Крајпуташи - светлост са надгробника

СВЕТЛОСТ  СА  НАДГРОБНИКА

О хришћанском односу према смрти као коначном потпису у књизи живота испевао је у својој збирци "Часловац" стихове велики немачки песник Рајнер Марија Рилке:

Сопствену смрт, о Боже, сваком дај,

мрење што ниче из оног живота,

где му се љубав збивала и сјај,

и смисао, и беда, и страхота.

Православни Срби су о свом односу према смрти проговорили устима свештеномученика ђакона Авакума који је, одбијајући да се потурчи да би спасао овај, пролазни и трулежни, живот, Турцима рекао:

Нема лепше вере од хришћанске,

Срб је Христов, радује се смрти.

Радује се смрти јер га са оне стране гроба чека Онај  Који је васкрсао из гроба Који је "смрћу сатро смрт", и о Коме се на Васкрс у православним храмовима пева:

Васкрсења дан је, просветлимо се,

народе, Пасха је Господња, Пасха,

од смрти у живот и са земље на

небо, Христос Бог нас преведе,

док Му певамо победну песму.

Док су Срби живели са Богом, умирање је за њих било узвишено као и живљење; гробови су поручивали сваком ко би пред њих стао: овде почива Човек Божји, Човек који је ишао за Богом и упокојио се у Богу. Путниче, умири се! Припреми се да и ти лежиш овде! Замисли се над собом и над својом душом док још има времена; кад време прође, и кад те смрт поведе у незнану земљу, биће касно.



Три књиге г. Радојка Николића ("Камена књига предака", "Сељакова душа на камену" и "Каменописци народног образа") представљају за сваког ко жели да се суочи са србским схватањем смрти неоцењиву вредност. Овај вредни скупљач записа и натписа са србских надгробника, биограф каменорезаца и истраживач њихове уметности, оставио је вредан допринос култури свог народа. Његова схватања су у овим књигама (између прве и треће је прошло двадесетак година) постепено еволуирала: од секуларно - атеистичких у "Каменој књизи предака" до православних у "Каменописцима народног образа". Ова еволуција је, очито, ишла у корак са еволуцијом  погледа на свет самог аутора.



У "Каменописцима народног образа" ("Литопапир", Чачак, 1998.) г. Николић  са правом истиче да је србски надгробни споменик био прављен као својеврсна мала црква, црква без врата и прозора, али истовремено црква пред којом се Србин најчешће заустављао да се помоли Богу, окади и размисли о вечности која га чека. Због тога су веома битни записи на гробовима наших старих: у њима је исказана аксиолошка вертикала србског човека - Хришћанина. Какви су Срби некад били? Чему су стремили? Шта им је био идеал? (Не заборавимо: један народ живи својим идеалом, оним ка чему стреми. Некад су Срби стремили својим свецима, Немањићима и Хребељановићима; данас су спремни да подигну споменик мајмуну Самију, што су и учинили у београдском ЗОО - врту средином деведесетих.) Користићемо, у трагању за одговором на ово питање, књиге г. Николића.

ВЕРА У ВЕЧНИ ЖИВОТ



Наши преци су, на својим надгробницима, изражавали веру у вечни живот чврсто и непоколебиво. На једном споменику пише: "Бог је Отац; гробови су жизне двери" (врата живота); на другом, у књизи коју је изрезао каменописац стоји: "Живимо да мремо, а мремо да вечито живимо, јер Бог никад не мре". На споменицима човек је увек "раб Божји", који се животом спремао да пређе дубоку реку што га одваја од Очевог Дома. А овај живот је, како пева Свети Јован Дамаскин у песмама опела, "сенка и сан". За трен га нема - ишчезне као водена пара. Зато на гробу Васа Брајовића из Дражиновића (+ 1861.) стоји:

О, Србине, ко си да си,

да ти је знати шта си

Знај да ништа друго ниси

него пра и пепео.

Но, иако зна за то, Србин не губи наду. Зашто? Зато што постоји Небеска Србија. "Бог му дао у рају насеље", говорили су Срби за своје уснуле. А тамо има места за свакога: од свеца до покајаног грешника. Због тога на гробу једног домаћина, који се упокојио 1886. стоји: "Одок радостан на Небеско Царство". Камен - белега изнад главе седамнаестогодишње девојке вели: "Винук се у небесне висине да тамо анђеоским животом цватем". Смрт је страшна, али очајања нема. Очеви су на споменима својој деци писали да су им малолетна чеда умирала "по милости Божјој" ("Бог дао, Бог узео", као што збораше и праведни Јов, који у највећим мукама не похули на Свевишњег.) Ледни камен надгробника сестра греје сузом и молитвом: "Боже, спаси душу моме брату Рисиму"; а десетогодишњакиња из Краварице својој мајци која рида поручује: "Не брини се, не плачи, моја мила мајка, у рају ме загрлила моја мила бака". Срби су рај доживљавали као присно сусретиште са Богом и прецима, са "многим и многим, и сродницима драгим", како вели Владика Николај у својој песми "Небеска Србија". Ту ће деда загрлити унуче, и отац сина, и мати своју кћи, и сестра брата, и пријатељ пријатеља; ту је мирис лепши од мириса босиока и дуње, и светлост силнија од светлости сунчеве, и радост већа него кад роди пшеница и вино. Зато епитаф тврди: "Благо оном ко у чистој вери из овога у нов живот пође".

Србску философију гроба из кога ће заблистати зора васкрсења његошевским стиховима описао је свештеник Арсеније Прокопијевић, који је на спомену свом оцу крај ивањичке цркве забележио следеће:



Ево гроба, неизбјежна двора,

ђе с' одмара тјело од умора,

ђе је правда подједнака свима,

ђе се равња просјак с царевима,

ђе се не зна за чемерне дане,

ђе су сваком сузе убрисане,

ђе нестаје од бола лелека,

ђе све бољке наше себи лека,

ђе су двери што воде свакога

кроз њих познат Творца великога.



Велики Творац и Његова чеда, Срби, столећима су се познавали. Јер,

"све је свето и честито било,

и миломе Богу приступачно".

МЛАДИЋИ И ДЕВОЈКЕ НА СПОМЕНИЦИМА



Позивајући јуноше и деве да љубав узљубе, деспот Стефан Високи, у свом "Слову љубве", моли их да то чине "право и незазорно", да не би своје "младићство и девство повредили", јер младићство и девство чедношћу на себе призивају оно што је Божанско. Лепота и радост младости су од Бога; и кад лепота и радост младих оду прерано са овог света (а и то "прерано" је опет по нашим, људским мерилима), одлазе Ономе Ко их је дао. Тако на једном надгробнику стоји: "Овде почива Богом украшена девица Селена, прелиепа кћи".

Девице и момци на споменицима по Западној Србији као да су сишли са икона и фресака. А зашто? Јер су тако и живели. За девојку каменописац каже да је живела "у лиепом девојачком владању" и да је умрла као "часна и поштена девојка". Била је "особита радница и кутњица" (кућаница), "од најлепше руке послушница својој мајци". Момак је, такође, живео "у добром владању и послушности".



Велика је била и њихова родбинска љубав. На гробу Симке Јанковић из Ласца стоји да се "разбоље од жалости за својим братом ког је она највољела и другог дана за њим престави се". Срећко из Висибабе, наредник, "погибе на Острву 1916. године, а сестра му Сида увену за њиме". (Сећамо ли се овде оне потресне народне лирске песме "Највећа је жалост за братом", у којој се истиче да срце не може зарасти ако је рањено братовљевом смрћу? Сећамо ли се сестрине тужбалице у "Горском вијенцу"? А живимо у времену у коме, пречесто, браћа и сестре гледају једни друге са мржњом, свађају се око тога ко ће пазити старе родитеље, како ће подесити наслеђе, итд.)

СУПРУЖНИЦИ



Супружанска љубав и верност су, од када су комунисти дошли на власт у Србији, непрестано извргавани руглу. Комунистички идеолози су тврдили да их није било ни у хришћанској патријархалној култури. А било их је, и то сведоче гробља србска.

Г. Радојко Николић примећује да је "атрибут "верна" чешћи од свих осталих који су се уз супругу могли придодати". Иако су имали децу, супружници су целог живота чували свештену чистоту родног живота. (Некада се, због стидљивости, говорило: "С опроштењем, моја жена"; "Мој муж, Боже опрости".) А љубав је постојала, чврста и непоколебива; њено трајање мерило се посебним аршином. Тако је Саво Обрадовић из села Гугља иза себе "оставио богату задругу и верну супругу Стојку са којом је поживио 42 године и 12 дана". То су, сигурно, били дани зачињени слашћу узајамног поштовања и поверења - иначе се не би бележили на надгробном спомену. Жена мужу у Горачићима поставила је биљег "за наше верно и љубавно живовање за 20 година. Прости, Јеко". ("Љубавно" значи и "пуно љубави" и "љубазно". Реч "љубавник" је у 19. веку значила "омиљен, свима драг човек".)

Хришћанске врлине чиниле су основу србске породице. Тако се на гробовима честитих жена писало: "Није у свом животу никог уцвелила"; "Ни са ким није у завади била"; "Била је пажљива према радницима и пријатељима". За Миљку Петровић из Свештице се вели: "Покојница била је човечна - јуначна у жалости, као и у радости. Умела је разговорити себе и другога, која је била за пример и осталима".

Супружници се највише хвале децом коју су иза себе оставили. На пример: "Добра супруга и мајка подигла десет деца"; старац из Трбушана:

"За живота имао сам срећу,

имам кога да ми пали свећу";



Микаило Вучићевић из Табановића:

"Ал' се опет моја срећа вила:

синови су моја десна крила.

Са свећама око гроба стое:

њиг седморо - то је срце моје".



Каменописац је, у име једне мајке, оставио траг: "У браку са мужем имала сам осморо деце, коиг сам их јуначки сачувала за време рата од 1912. до 1918. г. И данас остају након мене сви живи. И лепо сам дочекала." Ако супружник умре, деца која остају иза њега су спомен брачне љубави. Једна жена хвали мужа што је није оставио саму, него јој је подарио чеда, да јој буду утеха. У Марковици муж се обраћа жени која почива телом у земљи, а душом код Господа:

Сећаш ли се, Миљо моја,

кад си ми негда била:

кад дођемо ми са рада,

деца су нас загрлила.

А сад грле двапут мене,

једном, Миљо, место тебе.

Мајчинство је жртвено служење Богу и браку. Десанка Петровић из Ивањице "у најсветијој дужности - у материнству - напрасно премину... остављајући своје новорођено чедо ни гледано ни мајчином руком миловано".

Добри домаћини се, преко споменика, растају са својим ближњима као да иду на далеки пут, али и као да знају да ће се опет видети: Старац Коста Матовић из Адарана поручује својима: "Збогом, браћо, и ти баба, неуморни друже, и ви, мили сине, ћери, снахе, унуци и унуке моје". Имали су разлога да срећни оду са овога света: тихи спокој им је испуњавао душу јер су они, кућевници и трудбеници, одлазили да у Богу нађу одмор од земних трудова својих.

На србским споменицима путник бива позван да застане и да "не пожали труда свога да чита". Јер има шта да се прочита. Рецимо, запис из Висибабе, којим покојник поручује живима како да живе да би живели вечно:

Збогом децо и унуци моји,

ви сад знате шта вам дужност стоји:

поштуј Бога и ближњега свога,

придрж'те се карактера мога.

Послушајмо га. Нећемо се покајати.

Владимир Димитријевић



ПРАВОСЛАВНИ ПУТ, лист Светосавске омладинске заједнице при храму Светог Ахилија у Ариљу, Велики пост, 2000., број 1 - (7).

КРАЈПУТАШИ

Крајпуташи су споменици постављени покрај пута, а по правилу посвећени пострадалим војницима сахрањеним у далеким земљама или којима се гроб не зна. Поготово се појављују после Првог светског рата као начин обележавања пострадалих из породице, а ради подсећања свих становника села и случајних пролазника о прерано прекинутом животу.

Највише их има по западној Србији. По правилу су једноставног облика, правоугаоног пресека и висине између метар и метар и по. На једној страни је нацртан или уклесан лик или фигура покојника, а са страна су уклесане пригодне речи хвале или захвалнице.

Данас, после много година, управо поруке које су исписане на крајпуташима чине специфичну збирку умотворина српског сељака и историју српског села.

Војнички споменик – част породице. Треба оставити поруку потомству: за вас даде млађани живот. Памтите, потомци. Камен крај друма или у дворишту. Камен пред кућним прагом. А питање војничке части није узбуђивао само XIX век. «Поделивши плен крај Платеје, Хелени су, и то сваки народ посебно, сахранили своје мртваце. Спартанци су ископали три гробнице. У прву су сахранили своје младе ратнике. У једној гробници били су млади ратници а у другој остали Спартанци, док су у трећој били схрањени хелоти. Тако су Спартанци своје сахранили. Тегаћани су такође посебно сахранили своје погинуле, али све у једну гробницу, а исто тако и Атињани своје, а Меграни и Флиућани своје војнике које им је поубијала коњица. Све ове гробнице биле су пуне. Али надгробне хумке других народа, које се још виде код Платеје, подигли су сами ти народи, стидећи се што нису узели учешћа у бици и то ради каснији покољења.

И чудно, као да су за стид и проклетство Егињана знале и српске мајке. Вукле су се – уклете – за војскама. А када не би нашле синове, враћале су се у своја далека села. Црни барјак на довратку огласио би погибију. Клесар је одмах добијао наруџбину.
Оставити макар насушни података. У то време писменост беше невелика. Понека књига и песмарица слепца Јеремије. Због тога је камен, исписан кривим словима, важно сведочанство о људима и времену.


Може то да буде и шкрт податак:
«Милета Маричић, војник 3.ч.1. батаљона, 4.п.пука, а погибе за српску слободу у својој младости у 26 години на пложају крстацу од аустро-немаца 1914 године. Бог да му душу прости...»
Док је света и века народе нека се зна за ово: «Спомен Сима Орестијевића из села Косовице, бившег председника општине косовачке, поживео 57 година а умре 29 маја 1899 године. Сима је први гласао да буде школа овде...»

Стећци су клесани у облику равних плоча и саркофага. Српски сеоски споменици имају облике крста и издужене коцке са равном плочом као надстрешицом. Мада је облик крста подесан за фигурална решења, клесари су га испуњавали ликом, па чак и фигуром. Полеђина је обично употребљавана за текст који има дражи као резба и рукописна невештина, па ипак, једна речитија полуписменост, јер је емотивна, словно и правописно неука, али задивљујуће укомпонована у камен. Ако је лице камена украшено крстом, фигуром и писмом, полеђина и хрбат добили су орнаментику и симболе који најчешће говоре о животу умрлих, њиховом имоновном стању, дужностима које су вршили за живота, љубавима за војне и земљу.

Најчешће је клесан и сликан војник. Ако је умро као сељак, орући њиву, или у кући, клесар неће заборавити да напише: бивши војник, «храбри» војник, служио у тој и тој јединици, учестовао у бојевима, носио толико и толико рана, ратовао за домовину.

Клесар-летописац није имао времена ни љубави да клеше слике из свакодневног живота. И тај свакодневни живот није биоо данашње-свакодневан. Много се ратовало. Војник је био најважнији. Младић у фесу, споменик из 1876. године, учестовао је у Јаворској бици. Младић у фесу, чији је лик изрезао непознати клесар, има у себи нечег светачког, непоколебљивог, сигурног, и, у исто време, осветничког и праведног. Као да је победио. Као да се није поражен вратио са ратишта. Левица на силаву за који је заденута кубура; у десници – крст. На полеђини сасвим обичан натпис, сличан многим натписима који имају намену да зауставе путника: «Српски роде, приђи и реци бог да прости ! Овде почива младић Ранко Ђорђевић из Белуше родом, бивши војник, поживе 21 годину а престави се у вечност шестог децембра 1876. године.

Сељак камнорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави Србију. Настали у деветнаестом веку – споменици су данас прошлост. Време њиховог рађања: борба с Турцима, Бугарима, Немцима, Аустроугарима, Арнаутима. Самоникла уметност, присна као народна песма. Расла је упоредо с Вишњићем и Тешаном Подруговићем. Словом понекад бритка, понекад сладуњава, понекад жалостива. Уклета окамењена војска дизала се и диже да нас подсети како се живело и гинуло.


Литература: Бранко Радичевић: Сеоски надгробни споменици и крајпуташи у Србији

КАМЕНИ ДОЗИВИ



Meђy старим биљезима налазе се и они подигнути у спомен трубача. Запажаjу се по симболима трубе и добоша. Записи казуjу да су сви били ратоборци за веру и слободу. Наjстариjи су из времена Јаворског, балканских и Првог светског рата. Леже мeђy онима које су трубом и добошем у победоносне окршаjе водили да слободу jунаштвом задобиjу. Већина трубача били су обични борци. Само је Сретен Jеринић и до наредника догурао. Преживели трубачи враћали су се у своја села као ислужени ратници. Са собом су доносили ислужене трубе и добоше. Временом на њима засвираше народне песме и ситна кола. Тако труба yђе у народ - у његово срце и душу. Огласи се на рођењима и крштењима, крововима нових кућа, испраћаjима у војску, свадбама и другим годетима, сеоским саборима - па и погребима.



Записи на њиховим споменицима данас су готово нечитки. Људски немар, олуjине, мразеви, трње и травуљине учинили су cвоје. Срећом на време су их ишчитали и записали: Бранко В. Радичевић, Радоjко Николић, Радован М. Маринковић и Ника Никола Стоjић, па их од заборава сачуваше. (Данас то по своjим селима раде нови записивачи.)



Meђу најстариjе споменике ове врсте спадаjу они коjи сведоче о Урошу Ракићевићу из Губереваца, Чедомиру Недовићу и Матиjи Мирковићу из Ртара, Божидару Вуловићу из Губереваца, Сретену Jеринићу из Горачића, Михаилу Jеремићу, Петру Давидовићу из Лисица, Милуну Синђелићу из Лисе и добошару Милисаву Милинковићу из Лучана:







,,0вдe почива раб Божu МАТИJЕ Мирковић ... бившu mрубач I класа у раtу 1876 г(одине) Kaдa је књаз Милан са Турцима војевао. Пожuвu 36 г(одина) а престави се у вечност 14 августа 1878 г(одине). Бог дa му душу uростu ...

/Ртари/



,,0вај биљег показуjе Уроша Ракићевића из Губереваца ТРУБАЧ I КЛАСЕ народње воjске 1 баmаљон 1 чеmе, кои чесно пожuвu 30 iод. а на Шиљеговцу 21 сепmембра 1876 iод. за Отечество борећu се од Турака погuбе" ...

/Губеревци/



"Ратник ЧЕДОМИР, син Mamuja Недовuћа, који поживи 21 iодину младости cвоје КАО ШТАБСКИ ТРУБАЧ II пољске баmериjе шумадујске дивuзuје, у несретном рату са Бугарима од сmрашне болести умре код Параћина, iдe је u сахрањен 16. јула 1913. годuнe" ...

/Ртари/



,,0вај спомен ... показуjе Божuдара С. Вулвuћа из Губереваца, бивши ТРУБАЧ 4 чете I бат. 2 позива. Борећu се на положаjу Кuтлову тешко је рањен у 35-оj iодини u упућен у Ужuчку болницу Ту је умро. Сахрањен је у гробље ужuчко 27. септембра 1914. год. Слава му"...

/Биљег у Горачићима код цркве/



,,0вај спомен показуjе име СРЕТЕНА Јеринuћa из Горачuћa, часно пожuвu 46 г. погинуо је 1915 г. на положаjу у Kијевy као обвезнuк 3 чете I батољона, као наредник, ШТАБСКИ ТРУБАЧ" ...

/Горачићи/



"Спомен Мuлуна Сuнђелuћа који пожuвu 50 год(uна). За њeгово време бuо је часан u прuзнат међу друштвом. Бuо је кмет општuне лuшке u одборник је бuо без порока у њeгово време. Значар је бuо воjни. Жuвотна судбuна (бuла је) те дође овом гробу. Преставu се 29. септембра 1915 год(инe). Овај спомен подuже му жена Jовaнка u cвоjоj децu која су се преставuла ...

/Лиса/



"Oвај спомен показуjе жuтеља овог села Лuсuца ПЕТРА Ф. Давuдовuћa ЗНАЧАР 4 чете 1. бат. 10. пука 3. позuва. Учествовао у српско-турскu рат 1912. Г. u српско-аустријскu европскu рат. Угледан Србuн Петар, бuвшu у грађанству кмет, пожuвu 48 год. часно u поштено као вuтешкu jунaк, осветнuк Косова, крабро борећu се протuв Аустро-Немаца бранећи Отаџбuну, пролu крв cвоју u погuбе на положаjу у Кијевy, у округу Крагуjевачком, 14. октобра 1915. г. и тамо Capaњен" ... (Петар у руци држu трубу.)

/Биљег у музеју у Гучи/



МИХАИЛО Jеремuћ ... бuв(шu) војник значар 4. чете 4. бат(аљона) 4. артuлер(uског) пука... /Даље опузло/



Oј Србијо отаџбино

Док у мени траја моћ

Јa те браник дaн u ноћ.

/Лисице/



"Прuђuте блuже моjа мuла децо u браћо те прочuтаjте овaj моj споменuк, кога ова ладна земља скрива, дuчна воjника МИЛОСАВА Милинковuћа ТОБОШАРА 1 чете пеш. пука u вuђuте овдe моjy слuку. Mоja децо u браћо ja сам бuо у европском Српском-Турском, Бугарском u Аустронемачком рату 7 год. од 1912. до 1918. год. као одлuчан ратоборац: И бujо сам добар paднuк u маjстор jaвнux грађевина. Вuђuте овдe моj алат. Као поштен грађанин uмао сам у брачном жuвоту 3 жене, I мujе бuла супруга Tодоpa, II Борика, III Руменка, и са све три сам леп поpод изродиjо и деца су ми остала у животу након свог оца Милосава. Милосав је рођен од оца Сима и Maјке Стане, који поживи целог свог века 48. г. Умре у cвојој кући 1918. г у Лучанима.

Да речемо Бог дa прости нашег доброг оца u брата

Овaj спомен подuгоше му његови синови" ...

(У споменuк је уклесан војник са добошем.)

/Музеj у Гучи/

са : http://www.dragacevo.com/spomenik.htm

НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ ДРАГАЧЕВА

Трајање и после неминовног физичког краја, вером и традицијом вечно присутна нит што спаја светове живих и мртвих, условили су током минулих векова до данас однос поштовања и бриге за станишта покојника. Надгробни белег, споменик, постављен је да, најпре, обележи место и сачува основне личне податке као и верску припадност покојника. Облици, начин украшавања и остале текстуалне поруке условљени су временом и местом настанка, а затим захтевима наручиоца и могућности клесара.

Надгробни споменици Драгачева особеношћу својих текстуалних порука и ликовних представа заслужују посебну пажњу и стрпљиво, зналачко истраживање. Најстарији споменици у Драгачеву који се на основу натписа могу датовати, настали су почетком 19. века, управо у време када становништво које у ове крајеве долази етапном миграционом струјом из Херцеговине и Црне Горе, оснива стална насеља. Како је ова селидбена струја нешто дуже боравила у Старом Влаху, то се за већину становништва сматра да је старовлашко. Текстови на споменицима, у којима се нађе и понека носталгична реченица о старом завичају, споменицима чувају успомену на ове сеобе. Касније, током 19. века текстови са споменика казују о људима којима је Драгачево завичај, у коме живе, воле га и бране.

Надгробне споменике клешу и украшавају мајстори, каменоресци. Податке о себи каменоресци су урезивали на полеђини споменика или у дну, на крају текста, обично скромно, неприметно, а тек ретко пуним именом и ближим одредницама. Најстарији потписи из прве половине 19. века сасвим су оскудни у подацима. Још 1820. године на једном споменику у Негришорима оставио је своје иницијале можда мајстор П. С. Не знамо више ни о Милоју из села Рогаче, поп Ристу Протићу, Милошу В. или мајстору што се потписао као Симо на гробљу у Гучи.

Најбољи међу њима, природним даром и занатском вештином издваја се Радосав Чикириз из села Рти, родоначелник и узор читавој скупини добрих мајстора. Његове фигуралне представе дубоких, пуних рељефа, фине моделације, зналачки и декоративно компоноване розете и други орнаментални украси, вешто резана калиграфска слова одређују га као народног ствараоца који појединим остварењима досеже пун уметнички израз високих естетских вредности.

Савременици и следбеници Чикириза остварили су, према својим могућностима бројна, занимљива ликовна решења. Дмитар Ђорђевић-Веселиновић из Горачића изузетно вешто и складно изводи орнаменталну декорацију на споменицима и лепотом неких детаља не заостаје за длетом најбољег. Занимљиве, а понекад и изузетне ликовне творевине исклесали су мајстори Јанко Протић, Глишо Дмитрић из Котраже, Василије живановић - Трашевић из Горачића, Милош Ковачевић из Губереваца, Милосав Милисављевић из Лисица, Обрад и Војислав Миленковић из Котраже, Млађен Раковић из Горачића, Љубисав Кукић из Лисица, Љубо Ђекић из Гуче, Живко Јаћимовић из Пухова, Филип Домановић из Лисица и други.

На гробљима Драгачева, по врсти камена и обликованој форми, уочава се неколико типова надгробних споменика. Крстообразна форма изведена у пешчару или мермеру студеничког порекла, веома је распрострањена. Квалитет камена осигурава споменику релативно дугу трајност и добро стање. Плоча као надгробно обиљежје такође се јавља и у овим крајевима, мада чешће у комбинацији са стубом. Стуб, камени квадер, над земљом висок 50,60 центиметара до 2 метра, најчешћа је форма и управо карактеристична за овај крај. Западна и источна страна споменика обично су шире и носе ликовну представу или текстуалну поруку, а уже, бочне стране наставак текста и декоративну орнаментику. Доњим делом ступ је укопан у земљу, док је на његовом заравњеном темену постављена камена "капа" која га делимично штити од атмосферских непогода. Шири квадери, нарочито они са удвојеним фигуралним представама налик су стелама. И једна и друга форма споменика старог је порекла. На нашен тлу, а и знатно шире, веома богато наслеђе свакако је условило изглед потоњих споменика. Драгачевски крај у коме су трагови прошлости заиста оскудни, изгледом својих надгробних споменика, током 19. века, веома изворно и осмишљено надграђује и чува одлике споменика распрострањене удаљеним крајевима, посебно херцеговачко-црногорских области из којих његово становништво и долази.

Драгачевски камен пешчар сам се нудио клесарима. Његова мекота омогућила је лаку обраду и извођење најфинијих резбарских захвата. Особен ликовни језик твораца надгробних споменика одликује богатство и разнородност представљених мотива који би се необавезном поделом могли сврстати у неколико група. Архитектонски мотиви, нише, лукови, аркаде, тордиране траке и сл. коришћени су само као пригодни оквири за одређене представе. Најчешће су изведени крајње једноставним поступком, плитко урезани, скромне профилације. Геометријски мотиви, од којих најприсутнији крст, вариран је од најједноставнијих до разуђених форми или у комбинацији са другим мотивима. Розета на надгробним споменицима, нарочито код добрих мајстора представља изузетно декоративан детаљ комбинован са стилизованим геометријским или флоралним симболима.

Флорални мотиви, лоза, грозд, грана ловора, цвет, стилизовани и често маштовито комбиновани, урезују се као декоративни детаљи уз текст или преплетени. Букети цвећа представљени су у вазама, или на одећи, за појасом, у коси, у руци, нарочито код младих особа.

Зооморфни мотиви, издвајајући изузетно честу представу голуба, нису заступљени. Кољ је представљен саму уз фигуру јахача, док су у симболичким представама појединих заната и занимања појављују код рабаџија волови са колима, зец на споменику ловца, овца са чобаницом и сл. Представа голуба, најчешће у комбинацији са лозом и грожђем, карактеристична за надгробне споменике овога краја, свакако је инспирисана хришћанском иконографијом и симболиком присуства Светога Духа.

Крст у комбинацији са лозом такође је један од основних хришћанских симбола и илуструје Христове речи упућене апостолима о чему говори Јованово јеванђеље. Нису ретке на овим споменицима ни представе Распећа Христовог са крстом развијеног постоља које сугерира Голготу. Урезани крстови над епитафима уоквирени су речима ИСУС ХРИСТОС НИКА или само Христовим иницијалима.

Усамљене руке, некада само шака или цела рука савијена у лакту и представљена како држи цвет или неки предмет, такође се могу наћи на надгробним споменицима. У хришћанској иконографији представља се рука која благосиља. Рука на надгробним споменицима благосиља и будући да држи неки предмет близак покојнику највероватније припада њему и замењује представу његове фигуре.

На фигуралним представама мноштво симбола јасно је одређивало сваку исклесану особу. Косач је одевен у летњу народну ношњу са српом у руци, кириџија има кабаницу и бич, терзија маказе и остали прибор за шивење, дунђер фес на глави и брадву у руци. На споменицима мајстора уклесане су брадве, секире, рендићи, чекићи, аршини, метри, чакије. Виђенији људи обележавани су штаповима, кључевима, печатима, дуванкесама. Тако народни трибун носи свечану ношњу и штап као симбол власти. На споменицима жена урезиване су преслице и вретена, крављаче, шиваће машине, амрели и сл. Девојкама су увек урезивани цветови, ђацима кљиге и прибор за писање.

На основу неуједначено очуваних трагова моше се закључити да су ови споменици након клесарске обраде бојени. Лица покојника и руке увек су бојени белом бојом, док су коса, очи и обрве изведени црном. Голуб је такође бео док су поједине речи у тексту урезане и обојене црном, белом или црвеном бојом. Позадина је на споменицима увек плава као небо или као вечност, можда симболично за одбрану од нечастивих сила, зла, болести и саме смрти. Бојење у склопу украшавања површина само је доприносило утиску неуобичајене декоративности и сликовитости споменика и читавих гробаља као целина, па их је народ стога називао "шарена села".

КРАЈПУТАШИ

Велики број споменика у Драгачеву подигнут је изгинулим војницима. Бранећи заставу отаџбине, многи су остали на бојишту, без гроба и белега над њим. Зато су драгачевци, од средине 19. века и касније, подизали споменике крај путева и раскрсница, у црквеним портама, на својим имањима, појединачне или у групама, да помену своје изгинуле ратнике, њихову славу и јунаштво. Војници су представљени у униформи, са ордењем или оружјем: сабљом, пиштољем, кубуром, пушком, реденицима.

Емисија на РТС
http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/Друштво/309621/Крајпуташи+-+камена+књига+историје.html

Један текст са споменика :