MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Delite | 
 

 Меша Селимовић: Окрвављена Јабланица

Ići dole 
AutorPoruka
Mr. Majevica

avatar

Number of posts : 14520
Peпyтaциja : 24
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Меша Селимовић: Окрвављена Јабланица   Sub 17 Mar - 17:25

ТРАГОМ ЗАПИСА МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА, ОБЈАВЉЕНОГ РАТНЕ 1944. ГОДИНЕ
(текст прузет са: http://www.pecat.co.rs/2018/01/zapis-koji-je-sucelio-mesu-selimovica-i-aliju-izetbegovica/#respond)

Сведочење о злочину који је нацистичка СС Ханџар дивизија починила у српском селу Јабланици на Мајевици кључ је за разумевања рата 1992–1995. године



Запис Меше Селимовића „Окрвављена Јабланица“ oд 25. априла 1944. године сведочи о злочину у једном српском селу на планини Мајевици у североисточној Босни. Злочине је починила нацистичка СС Ханџар дивизија у којој су, као добровољци, у немачким униформама, под немачком командом, ратовали босански муслимани. Врло је могуће да се међу муслиманским нацистима тада на Мајевици налазио и Алија Изетбеговић за кога је „Њујорк тајмс“ 2003. тврдио да је био војник Ханџар дивизије.

Ово сведочење, којим је Селимовић започео свој књижевни рад, обелодањено је затим у партизанском ратном гласилу „Фронт слободе“, који је излазио на слободној територији. Због своје упечатљивости, документарности, Селимовићев запис се издваја од сличних сведочења. Овај кратки опис једног страшног догађаја указује на сав усуд простора на којима живе и на којима су живели Срби. Оваквих догађаја на Мајевици и њеној околини било је у време турскога ропства, али и током Првог светског рата. Овакве сцене поновиле су се у последњем рату 15. маја 1992. године, када је у центру Тузле мучки нападнута и спаљена колона возила у којима су били војници Југословенске народне армије, углавном Срби резервисти из тузланске околине. У свим оваквим причама које су се вековима понављале исте су биле жртве и исти џелати.

Злочин у мајевичком селу Јабланица само је један од злочина Ханџар дивизије које је ова јединица починила у Срему, широм Семберије и источне Босне. Оваквих злочина, које су чинили муслимани у усташким и домобранским униформама, било је у то време у целој Босни и Херцеговини. Ова Селимовићева ратна репортажа помаже да се разумеју узроци и последице верско-грађанског рата у БиХ који се водио од 1992. до 1995, али и збивања која су уследила и после овог рата, као и предвиђање будућих догађаја. Босански муслимани били су уверени да ће им Хитлер поклонити муслиманску државу, али да претходно морају уклонити босанско-херцеговачке Србе који представљају највећу препреку за стварање такве државе. Са тим истим осећањем и истим циљем, предвођени Алијом Изетбеговићем и Странком демократске акције, кренули су у рат 1992–1995. године. Уместо савезника из Другог светског рата, Хитлерове Немачке, поуздали су се у новог савезника Сједињене Америчке Државе.

Војник Ханџар дивизије Алија Изетбеговић, који је водио муслимане у рату 1992–1995, као и његов син Бакир Изетбеговић, члан босанскохерцеговачког трочланог Председништва и првак Странке демократске акције, заступници су идеологије осмишљене у „Меморандуму народног одбора“, који су почетком новембра 1942. сачинили муслимански прваци у Сарајеву, тада лојални Анти Павелићу и Независној Држави Хрватској. Меморандум су упутили вођи Трећег рајха Адолфу Хитлеру, тражећи од њега да у оквиру НДХ створи посебну административну јединицу „Жупу Босну“ са центром у Сарајеву. Поред тога муслимански прваци тражили су тада од Хитлера дозволу за покретање нацистичке партије, по узору на тадашњу немачку владајућу партију, али и да формирају своју војску којим би командовали Немци.

На идеологији изложеној у Меморандуму створене су и две муслиманске добровољачке нацистичке дивизије. Прво је формиран Добровољачки одјел народног устанка, познатији као Домодо дивизија, са седиштем у Тузли. Основао ју је Тузлак Мухамед Хаџиефендић, бивши подофицир аустроугарске војске и резервни мајор бивше југословенске војске, који се сликао у униформи немачких официра. Војници ове јединице, пре него што су касније приступили 13. СС дивизији, познатој као Ханџар дивизија, окрвавили су руке српском крвљу. Муслимани су добровољно ступали у Ханџар дивизију, официри су им били Немци, носили су немачке униформе.



СС Ханџар дивизија Алија Изетбеговић стоји десно
Идеологију којом је, борећи се у Ханџар дивизији, био надахнут, Алија Изетбеговић је касније разрађивао, дограђивао, а затим је изложио у програмском делу „Исламска декларација“. На тој идеологији створена је Странка демократске акције. Искуства која су преузета из искустава ратника Ханџар дивизије била су стратешка и идеолошка основа на којој је формирана такозвана Армија Босне и Херцеговине.

Муслиманска аутономашка идеологија, саопштена у „Меморандуму народног одбора“ који се нашао на Хитлеровом столу, разрађивана је крајем 20. века и прилагођавана новом времену, и на основу ње је развијена идеологија Странке демократске акције. Један од главних програмских задатака ове странке било је стварање бошњачког или босанског језика и бошњачке или босанске књижевности. У бошњачку књижевност увршћено је и књижевно дело Меше Селимовића. Изједначено је и стављено у исту торбу са делом Алије Изетбеговића.

Писац Меша Селимовић и „отац“ бошњачке нације Алија Изетбеговић припадници су два непомирљива и супротстављена света. Заједничко им је једино то што обојица потичу из североисточне Босне, Селимовић је рођен у Тузли, а Изетбеговић у Босанском Шамцу и што су њихове породице исповедале муслиманску веру. Селимовић потиче из породице која је с љубављу чувала породично предање о свом српском, херцеговачком пореклу. Његов отац Алија говорио је за себе да је Србин, српско национално осећање пренео је и на своју децу. То осећање довело је Мешу Селимовића у Београд где је у јесен 1929. године уписао студије на Београдском универзитету. Током Другог светског рата, као и његова браћа и сестре, припадао је антифашистичком, партизанском покрету.


Poslednji izmenio Mr. Majevica dana Sub 17 Mar - 17:26, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com
Mr. Majevica

avatar

Number of posts : 14520
Peпyтaциja : 24
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Меша Селимовић: Окрвављена Јабланица   Sub 17 Mar - 17:25

Алија Изетбеговић, за разлику од Селимовића, није босански старинац. Потомак је мухаџирске (избегличке, досељеничке) породице која се у Босански Шамац доселила из Београда, из обреновићке Србије. Изетбеговићеви преци су се могли доселити у Београд после 1813. године, након пропасти Првог српског устанка. Ту су добили поседе, њихова је била и Ада Циганлија. Пошто је обреновићка Србија хатишерифом из 1830. добила самосталност, муслиманске породице, не желећи да живе у хришћанској држави, масовно су се исељавале, а међу исељеницима били су и преци Алије Изетбеговића. У том одласку из Београда могли би се тражити Изетбеговићеви разлози за мржњу према Србима.

Почетком 1944. године Меша Селимовић је као партизан са пушком о рамену и бележницом у војничкој торби ратовао на планини Мајевици. У то време, средином марта 1944, прешавши Саву, из Срема је стигла у Семберију Ханџар дивизија. Претходно је у Срему починила стравичне злочине над Србима. Прешавши Саву у околини Бијељине, Ханџар дивизија је изненада упала у село Вршане, где су из кућа почели да купе сељане водећи их до сеоске цркве. Очевици су посведочили да су војници Ханџар дивизије дотерали пред цркву 35 сељана, „међу којима петоро дјеце и 12 жена. Скупивши све жртве пред цркву отпочели су војници 13. СС дивизије са страшним мучењима. Нарочито грозно мучили су жене тако да су им одсијецали поједине дјелове тијела као дојке, полне органе итд. Дјецу су клали, мушкарце кундачили и морали су да гледају како им кољу дјецу и мрцваре жене. Оваква мучења и мрцварења трајала су четири сата. Тада су на концу постријељани сви који су били у животу“.

Од марта до октобра војници Ханџар дивизије у околини Тузле и Бијељине, највише на Мајевици, побили су 1.803 српска цивила. Партизани који су се затекли на том простору, међу којима је био и Меша Селимовић, супротстављали су им се колико су могли.

МЕША СЕЛИМОВИЋ: ОКРВАВЉЕНА ЈАБЛАНИЦА
У тмурно, кишовито предвечерје априлског дана газимо јабланичко блато. Данас је ту дивљала 13. Б. Х. Дивизија (Ханџар дивизија, прим. Ј. Б.) која је пронијела „славу свог оружја“ кроз Срем и Семберију, оставивши за собом згаришта и гробове, а коју су најавили летци из њемачких авиона: „Сад смо ту… Доносимо вам мир и слободу.“ Данас су Јабланици, Мачковцу и Пиперима цио дан доносили „мир и слободу“. Резултат: у Јабланици убијено 98 стараца, жена и дјеце, у Мачковцу 28, за остала села не зна се број. Побијени су углавном лаковјерни који нису вјеровали да ће „војска“ кажњавати невино сеоско становништво. Сад не могу да се кају за своју наивност и за своје дјетињско вјеровање да су фашисти људи, не могу да се кају – јер су мртви.

Тешко је. Куће још горе. Киселкасто – загушљив смрад згаришта која се пуше, дави и као да срце хвата. Зјапе отворена врата пустих кућа. Негдје урла пас на ланцу. А онда… дуж пута, на прагу, у потоку – један љеш, два љеша, три љеша, безброј љешева. Пружени, згрчени полеђке, потрбушке, али сви испробијани метцима шмајсера и крхотинама бомби.

Стишћеш зубе, стежеш песнице.

Један младић у потоку затрпан је камењем, на њему нема рана од пушке. Десну руку ставио је на главу, сав се скупио, у последњим очајним напорима да се одбрани од камења којим су га у шали убили. По изобличаном лицу, по згрченом ставу испребијаног тијела видиш да није лака смрт од каменовања.

Дијете потрбушке у блату: на леђима му крвав гуњчић, плава коса улијепљена блатом. У смртном страху потрчало је путем да побјегне од смрти коју су „јунаци“ 13. СС дивизије сијали свуда. Није побјегло. Лица му не видим; свој страх дијете је сакрило у блато сеоског друма.

На утрини, на тек озелењелом бусињу лежи једна млада жена: грчевито је стегла на груди младо, ваљда тек рођено дијете. У дјетета се види само ријетка, слаба косица на тјемену, као паперје у птичета. Обоје пробијени једним метком. – Недалеко лежи једна жена потпуно гола; ноге су јој под кољенима подупрте рашљама, а у њежну материнску утробу забијен јој колац.

Љеш без главе. Безоблична маса меса као решето испробијана метцима. Гомила љешева, петоро их је на гомили. Крв, блато, киселкасто-загушљив смрад згаришта и кућа које још горе.

У кући Раде Божића, иза пећи, клупко тјелеса, испреплетених, крвавих и згрчених. Седморо их је у гомили: једна жена, четверо сасвим мале дјеце и два дјечака од 10-12 година. Жена је скупљала око себе дјечицу, покривала их својим тијелом, а онда су се увлачила једно под друго у самртном страху пред људима – звијерима. Од тог страшног клупка издвојило се само једно дјетешце од 5-6 мјесеци, дебело као наљевак, са борама на пуним ножицама. Сад изгледа као на под бачена лутка, са бескрвним лишцем и укоченим стакленим очима. Пет је рана на тој лутки: три од пикавца на глави, прсима и ногама и двије на рукама од ножа. Можда треба пет рана да једно дјетешце умре? Не, довољна је једна; остале су за задовољство. Једну ручицу је положило по поду, другу је издигло као да хоће да ухвати невидљивог злочинца који се надноси с ножем и са шмајсером над њега. Очи су му упале, завраћене, виде се само биоњаче. Те очице се чуде, оне нису схватиле ништа.

Из овог крвавог клупка виче ужас, ужас из сваког покрета, сваке згрчене руке, преврнутих очију. Оно је страховита оптужба против нечувених, несхваћених звјерстава. Па чему ово? А на то мало смијешно питање као да одговара мрачна соба свим својим кутевима са свих седам изрешетаних изнакажених љешева: – „Па то је обичан фашистички пир.“

Излазим мало ошамућен, натмурен. Жао ми је што не могу да фотографишем ову ужасну групу, не ради себе: ја ту слику никада заборавити нећу, већ ради оних који још нису упознали фашизам у правој свјетлости.

Пада мрак на мало село под Међедником. У мраку се жаре темељи кућа које догоријевају. Мртви Јабланчани проспаваће ову ноћ онако како су их оставили СС-овци, мирни, непомични; мртви – жива осуда звјерства непријатеља.

Знамо: није Јабланица сама, није пало само ових 98 невиних жртава. Има много окрвављених Јабланица широм наше земље; крвав траг остаје иза фашистичких хорди, остају згаришта, остаје пустош. Али остаје и мржња, страшна, упорна мржња у нама.

Осветићемо ми све Јабланице и све крваве невине жртве, фашистички људождери!

Међедник (Мајевица)

25. априла 1944. године
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com
 
Меша Селимовић: Окрвављена Јабланица
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Hayкa, кyлтypa, yмjeтнocт, cпopт :: Peлигиja, филoзoфиja, иcтopиja-
Skoči na: