Istina o Sreberenici `92. - `95.

Двери српске
бр. 43.
На Светог Илију Громовника 2009.

Двери српске - Сребреница

20 godina niko neće da ispriča…
Kako su stradali muškarci iz Srebrenice

Prosleđujem Vam pismo koje sam ranije dostavio Slobodanu Jarčeviću uz napomenu da je sadržaj pisma rezultat istrage koju sam proveo braneći optužene pred sudom BiH odjel za ratne zločine. Sve što je navedeno u ovom pismu je istina utvrđena na temelju materijalnih dokaza. Što se tiče samog teksta imate moje ovlaštenje da ga objavite gdje god vi smatrate da bi to bilo korisno. Također možete slobodno uz sadržaj pisma objaviti moje ime i prezime kao i zanimanje.

“Evo najkraće moguće opis dešavanja u Srebrenici, uz napomenu da je sve što piše dokazano tzv. materijalnim dokazima i ne spori niti jedna strana da se upravo ovako desilo ali niti jedna neće to javno da objavi. Tekst sam ranije slao na više adresa pa ga proslijeđujem i vama.

Obzirom na pojačane aktivnosti muslimanskog lobija da zloupotrebe stradanja Srebreničana krajnje je vreme da se kaže istina o tome kako su i gdje stradali muškarci iz Srebrenice 1995. godine. Srbi nemaju nikakvog razloga da kriju istinu o Srbrenici pa mi nije jasno zašto ni nakon 20 godina niko neće da ispriča što se tamo stvarno desilo.

Istina je da su dva mjeseca prije napada srpskih snaga na Srebrenicu pripadnici 28. divizije ABiH iz zaštićene zone Srebrenica svakodnevno izvodili diverzantska dejstva na području pod srpskom kontrolom i uglavnom ubijali ponekog srpskog civila ili minirali ili zapalili po neki objekat, sve u cilju odvlačenja i slabljenja srpskih snaga oko Sarajeva gdje su muslimanske i hrvatske snage u to vreme planirale veliku ofanzivu.

Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu muslimanske snage nisu pružile nikakav otpor već su prije toga poslali cjelokupno civilno stanovništvo žene, djecu i starce u Potočare gdje je bio smješten holandski bataljon UNPROFOR-a, a pripadnici 28.divizije, njih oko 5800 i isto toliko civila krenuli su iz mjesta Šušnjari u proboj prema Tuzli. Ovu kolonu srpske snage otkrile su tek sutradan i četiri dana vodile borbe sa njima. Unatoč srpskoj nadmoći ova kolona se probila do Tuzle ali su tokom proboja imali izuzetno velike gubitke. Do teritorija pod muslimanskom kontrolom probilo se 2018 boraca pripadnika 28. divizije i oko 4000 civila svi ostali su ili ubijeni tokom borbi ili zarobljeni pa streljani ili se predali i kasnije razmjenjeni.

U samoj Srebrenici, Potočarima kao ni na celom području zaštićene zone Srebrenica niko nije stradao, niti je ko streljan.

Nakon prva dva dana borbi predao se velik broj muslimanskih vojnika koji su bili zatvoreni u Kravicama gdje ih je čuvao jako mali broj srpskih vojnika. Jedan od zarobljenih muslimana u jednom momentu oteo je srpskom stražaru pušku i ubio ga na što su ostali stražari reagovali tako da su otvorili vatru iz sveg raspoloživog naoružanja i ubili veliki broj zarobljenika. Dakle, zločin u Kravicama uopšte nije planiran nego se desio kao reakcija na pobunu zarobljenika. Mjesto Kravice nalazi se udaljeno od Srebrenice na oko 30 km van zaštićene zone i cijeli rat je bilo pod srpskom kontrolom.

Nakon ovog događaja desio se jedini zločin koji je očigledno posljedica nečije naredbe, a to je streljanje zarobljenika na farmi Branjevo. Naime tamo su prema tvrdnjama pripadnika 10.diverzantskog odreda koji su izvršili streljanje, dovedeni muslimanski zatvorenici sa 7-9 autobusa od kojih je zadnji autobus bio poluprazan i streljani. Streljanje je vršeno cijeli dan i to tako da je iz autobusa izvođeno 10 po 10 zarobljenika, streljano, zatim provjereno jesu li svi mrtvi pa opet izvođeni novi. Za svako streljanje trebalo je oko 10 min, a streljanje je trajalo od 9 ujutro do 16 popodne, dakle moglo je biti streljano od 300 do 500 zarobljenika.



Karta proboja

Ono što je najvažnije u svemu jeste da su gotovo svi Srebreničani koji su poginuli u borbama ili zarobljeni pa streljani stradali tokom proboja kolone prema Tuzli. Nikakvog zločina pa ni genocida nije bilo u samoj Srebrenici kao ni na teritoriji zaštićene zone Srebrenica. U vojničkom smislu kolona koja se probija prema Tuzli potpuno je legitiman vojni cilj, daleko legitimniji nego kolone u Dobrovoljačkoj ili Tuzli koje su se izvlačile bez oružja, a koje su muslimnske paravojne snage uništile, odnosno u kojim su streljana djeca koja su bila na odsluženju vojnog roka i bez oružja.

O samom proboju najbolje zna Pandurević koji je izdržao kaznu i sad živi u R.Srpskoj, a u prilogu je karta proboja 28. Divizije Armije BiH od zaštićene zone Sredbrenice do Tuzle. Proboj je počeo 11.07.1995. iz mjesta Šušnjari i Jaglić, okončan 16.07.1995. u mjestu Nezuk. Proboj je preživjelo oko 2000 pripadnika 28. divizije i oko 4000 civila. Autor ove karte je muslimanski oficir bezbednosti koji je bio u proboju, a original iste se nalazi u Tužilaštvu haškog suda koje je uporno krije od javnosti kako se ne bi saznala prava istina o mjestu i načinu stradanja Srebreničana.

Posebno nije jasno nijednom nepristrasnom posmatraču zašto je memorijalni centar u Potočarima kad u Potočarima nije stradao baš niko. Najmanje je jasno zašto su Vlasti Rpublike Srpske dozvolile da se pravi spomen područje na mjestu gdje nije bilo niti jedne žrtve Jedini logičan odgovor je da je muslimanski lobi nametnuo gradnju spomen područja u Potočarima kako bi laž o navodnom genocidu u Srebrenici bila prikazana kao istina, a tadašnja vlast RS na čelu sa Čavićem pristala na stvaranje najveće istorijske laži, u zamjenu za očuvanje svojih funkcija koje su tada vršili.

Napominjem da Naser Orić nije nikakav muslimanski ratni heroj već zločinac i izdajnik, to o njemu misle i srebrenički muslimani Orić nikad nije učestvovao ni u jednoj bici gdje bi Srbi napali muslimane. Tokom rata je slao svoje diverzante, a ponekad i sam išao sa njima da ubijaju srpske civile u okolini Srebrenice i pale srpska sela. Napustio je Srebrenicu nekoliko dana prije nego su je srpske snage napale pa ova frka oko njega ne može biti iskrena kao da se sačuva neko ko je branio Srebrenicu od Srba jer on to nije. Očito se radi o odbrani zločinca kako mu se ne bi sudilo i tako saznala istina o muslimanskim zločinima u Srebrenici.

Adv. Slobodan Perić,
Banja Luka
speric@blic.net

Karta proboja muslimanskih snaga iz Srebrenice u pdf formatu (http://www.koreni.rs/wp-content/uploads/2015/07/Karta-proboja-3.pdf)

Преузето са: http://www.koreni.rs/20-godina-niko-nece-da-isprica-kako-su-stradali-muskarci-iz-srebrenice/

ЖИВУ ЈЕ САХРАНИЛИ У СРЕБРЕНИЦИ: Београђанка Мила је открила да је Сенада



Војник Миленко Видаковић ју је спасио као бебу која је имала 11 месеци из запаљене куће у околини Зворника. – Ружно је то кад видиш себе, своје име, своје презиме, на споменику несталих – рекла је Мила Јанковић која је тек када је одрасла у Београду, открила да је заправо Сенида Бећировић.

Девојчица Сенида је нестала 1992. године када је у место Цапарде у БиХ ушла српска војска. Испоставило се да је завршила у Београду где ју је наредне године усвојила породица Јанковић и дала јој име Мила. Она је одлучила да са 16 година потражи своју породицу, а ДНК анализом је доказано да је ћерка Мухамеда и Сенаде Бећировић. Међутим, њена потрага је била ужасно напорна и неизвесна јер се све време сусретала са лажима и неразјашњеним питањима.

Српски војник Миленко Видаковић је спасио ову бебу која је имала 11 месеци из запаљене куће у околини Зворника током рата, а онда је однео код своје мајке. Сениди је увек било жао што овај војник није доживео да јој каже истину и да му се она захвали што јој је спасио живот.



– Жао ми је што је погинуо, јер многе ствари би ми он могао рећи. Он је сада мртав и тешко да са те неке стране могу било шта да чујем. Захвална сам му до краја живота. Ипак је он мене спасио. Небитно да ли је Србин, да ли је муслиман, испао је човек. Могао је да ме остави да умрем – истакла је Сенида.

Дете које је на невероватан начин преживело рат, усвојили су у Београду. Она је успела да пронађе свог оца и родбину, а за мајком и сестром је потрага потрајала дуже. Касније је открила да је њена мајка убијена 1992. године, а њене посмртне остатке је сахранила 1. јуна 2014. године. Свог оца је пронашла 2008. године који је тада живео у Немачкој, али са њим није остварила никакав дубљи однос. Преселила се пре неколико година у Сарајево код тетке где је наставила своје школовање.



– Мој живот у Београду је био предиван. Имала сам све, ишла у школу. Имала сам срећно детињство. Путовала сам свуда. Углавном, срећно сам дете, што кажу рођена под срећном звездом. Они су мени пружили сву љубав. Имали су два сина и сву љубав коју су синови имали, пружили су и мени. Тако да ћу им увек бити захвална. И не гледам са те неке стране да је мој живот био безвезе, јер су Срби. Ја знам из прича шта се овде дешавало и како је то било, али ја бар гледам да човек не треба да се гледа по тој некој националној страни. Битно је да је он човек, да има срце, и то је то – рекла је ова девојка.

Ова невероватна прича је послужила као инспирација хрватском новинару Роберту Томићу Зуберу који је снимио документарни филм “Мила тражи Сениду”. Такође, њена прича се нашла и у књизи “Нестали животи”, као једна од 15 објављених. Сенида је поручила да су оба уметничка дела, као и њен живот, докази да нада никада не треба да умре и да се увек треба борити.

– Порука је да се увек може сазнати ко си и шта си, да се истина увек сазна – рекла је Сенида.

Њено име се чак нашло на списку настрадалих на споменику у Сребреници.

– Ружно је то кад видиш себе, своје име, своје презиме, на споменику несталих – реченица је са почетка трејлера за документраца о њеном животу.

Девојчица која је нестала када је имала мање од годину дана, сада има 24 године, зна ко је и одакле потиче.



http://srbin.info/2015/07/07/zivu-je-sahranili-u-srebrenici-beogradanka-mila-je-otkrila-da-je/

Страшна животна прича. Штета за сваки изгубљени живот. Једино се поставља питање одакле она на споменику у Сребреници? Цапарде су много ближе Тузли него Сребреници. И још то се десило 1992.године, а Сребреница 1995. То је доказ да је битно да се тамо само натрпа што већа цифра, а да им је најмање стало до жртава.

Tamo je upisali 1980 godiste, a ona 1992 imala 11 mjeseci.

КЊИГА СРЕБРЕНИЦА 1995-2015

https://www.facebook.com/pages/Podrska-za-Alexandra-Dorina-Untest%C3%BBtzung-f%C3%BBr-Alexander-Dorin/601106283364054


JOS JEDAN OD DOKAZA ALEXANDRA DORINA, HASKI ISTRAZIOCI SU TVRDILI DA SU SRBI U SREBRENICI STRELJALI MUSLIMANSKE ZAROBLJENIKE SA POVEZIMA OKO OCIJU
Alexander Dorin: Haski "istrazitelji" tvrde da su medju 2000 u okolini od 50 km oko Srebrenice nadjenih leseva nasli nesto vise od 400 poveza ociju. Ove slike dokazuju da oni nisu nasli poveze ociju, nego trake koji je veliki deo muslimanski boraca nosio oko glave!
26. фебруар 2012.

https://www.facebook.com/pages/Podrska-za-Alexandra-Dorina-Untest%C3%BBtzung-f%C3%BBr-Alexander-Dorin/601106283364054

MUSLIMANI U PROBOJU PREMA TUZLI
Alexander Dorin: Naoruzani civili su pratili vojsku Nasera Orica od Srebrenice do Tuzle. I oni su ucastovali u bitkama protiv srpske armije. Naravno da je i jedan deo njih stradao u toku borbenih dejstava. Kasnije su njihovi lesevi prikazani kao "dokaz" da je srpska armija ubijala "neduzne" civile. Isti ti civili su pratili mnogo puta Naserovu armiju kada je napadala srpska sela u Podrinju i ubijala Srbe. Posle klanja Srba u tim selima su ti civili pljackali ta napadnuta srpska naselja. 5. фебруар 2011.

HOLANDSKI PUKOVNIK: Srbi nisi počinili genocid, već su briljantno oslobodili Srebrenicu!



U hronologiji novinskih tekstova o događajima u Srebrenici pada u oči da su vojnu operaciju Vojske RS protiv bošnjačkih snaga, kao genocid okarakterisali holandski političari i njihovi mediji.

Prvi koji je izašao sa ovakvom tvrdnjom bio je tadašnji holandski ministar za pomoć i razvoj Jan Pronk, a za njim ministar odbrane Joris Vorhuve i to odmah pošto je srebrenička operacija Vojske RS završena.Holandski vojnici u Bosni koji su sve gledali svojim očima odmah su se suprotstavili medijskoj histeriji o etničkom čišćenju i genocidu nad Bošnjacima iz Srebrenice, koja je krenula kao lavina. Njima su se docnije priključili i ostalih 1.200 pripadnika Holandskog pešadijskog bataljona, koji su u tri rotacije služili u enklavi Srebrenica od 1993. do 1995.

Sam „nesporazum“ holandske vlade sa svojim vojnicima zvanično je počeo kada je odlazeći sa službe u Bosni, pukovnik Tomas Karemans zapovednik bataljona, u Zagrebu na prigodnoj konferenciji za štampu 25. 7. 1995. pohvalio pripadnike Vojske Republike Srpske za veoma dobro isplaniranu i izvedenu akciju oslobađanja Srebrenice. Pukovnik Karemans je naglasio da je ta akcija bila usmerena isključivo protiv muslimanskih jedinica, a nikako protiv pripadnika 13. pešadijskog bataljona iz Holandije, koji je bio stacioniran u Srebrenici. Srbi su vešto nadmudrili muslimanske vojnike, zaključio je Karemans

Pročitajte još:

KANADSKI GENERAL OTKRIVA ISTINU: Muslimani su palili sela i ubijali svoje, a ne Ratko Mladić i Srbi!

Na pitanje zagrebačkih novinara da objasni svoje gledište o navodnom etničkom čišćenju u Srebrenici, pukovnik Karemans je odgovorio da su muslimani popalili 200 srpskih sela oko Srebrenice i pobili stanovništvo koje je u njima živelo.

Ova njegova izajava „šokantno“ je delovala na strane novinare koji su spremni došli da napadnu Karemansa. Holandski pukovnik je naime ovom prilikom samo ponovio ono što je rekao dan ranije u visokotiražnom holandskom listu „NRC Handelsbiad“ da „u Srebrenici nije bilo genocida“ jer je (kako su maliciozni urednici dopisali) „pokolj u Srebrenici od strane Srba bio korektna vojna akcija „.

Tako je počeo „medijski topli zec „za holandske vojnike. Ubrzo je smenjen i Karemansov pretpostavljeni holandski general Kuzi. On je izjavio „da nakon pada Srebrenice srpsko-bosanske trupe nisu počinile genocid nad muslimanima („Di velt“ 12. 7. 1996). Dodatni Kuzijev greh je bio u tome što je u međuvremenu Karemansa iz čina potpukovnika unapredio u pukovnika zbog zasluga i ponašanja u Srebrenici kada ga je NATO ostavio samog, i to usred borbe daleko moćnijih vojnih jedinica.

U holandskoj štampi u julu 1995. godine tražen je odgovor na pitanje da li su holandski vojnici bili kukavice u upravo završenom sukobu. Drugo važno pitanje bilo je šta se stvarno dogodilo u Srebrenici posle ulaska srpske vojske.

Dnevnik „Het Farool“ je 27. 7. 1995. preneo izjavu kapetana M. Shutena, jedinog oficira UN koji je više dana bio očevidac na lokacijama navodnih krvoprolića i koji u potpunosti negirao priču o genocidu:

„Svako brblja o svakome, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Zapažam da holandski narod hoće po svaku cenu da dokaže kako se zbilo krvoproliće. Ako su se zbivale egzekucije, Srbi su ih prikrivali prokleto dobro. Otuda u to ništa ne verujem. Posle sloma Srebrenice 13. jula 1995. prispeo sam u Bratunac i tamo ostao osam dana. Mogao sam da odlazim svuda gde sam hteo. Pripadala mi je svaka moguća zaštita, nigde me nisu zaustavljali.“

Neposredno po padu Sredbrenice oko tridesetak stranih novinara boravilo je na tom području i nijedan nije potvrdio priču o bilo kakvom masakru. Osoblje UN, koje je pristigle izbeglice sa područja Srebrenice intervjuisalo u Tuzli o kršenju ljudskih prava, nije naišlo ni na jedno svedočenje o zločinima iz prve ruke.

Nemački list „Di velt“ je 25. 7. 1995. izvestio da su se reporteri novina raspitivali kod holandskih vojnika, koji su se vratili iz Srebrenice, i uvek dobijali isti odgovor:

- U Srebrenici se nije zbio genocid!

Doslovno je tada napisano:

- Ni podoficir Prank Strojk ni drugi vojnici UN stacionirani u Srebrenici neće javno da potvrde ono što su tvrdili, prvo ministar za pomoć i razvoj Jan Pronk, a potom i ministar odbrane Joris Vorhuve da se u Srebrenici zbio genocid.

Vojnik iz redova holandskih plavih šlemova Arnold Blom je pred državnom komisijom Holandije bio izričit:

- Kada smo patrolirali u enklavi, muslimani su provocirali srpsku vatru. Oni su pucali preko nas i time hteli da postignu da Srbi pogode nekog od nas kako bi spoljni svet opet na njih svalio krivicu! Ovu izjavu preneo i dnevnik „NRC Handelsbiad“.

Pred hitno formiranom državnom holandskom komisijom vojnik Karel Mulder je izjavio:

- Mnogo toga što se govori o Srbima jeste ludost. Bio sam tri dana sa izbeglicama i Srbi su sa njima dobro postupali.

Pod kakvom su baražnom vatrom bili holandski vojnici po povratku u zemlju svedoči podatak da su morali da naprave veb-sajt www.dutchbat 3. NL. kako bi odgovarali na sumnje i optužbe.

Govoreći o razlozima postavljanja prezentacije, pripadnik bataljona Marko van Hes obasnio je da tako žele da speru ljagu sa svog vojničkog imena i da pomognu da svet sazna istinu i o stradanju Srba u to vreme. U međuvremnu, u razgovoru za frankfurtske „Vesti“, ovaj vojnik je rekao i sledeće:

- Federacija Bosne i Hercegovine je izgubila spor u tužbi protiv Holandije zbog navodnih propusta holandskog bataljona. Oni su nas tužili, a dok smo boravili na punktovima oko Srebrenice i u njoj, niko od muslimana nije stradao – pričao je Marko van Hes.

- To što je izgubljen spor, međutim, ne znači da su vojnici dobili bilo kakvu satisfakciju.

Kako je rekao ovaj holandski vojnik: – U julu 1995. godine, 450 vojnika holandskog bataljona, loše naoružanih, trebalo je da „brani“ dobro opremljenu, čitavu 28. diviziju Armije BiH, koja je brojala oko 10.000 bojovnika!

- Što se sami nisu branili? Uvek sam se pitao zašto svi štite muslimane, a niko Srbe – nastavlja Hes. – Naši punktovi bili su i u spaljenim srpskim selima, Zalazju, na primer. Mogli smo da uočimo kakva su zverstva muslimani činili nad Srbima. Naš bataljon su činili mladići od 19 do 20 godina, nespremni za bilo kakve okršaje. Teško nam je palo da nas tuže oni kojima smo pomagali skoro dve godine. Oni koji su nam krali hranu i gorivo, psovali nas, vređali… Pa, nismo mi krivi što su oni izgubili bitku. Naš zadatak je bio da ih branimo od Srba, a oni su nas napadali. Ubili su jednog našeg vojnika, a nekoliko ranili!

STRADANJA VETERANA IZ SREBRENICE


- Kada smo se vratili kućama, holandski mediji su se utrkivali ko će više da nas oblati, uz konstataciju da smo baš mi odgovorni za događaje u Srebrenici – govori Van Hes.

- Napala nas je Vlada, sve druge državne institucije. Mnogi pripadnici bataljona, najmanje 100, tada su totalno – pukli! Poludeli su. Nekoliko njih se ubilo! Nismo dobili nikakvu moralnu podršku, satisfakciju za boravak među muslimanima. Većina vojnika je zbog psihičkih problema trajno nesposobna za rad. Uzgred, više od 90 odsto njih nije završilo nikakvu školu pre odlaska u Bosnu.

Veterani iz Srebrenice su tužili svoju državu, tražeći i satisfakciju i novčanu pomoć. Međutim, i dalje trpe ponižavanja. Marko kaže da i devojke odbijaju da budu sa vojnicima koji su boravili u Srebrenici. Smatraju da „nisu uspeli“.

ISPOVEST FRANCUSKOG ŠPIJUNA ZAPALILA SVET: Genocid u Srebrenici je LAŽ, ovako je NAMEŠTENO SRBIMA!

pre 12 sati


Akcija "Oluja" u Hrvatskoj, bila je deo dejtonskih priprema. Amerika je i ranije htela da podrži Hrvatsku u toj akciji, ali nikako nije uspevala da obezbedi okolnosti, ambijent, nešto kao izgovor - napisao je Dejvid Halberstam u svojoj knjizi, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći neposredno pošto je knjiga izašla...


GENOCID U SREBRENICI JE LAŽ KOJA OPRAVDAVA ETNIČKO ČIŠĆENJE SRBA U OLUJI...

srebrenica1


Kada je bivši srpski predsednik Slobodan Milošević, maja 2003. godine na suđenju u Haškom tribunalu pomenuo takozvanu “francusku vezu”, koja je prema njegovim rečima bila vinovnik masakra na Branjevu, sudija Ričard Mej nije dao da se polemiše o ovom slučaju. Odmah ga je ućutkao.

Naime, Milošević je tada gledajući se u oči sa Draženom Erdemovićem, pripadnikom Vojske Republike Srpske, pokušao da ukaže na grupu plaćenika u redovima vojske RS, koji su, ni manje ni više, primali naređenja i od francuske obaveštajne službe. Kako je Milošević otkrio, za streljanje muslimana u Branjevu nagrada je bila 12 kilograma zlata.

Da bi se ceo slučaj zataškao, Tribunal je morao da ima svog čoveka, te je tako, kako otkriva Vikiliks, Francuskoj je bilo veoma važno da Serž Bramerc nasledi Karlu del Ponte na mestu glavnog tužioca, jer je u tom sudu tužilac odlučuje ko će biit optužen, a ko ne.

Ipak, duh “francuske veze” ostao je da lebdi u Tribunalu do današnjih dana. U procesu protiv generala Radislava Krstića, ekspert odbrane general Radovan Radinović, ukazivao je na povezanost pripadnika Desetog diverzantskog odreda sa Francuzima.

srebrenica

Vojislav Šešelj, svedočeći u korist Miloševića 2005. takođe je za masakr na Branjevu okrivio francuske agente. U februaru 2012. slično je govorio i Radovan Karadžić na suočenju sa Erdemovićem. Odbrane okrivljenih su uzalud postavljale pitanje šta je sa ostalim ubicama sa poljoprivrednog dobra i zašto nisu i oni u Hagu.

U svojoj knjizi “Rat u vreme mira” istoričar i novinar Dejvid Halberstam, jedan od najuglednijih američkih publicista i istraživača i dobitnik Pulicerove nagrade, ukazao je na “francusku vezu” u srebreničkom zločinu . On je, pišući o julu 1995. godine o BiH, izašao sa saznanjem da je evakuacija Srebrenice iskorišćena za neke druge planove.

– Ti drugi planovi su bili akcija “Oluja” u Hrvatskoj, koja je takođe bila deo dejtonskih priprema – napisao je Halberstam. – Amerika je i ranije htela da podrži Hrvatsku u toj akciji ali nikako nije uspevala da obezbedi okolnosti, ambijent, nešto kao izgovor.

– Ideju su dali Francuzi, jer su oni tada imali sopstvenu tajnu infrastrukturu u nekim jedinicama Republike Srpske. Ključni je bio izbor Žaka Širaka za predsednika Francuske. Masakr u Srebrenici je bio pokriće za etničko čišćenje Srba iz Hrvatske – tvrdio je ovaj autor.

Ovaj istoričar i žurnalista poginuo je u saobraćajnoj nesreći neposredno pošto je knjiga izašla, ostajući dužan mnogo razjašnjenja.

srebrenica3

Slučajem Branjeva i misterioznim Desetim diverzantskim odredom, , bavio se i Germinal Civikov,koji je bez ustručavanja u knjizi “Krunski svedok” postavio je pitanje kako je moguće da Tribunal od 1996. do 2009. nije podigao optužnice protiv lica koja su počinila najveći zločin na tlu Evrope od Drugog rata? Dobio je posredno odgovor da “sud ne zanimaju sitne ribe”.

Tribunal u Hagu je izveo vešt manevar i nikada nije podigao optužnice protiv ovih ljudi koji su mogli da dovedu u pitanje svedočenje Erdemovića.

Kao jedan od primera kako je Tribunal činio sve, da se niko od egzekutora slučajno ne pojavi u haškoj sudnici i “pokvari” svedočenje Dražena Erdemovića, Germinal Civikov navodi slučaj svedokovog “saborca” Hrvata Marka Bokšića, koji je avgustu 2004. godine u Bostonu pijan autom pregazio čoveka i pobegao sa mesta događaja. Prilikom njegovog hapšenja prepoznao ga je jedan bosanski musliman i tada je isplivalo kako je dželat sa Branjeva 1998. dobio politički azil u Nemačkoj (iako je već tada bio označen kao ratni zločinac). Iz Nemačke doselio se u SAD, a prilikom popunjavanja dokumenata za ulazak u Ameriku, Bokšić je naveo netačne podatke o svojoj vojnoj službi, što je tamo ozbiljan prekršaj.

Američki novinari su pitali tada Tribunal da li će tražiti izručenje Bokšića u Hag. A 26. avgusta 2004. godine savetnik Karle del Ponte, Anton Nikiforov odgovorio je da su Tribunalu ograničene mogućnosti i da se on ne može baviti “sitnom ribom”.

srebrenica

Poslednje Erdemovićevo svedočenje bilo je na sudu BiH na procesu Aleksandru Cvetkoviću,jednom od onih koje je okrivio da su streljali zatvorenike na Branjevu. Cvetković je izručen vlastima BiH iz Izraela,tamo je živeo najmanje sedam godina i ima državljanstvo te zemlje. Međutim, Sudsko veće sudije Darka Samardžića, presudom od 2. jula ove godine, oslobodilo je krivice Aleksandra Cvetkovića ne verujući iskazu Dražena Erdemovića. U korist odbrane svedočili su Franc Kos, Stanko Kojić, Vlastimir Golijan i Zoran Goronja i svi oni su priznali da su lično ubijali dok su Cvetkovića označili samo kao svog vozača… Sud u Sarajevu je tako prvi pobio “istine” koje je Erdemović iznosio u svojim svedočenjima.

Izvor: Večernje novosti