vojvoda Radivoje Kerovic i Ustanak na Majevici

УСТАНАК НА МАЈЕВИЦИ



Појава првог герилца поробљене Европе-Вожда Трећег Српског устанка ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића који се и поред свих противречности свога времена ставио на чело поробљеног народа, представљао је велики морални подстрек за српски народ. Од тада до данас, Равна Гора ће бити симбол отпора и борбе српског народа за слободу. Српски народ притиснут великим невољама насталим после распадања отаџбине и доласком окупатора и његових слугу, каналисао је своју виталност и жељу за опастанак у четнички покрет који ће одиграти пресудну улогу у спашавању народа од биолошког истребљења. Четнички покрет се суочио са распећем свога народа прошлим и садашњим, са његовим « Грдним Судилиштем ». Историчар Веселина Ђуретић то описује на следећи начин: “ Све историјске теме српског двадесетог века фрагменти су историје српског хода по мукама. Наши судари са вишеструко надмоћнијим нападачима завршавали су се великим погибијама, и војске и народа”
Уласком Краљевине Југославије у рат и њеним брзим сломом, чији се узроци могу наћи у заблудама и апсурдностима тога времена, српски народ је остао на миилости и немислости својих највећих непријатеља. Тако се и српски народ Семберије и Мајевице нашао под ударом Хитлерових хорди и његових хрватско-муслиманских кољача.

На територији Семберије и Мајевице вршљале су банде Хрвата и муслимана које су вршиле незапамћен погром над српским народом. Поред масовних убистава, становништво ових крајева је било изложено константним депортацијама у логоре смрти: Јасеновац и Стару Градишку. На почетку Другог светског рата Мајевица и Подмајевица су бројали око 49 српских села. На крају рата већина ових села је била спаљена а становништво побијено на најзверскији начин. По зверству се највише истицала СС Ханџар дивизија која је била састављена од домаћих муслимана који су добровољно отишли у СС трупе.
Инстиктивно осећајући да му је биолошки опстанак доведен у питање, српски народ у овим крајевима је схватио да мора да крене у борбу на чивот и смрт против бројних непријатеља. Четништво је представљало једини спас. Народ је прилазио четницима јер су се они први организовали схватајући ситуацију у којој се народ налазио. Највећи број четничких бораца је дошао из редова радника и сељака.
Анализирајући извештаје које је добијао из ових крајева, ђенерал Михаиловић је одмах увидео да је народу преко потребан помоћ. Зато је већ у пролеће 1942. године Врховна четничка команда са Равне Горе шаље своје официре да преузму командовање свих одреда у овим крајевима. На Мајевицу је упућен мајор Доброслав Рачић, у Сребреницу Владу Милутиновића, на Романију Миодрага Момчиловића, а на Озрен Бору Митровића. На Мајевици је тада формиран четнички корпус са четири бригаде који је контролисао велику слободну територију. На челу мајевичких четника биле су три истакнуте личности: војвода Радивоје Керовић, Стево Дамјановић-Лека и Ђуро Биђић.

Страдање Последње Четничке Формације на Мајевици

Комунисти су између 18-ог и 20-ог јануара 1946. године опколили остатке четничких формација под командом војводе Радивоја Керовића. Ноћу 18-ог јануара четничке снаге су уз надчовечанске напоре и херојство својствено само српском народу, успели да пробију комунистички обруч, али су непријатељске снаге уводиле свеже трупе опремљемне најмодернијим наоружањем добијеним од Британаца. Борбе су се наставиле на превојима Мајевице где су четнички борци поново били окружени и коначно сви изгинули. Многи су остајући без муниције сами себи одузели живот желећи да избегну комунистичку тортуру. У чину који је у Србима пробудио сећање на злочине из времена турског зулума, комунисти су мртвом војводи Керовићу одсекли главу и набили је на колац у Војводином родном селу Тобуту код Лопара. Превој на Мајевици остаће у историји обележен као место где су пали и крв просули последњи четнички хероји.

Реч на Крају
Голгота народа у овим крајевима настављена је дуго по завршетку рата са једином променом што су Хрвати и муслимани нацистичке униформе заменили комунистичким. Активан отпор у шумама је трајао све до 1953. године. Судбина српског народа се до тада одвијала у сенци Косова а од тада се развија у сенци Јасеновца, Јадовна и осталих стратишта. Ово је само део трагике српског народа која траје од Косовског боја 1389. године.
И поред све несреће и трагике које су задесиле српство остаје нада да све док у српском народу буде људи попут војводе Керовића који су спремни да се жртвују за правду и слободу српског народа, српски народ ће имати будућност.
Попис српских жртава, као и њихово страдање из области Семберије и Мајевице потресно су описане у књизи Љубе Керовића, синовца ратног команданта Семберије и Мајевице војводе Радивоја Керовића.

Citat :

Када је средином 1942. године створена Мајевичка четничка бригада на кратко је њен командант био војвода Керовић, иако Дража 4. марта. 1942. за њеног првог команданта именовао Леку Дамјановића. Због поменутих разилажења између Керовића и Леке, Дража је био принуђен да ову јединицу преименује у Мајевичко- Посавску бригаду и да з команданта именује ново лице, тада капетана 1. класе Драгослава Рачића, а Керовић је тада именован за команданта позадине у бригади. Леко је тада средином 1942. године у бригади био командант Подрињског четничког одреда који је тада имао четири батаљона (Подрињски, Зворнички, Тавненски и Хајдучки батаљон).

Mr. Majevica ::

Страдање Последње Четничке Формације на Мајевици

Комунисти су између 18-ог и 20-ог јануара 1946. године опколили остатке четничких формација под командом војводе Радивоја Керовића. Ноћу 18-ог јануара четничке снаге су уз надчовечанске напоре и херојство својствено само српском народу, успели да пробију комунистички обруч, али су непријатељске снаге уводиле свеже трупе опремљемне најмодернијим наоружањем добијеним од Британаца. Борбе су се наставиле на превојима Мајевице где су четнички борци поново били окружени и коначно сви изгинули. Многи су остајући без муниције сами себи одузели живот желећи да избегну комунистичку тортуру. У чину који је у Србима пробудио сећање на злочине из времена турског зулума, комунисти су мртвом војводи Керовићу одсекли главу и набили је на колац у Војводином родном селу Тобуту код Лопара. Превој на Мајевици остаће у историји обележен као место где су пали и крв просули последњи четнички хероји.

Detaljnije .

Do pogibije vojvode Kerovića i trodnevnih žestokih borbi sa jedinicama Ozne došlo je nakon priznanja jednog zarobljenog četnika na kom je terenu vojvoda imao sklonište za zimovanje . Velike snage Ozne pod vođstvom Branka Stojanovića Krvavog opkolile su prostor Jaseničkih šuma iznad Srebrenika na zapadnim stranama Majevice . Sa vojvodom u zemunici se nalazilo ukupno 25 četnika i 18 januara 1946 g našli su se u potpunom okruženju usled pomenute izdaje . Zanimljivo je da su partizanske snage odabrale za obračun sa vojvodom Krstovdan , ali su se borbe protegle i na Bogojavljenje i završene su vovjvodinom pogibijom na Jovanj-dan 1946 godne .

Treba posebno istaći da su se opkoljeni četnici 18 januara noći uz nadčovječanske napore i herojstvo uspijeli probiti iz potpunog okruženja , ali su partizanske snage uvodile u borbu i gonjenje svježe odmorne jedinice . Borbe su se nastavile na prevojima Majevice , zatim u selu Lukavici , pa Brusnici , Pirkovcima i završile se na Vukosavcima blizu Tobuta , rodnog mjesta vojvode Kerovića .
Navodimo sjećanje Miloša Kojića (zvanog prase) preživjelog učesnika ovih događaja , a Bog nam je svjedok da je to sve istina: "U pola noćikada je Milorad Šakotić (zvani Mali Vrnto) zamijenio LJubu Prodanovića na straži zapucalo je , i svi smo poskakali . Tada jebio Krstovdan samo koji minut poslije pola noći . Prvi je izletio Dušan Miljenović (zvani Sadaljica) i odmah je bio pokošen , a odmah za njim i Panto Marković (zvani Šinterović). Treći je izašao Dejan Kerović (Tešić) i skočio pod jednu kadu od bukve koja se tu nalazila . Podvukao se pod tu kladu i tek sutradan kada je saznao o pogibijama predao se partizanskim vlastima u Jasenici . Drago Kerović je odmah ispod baze ranjen u nogu u list i tako ranjen se sklonio u snijeg i prekosutridan stigao do sestre Anuše u Preliće u Tobut.

" Тако смо остали само ја и Војвода Радивоје" сведочи нам Војводин курир звани Прасе." Он је ишао напред а ја за њим. Ја му рекох да ранише и мене. Тада ме он жалосно погледа, узе пиштољ, тихо рече неколико речи, и опали себи метак у слепочницу и паде поред потока. У томе избише и гониоци и свезаше ме у неку жицу, али Војводи не смеју да приђу. Он лежи крај потока, а они пузе по снегу и приближавају му се, па онда мене рањеног и свезаног питају да ли је жив, нашто сам им рекао да није. Онда му приђе један официр кога зову Живко Танацковић , стаде ногом на прса и одсече Војводи главу. Онда пође да и мене обори и закоље, али му други не дадоше и отеше му нож. У том стигоше и моја два рођака који су били теренци, а били су негде на слави Св. Јована, па су излетели напоље када су чули пуцњаву и спасише ме.
Одатле ме потерају у Лопаре и када смо прелазили преко реке Гњице један се попне мени на леђа да га понесем. Ја онако рањен и мали носим га, а он савио ноге у коленима да их не окваси, а ја када сам био насред реке чучнем и спустим га у воду. " Шта то уради?" упита ме. "Да би ме убио" велим ја. " Е да сам то хтео убио би те горе", тако се то заврши. Онај Живко је и даље носио Војводину главу, ваљда је хтео у Лопарама де се похвали како је он јунак. Дотераше нас у Лопаре и затворише у неку бараку у којој нађох Милорада Керовића, Милорада Шакотића и Лазара Медића ( Бузића )што нас је издао. Ту се мене и Милорада Шакотића свезали за косе пошто су нам биле дуге, а онда су нас оборили и свезали за један стуб и почели да играју козарачко коло пред нама. Ту у кућу је дошао и Бранко Крвави и рекао им да ме престану тући, па се онда стишало. Кад је освануо 21.јануар дошли су Спасоје Шакотић, Васо Васић и још неки људи и питају ко је у Тобуту 1945.године убио Радослава Лукића и Будимка, Васиног сина. Васо и Спасоја кажу да нисмо ми већ неки други који нису живи. Око подне дође камион отворени без цираде, а снега на њему око 30.цм. Ми онако на снегу чучнемо- ја и Милорад Шакотић, јер смо били заједно свезани, док су заједно били Лазар и Славко, а одвојено Милорад Керовић, Војводина жена Љепосава, а са њима и Цвијан Симикић ( Гудураш ). Цвијан ту ништа није крив, али је пуно пропатио. Тада камион крене и довезе нас у Тузлу.
Када смо дошли у Тузлу истераше нас из камиона, поставише један сто и дигоше мене и Милорада Шакотића да онако свезани стојимо на столу да нас боље народ види. Вероватно су они били пре разгласили па се окупило много народа. Када су нас тако поставили на сто ударише неки колац, тако да је глава била између мене и Милорада, мало изнад наших глава. Онда дође један од официра и слика нас двојицу онако са Војводином главом",[i] завршава опис ових збивања Милош Којић Прасе, верни Војводин курир. [/i]

Mare, hvala na ovome tekstu ! Jezim se ovih klanja i zlochina, shto se sakrishe !

Из књиге:

Командант 13. брдске дивизије Оружаног СС-а "Ханџар" (1. хрватске), пуковски СС-вођа Дезидеријус Хампел, са командантом 2. групе бригада четничког Мајевичког корпуса, војводом Радивојем Керовићем.

По завршетку немачке операције "Пун месец" [Воллмонд], и жестоких борби између "Ханџар" дивизије и партизанске (НОВЈ) 16. војвођанске дивизије – мајевички четници су започели пречешљавање места окршаја, односећи напуштену опрему, па чак и неке од рањеника.

Желећи повратак изгубљеног материјала (и људства), командант СС-дивизије је уговорио састанак са командантом четничке групе; сећање Хампеловог пратиоца, вишег четног СС-вође Хермана Шифердекера (цитат из књиге "Химлерова босанска дивизија" Џорџа Лепреа):

"Довезли смо се с пратњом на договорено место у близини Лопара, где нас је чекало неколико четника на коњима. Само Хампелу и мени је било дозвољено да продужимо. Четници су нас посадили на брдске коње, везали очи, и кренусмо у планине.
После отприлике сат времена, повези су скинути са очију. Убрзо смо стигли на чистину у шуми, где се налазило неколико брвнара и шатора. Стајало је тридесетак до зуба наоружаних четника, укључујући и неколико жена.

Њихов вођа нам је пришао и представио се као војвода Радивоје Керовић.
Био је импозантан човек, са моћном брадом и густом косом, као и његови саборци.
Након што му је Хампел предао поклон (ловачку пушку), речено нам је да заузмемо места за богатом трпезом у једној од брвнара.
Тек после гозбе смо били у прилици да започнемо расправу на тему оружја. После тешких преговора, успели смо да обезбедимо повратак материјала, који би требало да буде извршен у замену за неколико хиљада оквира стрељачке муниције и пар сандука са ручним бомбама. Транспорт је у повратку спроведен на исти начин, а ми смо били прилично срећни да поново видимо нашу пратњу!"

Bandenkampf in Jugoslawien 1941-1945

Војвода Радивоје Керовић са ђенералом Михаиловићем, приликом његовог преласка у Босну из Србије, сепембар 1944.

Лопаре 1942. преговори са њемцима:

Једна из Тобута:



А ово је испред цркве у Пецкој-Србија: