hadži Bektaša (kod Kiršehira u Anadoliji) hrišćani se krste i drže je za raniji manastir Sv. Haralampija, dok u tekiji, u istoimenom selu kraj Skoplja (Aleksandrovo), posvećenoj Karadža Ahmedu (opet jedan bektašijski svetitelj koji poseduje mnoge grobove) odnosno Sv. Đorđu, hodočasnici, uz razne obrede, prinose i žrtvu (mladog ovna), a uveče pale sveće. Iako srušena (oko 1960) tekija kod Skoplja je i dalje ostala kultno mesto hodočasnika obeju vera, koji dolaze, naročito na Đurđevdan, i prinose kurbane. Inače, već u XV veku, kako svedoči jedan vizantijski izvor, hrišćani, pa često čak i sveštenici, kada su bili bolesni, zvali su emire i derviše da im čitaju molitve; u iste svrhe zvali su i Turci hrišćanske sveštenike.42

Uz molitve, hrišćani su za svoje bolesnike tražili od hodža i da im „grade amajlije i pišu zapise“. Tome su se u Kučima protivili i pravoslavni i muslimanski sveštenici, ali „ni približno nijesu uspjeli suzbiti pisanje muslimanskijeh zapisa, kao što ni muslimanske hodže nijesu uspjele odvratiti bolesnike težijeh rodova bolesti od prilaženja hrišćanskim svetiteljima, osobito Svetom Vasiliju Ostroškome“.

Krajem XVI veka, po svedočenju jednog anonimnog autora, većina potura (misli se na islamizirane Slovene-seljake u Bosni) nosila je „dvostruke zapise; jedan od popa, drugi od hodže“. „Zapise od različitijeh bolesti, a i od drugijeh zala – kaže Vuk Stef. Karadžić – zapisuju gđešto i naši ljudi, ali najviše turske hodže“.

Po opštem verovanju, koje potiče iz prastarih vremena, postoje ljudi (a i životinje) urokljivih očiju, koji mogu ljudima, ali i životinjama, pa i stvarima, doneti bolest i štetu, a hamajlije odnosno talismani ili amuleti trebalo je da ih zaštite od toga zla. Hamajlija se, u stvari, smatra kao najmoćnija zaštita od uroka. Inače, islamska teologija podnosi upotrebu hamajlija i one su obično delo derviša. Tih. Đorđević podelio ih je na narodne, hrišćanske i islamske. Ove poslednje još na narodne islamske hamajlije, verske islamske hamajlije i kombinovane hamajlije.

Uz hamajliju, veoma uspešno štiti od uroka ako se nakon svake pohvalne reči kaže mašalah,43 što se čini do današnjeg dana.44

Upotreba talismana, hamajlija, zapisa bila je raširena u islamskim zemljama i na balkanskim prostorima; najviše su ih nosili muslimani vršeći jak uticaj, u tom smislu, i na hrišćane.45

***

Među osobenosti islama – u domenu ljudske ishrane – spada potpuna zabrana alkoholnih pića, kao i jedenje svinjskog mesa.

Kur’an – izvor prvog reda – tu je nedvosmislen: „O vjernici, zaista su vino (alkoholna pića), kockanje, kipovi, strelice (za gatanje) nečista djela šejtanova klonite se toga da biste se spasili“. Pa dalje: „Zaista vam je Allah zabranio (jesti) lešinu, krv, svinjsko meso i ono što je zaklano u nečije drugo ime osim (imena) Božjeg (misli se na uginule životinje ili one koje je rastrgnula neka divlja zver), a tko bude prisiljen (jesti), ne tražeći i ne prelazeći (granice dozvoljenog), nema mu grijeha. Bog oprašta i milostiv je“.46

Ove zabrane dopunjene su predanjem (hadis) odnosno izrekama i postupcima poslanika Muhameda i njegovih drugova (ashaba). Najpre, zabrana se odnosi ne samo na vino (hamr), već na sva opojna pića (kao, primerice, prevreli sok od urme). A kazna za konzumiranje alkohola kretala se od četrdeset udaraca štapom do smrtne kazne. Čak i trgovina alkoholom bila je strogo zabranjena. Zabrana alkohola postala je, tako, obeležje muslimanskog društva. Tradicija dopunjuje i propise o ishrani muslimana zabranjujući sve one četvoronošce koji svoju žrtvu kidaju zubima, ptice koje love kandžama i sve insekte.47

Zabrana pijenja vina – iako jednodušno prihvaćena – dovela je do razmimoilaženja pravnih škola (kojih u ortodoksnom islamu ima četiri). Rasprava počinje pitanjem: Šta je, zapravo, vino? U vreme Kur’anske objave zabrane vino se uveliko pravilo od datula. Halifi Omaru pripisuje se hutba (verska propoved petkom): „Kur’an je zabranio vino: ono se radi od pet vrsta plodova: grožđa, datula, meda, pšenice i ječma“. Ostaje pitanje da li su zabranjena i pića koja se prave od grožđa, ali na drugačiji način. Postoje, na primer, neke vrste sirupa.

Sok od grožđa koji se priprema gnječenjem smatra se vinom. U vezi sa alkoholom uopšte iskrslo je još jedno važno pitanje: da li ga treba tretirati kao vino ili ne. Sve pravne škole (osim hanefijske) odgovorile su potvrdno, pa se tako zabrana koja se odnosi na vino proširila i na ostala alkoholna pića. Dopuštena su bila sva slatka, neprevrela pića. Dopušta se i sok od grožđa, ako kuvanjem ispare dve trećine tekućine (tzv. muselez). B. Georgijević (XVI vek) kaže da se u Turskoj jedno piće „pravi od onog kuvanog soka, što se zove pekmez, koji je napravljen od šire i ono po ukusu i za oko izgleda kao med, a razvodni se i daje se za piće robovima“.48

Rakiju (arak), pak, Arapi poznaju tek od XIII veka.

Pohvala vinu, tako česta u predislamskoj poeziji, i kasnije jedna je od omiljenih tema muslimanskog pesništva (tzv. vinske pesme, hamriyyat). Vino ima i posebno mesto u književnim delima mistika, u kojima je simbol ekstatičkog zanosa, dok se za pesme o vinu i ljubavi najpoznatijeg persijskog pesnika Hafiza (XIV vek) ne može reći da li one imaju tek metaforičko značenje ili ne.

U različitim epohama vladari su imali veoma ambivalentan odnos prema zabrani vina. Stroge mere ranog islama zamenila je visoka tolerancija Omajada, da bi Abasidi ponovo pribegli rigidnim merama i protiv vinogradarstva i trgovine vinom uništavajući ne samo vino nego i sve ono što je bilo u vezi sa njim.49

U zvaničnim osmanskim popisima stanovništva (tzv. defterima) beleže se prihodi od šire (mošta) i vina, koje su proizvodili i prodavali hrišćani. A pijani se, shodno zakonu (kanunu) kažnjavaju batinanjem, uz plaćanje i novčane kazne.50 I u Osmanskom carstvu se menjao zvanični odnos prema vinu; zabrane su bile češće, kao i u ranijem periodu, u nemirnim i kriznim vremenima, pa javno pijenje vina ponekad nije bilo dozvoljeno čak ni nemuslimanima. U vreme vladavine Sulejmana Zakonodavca (1520-1566) bila je zabranjena i javna prodaja vina. Sulejmanov sin, sultan Selim II, bio je, međutim, velika pijanica, a čuvena su i opijanja janjičara kojma se, kako to svedoči jedan evropski putnik iz XVI veka, moralo gledati kroz prste. Pilo se i po tekijama heterodoksnih derviša, pre svega bektašija, a ritualnu upotrebu alkohola praktikovale su sve alevije (vrsta šiita) nezavisno od etničke sredine u kojoj su živeli. Sa vinomn se susreće, na svojim putovanjima po prostranom carstvu i čuveni svetski putnik Evlija Čelebija.

U Sarajevu se pio muselez („nevareno vino“, koje se pravilo od grožđa, uz dodatak raznih mirođija), a kao specijalitete od pića navodi gorušicu – hardaliju (mošt u koji je stavljana gorušica odnosno neka vrsta poluprevelog dezertnog vina) i ramazaniju (pravi se od grožđa i „s nogu obara čovjeka“). Bilo je to prijatno piće koje je čoveka jačalo za molitvu. Onaj, međutim, dodaje Evlija, koji pije pravo vino (šarab), nesrećnik je koga stanovnici ovog grada izbegavaju i preziru. U Banjaluci specijalitet je bila pelonija (možda isto što i hardalija, ali s dodatkom pelina, ili je to bila medovina začinjena pelinom ili, pak, medovina pravljena od pelinovog meda). Nešto ranije, francuski putnik Žedoen (Gedoyn) nalazi u Sarajevu „izvrsna vina“. Dva veka kasnije, međutim, francuski putnici su začuđeni odsustvom vina u Bosni, koje je bilo zamenjeno drugim pićem – šljivovicom („malo ugodnom za piće“), a koju muslimani piju „bez imalo grižnje savesti“.

Sarajevski hroničar XVIII veka, Mula Mustafa Bašeskija, pominje u Sarajevu dvadesetak mehana, a kaže da ima i veoma mnogo pijanica, od kojih su neki mnogo pili i bili uvek pijani. Od čega? Imenom samo nekoliko puta navodi rakiju, koju su muslimani čak i prodavali. Konzumiranje alkohola našlo je odjeka i u pesmi, narodnoj i umetničkoj („Vino piju age Sarajlije, / Na Ilidži pokraj Željeznice“). A pojedinci, pak, koji su pili rakiju verovali su da se na nju ne odnose šerijatsko-pravni propisi o zabrani; drugim rečima, polazili su od leksičkih značenja pojedinih Kur’anskih ajeta. Po mišljenju M. Mujića, među muslimanskim stanovništvom Bosne i Hercegovine izgleda da se najviše trošila jedna vrsta medovine.

Drugujući s bektašijama u Skoplju (1925) Drag. Lapčević kaže da oni javno i sasvim „serbez bektaše“ – tj. jedu domuzinu (svinjetinu) i piju vino. Na slavama crnogorskih preobraćenika pili su se i vino i rakija. I muslimani u dvoverskim šiptarskim zadrugama u Metohiji dugo su pili rakiju „iz ljubavi prema svojim rođacima katolicima“.51

Očigledan je, kako se vidi, napor muslimana (i novih muslimana) da sitnim lukavstvima, preimenovanjem odnosno eufemizmima, dodavanjem vinu raznih mirođija, kuvanjem – nastave sa konzumiranjem alkoholnih pića na koja su bili navikli i koja im je obično štedro nudila okolna priroda. Tako Džem sultan (sin Mehmeda Osvajača) začinjeno vino ne smatra vinom i pije ga bez zazora, dok ono nezačinjeno odbija da pije. I na mogulskom dvoru u Indiji vinu su se dodavali začin, opijum i rakija, pa i više puta destilisani sok od šećerne trske.52

Za razliku od alkoholnih pića (vina), mnogi muslimani zaista osećaju odvratnost prema svinjskom mesu – divlja svinja im, inače, nije zabranjena53 – tabuisano još u predislamskom vremenu.

Problem je, međutim, postojao kod preobraćenika na islam budući da su se oni veoma teško odricali dotadašnjih navika. Anonim iz 1585. kaže da „svinjarije neće napustiti Poturi / Pa kada bi u dženet, a ne u kabu unišli“. Poturi, a to su za ovog autora (nebosanca) ona prosta masa seljaka u Bosni, koji se nisu mogli otresti nekih starih verskih običaja „ostajući u pustinji nevjerstva“. Čak im prebacuje da njihov pilav nije bio od pirinča već od kupusa (najgrubljeg jela).

„Kroz svu Albaniju ima priča – kaže austrijski konzul J. Han – kako hrišćanska Lurjanka u istome loncu kuva ovčije i svinjsko meso, pa pri ručku sebi obrče krmeće, a mužu ovčije meso“. Jedno od imena koja su na Kipru davana kriptohrišćanima bilo je i Lardokophtedi (lard cutters).

Uz nove muslimane bezmalo redovno ide sumnjičenje da konzumiraju svinjsko meso ili bar da još čuvaju na tavanima slavske lonce u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o svečanostima. S druge strane, bektašije su javno „mezetile domuzinu“. Zanimljivo je da su i u nekim bugarskim selima Cigani muslimani – kao i hrišćani – na Badnje veče kadili i jeli svinjsku glavu.54

Pada u oči da proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hrišćansko obeležje ima opet svoj koren u prethrišćanskim, znači, paganskim kultovima (slava, Božić, Đurđevdan i drugi). Ili, kako to kaže Hasluck, reč je o primitivnim slojevima religije koji su preživeli u vidu sujeverja među hrišćanima, ne manje među muslimanima. Pa je tako krštenje „turske dece“, navodno i mnogih Turaka, čak i samih sultana, imalo za njihove roditelje samo apotropejsko dejstvo, drugim rečima, da ih zaštite od lepre, padavice ili nekog drugog zla (pa i „mirisa“). Istoj svrsi služili su i krst, ikone, bogojavljenska vodica, traženje pomoći od svetitelja, zapisa i kumova inovernika. Dok je na hrišćanskoj strani zaštitu detetu trebalo da osigura nadevanje turskog imena („strašno ime“).

Inače, sudelovanje u mnogim hrišćanskim praznovericama svakako je nastalo, smatra Hasluck, zbog prisilne intimnosti hrišćanskih i muslimanskih žena, naročito usled mešovitih brakova i uvođenja hrišćanki u harem.

Završimo jednom kratkom pričom sa Kipra u koju je Grk utkao osećaj nade da će preživeti samo uz kompromis. „Bog je stvorio – kaže se tu – sve vrste drveća u šumi. Vetar je duvao i drveće se povijalo i krivilo, sve osim smreke, koja je ostala uspravna. Bog reče: „Zašto se ne savijaš pod mojim vetrom kao ostalo drveće? Budi uspravna ako želiš, ali ako se polomiš… ti nikad nećeš moći da rađaš nove izdanke, prelom će biti koban. I tako i bi, slomljena smreka se osušila, a ostalo drveće se oporavilo“. Kriptohrišćanstvo, stvoreno iz instinkta da se nacionalno obeležje sačuva, bilo je jedini način da se ne doživi sudbina smreke.“

Izmenjen i dopunjen tekst iz Republike 282-283. 1-30. april 2002.

Peščanik.net, 08.10.2015.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com
Mr. Majevica

avatar

Number of posts : 14526
Peпyтaциja : 24
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Alahovi hrišćani   Čet 27 Jul - 0:52

Al. Matkovski, “Islamizacijata kako metod na pacifikacija na Debarsiot kraj”, Bigorski naučno-kulturni sobiri, 1971. Skopje 1973, 230-231.
St. Skendi, “Crypto-Chrisytianity in the Balkan Area under the Ottomans”, Slavic review XXVI, Baltimore 1967. 246.
B. Bennasar – L. Bennasar, Les Chretiens d Allah, L histoire extraordinaire des renegats XVIe – XVIIe siecles, Paris 1994.
A. Željazkova, Razprostranenie na isljama v zapadno-balkanskite zemi pod osmanska vlast XV-XVIII vek, Sofija 1990, 32-33. Otuda se, možda, nakon rekonkiste (1492) tu javlja kriptoislam.
Skendi, n. d., 242; Rad. Samardžić, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika XV-XVII vek, Beograd 1961, 119-120.
P. Bartl, “Kryptochristentum und Formen des religioesen Syncretismus in Albanien”, Grazer und muenchener Balkanologische Studien, Muenchen 1967, 118.
F. W. Hasluck, Christianity and Islam under the Sultans, 1, 2, New York 1973, 469-474. I tridesetih godina minulog veka zabeleženi su na Pontu i u Grčkoj (L. Masignon, Annuaire du monde musulman statique, historique serial et econimique, Paris 1955, 411, 176.
Skendi, n. d., 230, 239, 245-246. Poluhrišćanima su nazivani i Pomaci u Bugarskoj (St. Rajčevski, Balgarite mohamedani, Sofija 1998, 60).
Hasluck, n. d., 474. nap. 2.
J. Radonić, Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka, SAN, Beograd, 1950, 570.
At. Urošević, “Gornja Morava i Izmornik”, Naselja 28, Beograd 1935, 111-113, 213.
M. Filipović, “Različita etnoločka građa”, SEZb LXXX, Beograd 1967, 96.
P. Ž. Petrović, Raška, antropogeografska proučavanja, 1, Beograd 1984, 216-217.
E. Mušović, Etnički procesi i etnička struktura stanovništva Novog Pazara, Beograd 1979, 196.
Str. Dimitrov, “Skritoto hristijaanstvo i isljamizacionite procesi v osmanskata država”, Istoričeski preged XLIII, 3, Sofija 1987, 22-23; Skendi, n. d., 238; Urošević, “Gornja Morava i Izmornik”, 112-113. Većina stavriota javno se vratila hrišćanstvu oko 1860. godine (Hasluck, n. d., 470).
M. Filipović, “Volksglauben auf dem Balkan, Einige Betrachtungen”, Suedostforschungen 19, Muenchen 1960. 243-244.
Skendi, n. d., 244-245.
E. Mušović, Muslimani Crne Gore od pada Zete (1499), Novi Pazar 1997, 89.
E. Grozdanova, Balgarska narodnost prez XVII vek, demografsko izsledvane, Sofija 1989, 582-584; M. Hadžijahić, “Sinkretistički elementi u islamu u BiH”, POF, 28-29, 1980, 302-303.
St. Gerlah, Dnevnik na edno patuvane do Osmanskata Portta v Carigrad, Sofija 1976, 64.
R. J. Zwi-Werblowsky, “Synkretismus in der Religionsgeschichte”, Syncretismus in den Religionen Zentralasiens, Wiesbaden 1987, 2-3.
I. Goldziher, “Aus dem mohammedanischen Heiligenkultus in Aegypten”, Gesammelte Schriften V, Hildesheim 1973, 112.
E. Gellner, Contriibutions of Liberty, London 1996, 18; Lexikon der arabischen Welt, Amsterdam 1959, 1966, 427-428, 602; Lexikon arabische Welt, Wiesbaden 1994, 272; Kl. Kreiser-R. Wielanat, Lexikon der islamischen Welt, Stuttgart-Berlin-Koeln 1992; N. Smailagić, Leksikon islama, red. D. Tanasković, Sarajevo 1990, 570; A. Schimmel, Der Islam, Eine Einfuehrung, Stuttgart 1991, 110-111; I. Goldziher, “Le culte des saints chez les musulmans”, Gesammelte Schriften VI, Hildesheim 1963, 73, 89.
Schimmel, “Der Islam”, 110-11; I. Thoraval, Lexikon der islamischen Kultur, herausgegeben und uebersetzt von L. Hagemann und Oliver Lellek, Darmstadt 1999, 214-215.
Schimmel, “Der Islam”, 111-112. J. Wellhausen, Reste arabischen Heidentums, zweiter Ausgabe, Berlin-Leipzig 1927, 140; Lexikon arabische Welt, 127; Kl. Kreiser, Istanbul, Ein historisch-literarisches Stadtfuehrer, Muenchen Beck, 2001, 101; R. Kriess-H. H. Kriss, Volksglaube im Bereich des Islam, 1, Walfahrtswesen und Heiligenvere Heiligenverehrung, Wiesbaden 1980, 330-331.
Ch. Panati, Populares Lexikon religioeser Brauche und Gegenstande von Altar bis Yin und Yang, Muenchen-Zuerich 1999, 54, 318.
Pa i u Kur’anu čitamo: “I raspravljajte s pristalicama knjige (Tevrata i Indžila) samo na najljepši način, osim s njihovim nasilnicima. I recite: “Mi vjerujemo ono što je objavljeno nama i (što je) objavljeno vama. I naš Bog i vaš Bog je jedan i mi smo Mu pokorni” (Kur an, 29, 46).
Za Ž. P. Rua bektašizam je pokret veoma značajan za preživele forme starih verovanja i rituala (Religija Turaka i Mongola, Beograd – Sr. Karlovci 2002, 43, nap. 17).
Hasluck, n. d., 111; Wellhausen, n. d., 104-105; Ru, n. d., 202.
Željazkova, n. d., 146.
P. Vlahović, Brodarevo i njegova okolina, etnološka rasprava, Beograd 1968, 175; I. Jastrebov, “Stara Serbija i Albanija”, Spomenik SKA XLI, Beograd 1904, 77; S. Hadži Kosanović, “Crte iz Bosne”, Glasnik SUD 69, 1889, 256; Chr. Vakarelski, “Altertuemliche Elemente und Kultur der bulgarischen Mohammedaner”, Zeitschrift fuer Balkanologie IV, Wiesbaden 1966, 159-160; Skendi, n. d., 230, 233.
D. Mandić, Bosna i Hercegovina, povijesno-kritična istraživanja, III, Etnička povijest, 2 izd. Toronto-Zuerich-Roma 1982, 281; Hadži Kosanović, n. d., 254; Dimitrov, n. d., 22; Al. Solovjev, “Engleski izvještaj XVII vijeka o bosanskim Poturima”, GZMS VII 1952, 105-106; M. Hadžijahić, “O vezama islamiziranih bogumila s hrvatskim i slavonskim protestantima”, HZ XXIX-XXX, Zagreb 1976/77, 127-132; Hasluck, n. d., 470; M. Balivet, “Chretiens secrets et martyrs christique en islam turc quelque cas a travers les textes (XIIIe-XVIIe siecles), Islamochristiana 16, 1990, 106. Inače, Jevanđelje (Indžil) je prevedeno na arapski, s grčkog, sirijskog i koptskog jezika, veoma rano, najverovatnije s početka IX veka. Prema Kur’anu Indžil je knjiga koja je objavljena Isusu (Isa) i mnogim čudima, izrekama i idejama, koje su pripisivane Muhamedu, trag vodi do Jevanđelja. Reč je o četiri Jevanđelja pod kojima se obično podrazumeva čitav Novi zavet (Smailagić, n. d., 272-273).
Tih. Đorđević, “Preislamski ostaci među jugoslovenskim muslimanima”, Naš narodni život 6, Beograd 1932, 48-49; S. Bajić, “Muslimanska narodna nošnja u Drežnici”,GZMS 38, 1983, 137; Hasluck, n. d., 30-31, 230; Vakarelski, n. d., 160-161; Grozdanova, n. d., 580; Gerlah, n. d., 149, 162; Mandić, n. d., 280-281.
Đorđević, “Preislamski ostaci”, 31-38; Jastrebov, Podatci za istoriju srpske crkve, Beograd 1879, 141, 88; Filipović, “Različita”, 97, 267; M. Filipović, “Život i običaji narodni u Visočkoj nahiji”, SEZb LXI, Beograd 1949, 344, 139, 130; Rajčevski, n. d., 36, 132, 109; M. Lutovac, “Gora i Opolje”, Naselja 35, Beograd 1955, 43; Petrović, n. d., 217; M. M. Š. Bašeskija, Ljetopis (1746.1904), Sarajevo 1968, 197;V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd, 1973 228-233, Hadžijahić, “Sinkretistički elementi”, 326, 318-321; M. Filipović, “Uskrs kod muslimana”, Hrišćansko delo god. IV, sv. 2, Sarajevo 1938, 128-131; Vakarelski, n. d., 167; Srpski mitološki rečnik, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 1998, 169-170; Hasluck, n. d.,19-321, 329-331; Y. Ocak, “XIII-XV. Yuzyillarda Anadolu da Turk-hiiristiyan dini etkilešimler ve Aya Yorgi (Saint Georges) Kultu”, Belleten LV, 214, Ankara 1991, 670; I. A. Omar, “Khidr in the Islamic Tradition”, The Muslim World LXXXIII, 3-4, 1993, 279-291; I. Melikoff, “Qui etait Sari Saltuk? quelques remarques sur les manuscrits du Saltukname”, Studis in Ottoman History in Honour of Professor V. L. Menage, edit. by Colin Hywood and Colin Imber, Istanbul 1994, 231-238; E. Mušović, “O nekim zajedničkim običajima muslimanskog i pravoslavnog stanovništva Pešteri i Bihora”, GEM 43, Beograd 1979, 236.
U jednoj fetvi čuvenog šejhulislama Abu Su uda (umro 1574) proglašavaju se nevernicima svi oni koji proslavljaju Božić, Đurđevdan i slične svetkovine obeležavajući to odmorom i odlaskom na izlete, pripremanjem više jela i sl. Koje su sankcije? “Potrebno je da obnove vjerovanje i da obnove brak i da se pokaju. To je nevaljalo stanje. Da Bog sačuva” Hadžijahić, “Sinkretistički elementi”, 302).
Hadžijahić, “Snnkretistički elementi”, 301, 303, nqp. 4, 2.
Kreiser-Wielanat, n. d., 54.
Veoma detaljno: O. Zirojević, Islamizacija na južnoslovenskom prostoru, Dvoverje, Beograd 2003, 47-58.
Hadžijahić, “Simkretistički elementi”, 304-309.
Lexikon der arabischen Welt, 427-428, 602; Lexikon arabische Welt, 272; Kreiser-Wielanat, n. d., 121-122; Smailagić, n. d., 570; Goldziher, Le culte, 89; Hasluck, n. d., 16; O. Zirojević, “ Sveti Sava i naši muslimani”, Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa Sveti Sava u srpskoj istorijhi i tradiciji, SANU, Beograd 1998, 434; R. Filipović-Fabijanić, “Vjerovanje u kurativnu moć kultnih grobova”, GZMS XXXIII, 1979, 60 -61.
Hadži Kosanović, n. d., 254; R. Kriss-H. Kriss, n. d., 338; Bartl, n. d., 126; Vakarelski, n. d., 159-161; Đorđević, “Preislamski ostaci”, 49, 44.
Hasluck, n. d., 75-97; Kriss -Kriss Heinrich, n. d., 336-337; Al. Popović, “Le derviches balkaniques hier et aujourd hui”, Analecta issiana IX, Istanbul 1994, 70-71.
Arap. “ono što bog hoće (to i biva), tj. sve zavisi o volji božjoj” (A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Svjetlost Sarajevo 1965, 448).
Đorđević, “Preislamski ostaci”, 54-55, 45; M. Handžić, “Jedan prilog povijesti prvih dana širenja islama u Bosni i Hercegovini”, Narodna uzdanica VI, Sarajevo 1938, 41; Tih. Đorđević, “Zle oči u verovanju Južnih Slovena”, SEZb LIII, Život i običaji narodni 23, Beograd 1938, 5, 167-295, 159-160; Kreiser, Lexikon, 17; Smailagić, n. d., 235-236.
Filipović, “Volksglauben auf dem Balkan”, 251.
Kur’an, 5, 93; 2, 173.
Lexikon arabische Welt, 37; Wensinck, “Wine in Islam”, The Moslem World XVIII, Cairo 1928, New York 1966, 367; T. P. Hughes, Lexikon des Islam, Wiesbaden 1995, 560.
B. Georgijević, Moje robovanje i običaji Turaka, Skoplje 1924, 33.
Smailagić, n. d., 664-666; Lexikon arabische Welt, 37; Lexikon der arabischen Welt, 142-143; Kreiser-Wielanat, n. d., 284-285.
Detaljno o kažnjavanju: M. Mujić, “Prilog proučavanju uživanja alkoholnih pića u Bosni i Hercegovini pod osmanskom vlašću”, POF V, 1955, 297-298.
Lj. Mikov, “Pienjeto alkohol kaj alevite vo Bugarija”, Etnolog 7-8, Skopje 1997. 184-185; Evlija Čelebi, Putopis odlomci o jugoslavenskim zemljama, predgovor, uvod i komentar H. Šabanović, Sarajevo 1967, 119, 214; A. Lakišić, Bosanski kuhar, tradicionalno kulinarstvo u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1975, 307-309; M. Šamić, Francuski putnici u Bosni na pragu XIX stoljeća i njihovi utisci o njoj, Sarajevo 1966, 271, 33; Dr. Lapčević, O našim muslimanima, sociološke i etnografske beleške; Beograd, 1925, 27; Đorđević, “Preislamski ostaci”, 38; M. Barjaktarović, “Dvovjerske šiptarske zadruge u Metohiji”, SAN Zbornik radova IV, Etnografski institut 1, Beograd 1950, 205; Lexikon arabische Welt, 37; Bašeskija, n. d., passim; Mujić, n. d., 290-295.
A. Schimmel, Im Reich des Grossmoguln, Geschichte, Kunst, Kultur, Muenchen 2000, 235-242. Zanimljivo je da su neki islamski pravnici našli i u kafi (koja se javlja od XV veka) analgiju za vino, pa je i ona u XVI i XVII veku često potpadala pod udar sultanskih zabrana. Kur’anska zabrana pijenja vina doprinela je, međutim, širenju kafe, pa je tako islamski Orijent našao u kafani – u kojoj će se kasnije piti i čaj (u Novom Pazaru postoje kafečajdžinice) zamenu za krčmu (Lexikon arabische Welt, 314; G. Jacob, Altarabisches Beduinenleben, nach den Quellen geschildert, Berlin 1897, 109; Encyclopaedia Iranica, V, Costa Mesa, California 1992, 893).
Jedna od narodnih islamskih hamajlija su i “zubi od divljeg vepra (domuz diši), sastavljena po dva u vidu polumeseca i pričvršćena u korenu okovom od srebra, meću se konjima na prsa” ( Đorđević, “Zle oči”, 255).
Kreiser-Wielanat, n. d., 252; Lexikon arabische Welt, 209; Handžić, n. d., 229-245; Skendi, n. d., 230; J. G. Han, Putovanje kroz porečinu Drima i Vardara, prev. Mih. N. Ilić, Beograd 1876, 137, nap. 2; Petrović, n. d., 217; D. Marinov, Narodna vjara i religiozni narodni običai, vtoro fototipno izdanie, Sofija 1994, 462.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com
 
Alahovi hrišćani
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Hayкa, кyлтypa, yмjeтнocт, cпopт :: Peлигиja, филoзoфиja, иcтopиja-
Skoči na: