Povratak Kraljevine Srpske

Piše: Никола Станковић • Datum: 09. 02. 2013. • Kategorije: Kolumne
Tema o kojoj ću vam danas pisati decenijama je bila zabranjivana i osporavana u periodu nakon Drugog svetskog rata.

U periodu komunističke diktature Josipa Broza zabranjivana, a u eri vladavine Slobodana Miloševića i te kako osporavana. Sada smo, rekao bih, u nekoj trećoj fazi. U vremenu koje često nazivamo vremenom demokratije. Demokratije u kojoj valjda, svako treba imati pravo na slobodno izražavanje, mišljenja i stavova. Da li zaista imamo pravo na to?! Ili, bolje rečeno, da li imamo mogućnosti i prostora za tako nešto?!

Moj odgovor je NE.

Srpskim monarhistima, u koje ubrajam i sebe, nikada u poslednjih 68 godina od kako je Kraljevina nasilno ukinuta i zvanično prestala da postoji, nije dato dovoljno prostora da izraze svoje mišljenje, da puste glas, da jasno stave do znanja da i oni (ipak) postoje. Pokušaja je bilo mnogo. Međutim svi ti pokušaji nisu urodili plodom. Ne zato što se srpski monarhisti nisu dovoljno trudili i što nisu uložili dovoljno velike napore, već zbog toga što je komunistima pošlo za rukom ono što Turcima nije za gotovo 500 godina.

Oskrnavljena je srpska tradicija. Uništena je srpska porodica kao stub i oslonac savremenog društva. Ruinirano je srpsko selo kao glavni pokretač naše privrede. Srbija nema republikansku tradiciju, niti ju je u svom postojanju ikada imala. Srbija je uvek bila monarhija (sa 32 kralja i 2 cara, a kneževe i despote da i ne pominjem). Srbija nije bila monarhija jedino u periodu ropstva. Bilo pod turcima, bilo pod komunistima. Turci su nas odvajali od pravoslavlja, komunisti nas odvajaše od Boga, od Crkve, od vere…

Slavni Vožd Karađorđe podiže Ustanak i suprotstavlja se Turcima nakon viševekovnog ropstva, ali sami se sebi ne možemo suprotstaviti nakon višedecenijske komunističke i postkomunističke propagande. Muči me pitanje, kako smo i gde na tom putu od 1945. godine do danas uspeli toliko da izgubimo sebe?! Zašto nam je toliko teško da prihvatimo sebe onakvim kakvi jesmo, onakvim kakva nam naša tradicija nalaže da trebamo biti?!

Moramo se toj tradiciji vratiti, ili ćemo nastaviti da tonemo sve dublje i dublje. U nemaštinu, glad, nacionalne, rasne i verske sukobe… Nedostaju nam stabilnost i nacionalno jedinstvo. Od toga kreću i svi naši problemi.



Prednost monarhije u odnosu na republiku i jeste stabilnost i nacionalno jedinstvo (koje se gubi u izbornom sistemu).

Ponovno vaspostavljanje Ustavne Monarhije nakon više od 70 godina bila bi i velika šansa Srbije da popravi svoj imidž i svoj porušeni ugled u svetu. Taj maestralni povratak svojoj monarhističkoj tradiciji privukao bi veliku pažnju svetske javnosti.

Pre nego što neki od vas prekinu sa čitanjem ovih redova, zamolio bih vas da obratite pažnju na par argumenata u korist vaspostavljanja monarhije:

Ako je Srbija izabrala svoj evropski put i teži članstvu u Evropskoj Uniji, ne bi bilo loše pomenuti da bi nam promena državnog uređenja u Ustavnu Monarhiju znatno ubrzala put ka uniji evropskih porodica budući da su skoro polovina zemalja osnivača EU bile Ustavne Monarhije. Pet od deset najbogatijih zemalja Evrope su parlamentarne monarhije. Forbs je 2008. rangirao najbolje zemlje za život, i ta lista je pokazala da su to, upravo, Ustavne Monarhije. Indeks percepcije korupcije u 2010. pokazuje da je skoro 3/4 od ukupno 178 zemalja imalo rezultat ispod 5, mereno na skali od 10 (nema korupcije) do 0 (visoko korumpirane). Čak 12 od prvih 20 rangiranih zemalja koje su imale rezultate iznad 7,5 su monarhije i uključuju Dansku, Novi Zeland, Švedsku, Kanadu, Holandiju, Barbados, Australiju, Norvešku, Luksemburg, Japan, Katar I Veliku Britaniju. Srbija je rangirana na 78. mestu sa rezultatom 3,5. Ako bi Srbija bila monarhija, to bi svakako, uticalo i na njen put ka EU.

Da li išta znači to što je Evropska Komisija smeštena u zemlji koja je Ustavna Monarhija (Brisel)?!

Izveštaj UN o društvenom razvoju pokazuje da su među 187 rangiranih zemalja 6 od prvih deset upravo monarhije (Norveška, Luksemburg, Kanada, Holandija, Švedska, Japan). Ako obratite pažnju na godišnji izveštaj o kvalitetu života u različitim zemljama, primetićete da su više od polovine zemalja od prvih 10 takođe monarhije. Monarhija je, kao državno uređenje daleko jeftinija od republike i predsedničkog aparata, naročito u slučaju da se predsednik bira na neposrednim izborima, što je i bez ovoga ogroman trošak. Uporedite podatke o budžetskim izdacima evropskih parlamentarnih monarhija i visine apanaža monarha u odnosu na republike. To su javni podaci i mogu se vrlo lako naći na internetu.

Neoborivo tvrdim da su svi troškovi vezani za krunisane glave, osim u slučaju Velike Britanije, manji od republike.

Postoje i podaci o apanaži Kralja Petra I i Kralja Aleksandra I, i u njima se vidi do kakvih dostignuća je na tom polju Srbija došla još početkom XX veka. Primera radi, Broz je bio neviđeni potrošač i budžetskih i vanbudžetskih sredstava, zatim kolektivno predsedništvo SFRJ, a da ne govorim o Slobodanu Miloševicu.

Dakle, verovali ili ne, život u Ustavnoj Monarhiji bi zapravo mogao biti mnogo bolji.

Često kao argument protiv obnavljanja monarhije u Srbiji čujem kako “nigde u savremenoj svetskoj istoriji nakon Republike nije uvedena monarhija a da je ta monarhija preživela”. Takve argumente odlučno demantujem primerom Španije, koja je nakon Frankove republike i diktature ponovo postala monarhija na čelu sa Kraljem Huanom Karlosom. Španija je tada od jedne od najsiromašnijih zemalja u Evropi postala član EU i u najkraćem roku napravila privredni skok koji je jedan od najvećih u istoriji.

To je put kojim i Srbija treba da ide.

Sa druge strane, Srbi su danas jedan od retkih naroda na celom svetu koji imaju svoju autentičnu i narodnu dinastiju Karađorđević. Ta činjenica mnogima, pa i meni može da služi samo na ponos. Kad čak jedna Grčka, a da ne pominjem Rumuniju i Bugarsku imaju, i imale su, uglavnom, uvozne dinastije germanskog porekla. Prema nekim navodima, čak i Vindžori – današnji vladajući britanski Kraljevski dom, takođe vuče germansko poreklo.

Osnovna greška koja se čini u današnjoj Srbiji je, (a što nije za osudu, kada se uzme u obzir da su generacije stasavale učeći istoriju koju su pisali pobednici, tj.pristalice Tita i Titovog režima), u okviru koje se ne samo malo učilo o pravoj ulozi dinastije Karađorđević, počev od samog Karađarđorđa pa sve do kralja Aleksandra, kneza Pavla Karađoređevića i Kralja Petra II, da se nedovoljno piše o genealogiji naše kraljevske kuće Karađoređević kao i rodbinskim vezama koje ima sa svetskim kraljevskim kućama.

Politička činjenica je da Jugoslaviju nije stvorio Tito, već je začetnik ideje bio Kralj Petar I Karađorđević, kao i njegov sin Aleksandar I, ujedinitelj Srba, Hrvata i Slovenaca, za vreme čije vladavine je i nastala Jugoslavija.

Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević je sin kralja Petar II Karađorđevića (poslednjeg Kralja) i on je po svim pravilima nasleđivanja koje važe na evropskim dvorovima zapravo nasledik krune u slučaju da dođe do uspostavljanja monarhije u Srbiji.

Tipičan dan za Prestolonaslednika Aleksandra II I njegovu suprugu Katarinu sastoji se od dobrotvornih aktivnosti do promocije Srbije međunarodnoj javnosti i potencijalnim investitorima.

O značaju i uspehu njihovih aktivnosti u Srbiji se zna jako malo, što je verovatno posledica “uspešne” demokratije i “slobode medija” koju imamo u Srbiji.

Prestolonaslednik Aleksandar II dovodi investiture, pronalazi stipendije za obrazovanje i gotovo svakodnevno okuplja važne javne ličnosti iz celog sveta, ali i u svom domu na Dedinju (koji je još uvek u državnom vlasništvu) priređuje prijeme za gotovo sve državnike I druge svetske zvaničnike koji posete Srbiju. Kraljevski par stalno putuje širom sveta na susrete sa šefovima država, najznačajnijim poslovnim ljudima i medijima, a sve sa ciljem da pomognu Srbiji i srpskom narodu.
O svemu ovome srpska javnost je malo ili ni malo informisana, što me navodi na zaključak da i dan danas među ljudima koji upravljaju Srbijom postoji strah od toga da srpski narod zaista vidi značaj Srpske Kraljevske Porodice Karađorđević i primeti njihov uticaj i ugled koji oni zavređuju širom sveta.

Navodi me na zaključak da nekome zaista nije u interesu nikakvo otvaranje mogućnosti za povratak Srbije i Srba na put ka svojoj tradiciji, koja pak vodi obnavljanju Kraljevine Srbije (uprkos činjenici koliko bi to koristi i napretka donelo Srbiji i srpskom narodu).

Još jedan dokaz te tvrdnje je i Udruženje Kraljevina Srbija koje se nalazi pod ličnim Patronatom Prestolonaslednika Aleksandra II I koje ima za cilj obnovu ustavne parlamentarne monarhije u Srbiji, kao I širenje ideje monarhije i unapređenje demokratije a kome se uprkos mnogobrojnim humanitarnim aktivnostima, i akcijama za očuvanje srpske tradicije i narodne baštine nikada ne daje medijski prostor, što je, verujem, opet posledica “slobode” medija i “nepristrasnog” novinarstva u Srbiji.

Da li je neko od vas nekada čuo za Udruženje Kraljevina Srbija? I ako nije zašto nije?

Slažem se, to ipak nije pitanje na kome mi vi možete dati odgovor.

To je više pitanje za one koji ne dozvoljavaju da bilo ko čuje da takvo Udruženje postoji u Srbiji.

Uprkos tome, Udruženje Kraljevina Srbija broji preko 17.000 članova i više od 50 odbora i povereništva širom Srbije. Udruženje funkcioniše pod Patronatom Prestolonaslednika Aleksandra II i ostvaruje tesnu saradnju sa SPC.

Ja ću iskoristiti ovu priču da pozovem sve monarhiste da se pridruže radu Udruženja Kraljevina Srbija, ali i sve vas koji niste pobornici monarhije na argumentovan dijalog pun poštovanja i uvažavanja. O ovoj temi se uveliko priča na mnogim tribinama širom zemlje, na društvenim mrežama i forumima. Nema razloga da ne poštujemo i ne saslušamo jedni druge.
To je bar stav svih monarhista.

Jer Kruna ujedinjuje!