MAJEBИЧKИ ФOPYM
...Значајно је да старији свој крај не сматрају баш као део Босне. За њих је Босна (права Босна), западно од Мајевице, околина Тузле и даље према западу и југу од Тузле. Босански Брод је ,,Босна,, ,а ,,ми смо Мајевичани,,. Та ужа Босна зове се и ,,Горњи крај,,....

,,Мајевица - с особитим обзиром на етничку прошлост и етничке особине мајевичких Срба,,
Миленко С. Филиповић
Сарајево 1969.

MAJEBИЧKИ ФOPYM

ФOPYM MAJEBИЧKИX CPБA
 
PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  PristupiPristupi  

Share | 
 

 Mit o bogumilima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:02

Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. “богумилима” или “патаренима” у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива “научна” истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета. Наравно, као и све што је изграђено на лажима, и та конструкција би се брзо распала, као бивша Југославија, да се ико усудио у претходном периоду да је подвргне иоле озбиљној критици. Малобројни аутори који су то успјели (Петрановић и Глушац) у званичној историографији су заобилажени и прећуткивани кад год је то било могуће, а кад није, онда су им лијепљене етикете типа “није школован историчар” “узалуд је покушавао да докаже” и сл., увијек без обзира на аргументе, без озбиљне критике или покушаја полемике. Пошто о овој теми шира јавност веома мало зна, углавном само искривљену званичну верзију из школских програма, покушаћемо укратко да је приближимо и препознамо снаге које су мит створиле и одржавале до данас.

Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XИX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања “босанске” нације). Мит о “богумилима” је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој “СР Босна и Херцеговина” (када је по истом рецепту измишљена и “муслиманска” нација).

Основ приче је прилично једноставан, а огољен, без заштите “ауторитета” из науке и политике, дјелује наивно: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес – богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак – босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!
.........
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:04

Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота “Богумиле” је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући “здраво за готово” крајње сумњиве латинске изворе. Мада у моментима долази у противрјечје са самим собом, чак и у истом тексту, и често даје наивна и неприхватљива тумачења кад чињенице говоре супротно, његова конструкција је прихваћена, надграђивана, политички подржавана и силом власти одржавана до данас.

Сам термин “богумили” у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те “вјере”. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије. Доказати постојање нечег оваквог у српској средњевјековној православној Босни, чија је готово читава сачувана материјална и духовна култура православна, није било нимало лако. Тако је основа бајке временом нешто модификована, да би изгледала вјероватније, па је у новије вријеме важило званично тумачење (у духу “братства-јединства” и националне симетрије) да су у Босни равноправно живјели богумили, римокатолици и православни.


.......
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:04

Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о “богумилима”, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. “богумила” или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XВ вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (еx Патре), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (еx Патре Филиоqуе). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени “богумили” наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о “богумилима” који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици “стећци” су а приори без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о “богумилима”. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих “Хрвата” у Босни, Херцеговини и Приморју.

.....
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:05

Огромна већина стећака је смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.

Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција расрбљавања, потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и “научну” основу, а ту је прошлост Босне са “богумилима” требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске “посебности”. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 – 1903).

......
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:06

Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска “босанска” традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром “Шта мисле мухамеданци у Босни” (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. “богумила”. Штафету преузима режимски лист “Бошњак” који тезу даље разрађује и учи муслимане “босанској” традицији и латиници, која им је до тада била потпуно непозната. Свим силама се ради на афирмацији “босанске” нације и “босанског” језика. “Босански језик” добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Хорманн), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.


.........
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:06

Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на “научном” утемељењу “посебности” Босне и Херцеговине. Музеј од самог оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на “богумиле” и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата. Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том И, Загреб 1959, стр. 442. у одредници “босанчица” може прочитати да је то “босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо”, дакле све, само не оно што стварно јесте – српска ћирилица. Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао “хрватски”). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али “богумилска” теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног “братско-јединственог” симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.

.......
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:07

Шира јавност је донекле упозната са читавом преваром тек послије распада СФРЈ, поновним штампањем књиге др Васа Глушца “Истина о богомилима” (прво издање Београд 1941., довршено 1945.) у издању Књижевних новина из Београда 1992. Бриљантни поговор Ђорђа Ј. Јанића даје убједљиве одговоре на питање ко и зашто још увијек инсистира на миту о “богумилима”

На “Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини”, одржаном у Бијељини у мају ове године, др Миодраг Петровић је одржао запажено предавање под насловом “О крстјанима у Босни”. Предавање је аргументована и беспоштедна критика важећих “богумилских” теза, а нарочито радова академика Симе Ћирковића, који је посљедњи убијеђени бранилац аустро-угарског погледа на Босну и проблем “богумилства”.

Српска наука полако, али сигурно, ставља тачку на још једну антисрпску и антиправославну лаж. Чишћење школских програма од овог и свих других окупационих талога ићи ће теже и трајаће дуже, али то више зависи од власти него од науке.

У Херцег-Новом, 07. 08. 1995

Текст је објављен у часопису "Погледи" бр. 179., Крагујевац, септембар 1995., стр. 24-25 и у часопису "Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и Приморске" бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62.

http://www.rastko.org.yu

pruzeto sa > http://www.verujem.org/teologija/bogumili.htm
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Jankovljev



Number of posts : 866
Peпyтaциja : 0
Registration date : 20.02.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 24 Dec - 18:43

Procitano.
Dobar tekst.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 8 Sep - 7:47

Jankovljev ::
Procitano.
Dobar tekst.

А тек ова књига на кују налетјех :

Istina o bogumilima(function() { var scribd = document.createElement("script"); scribd.type = "text/javascript"; scribd.async = true; scribd.src = "http://www.scribd.com/javascripts/embed_code/inject.js"; var s = document.getElementsByTagName("script")[0]; s.parentNode.insertBefore(scribd, s); })();
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
wolfenstein



Number of posts : 359
Location : Velika Srbija
Peпyтaциja : 0
Registration date : 16.02.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pet 16 Sep - 1:20

Богумили су бугарска секта а нема ниједног стећка у Бугарској. Вероватно су мислили на Босанску цркву и крстјане који се погрешно називају богумилима (посебно у уџбеницима СФРЈ). Стећке су дизали православци, крстјани и чак неки католици. Стећака има највише у Херцеговини, Босни, југозападној Србији, северу ЦГ, Далмацији.

Некропола у Радимљи (која служи као службена слика и прилика стећака и „босанске” културе) је гробље српске православне племићке породице Милорадовића-Храбрена који у своје заужбине убрајају бројне православне цркве Херцеговине и један манастир звани Житомислић.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 22 Sep - 19:48

Тако је wolfenstein :thumleft:

Скупио сам ове текстове што се може скупити из ,,Босанске виле,, штампане 1892., а помињу се у горе поменутој књизи :

Каква је била средњевјековна ,,црква босанска,, ,- ,,вјера босанска,,(function() { var scribd = document.createElement("script"); scribd.type = "text/javascript"; scribd.async = true; scribd.src = "http://www.scribd.com/javascripts/embed_code/inject.js"; var s = document.getElementsByTagName("script")[0]; s.parentNode.insertBefore(scribd, s); })();
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Uto 10 Jan - 12:29

http://www.blic.rs/Vesti/Republika-Srpska/53909/Glagoljica-cuva-popa/print
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Jankovljev



Number of posts : 866
Peпyтaциja : 0
Registration date : 20.02.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pon 9 Apr - 16:01

На корицама исти мотив кaо на Угљевичком гробљу.


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pon 9 Apr - 19:41

Jankovljev ::
На корицама исти мотив кaо на Угљевичком гробљу.



Sl.251. Motiv na stecku: cetiri godisnja doba, cetiri strane svijeta, cetiri elementa (Butovo selo, Ugljevik, Bosna)
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Uto 4 Sep - 10:22

Занимљив документарац:

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Jankovljev



Number of posts : 866
Peпyтaциja : 0
Registration date : 20.02.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 5 Sep - 20:22

И добар.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 24 Avg - 20:18

Александар Ћеклић: БОГУМИЛИ: ИСТОРИЈА ИЛИ ЛАЖНИ МИТ
субота, 27 јул 2013 13:50

Не постоји ниједан озбиљни историјски доказ о постојању богумила. Богумили су кроз историју служили за оспоравање српског карактера Босне, а у новије време као историографска основа и оправдање за стварање бошњачке нације и самосталне државе Босне и Херцеговине


Постоје митови који су плод народне душе и који настају спонтано као потреба народа, а односе се на преломне догађаје у његовој прошлости. Они су непресушно врело за надахњивање, поготово у тешким временима, премда су неретко искривљена слика прошлости.

Насупрот митском приступу - стоји историја као наука. Она се темељи искључиво на историјским изворима, који се критички испитују и упоређују са сродним или опречним споменицима, на основу чега се снагом имагинације реконструише прошлост.

Међутим, постоји једна појава у историографији, а то је стварање митова од стране самих историчара, односно фабриковање лажне представе прошлости, која треба да послужи одређеним политичким, националистичким и идеолошким циљевима.

Мит о богумилима управо представља производ једне такве историографије, чији је основни циљ оспоравање српског и источно-православног карактера Босне у средњем веку, али и давање историјског легитимитета стварању муслиманске, односно бошњачке нације, што је поједностављено образложио један учесник интернета речима „Ја више волим да потичем од богумила него од православних Срба". Опортунизам историчара, који су креирали тај мит, најбоље предочава сведо чанство британске историчарке уметности Маријан Вензел, из времена 1960-их, када је боравила у Сарајеву и радила на књизи Украсни мотиви на стећцима. Она наводи занимљив разговор који се водио у атељеу Миле Ћоровић и Младена Колобарића:

„Ту се затекао и Џон Фајн, који је радио на сакупљању података за своје важно дјело 'Црква босанска, нова интерпретација' (Њујорк и Лондон, 1975). Обоје смо у то вријеме проучавали богумилску културу, надгробне споменике и Цркву босанску. 'Реци ми', питао је Џон Фајн, 'да ли си нашла било шта богумилско у вези са стећцима?' 'He', рекла сам искрено. 'Ни трага. А шта је с Црквом босанском? Јеси ли ту нашао икакву везу с богумилима?' 'He', рекао је Џон. 'Ништа доказиво о Цркви босанској нема заједничко с богумилима. А ја ловим већ дуго времена.' Тада и ту смо заједно закључили да ништа у босанској култури није везано за богумиле, упркос свему што нам је речено. Сљедећег дана сам посјетила свог ментора у Земаљском музеју, др Алојза Бенца, који ме је инспирисао и охрабрио за рад на књизи о стећцима и омогућио ми помоћ од чланова његовог особља: Влајка Палавестре, Наде Милетић и сада покојног Ђуре Баслера, који је увијек био одани сљедбеник теорије о богумилима. Бенац је и сам, скупа са Бихаљи Мерином из Београда, написао књигу о стећцима, чији енглески наслов гласи The Bogomils (Лондон 1962). 'Др Бенац', рекох, 'морам Вам нешто рећи. Прошле вечери сам разговарала са Џоном Фајном, који истражује Цркву босанску. Заједно смо закључили да ни на стећцима ни у Цркви босанској нема ничег богумилског. Мислим да богумили нису направили стећке. Мислим да никад нису ни били овдје.' 'Знам', рече он. 'Увијек сам то знао. Али то није нешто што ја могу рећи. Ви то можете и ја ћу вам помоћи.'" (Босански стил на cтећцима и металу, Сарајево, 1999). У склопу мог истраживања српских средњовековних повеза књига, наишао сам такође, на појам - „богумилски повез", о коме је писала Берта ван, Регемортер, у тексту „Повез југословенских ћирилских рукописа" у часопису Библиотекар за 1959. годину, означивши повез рукописа R 3.349 Универзитетске библиотеке у Загребу - богумилским. (Исти текст појавио се и у студији Binding Structures in the Mid dleAges, којује приредила Џејн Гринфелд 1991. године, превевши са француског на енглески текстове Берте ван Регемортер.) Само летимичан поглед био је довољан да се утврди да је тај повез, и по декоративним и по структуралним елементима, истоветан са српским средњовековним повезима. То несумњиво потврђују орнаменти и њихова композиција, а особито орнамент двоглавог орла, који се више пута понавља. Ако имамо у виду да сваки религијски правац снагом свог духа ствара особену и препознатљиву материјалну културу, било би логично да и богумилство изнедри специфичну орнаментику. Међутим, ту никако не би могло бити места за орнамент двоглавог орла, који, као источно-православни симбол представља симфонију цара и патријарха, и, према томе, косио би се са богумилским учењем. Сем тога, тај рукопис не помиње ни Драгољуб Драгојловић, свакако највећи познавалац босанског рукописног наслеђа.

Моје виђење, да то није богумилски повез, потврдио је др Иван Косић из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу, написавши ми да је поменути рукопис „Цетињски псалтир с тумачењима, (R 3.349), XV. ст., српске редакције". Остало је само нерешено питање да ли је ово случајна погрешка или се ради о смишљеном подметању „доказа" о богумилима. Ипак, овај пример може да послужи и као модел за разумевање целог феномена „богумили". У тези о босанским богумилима све је под знаком питања, од самог имена, настанка, учења, до нестанка тог покрета. Појам богумили (или богомили) апсолутно је био непознат у Босни пре средине XIX века. Није га било до тада у народном памћењу нити у сачуваном енглески текстове Берте ван Регемортер.) Само летимичан поглед био је довољан да се утврди да је тај повез, и по декоративним и по структуралним елементима, истоветан са српским средњовековним повезима. То несумњиво потврђују орнаменти и њихова композиција, а особито орнамент двоглавог орла, који се више пута понавља. Ако имамо у виду да сваки религијски правац снагом свог духа ствара особену и препознатљиву материјалну културу, било би логично да и богумилство изнедри специфичну орнаментику. Међутим, ту никако не би могло бити места за орнамент двоглавог орла, који, као источно-православни симбол представља симфонију цара и патријарха, и, према томе, косио би се са богумилским учењем. Сем тога, тај рукопис не помиње ни Драгољуб Драгојловић, свакако највећи познавалац босанског рукописног наслеђа.

Моје виђење, да то није богумилски повез, потврдио је др Иван Косић из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу, написавши ми да је поменути рукопис „Цетињски псалтир с тумачењима, (R 3.349), XV. ст., српске редакције". Остало је само нерешено питање да ли је ово случајна погрешка или се ради о смишљеном подметању „доказа" о богумилима. Ипак, овај пример може да послужи и као модел за разумевање целог феномена „богумили". У тези о босанским богумилима све је под знаком питања, од самог имена, настанка, учења, до нестанка тог покрета. Појам богумили (или богомили) апсолутно је био непознат у Босни пре средине XIX века. Није га било до тада у народном памћењу нити у сачуваном рукописном наслеђу. Не помиње се ни у једном старом речнику, ни у једном путопису. У науку га је увео босански фрањевац Иван Фрањо Јукић 1851. године, а он је, у ствари, од Орбина (1601), Фарлатија (1769) и Пејачевића (1797) преузео мишљење о јеретицимау Босни. Они су само поновили оптужбе од раније, које су стизале из редова римокатоличке цркве према житељима Босне и Хума да су манихеји, патарени или шизматици (према Пејачевићу и Немања је био у почетку патарен). Те квалификације Јукић је некритички довео у везу са богумилством на Истоку и са валдензима и албигензима у Француској. Међутим, треба имати на уму да су такве оптужбе биле манир римокатоличке цркве у средњем веку за цркве које нису биле под њеном јурисдикцијом. (На пример, када је дошло до раскола са Васељенском патријаршијом 1054. године, кардинал Хумберт је изнео оптужбе међу којима је била и оптужба за манихејство.) Главни замах богумилству у Босни као дуалистичкој јереси дао је језуита Фрањо Рачки, који је такође своју поставку засновао претежно на латинским оптужбама. Пада у очи да су Рачки, као и остали историчари који су заступали богумилску тезу, избегавао да одреди народност босанских житеља у средњем веку. Разлог томе је што је био свестан чињенице да су сви стари извори (Ајнхард, Порфирогенит, Поп Дукљанин, као и босанске повеље) недвосмислено указивали да су то били Срби. Вероватно из разлога да се та чињеница прикрије, Рачки у први план истиче верске прилике, али само онако како су их видели римокатолички полемичари, премда му је био познат и рад Божидара Петрановића о тој теми, који се ослањао на босанске споменике. Зато је француски слависта Андре Вајан (Andre Vaillant) оценио да је теза о богумилизму Цркве босанске у основи дело Фрање Рачког и хрватског романтизма. Историја о богумилима је пуну подршку доживела за време аустроугарске окупације после Берлинског конгреса 1878. године. Аустроугарска је у Босни затекла јаку српску идеју и крајње неповољну ситуацију због заједничког наступа муслимана и православних у пружању отпора окупацији. Према првом попису из 1879. године било је 42,88% православних, 38,73% муслимана и 18,08% католика, што је представљало додатну неповољност. У инструкцији Цареве војне канцеларије генералу Филиповићу, главнокомандујућем у БиХ, која се чува у ратном архиву у Бечу (бр. 69-1/27), стоји: „Препоручује Вам се најтоплије нарочита обазривост у верским питањима, при чему има да код становништва поклоните своју пажњу брижљивом неговању католичког елемента који се показао поуздан и настојањима Монархије пријатељски расположен /.../. Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спречите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, окупацији непријатељске аспирације". Да би се разјединили православни и муслимани, према наведеној инструкцији најпре је требало раздвојити њихову прошлост. Богумилска теза била је одлична подлога. Можда је и зато доведен на чело Земаљске владе у Босни баш историчар - Бењамин Калај, који је у ранијим радовима тврдио да су муслимани српског порекла. Међутим, у новој ситуације своја гледишта прилагођава аустроугарским циљевима и цео др жавни апарат укључује у стварање нове историје Босне. Оснива се Земаљски музеј (1888) који покреће часопис Гласник земаљског музеја, чиме се започиње рад и на научном утемељењу посебности Босне. Према Маријан Вензел, у стварању „лажне повијести Босне" истакао се и Јанош фон Ашбот, чиновник администрације и члан мађарског парламента, чију је књигу о босанској култури, наравно, прожимала богумилска теза (1887). И Иван Ранђео, историчар и нумизматичар из Загреба истиче да је „настанак ове лажне повијести резултат спознаје Аустроугарске о нужности одвајања Босне и Херцеговине од Србије, те с тим у складу као резултат потребе за стварањем неке врсте идеолошке подршке тој политичкој опцији".

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 24 Avg - 20:20

На примеру деловања муслиманских првака видимо да су поменуте инструкције за кратко време дале резултат. Они су здушно прихватили нову улогу чувара државности и континуитета са средњовековном државом и потпуно се саживели с њом. Ту се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром Шта мисле мухамеданци у Босни (1886), где је први пут један муслиман изрекао тврдњу о пореклу босанских муслимана од богумила. Преко листа Бошњак одвијало се усађивање богумилског мита и преобликовање свести муслимана са циљем стварања босанске самосвести. Босански муслимани су најбољи пример како се лако манипулише једним народом који се одрекне своје прошлости. Сва каснија дешавања, пристајање уз усташки покрет и њихови злочини, посебно у Херцеговини, затим четничка одмазда у Фочи и другим крајевима, као и сви догађаји у последњем рату, великим делом су последица спровођења туђих циљева с убеђењем да су властити. Срљање у тражењу новог идентитета најбоље се може видети у Меморандуму који су упутили муслимански прваци Хитлеру 1942. године, у коме се тражи немачки протекторат над Босном и Херцеговином: „Фиреру наш!/.../ ми, босански муслимани, нисмо Вама и немачком народу никако одани због неке тренутне политичке рачунице или интереса. Премда живимо у овој земљи где постоји већина словенског живља, ми отворено изјављујемо да по раси и крви нисмо Словени, већ да смо готског порекла/.../ Ову веру под народним именом богумила, што значи вере богу миле, задржали су до доласка Турака у 1463. години. Онда су сви одједном примили исламску веру, јер су ислам, као и наша богумилска вера, у длаку исти по верским начелима..." ( В. Дедијер и А. Милетић, Сарајево, 1990.) Свако ко се непристрасно упусти у испитивање ове историје, убрзо увиди да је сам појам богумили, као и учење о дуализаму, одбацивању икона, презирању и гажењу крста, непризнавању Јована Крститеља, одбацивању Старог завета и слично, једна конструкција која нема научно утемељење у босанским изворима. Када се све то одбаци као ненаучна хипотеза, остаје оно што јесте - босански крстјани, који су поштовали крст и иконе, Стари завет, Јована Крститеља, имали славу, надгробне цркве са олтаром према истоку, црквени календар који се поклапао са календаром православне цркве, а једна од најчешћих заклетви владара и властеле је на 318 никејских отаца, као што је била пракса и у Рашкој. Ова заклетва много говори, и она је сама по себи довољна да се створи представа о теологији крстјана, јер се у њој огледа суштина православља, али и истицање разлике у односу на римокатолике, па и на аријане, будући да се све чешће покушава направити веза и са овом јереси. Заклињање са 318 никејских отаца значи да су они имали символ вере, по коме је Дух свети происходи од Оца - ех Patre. Зато су латини, по Васу Глушцу, крстјане и називали патаренима. Овде треба имати на уму да је појам православље новијег датума и да се у то време није употребљавао ни у Рашкој ни у Босни.

У време Светог Саве и у Рашкој се такође користи појам крстјани. У Хиландарској хрисовуљи забележен је као „крстијански", а у једном купопродајном уговору за виноград у Кареји, који наводи Миодраг М. Петровић, Свети Сава се потписује као „всјех правоверних крстјан молабник Сава грешни". Појам крстјани је, у ствари, архаичан облик за појам хришћани. У Рашкој је после Светог Саве напуштен у корист појма христјани, из разлога што хришћани нису добили име по крсту, већ по Христу, што је теолошки исправније. У Босни је тај појам опстао до пада под Турке, а код фрањеваца и дуже. Једна од књига фрањевца Матије Дивковића носи назив Наук карстиански из 1565. године, а језуита Бартол Кашић у Ритуалу римском из 1640. године такође користи апелатив „крстјани". Доцније је тај појам преиначен у кршћани, који се и данас користи. Шта више, користио га је и протестант Примож Трубар. Он у једној посвети из 1557. године наводи „Всем по- божним крстјаном..." На основу ових неколико издвојених примера, видимо даје излишна свака мистификација и приписивање неког јеретичког смисла самом појму крстјани, као што је то чинио Сима Ћирковић.

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 24 Avg - 20:21

Дуго је некритички коришћен као важан историјски извор о постојању богумила у Босни запис Григоровича у његовом Путешествију, да је нашао уЖитију деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа да су сви становници Сребренице - богумилске јереси. Међутим, професор Јагић, приређујући то дело за Гласник српског ученог друштва (књ. XLII), прегледао је све преписе тог житија и нигде није нашао то место. Испоставило се да је реч накнадно дописана наједном примерку. На помен богумила код многих се јави прва асоцијација на Стефана Немању и на често понављану причу како их је побио и протерао. Стефан Првовенчани у житију посвећеном оцу Немањи заиста помиње неке јеретике; међутим, нигде се не помињу богумили. Због непостојања историјских извора о богумилима, конструктори те тезе на сваки помен неке јереси стављали су знак једнакости са богумилима. Међутим, неки сматрају да су ти јеретици, у ствари, Немањини политички противници, или пак римокатолици. Али, како се тамо помиње Арије и да „ови безумни иду за учењем његовим", вероватно су у питању неки остаци аријанизма, некада веома раширеног на нашем простору. Извесно је да аријанизам нема додирних тачака са богумилством ни са босанским крстјанима. Крстјани су се, као што је наведено, заклињали на 318 никејских отаца, а они су управо осудили аријанску јерес. Сем тога, заштитник босанске државе, Свети Гргур (Григорије Богослов), био је противник аријанизма. Да би доказали да су крстјани били јеретици, многи узимају оптужбе, које су стизале са српске стране, да су бан Стјепан II Котроманић и његови поданици „безбожни погани бабуни". Ако се те оптужбе посматрају саме за себе, заиста се може стећи такав утисак. Међутим, када се оне ставе у историјски контекст рата Стефана Душана са баном, и за рат уобичајене дехуманизације и дехристијанизације противника, које су, пре свега, биле упућене својим ратницима за подизање морала јер је требало да се боре са једнокрвном браћом, онда се стиче дру гачији утисак, поготово када се зна да су Орбин и Фарлати тврдили да је бан „одан грчком обреду и стога неподложан папи". После је бан, према фрањевачкој хроници, постао римокатолик, што је исто могло да послужи за настављање са оптужбама. Такође, коментар непознатог аутора на Срећковићево јеванђеље, да је православна патријаршија митница где се патријарси постављају за злато, некима је доказ да је аутор припадник јеретичке цркве. Међутим, ово више личи на забринутог и огорченог православног верника кога брину дешавања у његовој цркви. Иако се не зна тачно када је коментар писан, постоје индиције да је то било након укидања Пећке патријаршије (1463) и потпадања под Васељенску. У нашој Цркви и у народу време владавине Васељенске патријаршије и епископа фанариота остало је упамћено по, за хришћане, неуобичајеној окрутности и похлепи према новцу, о чему су сачувана бројна сведочанстава, међу којима је вероватно и поменуто. Кључни доказ да у Босни није било богумила, нити да су крстјани били нека хришћанска јеретичка црква јесте чињеница да, након турског освајања, у Босни налазимо само источно-православне, римокатолике, праве Турке и оне, како каже путописац Бенедикт Курипешић, „које младост и лакоумност наводи да се потурче". Да је раније заиста постојала нека трећа црква, она би сигурно опстала и после пада Босне. Претпоставка да су њени припадници сви прешли на ислам због сличности у учењу је бесмислица, јер нема утемељење у здравој логици, историјским изворима, теологији, и, на крају крајева, коси се са Гаусовом расподелом вероватноћа, која се иначе користи за анализу масовних друштвених појава. Припадници неке верске заједнице, када би се нашли у ситуацији преласка на другу веру, реаговали би различито: неки би прешли са лакоћом из личног убеђења, а други због користољубља, неки би се двоумили; међутим, већина је увек конзервативна и остала би на старом. Међу њима је и оно основно језгро верника који су толико утемељени у својој вери да би пре прихватили смрт него ли је напустили. С обзиром на то да Турци нису вршили насилну исламизацију (сем неких издвојених случајева), значајан проценат те цркве сигурно би опстао и они би, попут фрањеваца који су добили Ахднаму, такође добили признање своје вероисповести. Пошто је то раније решено за православне са Васељенском патријаршијом, то признање се за њих није ни потезало, јер су били једноверни. Овде лежи узрок масовности православних, непосредно по паду Босне. Такође, претпоставка да су крстјани искорењени за време последњих римокатоличких босанских краљева је неодржива, јер би у том случају после турског освајања тамо били већински католици. Међутим, Курипешић у свом путопису у централној и источној Босни помиње само православне. С обзиром на то да се ова појава није сагледала на прави начин, пласирана је хипотеза о досељавању православних из Србије. Босанска прошлост је редак пример да су разлози ненаучне природе однели превагу у стварању историје. Узрок томе можемо тражити у супротстављеним политичким, верским и националним интересима у Босни, а велика погодност која је свему томе ишла на руку је разнородност и супротстављеност изворне грађе, као и чињеница да није направљена њихова хијерархија. То значи да се извори другога реда никако нису могли претпоставити прворазредним, ако су противречни. На примеру Босне, извори првога рада свакако би били домаћи споменици, као што су повеље, рукописи и разни записи на књигама и у камену, као и остали артефакти који нам пружају највернију слику о верским приликама на том простору. Оптужбе за јерес, које су долазиле са стране, логично су другоразредни извори и на њима се не може темељити историја. Оне могу само да употпуне слику. Историчари, који су ишли за тим да историју Босне што више закомпликују или лажно прикажу, поставку су градили управо на изворима који почивају на оптужбама, дакле, на погрешним основама. Одговор Алојза Бенца недвосмислено показује да су „више силе" биле укључене у стварање босанске историје. Пре свега, била је то тоталитарна комунистичка власт, премда њихова стега по том питању и није била тако јака када је Васо Глушац успео да објави Истину о богомилима (1945), као и још један рад (1953), у којима је потпуно оспоравао постојање богомила и доказивао православни карактер босанске цркве. Поред страха од режима не треба занемарити ни чињеницу да је међу историчарима владао, како кажу неки зли језици, дух аутоцензуре, који је наметнула „интернационала историчара", чија је осовина Ватикан-Загреб-Беч-Берлин зацртала границе историјске истине у складу са геостратешким циљевима њихових држава. Истраживање у постављеним оквирима омогућавало је објављивање радова, напредовање, каријеру, чланства, награде. Ко би искорачио изван постављених међа, био би заборављен. Формула је следећа: ако српски историчар својим радом не омета германски интерес за Југоисток и хрватски национализам, и ћути о њима, онда се за њега каже да је „ослободио своје дело од националистичких утицаја и објективно сагледао историјску науку“, а ако у тежњи за истином прекорачи дозвољене границе и разобличи поменуте интересе, онда добија етикету великосрпског националисте и историчара аматера и дилетанта. Сада нам постаје јасније зашто су историчари који су видели дуалистичку јерес у Босни, од Рачког до Симе Ћирковића, добијали велика признања за свој рад, премда је њихова кључна концепција била погрешна, а сада је већ и напуштена од стране озбиљнијих историчара. Њихово виђење је пратила контрадикторност произвољност, па чак и наивности, што је успешно показао Миодраг М. Петровић анализирајући онај део Ћирковићевог рада који се односи на верске прилике у Босни. То је негде и разумљиво јер Ћирковић, иако је његово дело велико, није био историчар Цркве, тако да су му измицале теолошке нијансе. Он види дуализам у коментарима непознатог аутора на Срећковићево јеванђеље, премда је то реч о источно-православном мистичном а не о космичком и антрополошком дуализму средњовековних јеретика, како каже Драгољуб Драгојловић. Треба имати још на уму да нису само поменути разлози терали на стварање искривљене слике босанске прошлости. Наша интелектуална елита изграђена на тековинама француске револуције и у духу просветитељства, у основи отуђена па чак и отворено супротстављена правоверном хришћанству, оправдање свог духовног склопа тражила је и у прошлости. Богумилство, представљено као опозиција Цркви, било је идеално за ту сврху. Како другачије објаснити велике симпатије и духовну блискост код многих према тој измишљеној јереси у Босни... У будућности можемо очекивати развој једне нове историјске дисциплине - историје историографије - која ће бацити више светла на живот и рад појединих историчара, а посебно оних који су се бавили Босном, и разобличити могућу позадину њиховог дела - политичку, националну верску, идеолошку.

http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=872:2013-07-26-22-54-14&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 25 Avg - 13:34

Одличан текст, заиста! Површно знање православне теологије или, пак њено потпуно незнање, довело је до таквог става међу појединим историчарима. Чак и до потпуног испирања свијести код обичног народа. Чудно је када чујеш од неког простог сељака како за стећке говори да су то богумилски споменици,а опште је познато да је сама ријеч богумил измишљотина новијег датума. али зато веома ефективна!
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
wolfenstein



Number of posts : 359
Location : Velika Srbija
Peпyтaциja : 0
Registration date : 16.02.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 1 Sep - 17:38

U bosni nikada nisu postojali bogumili, to su rodnovjerni ili pravovjerni srbi hristijani koji nisu pali ni pod vatikan niti pod vizantiju, na kraju su im cimeri nemanjici presudili ognjem i macem, gotovo ih istrebivsi, i zavevsi vizantijsku diktaturu, koju ce kasnije prevesti u svetosavlje, a ono malo pravovjernih sto ostade vremenom je odselilo ili asimilirano sa tih prostora ili je zbog zastite od nemanjica spas naslo u vatikanu


mozda zbog toga,a mozda i ne, sv sava se zamonasi i rece : budite prvo srbi pa onda hristijani ... vjerovatno griza savjesti zbog srbske krvi na rukama ne srbskih nemanjica ... jer trebalo je unistiti sve sto je ostalo od prije , zaboraviti sve srbske imperije i vladare prije nemanjica, i izvornu hristijansku vjeru prije raskola na istok i zapad .... inace su srbi pruzili najveci otpor hriscanstvu i zadnji su primili hriscansku vjeru u evropi , razlog tome je srbska hiljadugodisnja religija i kultura koja je bila temelj evrope prije dolaska hriscanstva na ove prostore ...

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 1 Sep - 19:18

Живо ме занима на основу чега ти засниваш своје тумачење? Можеш ли ми објаснити разлику у учењу Цркве у Источном Римском царству ( намјерно не говорим о Византији, јер су то име измислили њемачки историчари у 19.вијеку као и богумиле) и Цркве у средњевијековној Босни? Шта је то другачије учио свети Сава у односу на епископе у Босни? ШТА? Цркву не чини различита боја одежди, већ начин како исповједа вјеру. Каква је само небулоза у питању када прочитах оно да су Срби из Босне бјежали од светог Саве у Ватикан! Па ја не знам зашто је онда Ватикан у више наврата организовао крсташке походе на Босну??кад су му ти Срби бјежећи од св.Саве трчали у наручје! Зашто је по Босни толико Савиних извора, врхова и свега осталога? јел то зато што га је народ мрзио или што га је волио? Опште су познате чињенице да су саву поштовали чак и непријатељи као високоморалног и у свему скромног човјека,миротворца. Сјетимо се како су га дочекивали гдје год се појавлјивао, почевши од султана у Александрији, па до смрти у Трнову, када су Бугари жељели да оставе негове мошти код себе. Да је био неки тиранин, брзо би га загрнули у неки поток!

Могу ја то темељно да побијам чињеницама надуго и нашироко,али ако си Србин, молим те да не пљујеш по својим светим прецима и да на овоме завршимо. Поштујмо и волимо своје.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pon 23 Sep - 21:40

Драгољуб Драгојловић

Крстјани и јеретичка Црква босанска

Општи закључак

Сви покушаји да се јеретички карактер цркве босанске, таквом су је уосталом сматрале обе правоверне цркве, разреши у оквиру концепције Ф. Рачког или његових опонената, нису дали жељене резултате. Организација, учење и обреди цркве босанске пре говоре да је она у свим својим појавним облицима непосредни изданак старијег, нереформисаног анахоретског монаштва раширеног и изван византијске сфере утицаја, које се у Босни стицајем историјских околности почетком XIII века нашло на удару западне цркве, него резултанта схематски схваћене праволинијске филијације источног богомилства или западног катарства, који су у првој половини XIII века, или нешто раније, босанском монаштву одвојеном од своје матице дали јеретичко устројство и дуалистичку доктрину.

Непосредну везу цркве босанске са старијим анахоретским монаштвом, које је у осталим јужнословенским земљама тек крајем XII и почетком XIII века стављено под чвршћу контролу цркве, а подизањем богомоља и увођењем монашких правила у целини прилагођено организацији византијског киновитског монаштва, потврђује хијерархијско устројство, унутрашња организација и учење цркве босанске, како је познајемо делом из латинске и дубровачке, а делом из домаће изворне грађе настале у крилу цркве босанске. Заједничко је за ове обе врсте извора да су доминантну снагу у цркви босанској представљали за јерес осумњичени крстјани које, не случајно, западни и дубровачки извори називају редовницима (regulantes) или монасима (monachos), а домаћи, „редовима", „редовницима", „светим" или „божијим људима", терминима који су у источној цркви били резервисани само за монахе пустињаке.

Уместо поделе на савршене (perfectos), вернике (credentes) и слушаоце (audientes), који су и код источних богомила и код западних катара представљали различите категорије јединствене црквене организације повезане заједничким обредима, у цркви босанској постојала је само подела на крстјане-монахе, који су представљали „цркву божију" или "цркву Христову", и на „лаике", „мирске људе" или „људе овог вјека", који су били изван цркве и њене организације.

Ову суштинску разлику у схватању „цркве божије" измећу босанских крстјана и средњовековних дуалиста још више наглашава, с једне стране, устројство цркве босанске, чија се хијерархијска звања „старац" и „гост", преузета са Истока из организације источног монаштва, не подударају са хијерархијском организацијом катарских цркава које су поред бискупа имале „старијег сина", „млађег сина" и „ђаконе", а са друге, унутрашња организација крстјана, чија су братства окупљена под заједничким кровом живела у кућама које домаћи извори називају хижама, дубровачки, кућама крстјана или патарена, а западни, манастирима или самостанима. Илузорно је зато куће босанских крстјана, које су као манастири у источној или самостани у западној цркви уживале право азила и важиле како куће поверења, упоређивати са „кућама јеретика", које су на Западу, према подацима инквизиционих записника, представљале привремена склоништа чланова јеретичке хијерархије, који су у њима у ноћним часовима потајно окупљали своје вернике на заједничке молитвене скупове.

Босански су се крстјани разликовали од западних катара и источних богомила не само схватањем цркве, њеним устројством и хијерархијском организацијом, већ и својим теолошким учењима и верским обредима. Они су, примера ради, старозаветним патријарсима и пророцима, које су средњовековни дуалисти презирали и у слуге Сотоне убрајали, посебно поштовање указивали и у „божије људе" убрајали. Аврам је за њих, као и за мистичаре источне цркве, био симбол небеског гостољубља, а Мојсије и Илија представници Старог Завета који су се као „божији људи" једини удостојили да виде славу небеског оца. Мојсијев закон, који су западни катари одбацивали и за изум Сотоне сматрали, босански су крстјани у својим библијским књигама преписивали и важност му, супротстављајући га „закону Христовом" западних катара, до „скончанија света" приписивали. Уместо еванђелиста Јована, кога су средњовековни дуалисти посебно поштовали и са Исусом и Девом Маријом за анђела божијег сматрали босански су крстјани поштовање указивали, с једне стране, „врховном апостолу Петру" као „гостинику" цркве божије, а са друге, „васељенском учитељу Павлу", чије су житије из чтиминеја источне цркве преписивали и његовим ликовима своје библијске књиге илустровали.

За разлику од средњовековних дуалиста који су храмове божије одбацивали, иконе исмејавали, умрла људска тела са лешевима угинулих животиња изједначавали, гробља презирали и молитве за умрле игнорисали, босански су крстјани надгробне цркве подизали, али су се попут монаха пустињака небеском оцу под отвореним небом молили, знак крста су у своје библијске књиге уцртавали, ликовима Исуса Христа, Деве Марије, старозаветних пророка, апостола и хришћанских светитеља, чије су празнике славили, библијске књиге илустровали, своје су мртве сахрањивали и надгробне им споменике подизали, за своје су умрле молили и својим се умрлим као заступницима пред богом обраћали, јер су аналогно учењу неких монаха мистичара веровали да крстјани као „свети" и „божији људи" на „велико судиште" не долазе, већ да после смрти у вечни живот прелазе, насељавајући се посредством „Аврамовог гостољубља" у „небески Јерусалем".

Босански су крстјани сакраментима правоверних цркава супростављали своје „рукоположење" које су, као и монаси источне цркве, звали „правим" или „Христовим крштењем", сматрајући га јединим обредом „које спасење доноси". Негативан став према сакраменталном наслеђу правоверних цркава босански су крстјани темељили на делимично редигованом веровању преузетом из праксе источног монаштва да сваки човек монашким заветом, односно „рукоположењем" може да постигне, примајући у душу „Дух свети" или „дух оца небеског", „обожење" и „светост апостола" „просветљењем славе великог бога", која је човеку још за живота у материјалном телу отварала пут ка небеском Јерусалиму. Упрошћавајући ово фундаментално учење монашке мистике која је могућност „обожења" повезивала са посебном аскетском праксом, босански су се крстјани удаљили, с једне стране, од официјелног учења обеју правоверних цркава, које су их, не без разлога, као јеретике осуђивале, а са друге, и од праксе средњовековних дуалиста који су, изграђујући властиту антицркву, сакраменталном наслеђу правоверних цркава супротстављали своје властите сакраменте исте функционалне намене, којима су у духу дуалистичког учења давали други обредни садржај и другу теолошку позадину. А то је управо она гранична линија која босанске крстјане, без обзира на неке привидне сличности, одваја од теорије и праксе средњовековних дуалиста.Босански су крстјани, судећи по малобројним записима и натписима, веровали само у „једног свемогућег бога", схваћеног у тројству Оца, Сина и Св. Духа, у „једног господа Исуса Христа", сина „свете Богородице", творца „свега што је постало" и „без кога ништа није постало што је постало", и у „једну свету и нераздељиву Тројицу", што је у потпуној супротности са учењем средњовековних дуалиста који су оспоравали и „свемогућност" Богу Оцу и „божанство" Исусу Христу, сматрајући га анђелом божијим и мањим од Бога, и „нераздељивост" св. Тројици.

Прихватајући мистички дуализам источне цркве, босански су крстјани у једној доследно спроведеној симетрији „небеском оцу" супротстављали ђавола који није ни отпали Сотона, као старији божији син умерених дуалиста, ни „безпочетни Сотона", као зли бог екстремних дуалиста, већ само „кнез" и „господин вјека", „ђаво навадник" људских душа на зло и грех, „божији непослушник" и „супарник" у борби за људске душе; небеском свету, где је вишњи Јерусалим и „жилиште" „божијих људи" – „овај свет" где „кривња царује"; „анђелима који верно служе оца небеског" – „анђеле које је скинуо Сотона", „божијим људима" који су се удостојили „божије милости" да „рукоположењем" приме у душу „дух оца небесног" – „синове вјека" или „одступнике које Сотона уводи у скровишта скудилна"; „божијој цркви" на овом свету, чији је „гостиник" „врховни апостол Петар" – „идолску цркву" „кнеза вјека" са „иконобом", старешином цркве његове и „законицима", католичким свештеницима, који „све дане људима опраштају грехе и тако губе људске душе".

Одбацујући космички дуализам два безпочетна бога, бога добра и бога зла, односно бога светлости и бога тмине, босански су крстјани одбацивали и антрополошки дуализам душе и тела. За њих људске душе нису ни „демони отпали са неба", ни „божији анђели" које је Луцифер на небу завео и у материјална тела заточио, већ „пленици" тела у којем се као у блату прљају, али у стању да „милошћу божијом" очишћење од греха „приме" у себе „дух оца небеског" и да се ослобођене власти „кнеза вјека" уврсте у „божије људе", чије је „жилиште" на небу, у небеском Јерусалиму.

То све говори да се организација, обреди и учење босанских крстјана може разумети једино у оквиру теолошке мистике источне цркве, коју су прихватили посредством домаћег монаштва, чији су изданак били, а не у оквиру средњовековних дуалистичких јереси, чије учење, организацију и верске обреде, судећи по сачуваној изворној грађи насталој у крилу цркве босанске, нису ни познавали.

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/bogumili/ddragojlovic-krstjani.html

Kompletno delo na: http://www.scribd.com/doc/63134404/Dragoljub-Dragojlovic-Krstjani-i-Jereticka-Crkva-Bosanska
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pon 23 Sep - 22:53

Заиста добар текст! Лијепо објашњава теолошку и јерархијску страну Цркве у средњем вијеку у Босни. Мада није ми јасно зашто говори да су се молили под отвореним небом, кад само у мојој ближој околини, на сваком брду буквално постоје остаци неке старе порушене цркве! Мада је познато да се народ за вријеме турског зулума молио Богу по шумама гдје су постојале часне трпезе, исто као у стварној цркви.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 25 Sep - 8:46

gljeb ::
Заиста добар текст! Лијепо објашњава теолошку и јерархијску страну Цркве у средњем вијеку у Босни. Мада није ми јасно зашто говори да су се молили под отвореним небом, кад само у мојој ближој околини, на сваком брду буквално постоје остаци неке старе порушене цркве! Мада је познато да се народ за вријеме турског зулума молио Богу по шумама гдје су постојале часне трпезе, исто као у стварној цркви.
За разлику од средњовековних дуалиста који су храмове божије одбацивали, иконе исмејавали, умрла људска тела са лешевима угинулих животиња изједначавали, гробља презирали и молитве за умрле игнорисали, босански су крстјани надгробне цркве подизали, али су се попут монаха пустињака небеском оцу под отвореним небом молили... Nista nejasno..Smile

Sto se tice casne trpeze, nadjoh nesto...

Adem Handzic - Postanak i razvitak Bijeljine u XVI vijeku

http://www.scribd.com/doc/156334627/Handzic-Bijeljina-u-XVI-St
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 10 Okt - 20:38

Борис Радаковић: “ЦРКВА БОСАНСКА“ – први део



УВОД

Прије него што ће доћи на Балканско полуострво, Срби су као и остали Словени били пагани односно многобошци.На Балкану се Срби сусрећу са хришћанством, хришћанском културом и цивилизацијом Римског царства. Упоредо са насељавањем на Балкан, формирањем својих племенских савеза и средњовјековних држава, Срби су примали и нову религију хришћанство.Примање хришћанства текло је из више праваца и црквених сједишта као што су Рим, Цариград, приморски далматински градови (Сплит, Дубровник, Котор, Бар итд.), Охрида и многих других.Ови црквени центри борили су се за доминацију, тако да је територија коју су населили Срби у црквеном погледу била издјељена између тих вјерских центара. Послије подјеле хришћанске цркве на Источну и Западну , Срби су такође у црквеном погледу издјељени на источне и западне вјернике.Граница је ишла ријеком Дрином, спуштајући се према Јадранској обали пресећајући српску етничку територију на пола.Такође, поред ове црквене поделе Срби су били подјељени и у политичко-културном  погледу.Срби западно од Дрине потпали су под утицај западне културе и утицај Угарске државе, а Срби источно од Дрине под утицај источне културе и Византије. Западно од ријеке Дрине, Срби су образовали неколико својих политичких средњовјековних организација, а то су: Босна, Усора, Соли, Доњи Краји, Хум. Временом ће од свих ових територија највише ојачати Босна, па ће она око себе окупити све ове територије, образујући тако средњовјековну босанску државу.Иако је њена територија, како смо већ споменули, потпала под јурисдикцију римске цркве, ипак су народ и црква у њој задржали обреде и традицију Источне цркве. Због тога је Босна била под притиском Рима и Угара као земља “шизматика и јеретика“. Послије јединствене српске средњовјековне државе, Босна и њени владари јачали су свој положај и ширили своју власт. Поред политичке власти, као гарант самосталности, они су настојали да и цркву у Босни осамостале, тако да су настојали да се одупру утицају како папе у Риму, тако и патријарха у Цариграду.У Рашкој су Неманићи успјели да стекну  поред политичке и црквену самосталност своје цркве. Тако су и владари Босне намјеравали да учине, али пошто нису прихватали ничије мјешање са стране, црква у Босни самостално се развијала, те је тако попримила неке особине које су је разликовале и од Источне и од Западне цркве. Тако је настала “Црква босанска“.


“Црква босанска“ – вријеме и простор

Почеци “Цркве босанске“ нису до краја разјашњени. Она се под називом “Црква босанска“ спомиње тек послије 1322. године.[1] То је вријеме кад Босном влада бан Стјепан II Котроманић, под чијом ће владавином Босна проширите своје границе и стећи већи степен самосталности. Што се тиче најраније познатих корјена посебне вјерске организације у Босни, можемо узети доба владавине бана Кулина (1180-1204). Историјски извори нам говоре да се у то вријеме дешава нешто унутар “босанске бискупије“, односно да долази до неких промјена у њеном уређењу. Са околних територија долазе људи који се нису могли уклопити у црквене организације земаља из којих су долазили. Они су називани “јеретицима“, а склањајући се пред потјерама налазили су уточиште у држави бана Кулина. Ово је изазвало пажњу црквених центара, пре свега Рима, те он шаље своје изасланике да испитају шта се дешава у црквеном животу Босне. Папини посланици су открили неправилности у босанској бискупији у односу на учење римокатоличке цркве. Папа је, наложио бану Кулину и његовим поданицима да се одрекну таквог учења и подчине Риму. Тако је на Билином пољу код Зенице, у присуству папиног изасланика Ивана де Казамариа, дубровачког архиђакона Марина и бана Кулина, потписана абјурација босанских “крстјана“ којом се они одричу “шизме“.[2] Познато је, да се под шизматицима подразумјевају православци, па ово говори да би се могло радити о православцима са својом посебном црквеном организацијом. Многи други извори са запада говоре о “јеретичком“ учењу у средњовјековној Босни. Тако инквизитор Rajnerije Sacchoni (1250) спомиње јеретичку цркву “ecclesiae Slavoniae“,  а приор угарских доминиканаца Suibert ( 1259) изразито тврди да јеретичка црква “in Bosniae et Dalmaciae…ecclesiae Sclavoniae nuncupatur“.[3]

Када је краљ Стефан Драгутин Неманић 1284. године добио на управу Соли и Усору, започео је активности према босанским “јеретицима“. Тако писац Драгутиновог житија архиепископ Данило II  каже да је Драгутин “многе од јеретика босанске земље обратио у хришћанску вјеру и крстио их“.[4]Међутим, извор на који се највише позивају присталице теорије о јеретичком учењу “Цркве босанске“  настао је у окриљу Западне цркве.Босански викар је 1372. године послао у Рим папи двадесет и три питања, позната под називом “Дубиа“.Оно што је промакло заступницима јеретичке теорије јесте чињеница, да иако се у Дубији разликују три вјероисповјести, од којих је једна “јеретичка“, она се не односи само на територију тадашње бановине Босне, него на територију римокатоличке провинције Босна, која је обухватала много већу територију од саме бановине.[5] Према томе, не може се на основу овога говорити о јеретичком карактеру “Цркве босанске“. Дакле, још прије првог помена “Цркве босанске“ имамо изворе, како са Запада тако и са Истока, који спомињу јеретике у Босни.Треба нагласити да српски средњовјековни извори поред босанских спомињу, према територијалној подјели, и хумске јеретике. Познато је да у средњем вијеку широм хришћанске Европе ничу јеретичка учења, организације, праћени крсташким гоњењима и законским санкцијама. Босна није била изузетак, једина разлика у њој јесте та, што босански владари нису гонили јеретике па је због тога и Босна сматрана јеретичком земљом.

Послије првог спомена „Цркве босанске“ она се или њени чланови, прилично често јављају у историјским изворима. Најчешће у повељама босанских владара и властеле, приликом неких трговачких уговора, додјеле повластица, или неких других споразума и то као свједок и гарант да ће се потписано и поштовати.“Црква босанска“ према сачуваним изворима, није имала уређење као римокатоличка црква или православна црква. Имала је свога поглавара “епископа цркве босанске“ народним језиком зван “дјед“, али није познато да је он имао неко стално епископско мјесто. Босански епископ могао се налазити на двору босанских владара, али ни они нису имали сталну престоницу.Такође, могао се налазити и на посједима крупне властеле и другим мјестима.

Све до смрти краља Милутина Хум није био у саставу босанске државе, а тиме ни у саставу “Цркве босанске“. Тек послије краља Милутина, “црква босанска“ ће уједно кад и босанска држава, да се прошири на Хум којим је до тад у црквеном погледу управљао Хумски епископ из Стона. “Црква Босанска“ без неких великих потешкоћа и буне обичног народа и хумске властеле проширује своју организацију и на Хум. Имајући у виду колико су православни Срби водили борбе против унијаћења или исламизације у каснијим вијековима, стиче се утисак да “црква босанска“ није задирала у православне обреде на територији Савине Хумске епископије. Ако имамо у виду да је Хумска властела скоро редовно сахрањивана по обичајима источне цркве, можемо закључити да је била или скоро истовјетна с православљем, или је она чинила само државну црквену организацију у чијим границама је несметано дјеловала православна црква од раније учвршћена у Хуму и другим крајевима босанске државе. Како ће јачати босанска држава под Котроманићима, тако ће јачати и “Црква босанска“ придобијајући све више утицаја. Она није имала велике црквене грађевине, бар не сачуване до данас,  као Западна и Источна црква, али археолошки налази показују да је на територији средњовјековне босанске државе постојала бројна и развијена црквена инфраструктура. Свакако да је дио тих грађевина коришћен и од стране “цркве босанске“ што ћемо касније и показати. Баш како је њена моћ расла уз јачање босанске државе, тако ће и њена моћ након пропасти босанске државе нагло да ишчезне. Ово показује да је “Црква босанска“, баш како јој и име говори, трајала док је постојала и држава Босна. Она није имала снагу као Западна и Источна црква да преброди најезду османлија и друге тешкоће, нити да остави дубљег трага у народу...


Poslednji izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Čet 10 Okt - 20:41, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 10 Okt - 20:40

...
УРЕЂЕЊЕ “ЦРКВЕ БОСАНСКЕ“

“Црква босанска“ наслиједила је босанску бискупију која је по свему ономе што знамо била православна. Она се развила у монашкој заједници, највјероватније из монашког реда св. Василија. Разлика у односу на Источну цркву је та, што су посвећени чланови “Цркве босанске“ носили народне словенске називе, а не грчке које су носили православни свештеници и монаси.Тако би назив “дјед“  за поглавара “Цркве босанске“ , одговарао називу епископ у Источној цркви. Чак и службени назив у босанским исправама за “дједа“ јесте “епископ цркве босанске“. Назив “дјед“ није карактеристичан само за “цркву босанску“. Наиме, давно прије помена “дједа“ у Босни, имамо у Синодику бугарског цара Борила из 1211. године да се помиње јеретички “дјед средачки“. Међутим, “дјед“  није искључиво термин везан за јеретике. Још недавно користио се тај назив за православног епископа у Бугарској и Македонији. Сачувано је и једно свједочанство из 1858. године према којем су бугарски римокатолици свога бискупа звали “Дедом Господином“.[6] Према овоме, могло би се поријекло назива “дјед“ тражити у словенском наслеђу. Занимљива је теорија, по којој назив “дјед“ има везе са словенским митским претком.У Чешкој, у Бескидима, постоје планински врхови Мали Дед (1355 м.) и Прадед (1492 м.). Значи, онај старији предак је ближе Богу на небу, јер је виши.[7]

Назив “гост“ одговарао би називу игуман у православној цркви. Они би, дакле били настојници  заједница, односно “жижа“ монаха “Цркве босанске“ Пошто је ово такође народни словенски термин и он би могао имати корјене у баштини старих Словена.Наиме, под “гостом“ би се могло подразумјевати прикривено божанство у улози путника-госта.[8] Знамо да су Срби један од словенских народа који је задржао највише својих старих обичаја, које је утопио у хришћанство. Према томе, могуће је, да је, термин “гост“ за божанство код старих Срба временом пренесен на игумана, светог човјека у „Цркви босанској“. Ово је било могуће баш у Босни, јер су Срби већином у осталим крајевима које су населили, од времена св. Саве дефинитивни пригрлили православље и византијску културу. Са друге стране, обични становници Босне нису били под неким јаким црквеним надзором, па су дуже могли задржати старе традиције.

“Крстјанин“ у “Цркви босанској“  одговарао би монаху у Источној цркви. “Крстјанин“ би био онај који живи у крсту, што означава и најнижег и највишег у црквеним звањима. Занимљив је и потпис св. Саве док је био још монах, на купопродајном уговору приликом куповине винограда у Кареји на Светој Гори, гдје је с краја XII вијека подигао посницу, у којем себе и све правоверне хришћане назива крстјанима: “Свих правоверних крстјана молебник Сава грешни“.[9] Дакле, први српски просвјетитељ себе и све вјерне назива онако како су се називали и чланови “Цркве босанске“.

“Жижа“ по свему ономе што знамо, одговарала би манастиру код осталих хришћана. Археологија тек треба да испита локације крстјанских “жижа“, да би се дефинитивно утврдила њихова улога и организација. Из писаних извора, то би биле куће у којима су боравили и Богу се молили крстјани-монаси. “Жижа“ је такође народни назив за кућу божију, односно манастир.


УЛОГА “ЦРКВЕ БОСАНСКЕ“ У БОСАНСКОЈ СРЕДЊОВЈЕКОВНОЈ ДРЖАВИ

Како смо већ рекли “Црква босанска“ неодвојиво је била повезана са босанском државом. Слично је и са православним црквама које су све скоро државно-националне, за разлику од римокатоличке цркве која није тако устројена. Ово је свакако још једна сличност између православља и “цркве босанске“.

“Црква босанска“ уживала је велики морални кредибилитет у босанској средњовјековној држави. Она је била тај мост између владара и племства, те гарант мира, правде и сигурности, како у унутршњим међусобним односима тако и у односима са иностранством, на првом мјесту Дубровником.Тако у једној недатираној повељи из треће деценије XIV вијека, којом су бан Стјепан II Котроманић и брат му Владислав “у жижи великог госта Радослава“ пред “дједом великим Радославом и пред гостом великим Радославом и старцем Радомиром, Жунбором и Вучком и пред свом црквом и пред Босном“, потврдили Вукославу Хрватинићу сва права и привилегије у раније дарованим жупама, “Црква босанска“ се појављује као равноправни гарант са босанском властелом, преузимајући одговорност да ће права властелина стечена владарским повељама бити поштована.[10] Поред овога, припадници “Цркве босанске“  обављали су разне послове за поједине великаше на чијој су територији боравили. Ти послови су се кретали од полагања новца у Дубровнику, царина, били су савјетници властели у важним питањима, послови око трговинских уговора и слично. Тако, имамо да је крстјанин Дмитар у служби Сандаља Хранића у више наврата носио Сандаљев новац у Дубровник, или га подизао из Сандаљевог депозита. Крстјанин Радашин је по налогу Радослава Павловића, носио његов новац у Дубровник и подизао добит од уложеног новца заједно са конавским дохотком који су Дубровчани плаћали Радославу Павловићу.Синови Радослава Павловића, војвода Петар и кнез Никола су се пре него што су дали Дубровчанима Конавље и Виталину, по “обичају“ посавјетовали са “својим савјетницима“ , господом стројницима цркве босанске гостом Радославом Брадијевићем и старцем Радосавом унуком.Из једног дубровачког извора знамо да је гост Гоисав вршио царинску службу за херцега Степана.[11] Како видимо “Црква босанска“ је имала и политичку улогу у босанској држави. Баш као и остале цркве и босанска је уз владарску династију и властелу чинила стуб државности босанске државе.Без подршке владара и властеле, не би било ни “Цркве босанске“, а ова је то знала да користи па се није надметала у власти с њима, као неке друге цркве у другим државама. Шта више, “Црква босанска“ је гледала да се не противи одлукама и пословима владара и властеле, односно да им се увијек нађе при руци и прижи подршку у свему. Из те чињенице, да је одговарала и владару и властели, те да је чинила баланс између њих, произлази и снага “Цркве босанске“.

[1] Jaroslav Šidak, Studije o “Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb, 1975, 91.

[2] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 21.

[3] Jaroslav Šidak, наведено дјело,91.

[4] Архиепископ Данило, Живот краљева и архиепископа српских, превео Л. Мирковић, Београд, 1935,34.

[5] Jaroslav Šidak, наведено дјело,240.

[6] Jaroslav Šidak, наведено дјело,98.

[7] Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд, 1998,

[8] Исто, стр.

[9] Миодраг М. Петровић,  Помен богумила-бабуна у Законоправилу Светог Саве, Београд, 1995, 34.

[10] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 195.

[11] Исто, 198.

http://www.srpskikulturniklub.com/crkva-bosanska
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 10 Okt - 20:43

Борис Радаковић: “ЦРКВА БОСАНСКА“ – други део



ВЈЕРСКИ КАРАКТЕР “ЦРКВЕ БОСАНСКЕ“

“Црква босанска“ развила се из православне босанске бискупије. Велику улогу у развоју “Цркве босанске“ одиграла је и хумска епископија, послије подпадања Хума под власт Котроманића. Чак је последње своје дане “Црква босанска“ проживјела на територији Хума, гдје је гост Радин управљао њом као једном самосталном епископијом, која се није разликовала од учења српске православне цркве.[1] Чињеница да се “Црква босанска“ спомиње одприлике кад Хум долази под власт Котроманића, може упућивати на то, да је, хумска епископија била један од главних елемената при формирању “Цркве босанске“. Према томе, темељи њеног учења стоје на православном учењу, али свакако да је црква у Босни имала нешто другачији вјерски карактер од своје претече босанске бискупије. Те разлике се огледају у другачијем црквеном уређењу, везаношћу за територију босанске државе, непризнавању два главна црквена центра у Риму и Цариграду, па самим тим и њениј неутралности у односу на Исток и Запад, као и ситним разликама и додацима у црквеним књигама.

Црквени обреди у Босни, прије формирања “Цркве босанске“, темељили су се на библијским књигама источне цркве које су прихватили и даље преписивали босански и хумски крстјани, прилагођавајући их својим потребама и учењу своје нове црквене организације.[2] Дакле, сем црквене организације, Босна је остала повезана са осталим српским земљама преко језика, писма и истих или сличних литургијских књига, које су се користиле и у српској православној цркви. Најстарије сачувано босанско еванђеље, сада у Ватиканској збирци словенских рукописа бр. 4., писано је на старосрпском језику. Рукопис припада апраксним еванђељима источне цркве, а сматра се да је припадало босанском бану Матеју Нинославу (1232-1250).[3] У тексту преовлађује рашка ортографија, а по својој садржајној структури оно је најближе Вукановом апраксном јеванђељу. Захваљујући позитивном ставу крстјана према књижевном наслеђу на српском језику са библијским књигама као његовим основним фондом, задржан је континуитет црквене књижевности између Босне, Хума, Зете и Рашке. Нова етапа развоја босанске библијске књижевности почиње тек првих деценија XIV вијека. Баш у вријеме кад под баном Стјепаном II Котроманићем Босна шири своје границе, те јавља се у домаћим изворима “Црква босанска“ , имамо и појаву првих четвороеванђеља и праксапостола који настају у крилу “Цркве босанске“. Најпознатија и најврједнија босанска четвороеванђеља првих деценија XIV вијека јесу: Четвороеванђеље крстјанина Твртка Припковића, Диваша Тихорадића и Манојлово или Мостарско четвороеванђеље. Како се развијала босанска држава, упоредо с њом развијала се и босанска црквена књижевност. Тако, највећи број рукописа босанско-хумских крстјана потиче из друге половине XIV и прве половине XV вијека. Ова група рукописа почиње са Врутачким или Грујићевим четвороеванђељем, затим имамо Баталово четвороеванђеље, Никољским четвороеванђељем, Софијским четвороеванђељем, Копитаровим четвороеванђељем, изгубљено Срећковићево четвороеванђеље, Чајничко четвороеванђеље и друга. Занимљиво је, да је, Чајничко четвороеванђеље писало пет главних писара и још пар споредних. Ови писари нису припадали истој цркви. Први дио овог четвороеванђеља писао је неки крстјанин, али је вјероватно због његове спорости, наручилац четвороеванђеља дао монасима манастира Добруна  да заврше овај рукопис.У сачуваним записима помињу се “кнез Павле“, вјероватно Павле Раденовић и његов унук “кнез Иван“, који су држали територију између Сарајева и Дрине.Један од споредних писара Чајничког четвороеванђеља је записао да је ово “књига Исуса Христа сина божиа великога бога“, супростављајући се вјероватно босанским фрањевцима који су их  оптуживали да одбацују хришћанске свеце и божанску природу сина божијег.[4] Овдје видимо “сарадњу“ између крстјана и православаца у писању једног црквеног дјела, а то говори о блискости “Цркве босанске“ с православљем.Ова веза између крстјана и православаца видљива је и из жалбе Ивана Капистрана, који се 1455. године жалио папи да босанске фрањевце: “рашки митрополит спречава да покрштавају оне који су држали патаренску вјеру“.[5] Дакле, имамо поред заједничког рада на црквеним књигама, заузимање православаца за крстјане које стављају у своју заштиту. Изгледа да је свијест о истом поријеклу код православних Рашана и крстјанских Босанаца у Хумљана била јака, а један анонимни француски путописац 1308. године , каже за Србе да су “шизматици и најгори јеретици“.[6]

Босанска четворојеванђеља имају подјелу  као и библијске књиге  источног огранка јужнословенске књижевности. Дјеле се на Амонијеве и опширне главе, а фрагментарно на литургијска зачела према обрасцима источне цркве. Подјела на Амонијеве главе води поријекло из првих вјекова хришћанства. Она није служила литургијским потребама већ само за орјентацију у тексту, захваљујући синоптичким биљешкама исписаним на маргинама листова, које су указивале на паралелна мјеста у осталим новозавјетним књигама.[7] Остали списи настали у крилу “Цркве босанске“ такође не одударају много од учења Источне цркве.

Крстјани у Босни и Хуму, као и остали Срби имали су славу која је типичан вјерски обред и традиција везана за Србе. Крсна слава и заштитник династије Котроманић био је свети Гргур-Григорије Низијански, светац из IV вијека који је познат и под називом Богослов.[8] Владар Хумске земље, Стјепан Вукчић Косача узео је титулу херцега од св. Саве, а знамо да је св. Саво један од најпоштованијих светаца код Срба. Да је којим случајем херцег Стјепан сматрао да њему као крстјанину не приличи да поштује православног свеца, сигурно се не би назвао херцегом од св. Саве. Још важније је, да је св. Сава припадао династији Неманића, која је Котроманићима била супарник у Хуму, а исто тако и српској православној цркви. Такође, босанско-хумски крстјани су поштовали све “празнике Господње“, али и празнике многих светитеља. Крстјанин Хвал у свом зборнику спомиње Благовести, Ускрс, Духове, Недељу свих светих и Рођење Јованово. Поред празника у Хваловом зборнику налазе се расправе Јевсевија Цезаријског, Доротеја Тирског, Епифанија Кипарског, Еупехалија Ђакона и Псеудо-Еустатија, све источних писаца који нису превођени на западу.[9] Репертоар “великих благих дана“ гост Радин је допунио светом недељом, светом Петком, даном светог рођења Христовог, светим Благовештењем, светим Ускршћем Господњим, даном светог Георгија, даном светог Узнесења Господњег, даном светог Арханђела Михаила, даном свете деве Марије и даном свих светих.У повељама босанске провиниенције спомињу се поред “рождества Христова“ или “Божића“, још и дан Усеченија главе Ивана Крститеља, Дмитров дан и дан светог Михаила (Арханђела).[10] Из овога се види да су се у “Цркви босанској“ поштовали највећи хришћански празници као што су Божић, Ускрс, Духови, као и Богородица, Арханђели и Јован Крститељ. Поштовање Богородице код Срба од средњег вијека до данас заузима прво мјесто у култу светих. Њен култ међу Србима проширио је св. Сава, након што се вратио са Свете горе.[11] Савина хумска епископија могла је раширити култ Богородице и међу босанско-хумске крстјане.

Крстјани су поштовали и свете мошти и иконе,а о томе нам свједочи тестамент херцега Стјепана у којем се између осталог наводе “мошти и иконе које су при мени ношене оковане златом, сребром и бисерима.[12] Херцег од св. Саве, поред своје титуле и заоштавштине, о својој вјерској припадности говори и градњом цркве 1446. године, у Сопотници код Горажда. Сачувани натпис херцега Стјепана са те цркве гласи: “В љето 6954 (1446) аз раб Христу богу господин Херцег Стефан ваздигох храм светог великомученика Христовог Георгија моле (се) јему да помолит се о мње грешном владице моему Христу“. Овдје видимо пар чињеница које говоре о православном духу натписа на херцеговој задужбини а то су ријечи: “раб“, “Стефан“, “великомученика Христовог Георгија“, “владице моему Христу“, као и датирање градње храма које је извршено према рачуњању времена од настанка свијета како се рачунало код православаца. Горе набројане ријечи такође се користе као и код православаца, а поготово грчка имена Стефан умјесто народног Стјепан и Георгије умјесто народног Ђорђе или Ђурађ. Све ово говори о жилавости и снази православља Хума које је свакако утицало на хумске крстјане, а преко њих и на босанске крстјане, односно “Цркву босанску“. Поред херцега Стјепана и други припадници “Цркве босанске“ подизали су своје задужбине. Тако имамо још у вријеме бана Кулина, за чије владавине имамо прве вијести о вјерским дешавањима у Босни, цркву коју је подигао сам бан Кулин. Натпис на цркви писан ћирилицом и српским језиком, говори да је бан Кулин цркву подигао 1193. године. Црква се налази у селу Мухашиновићима код Високог. Кружни медаљони са крстовима испод главног натписа допуњени су за вријеме бана Стјепана II Котроманића именима жупана Крила, Десивоја, крстјана Радохне и Десјена Ратничевића.[13] Цркву посвећену св. Георгију у близини Зенице, подигао је у вријеме бана Кулина судија Градеша. Ћирилски натпис говори нам, да је цркву осветио епископ , а натпис саставио поп Про(копије).[14] Гост Радин је у свом тестаменту оставио 140 дуката у злату “за храм и за гроб гдје ми кости буду“. Дакле, имамо бана Кулина који је био осумњичен као јеретик, да подиже цркву у православном духу. Кулинова црква, како видимо, била је у служби и за вријеме бана Стјепана II Котроманића, а један од крстјана урезао је своје има на ту цркву.Ово може говорити само једно, а то је, да је ту цркву за своју службу користила “Црква босанска“.Тепчија краљева Дабише и Остоје, “многославни господин“ Батал, сахрањен је у цркви у Турбету код Травника с краја XIV вијека. За Батала се зна да је  за живота посједовао црквене књиге писане ћирилицом.[15] На основу овога може се закључити, да су крстјани имали своје цркве, баш као што нам каже и сам назив “Црква босанска“...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 10 Okt - 20:44

...
Крстјани су како смо видјели, поштовали иконе, а такође су поштовали и крст као и остали хришћани. То видимо из многих средњовјековних повеља и надгробних споменика на којима се налази крст. Да скоро никакве разлике нема између крстјана и православаца, показују повеље и писма босанских владара и властеле, као и вјерске формуле на надгробним споменицима.Тако имамо у владарским босанским повељама, од бана Кулина па до последњих владара из династије Котроманић, као и у повељама властеле босанске државе, вјерске формуле које се подударају са православним учењем.У тим повељама срећемо формуле као што су: “раб божији“, “у име оца и сина и светога Духа“, “од оца и сина и светога Духа, четири еванђелиста, дванаест апостола и седамдесет божијих изабраника“, “милошћу божијом“, “слава теби пресвета Тројице“, као и многе друге правовјерне формуле.[16] Дакле, владари и властела средњовјековне босанске државе, без којих не би било ни “Цркве босанске“, у својим исправама показују да су правовјерни хришћани а никако јеретици. Поред наслеђа православне црквене књижевности, “Црква босанска“ наслиједила је и православни начин укопа преминулих својих вјерника. Наиме, надгробни споменици “мраморје“, у литератури познати под називом “стећци“, крстјани су насљедили од својих православних сродника. Прво мраморје исклесано је у Хуму, са центром око Требиња,[17] те се проширило по цијелој територији босанске државе, а било је присутно и на територији српске деспотовине. На средњовјековној некрополи у Полицама код Требиња, нађена је гробна плоча требињског жупана Грда (умро између 1151. и 1178. године) и жупана Прибилше из 1241. године.[18] И један и други жупан живјели су у вријеме српских владара и својих господара, припадника источне цркве. Мраморје се и данас налази покрај православних цркви, као што је надгробна плоча кнеза Радича, ктитора цркве у Драчевици у Поповом пољу. Чланови средњовјековне хумске великашке породице Санковић, покопани су у порушеној цркви (из XIII-XIV вијека) у Бискупу код Коњица.[19] Као и СДанковићи, ни хумска породица Николић, начином сахрањивања својих чланова не одаје утисак јеретика, а и они су били поданици босанске државе у којој је “Црква босанска“ имала своју јурисдикцију.Тако, кад је кнез Вукосав Николић погинуо у Сланском приморју у борби са Стоњанима (1403), дозвољено је његовом сину кнезу Гргуру да пошаље у Стон два своја човјека, која ће поставити гробну плочу над гроб његовог оца.[20] Да су Николићи сматрани за јеретике сигурно да Стоњани и Дубровчани не би дозволили да се на њиховој територији подигне споменик једном јеретику.Дубровчани и Стоњани као римокатолици, морали би поштовати одлуке црквених сабора Западне цркве, као што је онај у Падербарну у Њемачкој из 785. године[21], или сабора у Алби из 1254. године или сабора у Арлесу 1234. године[22], који налажу да се јеретици не сахрањују у црквена гробља, или чак да се тјела јеретика ископају и спале.Треба знати да догма Западне цркве православне није сматрала јеретицима, иако има римокатоличких извора који православне називају поред шизматицима још и јеретицима, паганима, манихејима, патаренима, старовјерницима.[23] Поред тога, зна се да римокатолици дозвољавају да се православни сахрањују у римокатоличка гробља. Занимљиво је и то, да се код свих хришћана у Херцеговини сачувала једна традиција о називима средњовјековних гробаља и гробова а они су: грчка и стара гробља, грчки и стари гробови. Према овим посредним подацима, можемо закључити да су и припадници “Цркве босанске“ сматрани за старовјернике као и православци. То што на неким мраморовима нема уклесан крст или нека правовјерна формула, не значи да су под њима укопани јеретици. Тако на гробу монахиње Марије из Видоштака (из 1231.) нема знак крста иако је била жена попа Дабижива. На гробу монахиње Марте из Ошанића која је сахрањена чак 1572. године, доста касније од задњег помена крстјана у Босни, нема урезан знак крста.[24] Кад смо код непостојања вјерских формула на неким гробовима, треба имати у виду недостатак материјалних услова да се плати клесар или чак недостатак писмених клесара.

Бујање стећака почиње доста касно, тек са појавом Турака на нашим просторима, а за њихово ширење заслужни су сточари у средњем вијеку познати као власи, што је још једна чињеница која говори о нејеретичком карактеру хумско-босанског мраморја.[25] Пошто нема сумње да су под мраморјем сахрањивани и припадници “Цркве босанске“, то такође говори да она није била јеретичка. Наше тврдње учвршћују натписи на гробовима чланова “Цркве босанске“, госта Милутина из Хумског код Фоче и госта Мишљена из Пуховца код Зенице.Натпис госта Милутина почиње у правоверном духу “у твоје име пречиста Тројице“. Код госта Мишљена пише да “овдје лежи добри господин Мишљен“ коме “је по уредби Аврам приредио своје велико гостопримство“, а то је у духу православне хагиографије, као и наставак натписа у којем се верници моле своме црквеном великодостојнику “да кад приђе пред господа нашег Исуса Христа“ да “спомене и нас своје рабе“.[26] Дакле, ако се вјерници моле своме духовнику, а то је гост Мишљен, да их спомене код Христа као “своје рабе“, јасно је да су они православни.

Оно што веже све хумско-босанско мраморје, јесте ћирилично писмо и српски језик којима су уклесивани натписи над њима. Нема разлике између гробних споменика и натписа на њима из времена владавине Неманића и оних споменика из времена босанске владавине у Хуму (Херцеговини).[27]

“Црква босанска“ као једна од историјски чињеница, остаће везана за историју српског народа, неодвојива од његове културе и наслеђа.Утопивши се временом, добрим дијелом у српску православну цркву, она са православљем чини нераскидиву везу са духовним наслеђем Срба. Ћирилица, српски језик, мраморје, библијске књиге, све је то наслеђе српског народа, било да се односи на православне наше претке или претке који су припадали “Цркви босанској“. Називана јеретичком “Црква босанска“ је жигосана до дан данас.Међутим, много тога говори да је била блиска православљу,а дефинитивно знамо да је потекла из православне босанске бискупије и хумске епископије св. Саве. Она је у себи његовала мистички дуализам Источне цркве који је био посебно његован у радовима неких мистичара источне цркве.[28] Ипак, многи су је оптужили за јеретички дуализам, као онај код западних катара, иако се обредни текстови, као што је онај крстјанина Радосава, не подудара ни са обредним текстом духовног крштења, ни ломљена хљеба код западних катара.[29] Такође, многи извори који спомињу јерес у Босни и Хуму не морају да се односе баш на “Цркву босанску“, него на јеретике који су боравили у босанској држави а нису били протјеривани него толерисани. Остаје на будућим генерацијама историчара и теолога да утврде прави карактер “Цркве босанске“ а до тад спорови у историографији и даље ће се водити око овог питања.

ЛИТЕРАТУРА

Jaroslav Šidak, Studije o “Crkvi bosanskoj“ i bogumilstvu, Zagreb, 1975.
Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997.
Архиепископ Данило, Живот краљева и архиепископа српских, превео Л. Мирковић, Београд, 1935.
Миодраг М. Петровић, Помен богумила-бабуна у Законоправилу Светог Саве, Београд, 1995.
Драгољуб Драгојловић, Богомилство на Балкану и Малој Азији, II, Београд, 1982.
Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд, 1987.
Дарко Гавриловић, Приче из српске старине, Сремски Карловци, 2009.
Љиљана Шево, Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. Године, Бања Лука, 2002
Marko Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980.
Сима Ћирковић, Историја средњовјековне босанске државе, Београд, 1964.
Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд, 1998.
Dubravko Lovrenović, STEĆCI bosanko i humsko mramorje srednjeg vijeka, Sarajevo, 2009.
[1] Исто, 199.

[2] Исто, 58.

[3] Исто, 58.

[4] Исто, 66-67, 101-102.

[5] Миодраг М. Петровић, Помен богумила-бабуна у Законоправилу Светог Саве, Београд, 1995,45.

[6] Драгољуб Драгојловић, Богомилство на Балкану и Малој Азији, II, Београд, 1982, 68.

[7] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 83.

[8] Миодраг М. Петровић, Помен богумила-бабуна у Законоправилу Светог Саве, Београд, 1995, 30.

[9] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, у фус ноти, 22.

[10] Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд, 1987, 170.

[11] Дарко Гавриловић, Приче из српске старине, Сремски Карловци, 2009, 60.

[12] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 193.

[13] Исто, 159.

[14] Исто, 159.

[15] Љиљана Шево, Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. Године, Бања Лука, 2002, 18.

[16] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 169-194.

[17] Dubravko Lovrenović, STEĆCI bosansko i humsko mramorje srednjeg vijeka,Sarajevo, 2009, 18.

[18] Marko Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980, 316-317.

[19] Исто, 317.

[20] Исто, 318.

[21] Исто, 320.

[22] Исто, 322.

[23] Исто, 323.

[24] Исто, 328.

[25] Сима Ћирковић, Историја средњовјековне босанске државе, Београд, 1964, 234-235.

[26] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 168.

[27] Marko Vego, Iz historije srednjovjekovne Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1980, 317-318.

[28] Драгољуб Драгојловић, Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави, Нови Сад, 1997, 111.

[29] Исто, 137.

http://www.srpskikulturniklub.com/crkva-bosanska2#comment-22013
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pet 14 Feb - 14:37

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pet 14 Feb - 20:48

Одличан видео.  :thumleft: 
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pet 14 Feb - 22:48

Зорица Мандић
Рудинице (Пива) – стећци

Историјске карактеристике

Постоји изрека - ако желиш упознати неки народ погледај његова гробља. Наша стара гробља су, до скоро, била под „опсадом“ богумилске теорије која нема реално научно утемељење. Био је то уствари рат за територију између двије хришћанске цркве на простору балканских Словена. Уводећи ову тему у „науку“ и вртећи је већ 142. године у круг без излаза, Фрањо Рачки у књизи од 300 стр.: „Богумили и патарени“ ниједном једином реченицом не помиње симболе на споменицима нити шта они значе, а симболи и писмо су основ без којих не може постојати никакве научне расправе, а још мање доказа о припадности стећака. Они заслужују и крајне је вријеме да се укључе савремена сазнања и методи (C-14, днк, лингвистика, палеолингвистика итд.). Споменици су преплављени „речитим“ симболима и орнаментима који говоре: о традицији (древна словенска посмртна кола), о ратничком народу (борбе, турнири, лов, мачеви, бодежи, штитови, лукови и стријеле – богумили не ратују), о начину исхране (лов, сточарство и начин исхране горштачких народа искључује вегетеријанство), а све ово заједно говори о пуноћи живота словенских старосједилаца што потпуно искључује богумилство које заступа крајне скроман - испоснички живот у опхођењу, одјевању и вегетеријанској исхрани, залажући се за социјалну правду те одбијајући учешће у ратовима и војсци. Били су против: власти, цркве, попова, Исуса, библије и крста. Чињеница је да између двије снажне и искључиве средњевјековне религије: католичанства и православља богумилска секта није опстала. И ма колико да је трајала комплетан простор бивше Југославије није могла „преплавити“ споменицима у толикој бројности. Такав неизбрисив траг могао је за собом, несметано, оставити само народ у огромном старосједилачком временском ходу. Писмо говори да је ријеч о споменицима словенског народа, али због другачијег приступа овој теми и непобитног постојања култа мјеста гробља од најстаријих времена до данас, па самим тим и присуства древних писама и симбола обавезује и даће прави увид тек послије кратког историјског пресјека од најстаријих познатих времена, а не само средњег вијека.

цијели текст: http://www.zorica-steccipive.com/
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Pet 28 Mar - 18:13



Predavanje o ''bogumilima''
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 29 Mar - 17:21

Предавање за памћење! Види се шта значи бити интелектуалац! Са којом једноставношћу растура митове о богумилима. Свака ријеч је образложена. Такође, то је оно што често подвлачим, да треба добро знати теологију, односно учења православних, римокатолика и катара, као и других јереси које су се повремено и краткотрајно појављивале. Са тим знањима, која су до сад игнорисана, као и са знањима лингвиста, лако се може доћи до истине о тзв.богумилима, коју сви у данашњој БиХ знају, али је неки намјерно прећуткују.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 24 Apr - 18:33


Prethodni video je nestao, nadjoh samo ovaj isecak.

Zanimljivo pisanije Dubravka Lovrenovica i Srecka M. Dzaje
Srednjovjekovna Crkva bosanska - Bosanski krstjani ni dualisti ni bogumili.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 24 Apr - 22:34

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 24 Apr - 23:58

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 31 Maj - 17:57

Ево још једне бошњачке фарсе и трагикомедије! Топло препоручујем за ишчитавање и подизање расположења у стилу добрих комедија! Very Happy 
Ради се о сајту тзв. цркве босанске www.crkvabosanska.org . Невјероватно је колико су текстови на поменутом сајту контрадикторни између себе. На једном мјесту величају богумиле, а на другом доказују да црква босанска није била богумилска! (Што и врапци на грани знају).
Живо ме занима ваше мишљење о овом сајту и, замислите, цркви коју су они тобоже основали!

Дакле: www.crkvabosanska.org
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 31 Maj - 21:01

Ово иде на боље. Полако се враћају коријенима својих прађедова али не могу ,,нагло,, него постепено.

Занимљива је контакт страница истоименог сајта:

Krstjanska
zajednica u Bosni i Hercegovini
Kaldrma 2
Tuzla
Tuzlanski
75000
Bosna i Hercegovina

То су наше комшије.

ОДГОВОР ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА, ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ, НА САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СПЦ ОД 18. СЕПТЕМБРА 2010. ГОДИНЕ

Хришћанима или „крстјанима“ се, нарочито од  XII века, у Православној цркви називају и представљају само они који нису отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Правоверни су наглашено истицали тај назив приписујући га себи да би указали да нису исти са онима који су од ње отпали. Зато се и Свети Сава у потпису представљао као „крстјанин“. Он Латине римокатолике сврстава у јеретике. Цар Душан у свом Законику о њиховој вери говори као „о јереси латинској“, а под „хришћанима“ и „хришћанством“ подразумева веру православних чланова Цркве Христове (чл. 6-Cool. Свети Симеон Солунски пише да су Латини „безбожни Богомили које уопште не треба звати хришћанима“ (Migne PG 155, col 89). Римокатолике као „јеретике духоборце“ (због додатка FILOQUE у Символу вере) виде у средњем веку, и све до данас, сви истински православни хришћани, међу којима се у Српској православној цркви и писаном речју посебно истичу: Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ Костенечки, Николај Жички, Јустин Ћелијски.


Зато браћо Крстајни, исправите текстове на сајту користећи поуздану литературу. Свето Евангелије !
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 31 Maj - 21:10

Замислите комбинације у овој трагикомичној организацији! Божић и Курбан Бајрам у цркви босанској! Каже Христос апостолима идите и потапајте у воду све народе у име Оца и Сина и Светога Духа! Замислите! А пише у Јеванђељу: крштавајте у име...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 4 Jun - 19:42

Dubravko Lovrenovic: O historiografiji iz Prokrustove postelje - Kako se i zasto kali(o) bogumilski mit

Dubravko Lovrenovic: Bosnjacka recepcija bosanskog srednjovjekovlja
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 15 Jun - 15:02

Miodrag Petrovic - Konstantin Filosof - Kostenečki o babunima-bogomilima u Beogradu u 15. veku
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 20 Sep - 23:19



Ево га и цијели видео!! Very Happy
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
gljeb



Number of posts : 640
Peпyтaциja : 12
Registration date : 10.03.2013

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 20 Sep - 23:25



О римокатоличкој јереси. Послушајте. Биће вам јасније стање у средњевијековној Босни.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sub 27 Sep - 21:17

Пи­смо Ву­ка­но­во па­пи Ино­ћен­ти­ју III
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Sre 29 Okt - 22:21

Ивана П. Равић - ЦРКВА И ДРЖАВА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА ОД XI ДО XIII ВЕКА
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 14 Dec - 23:56

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 7 Jun - 23:01

Одличан текст! 

https://srbiubih.wordpress.com/2015/06/07/%D0%BE-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98/
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Mr. Majevica



Number of posts : 14305
Peпyтaциja : 19
Registration date : 28.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Ned 14 Jun - 22:58

Захваљујући Гљеб-у, прочитао сам ,,у цугу,, одличну књигу нашег земљака.  :thumleft:

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://majevica.forumakers.com Na mreži
Zmaj Ognjeni Vuk



Number of posts : 590
Age : 28
Peпyтaциja : 3
Registration date : 26.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Čet 22 Okt - 14:13

Драгољуб Драгојловић - Богомилство на Балкану и у Малој Азији II, Богомилство на православном истоку, БИ САНУ, Београд 1982.

http://www.mediafire.com/?7hh9n41aly2u55h
http://www.4shared.com/office/Kc40DL...stvo_na_B.html

Ko moze, neka skine.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mit o bogumilima   Danas u 1:02

Nazad na vrh Ići dole
 
Mit o bogumilima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
MAJEBИЧKИ ФOPYM :: Hayкa, кyлтypa, yмjeтнocт, cпopт :: Peлигиja, филoзoфиja, иcтopиja-
Skoči na: