Istina moze biti samo jedna

Текст је преузет са блог од корисника Мохиканац, то је све што знам.

Imam 31 godinu, rodjen sam u Srbiji I nikada nisam video svoj narod srecan. Ceo zivot mi prolazi kroz ratove, izolaciju, sankcije, ucene, bombardovanja, siromastvo I satanizaciju naroda kome pripadam. Jednostavno, zivim u zemlji gde za 31 godinu nisam video svoj narod ispunjen i zadovoljan (osim pojedinaca koji pripadaju onoj grupi od 0.5%). Da li je to normalno?! Sta je uzrok tome!? Da li smo mi stvarno toliko gadan I varvarski narod da nam “velike sile” vekovima ne daju mira?! To pitanje sam svakodnevno poceo sebi da postavljam gledajuci srpski PVO kako pokusava da se bori sa vetrenjacama ’99 godine. U tom trenutku nisam znao odgovor ali sam poceo da radim na tome….da istrazujem I da kopam po proslosti….bio sam siguran da tamo leze svi odgovori zato sto covek jedino gledajuci u proslost I spoznajuci sebe kroz situacije I dogadjaje koje je doziveo u proslosti, pouke koje je iz njih izvukao, moze da pronadje ispravan put u buducnosti!
U narednim danima, mesecima, pokusacu sa Vama da podelim svoje iskustvo trazenja odgovora na tu temu…
Hteo sam da krenem od pocetka….i tu je vec nastao prvi problem….gde je pocetak!?
Drevna civilizacija Maje su pre nekoliko vekova na kamenu napisale jednu interesantnu misao koja mi je svakodnevno u usima odzvanjala I koja mi je kasnije u zivotu postala reper za sve sto se oko mene desava.
“Zapamtite da u svakom momentu mi donosimo velike ili male odluke. Svaka odluka je bazirana na ljubavi. Uvek izaberite ono sto vam dolazi iz intuicije, slusajuci sebe - prilagodite se. Budite svesni da je vecina medija, zapisa, odluka kontrolisana od strane manjine. Koristie moc rasudjivanja. Potrazite skrivene motive I planove. Zasto je ta informacija data vama?! Sta je njivov stvarni plan?! Da li je to slucajan problem?! Da li “oni” kreiraju problem da bi vi reagovali I zahtevali resenje tog problema pa ce vam “Oni” ponuditi njihovo resenje!? RESENJE JE OBICNO ONO STO SU “ONI” NAPOCETKU I ZELELI!”
Posle citanja ovih misli poceo sam svako jutro da kupujem sve novine I da na internetu pratim sve moguce balkanske info portale I sam donosim zakljucke o odredjenim dogadjajima I situacijama, a ne da cekam da mi neko kaze I objasni sta se tacno desilo.
Koristeci logiku poceo sam sam sebi da postavljam pitanja na koje u startu nisam mogao da dobijem odgovore. Vremenom su se neki odgovori pojavili. Cvrsti. Fizicki prisutni. Odgovori gde je 2+2=4 a ne 6 kako nas uce zadnjih 120 godina. Zasto kazem zadnjih 120 godina?!….zasto sto istorija koju smo ucili pre pocetka 20. veka u srpskim skolama apsolutno nikakve veze nema sa danasnjom istorijom koju nas uce nas i nasu decu. Hmm…dve istorije za tako kratko vreme… krajnje interesatno zar ne?!
Pre par meseci setajuci Beogradom naidjem na grupu Libijaca u Tasmajdanskom parku...pridjem im da se upoznamo, da im postavim par pitanja na temu Gadafija I situacije u Libiji (da kolko tolko imam realniju sliku sta se tamo stvarno desava a ne onu koju nam zapadne sile putem svojih medija prenose). Posle razgovora sa njima odlazim zbunjen i sokiran, ali ne zato sto sam dobio neke nenormalne odgovore, nego zato sto su oni meni, u svojoj toj njihovoj muci koja ih je zadesila, postavili odredjena pitanja na koja u tom trenutku nisam imao logican odgovor. “Momak, vi ste u mnogo vecem problemu od nas, mi cemo preziveti, ovo sa Gadafijem ce proci, a vi?! Znate li vi Srbi ko ste vi?! Znas li da mi u Libiji mnogo vise znamo i ucimo o vama nego vi sami?! Mi vas izucavamo stotinama godina…ceo arapski svet ima zapise o vama...a sta vi to ucite o vama I kako vi sami sebe u svojoj zemlji predstavljate?!”
Da se ovaj blog ne bi pretvorio u gomilu nepovezanih misli prelazim na konkretna pitanja koja zelim da postavim svima Vama koji citate sve ovo sto sam napisao, da nekako u Vama probudim logiku, da sami sebi krenete da postavljate pitanja za sve sto se oko nas i u svetu desava zadnjih par godina. Moramo da se menjamo. Zidovi se za 100 godina promene a kamoli ljudi. Nista nije kao sto izlgeda.

Sta nam ta “nova” istorija kaze o Srbima... ko smo, sta smo, gde smo, kakvi smo i koliki smo, najbolje se vidi ako pocnete da citate istoriju koja se stampa za srpske skole zadnjih 100 godina. Posle Berlinskog kongresa (tema o kojo cu posebno da pisem) zvanicna srpska istorija ide ovim tokom...
Srbi su Varvarski narod koji je na Balkan dosao iz blata I mocvara Karpata sredinom 7. veka u velikoj seobi Slovena, dosli na tudju zemlju, pokorili Ilirski narod koji je ovde ziveo i odatle sve krece.....znaci ne postoji nista pre toga, nego, samo smo se odjednom pojavili kao varvari na Balkanu i krenuli da se razvijamo....to je zvanicna istorija koja se uci u nasim skolama, u stvari da budem jos precizniji, istorija Srba krece od dinastije Nemanjica i onda sve do 21.veka....
OK!!! SUPER!!!
Ajmo sada da iz te teorije koju nam je “neko” ispricao I napisao da krenemo da postavljamo neka logicka pitanja i trazimo od tih istih koji su je pisali i forsirali je, da dobijemo neke jednostavne i logicne odgovore....
Kako je moguce da se preko 15.000.000 miliona ljudi preseli sa tacke A na tacku B u ono doba gde nije bilo puteva, magistrala, pumpi na svakih 50 ili 100 km da se ljudi odmore, popiju vode, jedu nesto, gde nema hrane na svakom koraku itd i da ti niko na tom tvom putu ne spreci u tome??!?! (inace, grupa ozbiljnih naucnika iz nuklearnog instituta u Vinci je objasnila, I na primeru pokazala, da bi jedna cetvoroclana porodica presla odredjeni put od tacke A do tacke B koji iznoci nekoliko 1000 km, kao u slucaju od Karpata do Balkana, ona mora sa sobom da ponese 4.5 tona hrane ili da ih na svakih 50km ceka punkt sa krevetom, hranom, vodom gde bi se odmorili I posle nastavili dalje… ili da na svakih 50km stanu, poseju nesto, cekaju par meseci da to nikne, pojedu i nastave dalje i to sve naravno sa opcijom da je bilo puteva i da te niko na tom dugom putu od strane drugih naroda koji zive na teroitorijama kroz koje ti prolazis ne napadne....vojske mogu da se krecu posto njih ima mnogo mnogo manje u odnosu na narod, one udju u selo/grad uzmu par ovaca, ulove par divljih svinja i nastave dalje....narodi u to doba i na taj nacin NE!)
Kako je moguce da jedan istorijsko najjaci narod u Evropi, popularni ILIRI, koji su imali najrazvijeniju civilizaciju srednjeg veka sa sve putevima, skolama, ozbiljnim institutima, bolnicama, raznim drugim ustanovama, razvijenom kulturom, svojim jezikom i pismom, preko noci nestane i to pokoren od strane ljudi koji su iz mocvara Karpata dosli?!? WTF?!
Ako smo vec sa planine i mocvara Karpata dosli gde je pre toga zivelo tih 10-15.000.000 ljudi koji su zauzeli na Balkanu, sredinom 7. veka, prostor od reke Krke do Soluna!?
Ako smo vec pokorili jedan najveci i najratoborniji narod u Evropi koji ni Rimljani nisu uspeli da pokore, gde im je jezik, gde im je kultura, institucije, grobovi ili smo im i to preko noci sve preuzeli sa sve jezikom? Ili smo mozda sve pod zemljom sakrili i nametnuli "nase" koje smo sa Karpata doneli?! Ako smo vec nekom ovde nametnuli nasto "nase" zasto to "nase" nema i dan danas negde tamo odakle smo dosli!?!? Ima li danas na Karaptima Srba ili bar jednog dokaza da je nekad neko od nas tamo ziveo!? Sedmi vek nije bio pre 1000000 godina da odredjeni tragovi tek tako mogu da nestanu.
Postoji li ijedan grob ili spomenik na Balkanu iz tog perioda a da na njemu nisu srpska imena i prezimena?!
Postoji li ijedna crkva, manastir, tvrdjava, grad, koji nije cirilicom ispisan toliko citko da mi i danas posle nekoliko vekova mozemo da je citamo i tumacimo!?
Postoji li neka knjiga, neki zapis, neki opis tih famoznih bitki prilikom doseljavanja na Balkan izmedju Ilira i visemilionskih Srba iz mocvara Karpata, posto nikakve logike nema da nas je taj narotoborniji narod sa najuticajnijom kulturom Evrope sa odusevljenjem docekao i ponudio nam svu njihovu teritoriju od Krke do Atine i na sve to jos su nam i svu njihovu kulturu, jezik i posede dali?!
Gde je sad taj narod?! Ako smo ga mi pokorili i istrebili nije valjda da smo svaki dokaz o njima i svako zivo i mrtvo bice od tog naroda spalil pa da ni jedan dokaz o njima ni dan danas ne postoji?!?
Kazete da se nigde Srbi pre 7. veka u Evropi ne spominju...OK....SUPER!!! Kako to da svaki anticki pisac, svaka anticka knjiga, zapis iz praistorije samo o Srbima pise!?! Kako to da na svakoj praistoriskoj ili antickoj originalnoj karti samo Srbija preko celog Balkana stoji?!!? Kako to da mi Srbi ni dan danas u svojim nacionalnim bibliotekama ni jednu anticku knjigu nemamo, niti prepisku nekog antickog pisca i strogo nam je zabranjen pristup originalnim izdanjima... neko moramo istoriju samo kroz Vatikanske prepise i knjige da proucavamo?!?

Engleska karta Evrope pocetkom 8. veka
Kako to da na ovim nasim "osvojenim" teritorijama i dan danas postoje pravoslavni manastiri koji su mnogo pre vaseg famoznog 7. veka napravljeni?!? Znaci li to da je i taj pokoren narod bio pravoslavan I da smo mi I veru preko noci preuzeli?!? Ako je bio pravoslavan, posto nas ne bi cudilo da se i ta informacija pojavi u “vasim knjigama”, znaci li to da je na ovim prostorima odigrao jedan veliki pravoslavani rat sirokih razmera izmedju dva naroda koji je naravno i dalje sakriven od ociju javnosti i nigde nije zabelezen?!?
Kako to da u jednom malom narodu bez indetiteta, varvarski nastrojenom, koji je sa planine i raznih mocvara sa Karpata tek u 7. veku dosao na Balkan, u njegovom vlasnistvu i dan danas na Cetinju stoji ruka Jovana Krstitelja koju vi ocajno zadnjih vekova zelite da vidite i prisvojite sebi... Kako to da tako jedna bitna "stvar" za hriscansku veru na kojoj se i Vasa ideologija zasniva, mogla tek tako da zaluta u jedan tako mali nepismen i varvarski nastorjen narod?!
Kako to da svi grbovi, alblemi, zastave i obicaji jedne stare Vizantije koju ste Vi odavno priznali, ima 100% iste simbole kao danasnja Srbija?! Kako objasnjavate cinjenicu da je cela Vizantija u cirilici bili ispisana?!? Da li smo i njih pokorili, nametnuli im nasu veru, grbove, jezik i obicaje prilikom dolaska iz mocvara Karpata na Balkan?!
Kako to da su odredjeni gradovi u Srbiji , koji su ispisani na cirilici naravno, stariji mnoooogooo vise nego Vasa istorija o nama koju ste nam Vi nametnuli?!? (Vinca, Nis, Kamenica, Ras, Skadar, Singidunum, Serbinovo, Ljig, itd itd...)
Kako to da mi danas slavimo srpsku 7520 god po nasem crkvenom kalendaru a po Vasem smo neki divljaci I varvari koji smo se sa svima mesali i tek sredinom 7. veka zvanicno organizovali I svest pokrenuli?!?
Kako to da u knjigama koje ste vi itekako priznali Biblija i Stari zavet, se u vise delova pise o srbima i srpskim carevima a da se u Novom Zavetu koji ste vi stampali nigde ne spominjemo?!?
Kako to da nikada u “Vasoj istoriji o nama” njednu drugu zemlju nismo prvi napali pogotovo van Balkana a prestavljeni smo kao divljaci i varvari koji smo ceo Balkan pokorili....da li smo to preko noci miroljubiv narod odjednom postali?!?
Kako to da u Dalmaciji 12. godine posle Hrista kada su rimljani pravili popis plemena koji tu zive, koji se u vasim bibliotekama moze pronaci, nailazimo na prezimena Dende, Drobnjaci, Ostrojevici, Deretici, Karanovic, Desnijati, Dindarici, Glindic, Grabljani, Rudinjani, itd itd....preko 500 razlicitih srpskih prezimena koji i dan danas u nasem narodu postoje?!?! Da li je to bila jos neka seoba Srba iz mocvara Karpata za koju nam niste rekli?!?
Kako objasnjavate teoriju koju su Vasi naucnici prosle godine iznelu u javnost I podelili sa celim svetom da svi narodi imaju pomesane gene u 21 veku .....ali najcistije gene i dan danas imaju samo Srbi i Kinezi...u prevodu...da svako od Vas ima u sebi odredjene gene nas...i da "vasih" odnosno tudjih gena u nama nema?!? Zar mi nismo divljaci koji smo iz mocvara Karpata dosli, koji su se sa svima mesali i koje su Turci 500 godina jebali zar ne?!?
Kako to da su "Vasi" naucnici skoro izneli teoriju i utvrdili da je dunavska i pomoravska civilizacija najstarija u Evropi i da su cirilicom odnosno vincaskim pismom pisali?!?! Kako sad to, opet neka nezabelezena seoba iz mocvara Karpata?!?
Zasto na svim novijim antickim odnosno istoriskim kartama posle Berlinskog kongeresa koje ste stampali ni na jednoj Srbije nema ali zato na kartama koje ste ranije stampali preko celog Balkana samo vam Srbi stoje!? Gde ste to sakrili 15.000.000 ljudi?!?!
Zasto na svim tim vasim kartama i vasim knjigama Srbe prestavljate i zovete Wendi, Sardi, Serboni,, Sorbi, Dalamtinci, Makednoci, Tracani, Dracani, Dukljani, Bosanci, Bosnjaci, Sorobi, Iliri, Wendi itd itd.....!??! (inace to su sve jedni od pseudonima za Srbe koje su Germani u svojim istorijskim dokumentima koristili) Kako to da tako jedan mali narod izbaci toliko bitnih ljudi koje su postavili odredjene sisteme vrednosti i postavili odredjene stanadarde kada je celo covecanstvo u pitanju kao sto su car Dusan, Konstantin, Serbon Makederov, Milutin Milankovic, Mihajlo Pupin, Mileva Ajnstajn, Rudjer Boskovic, Nikola Tesla, Nino Belov, Sveti Sava, Aleksandar Karanovic, itd itd....u stvari, pardon...kako to da jedna tako mala i nebitna nacija koja je po Vama obicna tikva bez korena, koju moze svako da sutira, takvu dominaciju pokazuje u svim kolektivnim sportovima a u zadnje vreme pojavom "demokratije" i u individulanim sportovima poput aristokratskog tenisa!?!?
Kako objasnjavete cinjenicu da smo se kao jedan "mali narod" sa ove tacke po celom svetu svuda selili i da u skoro svakoj zemlji na planeti ima nase kulture i nasih zajednica, i da u tim istim zemljama nema Vas i Vase kulture!?
Kako to da jedan svetski priznati Gete, Herodot, Arsistotel, germanski kardinali rimokatolicke crkve i drugi svetski priznati naucnici i pisci su znali srpski i da pisu i da pricaju, odredjena predavanja na srpskom predavali, pa su i knjige o jednoj maloj I varvarskoj naciji na srpskom pisali?!?
Srpski jezik….Da li smo mi taj jezik mozda nasledil od ILIRA kad smo iz mocvara Karpata dosli...ili mozda kad smo sve na Balkanu pobili, u zemlju ih sakrili i ostale dokaze o njihovom postojanju zapalili, prezuzeli taj jezik od ILIRA a onda su sve ostale nacije na Balkanu koje ga pricaju, od straha prema nama taj isti jezik od nas preuzele?! Ili smo mozda taj jezik “doneli” sa Karpata pa ga svima na Balkanu kroz teror i varvarstvo nametnuli?!? Ako je tako, zasto se na Kapratima onda taj jezik ne prica ili smo mozda kad smo se selili na Balkan i jezik "upakovali" i poneli sa sobom i zabranili da se ikada vise taj srpski jezik po mocvarama Karpata prica?!?
Mislim da je ovo dovoljno logickih pitanja za pocetak…ne bi Vas vise smarao I bombardovao “glupim I neiteligentnim pitanjima” koji nisu po evropskim standardima.

Zasto sam svoj prvi blog posvetio bas ovoj temi?! Zato sto istorija daje opis svakom narodu ko je, sta je, kakav je, sta je ucinio u proslom vremenu I koje je njegovo mesto medju drugim narodima. Zato je istorija cesto, I to mogu slobodno reci, FALSIFIKOVANA, mnogi su sebi pripisivali ono sto nisu bili da bi se “ulepsali”, dok su mnogi trazeci sebe u toj istoriji uvideli da ih nema pa su vremenom pokusali I sebe kroz taj falsifikat u nju da udenu. Neimanjem istorije gubis pravo na indetitet, pravo na jezik, pravo na teritoriju I ono najbitnije pravo na legitimitet u drustvu I medju drugim narodima. Prestavljanjem Srba kao dosljaka I varvara koji su okupirali tudju kucu oduzima se istorijsko pravo na teritoriju I na tapiju zemlje u kojoj zivimo. Celokupan srpski doprinos za razvoj Evrope, citavog covecanstva I postavljanje hriscanstva kao temelja evropske kulture oduzima se Srbima jednim potezom pera. Cilj skrivanja istorije je I politicki, zato sto se I politika u vecini slucajeva poziva na istoriju. Samim tim ako zelis da unistis jedan narod prvo moras da mu unistis istoriju. Mi smo, kao jedan pravoslani narod I kao temelj pravoslavlja, bili brisani iz prvih vekova razvoja hriscanstva tada kada se hriscanstvo u Evropi na teritoriji Balkana postavljalo kao osnova za dalji napredak evropske kulture I drustva. To “neko” nije mogao da prihvati.

Слажем се да је наша историја у многоме преправљена и фалсификована,али нисмо ми једини настали од Адама и Еве,а поготово не од нека два мајмуна. Да нисам био у Карпатима, помислио бих да тај народ тамо прича кинески! Али, напротив, њихов језик је врло сличан нашем. Чак се лако може разумјети о чему причају да је то за не повјеровати. Значи ЛИЧНО сам био, слушао и причао са њима.

U rodaniji (francuska), avganistanu,pirinejima,baltiku ... svugdje pricaju srbski jezik sa malim lokalnim izmjenama

wolfenstein ::

U rodaniji (francuska), avganistanu,pirinejima,baltiku ... svugdje pricaju srbski jezik sa malim lokalnim izmjenama

Salis se?

Gučevo - prva bitka Broza i Draže

Posle 99 godina u rovovima gde se 7. septembra 1914. odigrala Drinska bitka, najstrašnija u 1. svetskom ratu. Kota 708, grobnica junaka koji su 55 dana odolevali austrougarskoj ofanzivi, skrivana je od Srbije


Još uvek su vidljivi duboki ožiljci bitke - rovovi i krateri

BESKRAJNE izukrštane pruge rovova, zemunica i kratera iz Prvog svetskog rata protežu se i posle 99 godina duž grebena podrinjskih planina Gučeva, Boranje i Jagodnje, prirodnog grudobrana zapadne Srbije. Na tim visovima, od Gučeva do Mačkovog kamena, 7. septembra 1914. godine počela je najstrašnija bitka Velikog rata, tokom druge austrougarske ofanzive. Braneći vis Eminove vode i kotu 708 tokom 55 dana krvavih borbi žrtvovale su se hiljade srpskih vojnika.


Stari Podrinjci pričali su, da je dugo posle bitke goli vrh Gučeva, spržen topovskim projektilima, blistao od avetinjske fosforescentne zelenkaste svetlosti koju su oslobađala nepokopana tela. Šuma je ponovo izrasla i delimično sakrila rane bitke na izmučenoj zemlji. Ipak, ni vekovne kiše, snegovi i naslage lišća nisu zatrpale rupu koja je nekad bila zemunica. I danas iz nje proviruje nagorela greda. Nešto dalje su ostaci kamenog zidića koji je štitio mitraljesko gnezdo. Ako se zagrebe zemlja ispod debelog sloja lišća, lako se pronađe čaura ili šrapnel. Ili deo kosti. Ljudske. Ali niko ne dolazi da zapali sveću na ovom strašnom i svečanom mestu.

- Ovuda prolaze samo šumari, drvoseče i poneki planinar i ne znajući da je tu grobnica junaka koji su 55 dana zadržavali austrougarsku ofanzivu ka unutrašnjosti Srbije. Ovo mesto je skrivano od Srbije - kaže Žarko Ćosović, predsednik udruženja „Memorijalna izložba Bitka na Drini“ iz Banje Koviljače.

Dok smo raskaljanim šumskim putem prelazili tri kilometra od gučevskog proplanka Crni vrh, gde se nalazi spomen-kosturnica do „krvave kote 708“, pričao nam je da je Gučevo 1914. bilo kapija Jadra i puta za prodor ka Valjevu. Komandant austrougarske Balkanske vojske Poćorek je po svaku cenu želeo da osvoji Gučevo. Na njega je usmerio 125.000 ljudi, 165 topova i 92 mitraljeza. Kapiju Srbije branilo je 60.000 srpskih vojnika sa 88 topova, gotovo bez municije, i 43 mitraljeza.

- Za samo desetak kilometara fronta ratovalo je 180.000 ljudi - priča Ćosović pokazujući stare grudobrane koji neprekidno prate i oivičuju šumski put. S leve strane su, na nizbrdici, srpski, a s desne se uzdižu austrougarski.

- Čuvena Brozova fotografija u austrijskoj uniformi kad nišani naniže, na srpske rovove, napravljena je na Gučevu - procedio je Ćosović.

Uzdanica Beča na gučevskom frontu bila je 42. hrvatska domobranska divizija, koja je nadimak „vražja“ stekla čineći nezapamćene zločine nad civilima u Mačvi. Oni su prećutani u obe Jugoslavije jer su ih počinili pukovi iz Zagreba, Karlovca, Siska, Osijeka, Varaždina, Sinja, Otočca, Sarajeva, Tuzle, Mostara.

- Oni su bili najfanatičniji austrougarski vojnici. Na pozive srpskih branilaca „ljudi, ne pucajte, braća smo“ odgovarali su uraganskom vatrom - priča Ćosović.

Mreža rovova je sve gušća kako se bližimo vrhu planine. Na Eminovim vodama deli ih samo desetak koraka.
Srpska vojska ostala je bez artiljerijske municije, a neprijatelji su neprekidno zasipali granatama vrh Gučeva štiteći napredovanje svoje pešadije. Zato su vojnici Drinske i Kombinovane divizije noću kopali rovove što bliže neprijateljskim. Bombe su postale njihova artiljerija, a glavno oružje bajonet. Njima su svakog dana iznova osvajali položaje s kojih ih je potisnula vatra austrougarskih topova. Bila je to najstrašnija i najduža bitka prsa u prsa u Velikom ratu - priča Ćosović dok hodamo kroz dugi rov koji vijuga između drveća.

- Bitka na Drini je predstavljala prvu „rovovsku vojnu“ u Prvom svetskom ratu i pokazala je kako će izgledati rat pre nego što se linija fronta stabilizovala u severnoj Francuskoj - kaže penzionisani pukovnik mr Dragan Krsmanović, istoričar i viši arhivista, nekadašnji načelnik Vojnoistorijskog arhiva.




On je stručni vođa projekta udruženja „Memorijalna izložba Bitka na Drini“ da se uredi i obeleži staza kroz gučevsko bojište i da se ono otrgne od zaborava. Ožiljci bitaka su još duboki, naročito oni iz lagumskih bojeva koji su prvi put u Velikom ratu vođeni na Gučevu. O njima svedoče ogromni krateri, prečnika 16 a dubine oko sedam metara.

Njihovu tajnu otkrio nam je istoričar-amater Mića Tomić, koji sakuplja svedočanstva o Prvom svetskom ratu.

- Moj đed, miner, podnarednik Drinske divizije potkopao je austrijske položaje i digao ih u vazduh - kaže Tomić.
Krajem septembra 1914. Austrougari su doveli sveže snage i počeli da potiskuju Srbe s Eminovih voda u podnožju kote 708. Tomićev deda s rudarima prokopao tunele ispod nogu neprijatelja i minirao ih. Eksplozija je izgledala kao erupcija vulkana.

Jesen 1914. bila je izuzetno maglovita, kiša je pljuštala često, bitka se vodila u oblacima. Srpski zakloni u drugoj liniji su kao lastavičja gnezda visili na najstrmijim padinama gde nije mogla da pogodi austrougarska artiljerija. Zato su Austrougari koristili zapaljive granate i bojne otrove. I to su srpski junaci izdržali, uprkos očajnom snabdevanju.

- Trupe operativne vojske trpe najveću oskudicu u obući, odeći i logorskoj opremi. Ogroman broj obveznika ratuje u svom dotrajalom seljačkom odelu. Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marševima ogromna rastojanja i potpuno bosi stupaju u borbu - pisao je ogorčeno vojvoda Stepa Stepanović vladi u Nišu.

Ratni liferanti su naplaćivali opremu koja nije stizala na front, a saveznici nisu slali municiju koju su obećali ako srpska vojska napadne Austrougarsku preko Srema, po cenu strašnih žrtava.

- Brdske i haubičke municije gotovo da nema. Na frontu Gučevo-Kostajnik brdske baterije stajale su bez dejstva kad je pomoć bila najpotrebnija - pisao je vladi komandant srpske treće armije Pavle Jurišić Šturm.

Uprkos svemu, austrougarska pešadija nije uspevala da ovlada planinama od Gučeva do Mačkovog kamena.

- Nesalomivo raspoloženje Srba za borbu uništavalo je više puta i one uspehe koji su postignuti u toku nekoliko dana i sa velikim žrtvama - piše u austrougarskom divizijskom izveštaju sa Gučeva.

Kada topovima nije uspeo da otera srpske vojnike, Poćorek je na kotu 708. poslao 25. zagrebačku pukovniju.

- U njoj su bili Josip Broz, Vlatko Maček, Miroslav Krleža, a verovatno i Srbin Svetozar Pribićević. Svi su oni bili značajne političke ličnosti u Kraljevini SHS i Jugoslaviji ili SFRJ. Zato je Bitka na Drini prećutkivana. Naročito ako znamo da je Gučevo branio i Dragoljub Mihailović, vodnik u Trećem prekobrojnom puku Drinske divizije. Na Gučevu se odigrala prva bitka Draže i Tita, u kojoj je Broz izgubio. Njegova četa je potučena do kolena i on to nije zaboravio - kaže mr Krsmanović.

Uprkos presudnom značaju bitke na Gučevu za slom austrougarske ofanzive ona je gotovo prećutana u istoriji.

- Jedan od razloga je taj što se na Gučevu vide greške srpske vrhovne komande i vlade. Drugi, važniji je što se baš na Gučevu pokazala upornost u borbi i okrutnost prema civilnom stanovništvu naše „jugoslovenske braće“. Već od 1918. bilo je neprimereno to potencirati - kaže mr Dragan Krsmanović, nekadašnji načelnik Vojnog arhiva.

Gučevo i cela bitka na Drini bili su tabu u vreme komunizma, kaže Aleksandar Dumić.

- Moj otac zaslužio je na Gučevu Karađorđevu zvezdu, a preko Albanije je nosio starog kralja Petra na leđima. Na Kajmakčalanu je izgubio desnu ruku. Porodicu su mu pobili Austrougari. Posle Drugog svetskog rata komunisti su mu uzeli kuću. Kad sam pošao u gimnaziju profesorka me je izvela pred razred i rekla: „Ovo je sin vajnog heroja koji je ratovao za ništa, za kralja i njegove eksploatatore.“ Tek tad sam saznao da je moj otac junak. Nije dao da se u kući priča o balkanskim ratovima i svetskom ratu, ali ni to nije vredelo. Tito nije opraštao gučevskim junacima koji su ga oterali iz Srbije - priča Dumić dok se probijamo kroz rovove na Eminovim vodama.

Podnarednik „vražje divizije“ Josip Broz jednu medalju, od dve koje je dobio u Prvom svetskom ratu, zaradio je na srpskom frontu, podseća mr Krsmanović.

- Za jednog podoficira veoma brzo je napredovao i bez sumnje je učestvovao u borbama najpre u Mačvi, a potom na Drini, najverovatnije na mostobranu kod Ade Kurjačice i Jelava, a nakon toga na grebenu Gučeva. Pošto je bio izviđač sigurno je isleđivao zarobljenike i prikupljao podatke od civila, što ga dovodi u tesnu vezu sa zločinima. Nisam našao materijal o njegovom ponašanju u ratu, ali se za njega vezuje priča o pokušaju silovanja i hapšenju. Njegovi biografi su to prepravili u hapšenje zbog antiratne propagande, što je potpuna neistina. Sve su to razlozi zbog kojih se ćutalo, a i još se ćuti o bici na Drini - kaže mr Dragan Krsmanović.

A za Gučevo je još 1915. čuo ceo svet. Pola godine posle bitke, američki novinar Džon Rid je obišao ovo polje smrti i sa njega poslao potresnu reportažu.

- Na jednoj strani brisanog prostora bili su srpski rovovi, na drugoj austrijski. Jedva ako ih je delilo desetak metara. Teren između rovova bio je pretvoren u nepravilne gomile zemlje. Pogledavši bolje, videli smo strašnu stvar: iz ovih malih gomila štrčali su komadi uniformi, lobanje sa ulepljenom kosom, krvave kosti koje su virile iz vojničkih čizama. Hodali smo po mrtvima. Tako mnogo ih je bilo, ponekad bi nam noge upale u jame trulog mesa, drobeći kosti. Punih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili tako naslagani, 10.000 njih - zabeležio je Rid.

- Bezbroj puta slušao sam priče seljana kako su na Gučevu čuvali stoku po livadama pokrivenim ljudskim kostima. Pre nekoliko godina stari čobanin je naišao na bajonet koji je virio iz zemlje i počeo da kopa oko njega. Iskopao je kostur u klečećem stavu koji drži pušku. To je bio srpski vojnik koji se spremao da iskoči iz rova kad ga je zatrpala zemlja od eksplozije - kaže Ćosović...

...

KOSTURNICA UTONULA U TAMU
SAMO deo kostiju žrtava Drinske bitke sahranjen je u kosturnici na Gučevu koju je 1929. o svom trošku podiglo Udruženje rezervnih oficira i ratnika. Hrvatski političari protivili su se veličanju ove bitke.
- Niko nije mogao iz zemlje da izvadi ljude pretvorene u prah i pepeo. Oni počivaju po celom Gučevu. Zato molimo državu da posle 99 godina samo malo pomogne i uredi šumski put, da ljudi mogu da dođu i odaju poštu junacima koji su se žrtvovali za Srbiju - priča Ćosović dok obilazimo kosturnicu s koje puca pogled na Mačvu, Podrinje i bosansku obalu s koje je 55 dana padala čelična kiša u jesen 1914. godine.
- Sa grba Srbije na spomeniku nestalo je jedno ocilo. Popucale su i kamene klupe s usnulim lavovima koji čuvaju kosti ratnika. Neko je pokrao i delove metalne ograde. Ukradeni su kablovi reflektora koji su osvetljavali spomenik, koji se ranije izdaleka video kao svetionik. Sad je potonuo u tamu. Bojim se da će tako završiti i Srbija, koja zaboravlja svoje junake - priča Ćosović.


POĆOREKOVE USTAŠE
GERMANIZOVANI Slovenac Oskar Poćorek, komandant austrogarske Balkanske vojske, patološki je mrzeo Srbe. Govorio je da Austrougarska neće imati mira dok Srbiju ne baci na kolena. Na Gučevo je uputio, kao najveću uzdanicu, 42. hrvatsku domobransku diviziju.
- Komandant je bio Stjepan Sarkotić, veliki neprijatelj jugoslovenstva i Srbije.
Od kraja Prvog svetskog rata do 1929. rukovodio je „hrvatskim komitetom“ u Beču, prethodnicom ustaša. Na čelu komiteta zamenio ga je Ante Pavelić - kaže mr Krsmanović. U 25. pukovniji, gde su ratovali Josip Broz i Vlatko Maček, bio je i Slavko Štancer, koji će 1941. godine postati prvi čovek u vojsci NDH.

Ovo se nije ucilo u skoli...

Sa: http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452873-Gucevo---prva-bitka-Broza-i-Draze

Desničari uređuju hrvatsku Vikipediju?

Upravljanje hrvatskom verzijom Vikipedije preuzeli su administratori desne orijentacije koji propagiraju nacionalističku i mračnu stranu istorije, piše "Jutarnji list"




ZAGREB - Upravljanje hrvatskom verzijom Vikipedije preuzeli su administratori desne orijentacije koji propagiraju nacionalističku i mračnu stranu istorije, zbog čega se na društvenim mrežama razvio pravi virtuelni rat, piše "Jutarnji list".


U nekim od članaka na Vikipediji se tako navodi da ustaški pokret nije bio svesno desno-radikalan, rasistički i totalitaran, a za pojavu ustaške ikonografije u modernoj Hrvatskoj okrivljuju se masoni.

Takođe, kako piše list, za antifašizam se kaže da ograničava osnovne ljudske slobode, a da je partizanskih zločina bilo triput više nego ustaških.

U jednom od tekstova napisano je i da se u Hrvatskoj "redovno organizuju antifašističko-četničke proslave na račun poreskih obveznika".

List navodi da je to samo mali deo članaka koji se mogu pročitati na hrvatskoj verziji popularne Vikipedije, a zbog kojih već nekoliko dana traje pravi virtuelni rat na društvenim mrežama.

S jedne strane, postoje očigledno radikalno desno orijentisani administratori koji propagiraju takav sadržaj, a s druge strane su neki od saradnika koji ne uspevaju da proguraju "svoju istinu" jer im ovi prvi zabranjuju uređivanje i blokiraju korisničke račune.

Slogan Vikipedije, koji glasi "Slobodna enciklopedija koju svako može da uređuje", očigledno se ne poštuje u Hrvatskoj, konstatuje "Jutarnji" i dodaje da je zato na Fejsbuku nedavno otvorena i stranica s nazivom "Razotkrivanje sramotne hr.wikipedije".

Tu stranicu, koja je do utorka prikupila više od hiljadu onih koji je podržavaju, pokrenuo je jedan od saradnika koji nikako nije mogao da se pomiri s uredničkim stavovima o nekim istorijskim i političkim pitanjima.

"Pokušaćemo da razotkrijemo mračnu stranu hr.wikipedije. To je jedan nacionalistički ostrašćen projekt, koji nudi samo pristrasna gledišta i eliminiše sve one koji žele doprineti malo širem pogledu na stvari. Ne znamo ko zapravo stoji iza ovog šovinističkog projekta koji naočigled svih revidira prošlost i baca ljagu na sadašnjost, ali nećemo to samo mirno posmatrati", napisao je osnivač grupe na Fejsbuku.

Kao glavni protagonisti "Nezavisne vikipedije hrvatske", kako su je neki prozvali, spominju se administratori Speedy Gonzales i Roberta F. koji su, piše list, potpuno izgurali većinu drugih urednika.

Njihova prava imena su se čak u jednom trenutku pojavila na Fejsbuk stranici, ali brzo su izbrisana, a do njih je nemoguće doći.

Osnivač Fejsbuk stranice poslao je i protestni mejl administratorima originalne Vikipedije, ali odgovor nije dobio, a za pomoć se obratio i osnivaču hr.wiki.

Sa: http://novosti.rs/vesti/planeta.300.html:453428-Desnicari-uredjuju-hrvatsku-Vikipediju

Судбина Срба одређена је 1928. године у Дрездену

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих.

Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело. Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.

Геноцид над Србима

И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.
Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.

КПЈ означила је српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС. То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.

„Велика Албанија“

У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.

Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати. Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.

Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.

Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи. Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.

Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

Антифашистички устанак

Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације. Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.

Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.

Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.

Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите. Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

Аутор – Ратко Дмитровић / ВЕСТИНЕТ

http://srbinaokup.info/?p=20727

Komentar: (Ne)podobne žrtve

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve razvrstava na podobne i nepodobne

NEMA ideologije, politike, programa, čija bi važnost opravdala pucanje u telo deteta, žene, starca. Tako nešto u konačnoj izvedbi uvek doživi poraz. Vojska koja ubija decu može da dobije rat, ali uvek, bez izuzetka, izgubi mir. Pre ili kasnije.



U ovdašnjim ratovima devedesetih ponovljene su neke od najstrašnijih scena iz velikog ubijanja u Drugom svetskom ratu. U ovom slučaju reč je o Kosovu. Među onima koji su na tom prostoru počinili zločine bilo je i Srba. I tu nema opravdanja. Onaj ko, sa srpskom trobojkom na kapi, može da povuče obarač i saspe deset metaka u telo žene ili deteta nema ništa sa Milošem, Stepom, Putnikom, Mišićem... On je njihova negacija, on je sramota Srbije i Srba. Srbija se takvih odrekla u tužilaštvima i sudovima, u javnosti i u medijima. Jesu li drugi na ovaj način „sahranili“ svoje zločince?

Beograd je, pre neko veče, otvorio jednu od svojih kulturnih institucija - Kulturni centar Beograda - i tu, u srcu grada, instalirao repliku dnevne sobe albanske porodice Bogujevci, sa Kosova i Metohije, stradale od strane srpske paravojne grupe „Škorpioni“, marta 1999. godine. Jeziv zločin. Preživelo je troje mališana. Danas su to odrasli ljudi, državljani Velike Britanije. Njih troje su autori izložbe; zatražili su i dobili mogućnost da Srbima, u njihovom glavnom gradu, predstave porodičnu tragediju. Za taj zločin srpska država osudila je izvršioce. Eno ih u zatvoru i na poternicama. Izložbu je otvorio Ivica Dačić. Snažna poruka prisustvom, veliki prostor za tumačenje. Veći deo srpske javnosti drži da je ova izložba, uz sve poštovanje za mrtve, ipak provokacija, ukazivanje na Srbe kao jedine zločince. Izložba je, ponoviću, postavljena u Kulturnom centru Beograda. Na stranu pitanje šta ovakva postavka ima sa kulturom.

Mašinski inženjer Dragan Cerović bio je, do bombardovanja Srbije od strane NATO, u sistemu Elektroprivrede Srbije, sa radnim mestom na Kosovu. Svestan da Srbi zaboravljaju brže nego što pamte, 2001. godine, zajedno sa Draganom Pešićem, najpre je napravio publikaciju, a onda i izložbu fotografija sa temom stradanja radnika elektroprivrednih preduzeća na Kosovu i Metohiji. Ubijeno ih je 50, kidnapovano 27, u ogromnoj većini Srba, ali i Albanaca i Muslimana koji su Srbiju doživljavali kao svoju državu.

Dragan je izložbu, možda nećete verovati, najpre ponudio Kulturnom centru Beograda. Odbili su nakon nekoliko minuta razgovora, nisu hteli ni da ga saslušaju.

Ovogodišnji Oktobarski salon otvoren je debatom „Živi logor smrti“, zasnovanom na ideji da se u istu ravan stave nemački koncentracioni logor na Sajmištu, u vreme Drugog svetskog rata, i logor u Omarskoj kod Prijedora, iz rata nastalog raspadom Jugoslavije. Prvi su držali nacisti, drugi Srbi, u prvom je ubijeno (uključujući okolne lokacije) 32.000 Srba i 8.000 Jevreja. Kako se to stratište može dovesti u istu ravan sa Omarskom znaju, izgleda, samo ovi iz Kulturnog centra Beograda. Naime, oni su organizatori i Oktobarskog salona.

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pravo pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve u ratu na Kosovu razvrstava na podobne i nepodobne. I kako se zove takva rabota?

http://novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:469545-Komentar-Nepodobne-zrtve

Smrt patrijarha uvertira za Prvi svetski rat

Likvidacija Lukijana, najvišeg srpskog crkvenog velikodostojnika 1913, bila priprema za obračun sa Srbijom. Beč i Pešta pokušali da obezglave Srbe i odvoje ih s jedne i sa druge strane Save i Dunava n Austrijancima i Nemcima odgovaralo Ferdinandovo ubistvo jer nije bio za rat.


Patrijarh Lukijan Bogdanovićsa vernicima

UBISTVO patrijarha srpskog Lukijana Bogdanovića, poslednjeg arhiepiskopa karlovačkog, u septembru 1913, bilo je, danas je izvesno, uvertira u Prvi svetski rat. Ubijen je u okviru priprema Austrougarske za konačan obračun sa Srbijom, a taj zločin je godinama, iako je u pitanju visoki crkveni velikodostojnik, prećutkivan.


Najšira javnost će sve detalje saznati za mesec dana, kada se očekuje premijera dokumentarnog filma „Poslednji karlovački patrijarh Lukijan Bogdanović“ Stefana Dimitrija Dimića, za koji je scenario napisao Žarko Dimić.

Mada je u to vreme poglavara SPC birao Srpski crkveno-narodni sabor, odluku je morala da potvrdi vlada Ugarske, a konačnu reč davao je car Franjo Josif.

- Patrijarh Bogdanović došao je na patrijaršijski presto 1908, posle smrti patrijarha Georgija Brankovića - objašnjava za „Novosti“ akademik Vasilije Krestić, istoričar. - Bio je mađarski državljanin, Mađari su ga i postavili i podržavali kao čoveka od poverenja. Međutim, u balkanskim ratovima dokazao je da nije mađarofil. Uz njegovu pomoć i blagoslov slata je ogromna pomoć Srba iz Ugarske braći preko Save i Dunava.

To je jedna od stvari koju bečki dvor nikako nije mogao da mu zaboravi. Od njega je, zbog lakše kontrole, traženo i da sedište patrijaršije iz Sremskih Karlovaca premesti u Budim, što je odbio. Takođe mu nije oprošteno što je za episkopa budimskog izabran Georgije Zubković, a ne ugarski favorit Georgije Vidicki.

Priča o patrijarhovoj smrti počinje u leto 1913. godine, kada je pošao na lečenje u Joakimovu banju, blizu Karlsbada, odakle je produžio u Badgaštajn.

- Srpska pobeda u balkanskim ratovima remetila je ravnotežu i planove Austrougarske. Patrijarh je pošao kod cara u Beč da objasni razloge svoje podrške i pomoći Srbima, i usput svratio u banju na odmor. Ugari su odlučili da ga likvidiraju. Postoje dokazi da su ga ubila dva policajca na mostu. Jedan mu je išao u susret spreda, drugi otpozadi. Završio je u potoku - kaže Krestić.

Pre nego što će se uopšte saznati da je Bogdanović mrtav, dva meseca je traženo njegovo telo. U sedište Karlovačke mitropolije vest da je nestao stigla je 1. septembra. Šest dana nakon nestanka u reci Ahe nađeni su prvi tragovi - parče donjeg rublja, a zatim i deo košulje s jezičkom na kome su, latinicom, bili inicijali L. B. Oni su se podudarali s inicijalima na ostalim košuljama nađenim u patrijarhovoj sobi. Ubrzo su nađeni i drugi delovi odeće. Korito reke Ahe je svakodnevno pretraživano, a određena je i nagrada od 1.000 kruna onome ko prvi nađe patrijarhovo telo.

Kad su žandarmi obustavili potragu, dr Emil Vasiljević, šurak patrijarhovog brata, nastavio ju je. Konačno, kad je krajem oktobra voda opala, u blizini železničke stanice Klamštajna, tridesetak kilometara od mesta nesreće, našao je patrijarhov leš. Telo se savilo oko drvenog stuba jednog mosta, i pokriveno okamenjenim peskom ličilo je na kamen.


Delovi pronađenog obezglavljenog tela patrijarha u reci Ahe / Cipela pronađena na mestu zločina

Od glave je ostao, praktično, samo donji deo vilice, pa je identitet i utvrđen na osnovu popravljenih zuba. Drugi dokaz bio je telegram patrijarhovog obućara Dušana Brkića sa merama Lukijanove noge. I patrijarhov krojač je poslao mere, koje su odgovarale nađenom telu.

Patrijarh je, 2. novembra, sahranjen u Sremskim Karlovcima, ispod oltara Gornje crkve. Car Franjo Josif je na sahranu poslao carskog i kraljevskog podmaršala Adolfa barona Remena-Barenfelda, a srpski kralj generala Božu Jankovića.

- Narod je ovacijama pozdravio izaslanika srpske vlade, ceo vagon su iskitili cvećem i na stanicu ga ispratili uz pevanje nacionalnih pesama. Barona Remena gotovo da niko nije ni gledao - objašnjava istoričar Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima.

Po bečkoj i ugarskoj štampi počele su da kolaju razne glasine, od toga da je patrijarh bio žrtva atentata izvršenog po želji ugarske vlade, do toga da je bio depresivan, pomračenog uma, i da je izvršio samoubistvo. Još pre nego što su nađeni njegovi ostaci, u mađarskoj štampi pojavio se napis „Patrijarh Bogdanović ubijen“, u kome je pisano kako je pao kao žrtva južnoslovenske zavere. I Pavle Joanović, državni sekretar ugarskog premijera grofa Tise, uporno je tvrdio da su patrijarha ubili srpski zaverenici.

Događaj je rasvetljen 1922. kada je arhimandrit Georgije Vidicki u „Patrijaršijskom glasniku“ obznanio nove činjenice. On je jula 1913. boravio u Karlsbadu. Tada ga je na poverljiv razgovor pozvao jedan neimenovani mađarski grof, koji je pretpostavljao da je Vidicki, posle neuspelog imenovanja za budimskog vladiku, neprijateljski raspoložen prema patrijarhu Lukijanu. Grof mu je poverio planove grupe ugarskih političara da po svaku cenu Lukijana Bogdanovića onemoguće, „moralno ili fizički“, da dalje obavlja dužnosti.

- Ideja je bila da se ovim ubistvom srpski korpus u Austrougarskoj obezglavi i odvoji od Srbije, posebno zato što je bilo dosta Srba među oficirima. Srbija je posle balkanskih ratova postala mala regionalna sila, koja se širila na jug. S druge strane Save i Dunava radilo se na pokatoličenju i mađarizaciji srpskog življa. Veliki su bili pritisci i na srpsku crkvenu autonomiju - kaže Žarko Dimić.


Akademik Vasilije Krestić / Žarko Dimić

Nemačko carstvo podržavalo je Austrougarsku i težilo da se proširi na istok. Dimić ističe da je Austrougarska bila spremna za rat, i da je ubistvo patrijarha, na koje Srbija nije imala snage da odgovori, iznurena posle balkanskih ratova, bilo samo uvod. Beč je znao da se priprema ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda, i to im je i odgovaralo kao povod za rat.
- Ferdinand je bio nezainteresovan za rat sa Srbijom, za razliku od Nemaca, koji su bili zainteresovani. Beč se nije potrudio da spreči to ubistvo, mada su znali da će do njega doći.

Zanimljivo je da je dvadesetih godina u Beču izgoreo arhiv sa svim dokumentima koji su pokazivali upravo činjenice kako je pripreman i kako je izbio Veliki rat. A za vreme Drugog svetskog rata iz Srbije je izneto više od 100 vagona dokumenata koji o tome pričaju. Još tada je počela njihova revizija istorije i pokušaj da se sebe zbace krivicu i ratnu odštetu - smatra Dimić.

Akademik Krestić dodaje da je priča o Lukijanu Bogdanoviću dugo bila „namerno zaboravljena“, jer su vlasti posle Drugog rata pokušale ideološki da obezvrede crkvu, koja je u to vreme bila ne samo verski, već i nacionalni stub društva. Zato je značajno da se šira javnost, pre obeležavanja stogodišnjice Velikog rata, a posebno s obzirom na nemačke i austrijske pokušaje revizije istorije, obavesti i o ovom događaju.

- Na stotine je dokumenata koji pokazuju da se Austrougarska spremala za rat. Nije slučajna podela između Centralnih sila i sila Antante. Nemačka i Beč su hteli preraspodelu kolonija shodno svojoj narasloj ekonomskoj moći. Nemačka je imala samo 3.000 kvadratnih metara kolonija - kaže Krestić, i dodaje da nije prijatno nositi žig sile koja je izazvala dva rata i krivac je za nesreću tolikih ljudi. Otuda pokušaji revizije, koji ne prestaju, a vešto se koriste i u dnevnopolitičke svrhe.

ZAKASNILI S GRAĐOM PO rečima akademika Krestića, Srbija je dužna da se brani od pokušaja prekrajanja istorije i da publikuje sva dokumenta koja dokazuju njenu nevinost. Međutim, iza nemačke istoriografije, baš kao i iza njihove ekonomije, stoji daleko više novca. - Oni su do sada objavili više od 200 knjiga, dok smo mi jedva dobili pare da objavimo svoju građu. Srbija i tu kasni jer su sve sile već objavile svoju diplomatsku građu 1903-1914, koja pokazuje njihovu ulogu u predvečerje rata - kaže Krestić

MANIPULACIJE
AUSTRIJSKO ministarstvo spoljnih poslova je odmah po ubistvu Franca Ferdinanda poslalo izaslanika u Sarajevo, koji je zaključio da Srbija nije kriva. Ali uvek će biti istoričara koji će za novac ili pod pritiskom pokušati da manipulišu činjenicama. Oni, kad-tad, bivaju raskrinkani, poručuje Krestić.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:473404-Smrt-patrijarha-uvertira-za-Prvi-svetski-rat

Nacisti su opljačkali srpske arhive, između ostalog i da bi prikrili istinu o Prvom svetskom ratu. Opljačkano 40 vagona arhivske građe.

Podsećanje na pismo iz 1913. kojim je austrougarski general i guverner BiH Oskar Poćorek požurivao pripreme za Veliki rat izazvalo je polemiku koja traje nedeljama.

Šta bi se tek desilo da je sačuvana i objavljena cela tajna prepiska Poćoreka i austrougarskog ministra finansija Leona fon Bilinskog, koju je srpska vojska pronašla 1918. u zgradi bivše austrougarske Zemaljske vlade BiH u Sarajevu.

„Tu dokumentaciju su sa još 40 vagona arhivske građe nacisti opljačkali iz Srbije u periodu od 1941. do 1944. godine. To što neki austrijski i domaći istoričari tvrde da Poćorekovo pismo nikad nije bilo u Beogradu otkriva kontinuitet pljačke dokumenata i falsifikovanja istorije. Ukoliko su tačni njihovi navodi da je original Poćorekovog pisma u Beču, to dokazuje kršenje međunarodnih ugovora po kojima je arhivsko blago koje su opljačkali nacisti moralo da bude vraćeno Beogradu. Nažalost, vraćen je samo deseti deo ukradene dokumentacije„, kaže Vladimir Davidović, urednik i priređivač knjige „Potraga za ukradenom istorijom“.

U ovom delu pedantno su, s mnoštvom detalja, opisane dve velike pljačke srpskih arhiva koje su izvele Austrougarska i Nemačka u dva svetska rata. Oba puta cilj je bio isti – manipulisanje dokumentima s ciljem da Srbiji nametne krivica za Veliki rat.

Ovo neprocenjivo svedočanstvo napisao je dr Vojislav Jovanović Marambo, diplomata Kraljevine Jugoslavije, načelnik Istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela SFRJ do 1950. godine, profesor književnosti Univerziteta u Beogradu, naučni savetnik SANU.

„Jovanovićeva knjiga, na srpskom i engleskom, bila je pripremljena za štampu 1958, a SANU je trebalo da bude izdavač. Napisana je da bi se obelodanilo izbegavanje Beča da vrati opljačkanu dokumentaciju, u čemu su direktno učestvovali bivši nacistički saradnici. Iz nepoznatih razloga od objavljivanja se naprasno odustalo, a prevod rukopisa na engleski je nestao„, kaže Davidović.

Ne zna se ko je odlučio da se ova značajna knjiga ne objavi ni u Jugoslaviji ni u inostranstvu. Uprkos pokušajima da se ona uništi, zahvaljujući akademiku Mladenu Leskovcu Jovanovićev rukopis na srpskom je spasen. Objavljen je i brzo rasprodat 2010, bez ikakve reklame i pomoći države, iako se bavi prvorazrednim državnim pitanjem.

„Sudbina decenijama skrivanog Jovanovićevog svedočanstva o orvelovskoj pljački arhiva i prepravljanju istorije dokazuje tezu iz nedavno objavljenog Poćorekovog pisma – da Srbima treba vladati tako što će se održati u neznanju i letargiji„, smatra Davidović.

Igrom sudbine, dr Jovanović je od 20 vagona pokradenih dokumenata u svojoj knjizi opisao baš put Poćorekovog pisma od Beograda do Beča. Ona otkriva da su među prvim okupatorskim jedinicama koje su ušle u Srbiju 1941. bili specijalisti za arhive koji su tragali za dokumentima vezanim za Prvi svetski rat.

Sredstva u potrazi nisu birana, od mučenja do ubistava. Dr Goldinger, službenik bečkog Rajhsarhiva, slavodobitno 1942. izveštava svog šefa dr Bitnera da je otkriveno „obilje materijala“ iz austrougarskih tajnih arhiva bivše Zemaljske vlade za BiH u Sarajevu.

„Goldinger naročito ističe da se u njima nalazi „vrlo važan“ materijal iz takozvane privatne arhive zajedničkog ministarstva finansija iz tog vremena Leona fon Bilinskog sa svojeručnim pismima tadašnjeg „zemaljskog poglavara“ za Bosnu i Hercegovinu „feldcajg-majstera Oskara Potioreka i drugih“, i to sve do pred sam ultimatum Austrougarske Srbiji„, zabeležio je dr Jovanović.

Posle Drugog svetskog rata, uprkos međunarodnim ugovorima i obavezama, kao i posle Prvog svetskog rata, Beč je izbegao da vrati veliki deo ukradenih arhiva. Ono što je ostalo ili je bilo vraćeno bilo je dostupno samo probranima ili namerno zatureno.

„Ako je tačno da se prepis Poćorekovog pisma sve vreme nalazio kod nas, a nije bio dostupan istraživačima, to znači da je neko u Jugoslaviji krio dokumente od suštinske važnosti. To je baš u duhu Poćorekove preporuke iz pisma, da se Srbija obmanjuje do zadnjeg trenutka, kako bi se „anestezirala“ i ostala nespremna za austrougarski napad„, kaže Davidović.

Izvor: VEČERNJE NOVOSTI

Istoričar priznao: Da nas Srbi nisu 1918. spasili, Hrvatska danas ne bi postojala!

Vodeći hrvatski istoričar, dr Tvrtko Jakovina priznao da su Srbi 1918. spasili Hrvate i
da Hrvatska nije ušla u prvu Jugoslaviju da danas ne bi postojala.

Vodeći hrvatski istoričar, dr Tvrtko Jakovina priznao da su Srbi 1918. spasili Hrvate i da Hrvatska nije ušla u prvu Jugoslaviju da danas ne bi postojala.

Jakovina kaže da je 1915. Srbima bilo ponuđeno da uzmu Slavoniju, BiH, Liku i deo Dalmacije i stvore srpsku državu. Istra i drugi deo Dalmacije bio je obećan Italiji. Ono malo Hrvatske, tzv. regija Hrvatska (Zagorje i oko Zagreba) trebala je ostati u sklopu Mađarske.

Da je Srbija tada pristala, danas bi tzv. Hrvati iz Zagreba i Zagorja bili Mađarska provincija i relikt prošlosti, a ostatak katoličkog stanovništva iz Dalmacije, Slavonije, Like i BiH bi bio ono što u stvari i jesu – Srbi katolici.

Francuski general Pjer Mari Galoa o bombardovanju Srbije.
Titlovano na srpskom.
Pjer Mari Galoa