Srpska elita

Tako izgleda srpska elita.

Najveće predratne afere (6): Bludni Pašićev sin

U metežu Velikog rata nije bilo valjanog nadzora nad trošenjem novca u državnim nadleštvima, pa su ministri često imali na raspolaganju "dispozicione fondove" kojima su mogli da se služe, a da nikome ne polažu račune.


Parsike novine apeluju za pomoć žrtvama

Zahvaljujući tome, nastala je čuvena "draguljska" afera u kojoj je glavni učesnik bio Radomir Pašić, sin jedinac predsednika srpske vlade Nikole Pašića.

Oni koji su poznavali Pašića mlađeg, tvrdili su da je od oca nasledio oštrinu intelekta, političku veštinu, državničku genijalnost, moć kombinovanja i pronalaženja rešenja u najtežim situacijama, ali da je sve to koristio samo za lično bogaćenje, i to u veoma mutnim vodama.

Lako je dolazio do para i još lakše ih je trošio. Bio je u stanju da za jedno veče potroši ogromne svote novca i da posle tri dana pozajmljuje novac od prijatelja potpisujući menice i na dvostruke iznose, jer je bio uveren da će uskoro ponovo dosta zaraditi.

AFERE SA DRAGOCENOSTIMA


Srpsko poslanstvo u Parizu plaćalo dugove Pašića: Nikola Pašić i Milenko Vesnić

Tokom Prvog svetskog rata Rade Pašić je, uz lekarsko opravdanje da ima slabo srce, bio poslat u Pariz da bi izbegao strahote bojišta. Tamo je kod jednog juvelira uzeo dragulj vredan 350.000 franaka, dao adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici i položio kaparu od 30.000 franaka.

Dragulj je prodao i potrošio sav novac, a dug nije vratio. Pošto je neko vreme proveo u pritvoru, pušten je na intervenciju srpskog poslanstva, kojem je na čelu tada bio Milenko Vesnić. Vesnić je kasnije pričao da je navodno rekao Nikoli Pašiću da bi on, kao otac, trebalo da nadomesti sinovljev dug, budući da je Poslanstvo već dosta puta i samo to činilo. Stariji Pašić se nije obazirao na ove prekore, već je naredio da se trošak stavi na račun dispozicionog fonda.

Bilo je i drugih optužbi u vezi sa nesavesnim korišćenjem fondova pomoći koje su rodoljubi u dijaspori i prijatelji srpskog naroda prilagali srpskom poslanstvu u Parizu. U svojim memoarima Ivan Meštrović, hrvatski vajar i član Jugoslovenskog odbora, koji je ratne dane provodio u krugu najviših predstavnika vlasti Kraljevine Srbije, zabeležio je i ovaj slučaj. Navodno, gospođe Pašić i Vesnić nikada nisu dozvoljavale da se proveravaju računi Gospoinskog odbora za prikupljanje u fond za pomoć Srbima.

Srpski Raspućin Čim je počeo rat, Nikola Pašić je svog jedinca smestio prvo u Pariz, gde su ga srpski diplomatski predstavnici uveli u mondenske krugove među kojima su bili potomci balkanskih prinčeva, vladara sa Bliskog i Dalekog istoka, kalifornijski milioneri. Posle boravka na Krfu, Rade Pašić se vratio u Francusku i Pariz, prethodno odsedajući u Rimu i Nici. Njegov sekretar kojeg su u Beogradu zvali srpski Raspućin, bio je pop Voja Janjić. Za njega se pričalo da mu je na Krfu pronašao i prvu ženu, Grkinju kako bi, prema nalogu starog Pašića, stao na put Radetovom raspusnom životu.

Na to se pobunila izvesna gospođica Denis, kći velikog srpskog prijatelja, profesora Ernesta Denisa i demonstrativno napustila rad u tom odboru upravo zbog zloupotreba koje je videla da se čine kada je novac pristizao. "Ona je ispričala da je to učlinila zato što je gospođa Vesnić, kada bi se pisma otvarala, vadila čekove i metala ih u svoju torbicu, a kad su se prilagači tužili što im nije odgovoreno, ni potvrđen prilog, da se je ljutila i pred tajnicom trgala pisma, i bacala ih u peć vičući: 'Ti su prilozi poslani za Srbe, a srpska poslanikovica nema vremena da svakom odgovara za svaku sitnicu pojedinačno kad se ionako zahvaljujemo preko novina!'

Gospođica Denis je jednom prilikom upozorila da se u jednom prilogu navodno nalazilo 500.000 franaka i da ona to ne smatra sitnicom, na šta joj je poslanikovica odgovorila da ona ne može znati čije je čekove uzela ona, a čije gospođa Pašić, ali da su one obe podjednako dobra garancija da će novac biti upotrebljen za srpsku stvar", pisao je Meštrović u svojim memoarima.


Ivan Meštrović

O Radetu Pašiću se mnogo toga lošeg govorilo, a i pisalo i tokom Velikog rata, a naročito u miru, tako da je već do jula 1921. on bio umešan u dvadeset afera. Ako su priče o njegovom glamuroznom životu i bahanalijama sa pićem i ženama koje je pravio tokom rata u Parizu i na Krfu, gde je bilo sedište srpske vlade, možda i namerno naduvavane, nema mnogo sumnje da je bio umešan u nešto mnogo gore, u trgovinu sa neprijateljem svoje zemlje.

U taboru Centralnih sila najdragocenija sirovina je bila platina, bez koje nisu mogli da se prave avioni i topovska municija. Ovaj dragoceni metal se jeftino nabavljao u Francuskoj i Engleskoj, odatle krijumčario u Švajcarsku, i tu, na neutralnom terenu, prodavao. Nemci nisu pitali za cenu. U takav švercerski poduhvat umešali su se sekretar srpskog poslanstva u Parizu dr Mihajlo Gluščević i Rade Pašić, služeći se diplomatskim imunitetom.

Gluščević je u zapečaćenim diplomatskim kovčezima slao platinu u Švajcarsku i tamo je za basnoslovne iznose preprodavao nemačkim agentima. Kada su francuske vlasti otkrile o čemu je reč, uhapsile su i Gluščevića i Pašića mlađeg, s tim što za ovog drugog nije bilo dovoljno dokaza koji bi ga jasno optužili. Rade Pašić je oslobođen, ali samo pod uslovom da odmah napusti Francusku i ode na Krf. Za Gluščevića se založilo Poslanstvo, pa je on bio izručen srpskim vlastima da mu sude. Suđenje je počelo u Prvostepenom sudu u Bitolju, koji je do proboja Solunskog fronta bio jedini slobodan srpski grad.

PREVARILI I FRANCUZE
Proces se toliko odugovlačio da bi Gluščević bio oslobođen, a u obrazloženju je stajalo da prema srpskim zakonima nema nikave krivice, "sem možda carinske". Afera sa platinom je ponovo došla na tapet posle rata 1919. godine. Mihajlo Gluščević se vratio u Francuskoj, a tamošnje vlasti su ga uhapsile i odlučile da mu one sude, tražeći od vlade tek obrazovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dokumentaciju o ovom slučaju. Prikupljanje dokumenata je ponovo zaustavio sud u Bitolju pozivajući se na poznato načelo u pravu da se o istoj stvari, sa istim dokaznim materijalom, može suditi samo jednom. Štaviše, kako je prenela štampa Kraljevine SHS 1923. godine, Gluščević ne samo da je iz afere izašao kao potpuno slobodan čovek, nego mu je sudskim putem bila čak vraćena platina koja je u ratu bila zaplenjena, kao i novac, čija se vrednost procenjivala na oko milion i po tadašnjih dinara.

Dopunio miraz Dr Arčibald Rajs u svom političkom testamentu "Čujte, Srbi", govoreći o sprezi vlasti i tajkuna nije zaobišao Nikolu Pašića. "Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju. Sigurno je jedan od onih vaših državnika koji su najviše učinili. Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje. Da su mu interesi bili suprotni, on bi svoju veliku inteligenciju, u velikom delu satkanu od lukavstva i spontane intuicije - koristio protiv vas. Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. Pašić je tokom celog života bio samo političar. Borba za neku ideju, ideal, košta... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više. Da je Pašić zaista bio veliki i pošten čovek kako bi neki hteli da ga predstave posle njega bi našli samo ženin miraz, a bilo bi čudno da i on bude potpun jer su Pašić i, pogotovo, njegovi živeli na visokoj nozi, a dugovi sina, koje je otac plaćao, sigurno su nadmašili miraz gospođe Pašić."

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/223568/Najvece-predratne-afere-6-Bludni-Pasicev-sin

Najveće predratne afere (1): Od bednika do milionera

Osvedočeni prijatelj Srba, švajcarski kriminolog dr Rudolf Arčibald Rajs prvi je obavestio svet o zločinima koje je austrougarska vojska tokom Prvog svetskog rata počinila nad srpskim narodom u Mačvi i Podrinju, ali i prvi koji je u svom testamentu 1928. godine ostavio strašno upozorenje tom istom narodu, da se što pre otarasi zla koje mu razara državu, a to je korupcija.


ČUJTE, SRBI: Arčibald Rajs otvoreno optužio srpske političare da državu uništavaju korpucijom

U čuvenom pismu "Čujte, Srbi", Rajs je imenom i prezimenom naveo najmoćnije srpske političare i privrednike, obelodanio kako su brzo i lako stigli do bogatstva, jedni zloupotrebljavajući svoje položaje, a drugi šurovanjem s tim istim političarima, te poručio narodu:

"Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata... Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik, ne sme da dopusti da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!"
Zlato pojelo ponos

Rajs je proveo 15 godina u službama Srbije i dobro upoznao prilike koje su tada vladale. Zato je mogao da tvrdi da nije podmitljiv samo onaj ko je daleko od profesionalne politike i objasnio kako se korupcija raširila: "Pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač... Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre Velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom... I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija... Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da
Srbin kao Bugarin

Arčibald Rajs je Srbima poručio i ovo: "U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci, koji je za to kratko vreme postao milioner, neka specijalnost Bugarske, i da su vaši ministri suviše veliki rodoljubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja. Bio sam naivan. Uvideo sam da nema razlike između ministara na "ov", "ev" i nekog na "ić".
ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem... Koliko sam puta gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu? Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate... Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno, suviše vas je opčinilo, i zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine koje ste imali... Istina je da imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitljivosti. To opravdanje, međutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve oblike otimačine... Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekscelencije od siromašnih, čak bednih ljudi postaju milioneri... Neprijatne primere su, međutim, sledili svi činovnici od vrha do dna lestvice. Poslovni ljudi, strani industrijalci i posrednici koji dolaze u ovu zemlju da bi uspostavili poslovne veze i ulagali kapital u ovdašnja preduzeća to znaju i, ako žele nešto da urade, prinuđeni su da daju mito, a to se uvek prihvata... Ministri, generalni direktori, rukovodioci službi - svi oni jedu taj hleb koji ljudi od časti i dostojanstva ne bi ni probali", poručio je Rajs u svom testamentu.

Svaka sličnost sa današnjom Srbijom je namerna. Na početku 21. prvog veka ona se našla u istim okolnostima kao pre 100, ili 200 godina, kada se podizala iz ratnog pepela. Drugi svetski rat je doneo pola veka pogubnog socijalističkog eksperimenta sa državnom imovinom koja je bila svačija i ničija, potom su došle devedesete godine i lažni demokratski poredak iza koga je i dalje stajala pesnica jedne partije i, na kraju, opet rat, ovoga puta sa "celim svetom".

Srbija je ponovo u dobu preobražaja, koji se danas popularno naziva tranzicija. U svakoj takvoj tranziciji politička elita i društvo morali su da reše isto pitanje, kako što pre, gotovo preko noći nadoknaditi propušteni civilizacijski razvoj i uhvatiti korak s razvijenim zemljama. Napredak je išao, ali uglavnom mišjim koracima. Još od Prvog srpskog ustanka preko noći su se gomilala samo bogatstva pojedinih državnih glavara i trgovaca koji su sami prigrabili i vlast i zemlju. Kad je mlada srpska država počela da se uređuje ustanovama, ovim bogatašima su se pridružili i činovnici.
Neki od njih su položaj koristili ne samo da bi prigrabili što više imanja, nego i moći. U doba prvih industrijalaca i bankara granica između politike i unosnih poslova počela je da se gubi, moć čak da se i nasleđuje. Tako su se za svega jedan i po vek, od Prvog srpskog ustanka do Drugog svetskog rata, razvile tri generacije srpskih bogataša.

Prva je bila iz redova ustanika, gde se koristila vlast da bi se prigrabio monopol u snabdevanju vojske i naroda. Na ovaj način se obogatio prvi srpski knez Miloš Obrenović. U doba ustavobranitelja, njegovih dojučerašnjih saradnika, potom ljutih protivnika, obogatilo se mnoštvo političara kao što su bili braća Stojan i Aleksa Simić. Oni su se pored politike nesmetano bavili i trgovinom. Najpoznatiji bogataš tog vremena bio je major Miša Anastasijević, koji je imao flotu brodova i držao trgovinu na donjem Dunavu.

On je najavio drugu generaciju bogataša, ljude koji su dolazili iz svih srpskih zemalja u malu kneževinu, a kasnije kraljevinu Srbiju i tu iz velikog siromaštva, radom i odlučnošću, ali i drskošću, stvarali velika imanja. Takvi su bili i Nikola Spasić i Luka Ćelović Trebinjac. Treća generacija srpskih bogataša nastala je kada je završen Prvi svetski rat koji je, kako je i sam Arčibald Rajs primetio, ogromnoj većini naroda zaista bio rat, a nekima, nažalost, i "brat".

Najbogatiji čovek u Srbiji tokom Prvog srpskog ustanka bio je vojvoda Mladen
Milovanović sa svojim kumom Milojem Petrovićem. Njihova bezobzirnost bila je tolika da je izazvala bunu Beograđana. Milovanović, poznat u narodu kao gospodar Mladen, i pre 1804. godine bio je bogati trgovac stokom. Kao jedan od malo pismenih Srba pročuo se i po razboritosti i govorništvu.

Tokom seče srpskih knezova dahije su i njega utamničile, ali ga je vožd Karađorđe otkupio od kragujevačkog muselima za zarobljene Turke. Mladen se pridružio ustanicima i brzo napredovao. Bio je vojvoda i Voždov savetnik, prvi gradonačelnik Beograda i ministar vojni, i na kraju predsednik Sovjeta, prve srpske vlade.


Jedna od tapija gazda Mladena 1808. godine

Najbogatiji ustanik

Sva ova zvanja gospodar Mladen je odlično iskoristio. Uz Karađorđa, a ponekad i ispred njega, postao je najuticajnija ličnost među Srbima. Uvećao je imanje najviše tako što je otimao ili po bagatelnoj ceni otkupljivao tursku i cincarsku imovinu, progonivši i jedne i druge. Važio je za najbogatijeg čoveka u Srbiji. To mu je s jedne strane donelo uvažavanje, a s druge izazivalo ljude na otpor. Nijedan veći srpski starešina nije imao toliko neprijatelja, ali se on ipak održao do kraja Prvog srpskog ustanka.

Smrt u gostima



Mladen Milovanović se posle propasti Karađorđevog ustanka nastanio u Hotinu, u Besarabiji, i odatle radio kao poverenik srpskih emigranata.

Već ostareo, 1822. vratio se u Šumadiju, i otišao knezu Milošu u Kragujevac. Kad je saznao da turski vezir Marašli Ali-Paša traži njegovo hapšenje, gazda Mladen je pokušao da se prebaci u Crnu Goru.

Ubijen je aprila 1823. na Zlatiboru, dok je bio gost rujanskog serdara Jovana Mićića. U narodu se pričalo da je knez Miloš predao gospodar Mladena serdaru da bi ga ovaj, navodno, dopratio do Lima, gde su ga Mićićevi momci ubili prilikom navodnog pokušaja bekstva.


http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/222121/Najvece-predratne-afere-1-Od-bednika-do-milionera

Najveće predratne afere (2): Udri dukatima po glavi

Vođa drugog, pobedničkog srpskog ustanka Miloš Obrenović je prema sudu istoriografije bio najveći vladar obnovljene Srbije, ali je u isto vreme bio despot kakav se viđa danas još samo u diktaturama trećeg sveta.


DRŽAVU SMATRAO SVOJOM PRĆIJOM: Kneza Miloša Obrenovića nije spasao ni Sretenjski ustav

Vladao je u dva navrata i imao samo dva cilja - da stvori nezavisnu državu i sopstvenu dinastiju. Prirodnim darom za diplomatiju i lukavošću uspešnog trgovca ostvario je oba. Turskim hatišerifima od 1829. godine Srbiji je priznata samostalnost, a njemu nasledno kneževsko pravo.
Mali sultan

U doba prve vladavine knez Miloš Obrenović ponašao se više kao mali sultan nego kao prosvećeni hrišćanski knez. Tekao je Srbiju kao što seljak stiče posed. Kako je državne interese uvek poistovećivao sa sopstvenim, nije pravio ni razliku između svoje i državne kase. Bio je pohlepan na svako dobro parče zemlje, pa je uzeo najbolje njive, livade, skele, mehane, vodenice. Glavni izvori bogatstva bili su mu zakupi carskih poreza na tlu Beogradskog pašaluka. Na vrhuncu moći zakupio je i sve carinarnice, skele i carski harač. Preuzeo je uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, zabranivši svim ostalim podanicima da trguju ovom robom.

Trgovao je stokom, kožom i kukuruzom, da bi na kraju držao monopol na celu trgovinu u Srbiji. Pošto je Porta prestala da šalje finansijske inspektore, knez je u dogovoru sa Marašli Ali-pašom dobio pravo da samostalno prikuplja carske regalije sve do ukidanja harača 1835. godine. Porezi koj je prikupljala Narodna kancelarija išli su pravo u ruke knezu.

Knez Miloš stekao je ogromno bogatstvo koristeći vlast, ali je svoju ekonomiju vodio štedljivo i pametno. Rođen u najvećem siromaštvu, do abdikacije 1938. godine postao je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Koliko je stekao, govori i to da je bio u prilici da pozajmljuje novac i turskom sultanu! Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, ali i paše iz susednih zemalja, kao i baron Sigental, komandant Varadinske generalne komande austrijske vojske kod Novog Sada.

Bili su to zapravo politički zajmovi na koje je knez Miloš često umesto zelenaške kamate ubirao političke protivusluge. Deo imovine koju je prisvojio knez Miloš Obrenović je koristio da bi napravio državu, pa je otkupljivao hrišćansko roblje od Turaka, pomagao Vuka Karadžića i druge rodoljubive intelektualce.

Pošto je rano pronikao u mentalitet turskih velikodostojnika postao je majstor u potkupljivanju. Preko svog upravnika odeljenja državnih i kneževih finansija, i ličnog posrednika Alekse Simića, inače jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, pridobio je i beogradskog vezira Husein-pašu. Njega je potkupljivao izuzetno elegantno. Tako je jednom prilikom Simić izjavio paši: "Za izdržavanje vašeg konaka i posluge (Miloš) je odobrio novih 20.000 groša jer smatra da je usled nemira u svetu život

IZDAO GOSPODARA: Avram Petronijević
poskupeo." Mito je bio osnova Miloševe diplomatije.

Njime je kupovao informacije o namerama Austrije, a na taj način je uspevao da pridobije čak i albanske glavare i okrene ih protiv turskog vezira.

"Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi", preporučivao je svom saradniku Avramu Petronijeviću. Na drugoj strani, knez Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao "isplaćeni harač". Čak je i posao oko Hatišerifa, kojim je Srbija dobila samostalnost, a on nasledno pravo na presto ubrzao podmićivnjem čitavog niza Portinih službenika, uključujući i velikog vezira. Aleksa Simić je svedočio da je Miloš 1830. godine prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili s dogovorenom predajom srpskih gradova. Kada je 1833. konačno postignut dogovor da Truci napuste sve srpske gradove osim Beograda, i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, knez Miloš je, da bi popravio mučan utisak Turaka da su proterani, sakupio od naroda "dobrovoljni prilog" od 1.000 volova i s kesom u kojoj je bilo četvrt miliona groša otpremio ih sultanu.


IZDAO GOSPODARA: Avram Petronijević

Uz pomoć špijuna knez Miloš je osluškivao šta misli narod, ali se na pritužbe na svoj, i račun svoje osiljene braće nije mnogo obazirao. "Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju", govorili su ogorčeni seljaci. Već 1825. godine u vreme bune Miloja Đaka seljaci su tražili da knez Miloš položi račune "kud je denuo narodno blago".

Ova pobuna je izbila u smederevskom kraju zbog nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Surovo je ugušena, ali je knez shvatio njenu poruku i krenuo u reformu primitivnog državnog aparata. Iako je 1831. godine formalno oslobodio seljake ropskog položaja prema vlasniku zemlje koju su obrađivali, on je ipak zadržao pojedine feudalne obaveze što ga umalo nije koštalo kneževskog prestola. I dalje je suzbijao svaku opoziciju, hapsio i ubijao političke protivnike, u krvi gušio sve češće narodne bune izazvane nametanjem prisilnog rada, ne dozvoljavajući ni osnovne političke slobode.

Uvodio je telesne kazne koje su često bile mnogo veće od krivice. Sve ovo je izazvalo teške proteste i optužbe mlade srpske inteligencije, među kojima su bili Sima Milutinović Sarajlija i Stefan Živković Telemak, a najglasniji među njima bio je srpski prosvetitelj Vuk Stefanović Karadžić.

Do dobijanja hatišerifa od 1830. i mnoge narodne starešine bile su nezadovoljne Miloševim držanjem, ali su smatrale da ne treba ustajati protiv njega dok se ne završi glavni državni posao. Kad je Srbija dobila hatišerifom i ruskom zaštitom obezbeđeni opstanak, a kad Miloš ni posle toga, mada je bio obavezan da da zemlji osnovne zakone, nije to učinio, ponovo se javilo u zemlji veliko i borbeno nezadovoljstvo.

Krah apsolutizma

Miletina buna je 1835. godine, na čijem se čelu našao i Avram Petronijević, prisilila je Miloša da brojne poreze objedini u jedan novčani iznos, pa je feudalizam napokon okončan donošenjem Sretenjskog ustava, prvog nagoveštaja građanskog društva i moderne epohe.

Ali, kad je ovaj ustav, koji se smatra izuzetno demokratskim za to doba, zamenjen tri godine kasnije tzv. Turskim ustavom, kneževa vlast je ograničena Sovjetom, pretečom vlade, čiji su članovi mogli da se biraju i smenjuju samo uz saglasnost turske vlade, Porte. Pošto je slomljen njegov apsolutizam, Miloš je napustio zemlju. Kad se posle dve decenije vratio na vlast iz progonstva, nije mogao da se pomiri s novim okolnostima u politici i društvu, pa je došao u sukob sa ljudima koji su ga vratili na presto.

Ipak, knez Miloš je u narodnom sećanju ostao kao strog domaćin velike narodne zadruge čiji napredak i korist nikada nije zanemario, ali koga je neograničena vlast, kao i mnoge vladare pre i posle njega, neminovno iskvarila. Cenu svoje neodmerene vladavine platio je razlazom s narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Nova vremena koja su dolazila zahtevala su drugačijeg vladaoca, kakav je hteo da bude njegov sin, prosvećeni knez Mihailo Obrenović.

Lažni popisi



Knez Miloš je pred Turcima lukavo prikrivao pravi broj poreskih glava, tako što je broj domova u Srbiji, kojih je bilo oko 43.000, lažno predstavio kao broj haračkih lica kojih je, prema turskoj proceni, trebalo da bude dva puta više! Time je Srbiji uštedeo više od dva miliona groša i njime plaćao činovnike kao i brojne narodne deputacije koje je slao u Carigrad da bi izdejstvovao samostalnost Srbije

Jedan čovek, cela vlada



U čuvenom pismu 1832. Vuk Karadžić je knezu Milošu predložio da narodu da ustav, ministarstva i sudove, da se svakom čoveku osigura život i imovina, da ukine kuluk, sem za državne potrebe, da oslobodi trgovinu, a da se sam kao knez trgovine odrekne jer mu to "ne priliči", da dozvoli slobodu misli i govora, da uredi škole...

"Celo ste praviteljstvo (vlada) vi sami", govorio mu je Vuk. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina."

Iako je ovo pismo bilo namenjeno samo očima primaoca, ono je nemarom činovnika izašlo u javnost i napravilo skandal, a Vuku donelo moćnog neprijatelja.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/222349/Najvece-predratne-afere-2-Udri-dukatima-po-glavi-

10 najvećih predratnih afera

Verovali ili ne, u Srbiji se bogatstvo uvek sticalo na nepošten način i uz mig samog vrha vlasti. Svaka sličnost s aktuelnim dešavanjima je slučajna i zapanjujuća!


Ako mislite da su brojne afere bez sudskog epiloga i korupcija ogromnih razmera specijalitet tranzicije, prevarili ste se. Većina naših vladara i političara od početka 19. veka bila je pohlepna i podmićena, a o tome najbolje svedoči nedavno objavljen zbornik radova "Korupcija i razvoj moderne srpske države", koji su priredili Aleksandra Bulatović i Srđan Korać. Iz knjige koju su zajednički objavili Centar za menadžment i Institut za kriminološka istraživanja, Press prenosi najzanimljivije delove. Svaka sličnost s današnjim dešavanjima je slučajna i zapanjujuća.

Knez Miloš - monopolista
Knez Miloš Obrenović (vladao 1815-1839. i 1858-1860) uporedo s obnavljanjem srpske državnosti, radio je i na sticanju za ono vreme enormnog bogatstva, pa je čak došao u poziciju da daje novčane pozajmice turskom sultanu! Prema tvrdnji njegovih savremenika, Miloš nije razlikovao narodnu kasu od lične. U njegovom vlasništvu našle su se najbolje njive, livade, skele, mehane i vodenice. Na vrhuncu moći, zakupio je i sve carinarnice, preuzeo posao uvoza soli, trgovao stokom, kožom i kukuruzom. Vuk Karadžić je zabeležio da je Obrenović odrastao čuvajući tuđe koze, te da je 1815. godine morao da pozajmi 200 dukata kako bi se izbavio od Turaka. Međutim, kada je 1839. godine napustio Srbiju, sa sobom je poneo 550.283 zlatna dukata, što je bilo dovoljno da lagodno živi u inostranstvu dvadeset godina!

Afera Belimarković 1873.
Prvi korupcionaški skandal koji je privukao pažnju javnosti ticao se vojnih nabavki koje su organizovali tadašnji ministar vojni Jovan Belimarković i ministar finansija Panta Jovanović. Radilo se o nabavci opreme, odeće i obuće za 60.000 vojnika, a u ovom slučaju, pronevere su zabeležene na svim nivoima - od ministra do magacionera. Šteta naneta državi procenjena je na 17.500 dukata, dok je načelna odgovornost pripisana Belimarkoviću. Ipak, u nedostatku dokaza, on je oslobođen optužbi.

Železnička afera
Vlada Milana Piroćanca je 1880. godine, zaobilazeći konkursnu proceduru, sklopila ugovor s francuskom kompanijom "Generalna unija" o železničkoj koncesiji. Dve godine kasnije, list "Sadašnjost" optužio je radikalskog prvaka Nikolu Pašića da je od francuske kompanije primio novac kako bi obezbedio kvorum za skupštinsko glasanje o ratifikaciji tog ugovora. Za primanje mita optužena su, takođe, dvojica ministara i petorica poslanika. Već sledeće godine, Milan Piroćanac započeo je izgradnju velelepne vile u Beogradu iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u ogromnim dugovima. Niko od osumnjičenih nikada nije odgovarao.

Korupcija u vojsci
U okviru vojnih priprema Srbije, za nabavku vojne opreme 1908. godine izdvojeno je 95.000.000 tadašnjih dinara. Oprema je nabavljana u francuskom zavodu "Šnajder-Krezo", pod nadzorom komisije koju su predvodili pukovnici Mihajlo Rašić i Damjan Vlajić. Uprkos dokazima o nesavesnom postupanju, vlada nije preduzimala nikakve mere protiv njih, pa je slučaj dospeo pred Narodnu skupštinu. Posle poduže istrage, pukovnici su uhapšeni u julu 1910. godine, ali su ubrzo pušteni da se brane sa slobode. Afera je okončana oslobađajućom presudom, uz brojne materijalne propuste tokom suđenja.

Bludni sin Nikole Pašića
Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade Nikole Pašića, tokom Prvog svetskog rata, na račun srpskog poslanstva u Parizu, uzeo je dragulj vredan 350.000 franaka. Mladi Pašić je položio kaparu od 30.000 franaka, a dragulj prodao i potrošio sav novac. Nakon što je neko vreme proveo u pritvoru, na urgiranje srpskog poslanstva je pušten, a šteta je namirena iz državnog budžeta. Rade Pašić bio je umešan i u aferu sa švercovanjem platine neprijateljima! Zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, uhapšen je zbog toga što je diplomatskim sanducima platina prebacivana u Švajcarsku, gde je za basnoslovne sume prodavana Nemcima. Pašić je uskoro pušten, dok je Gluščević nakon razvlačenja suđenja - oslobođen. Do jula 1921. godine Rade Pašić bio je umešan u dvadesetak afera. Nikola Pašić je uvek štitio svog "nestašnog sina", pa je tako ostalo zabeleženo da je, reagujući na optužbe protiv njega, povodom malverzacija oko šećera, u Narodnoj skupštini rekao: "A, šta ćete... dete, pa voli šećer!"

Zloupotreba obveznica
U nedostatku raspoloživog novca posle Prvog svetskog rata, srpska vlada je građanima izdavala državne obveznice za namirenje ratne štete. Stanovništvo je bilo nepoverljivo prema tom projektu, a od nominalnih 1.000, seljaci su dobijali najviše 80 dinara. Međutim, u leto 1925. godine ministar finansija Milan Stojadinović počeo je da isplaćuje kupone ratne štete i od tada njihova vrednost vrtoglavo raste. Ubrzo se ispostavilo da su od toga korist imali kako sam ministar, tako i svi članovi vlade. Kako je taj sistem funkcionisao, najbolje je objasnio tadašnji viđeni radikal Miša Trifunović: "Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade ministar Stojadinović je referisao da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače. Meni i još nekim članovima vlade on je otvorio kredit u Jadransko-podunavskoj banci... Moj osnovni kapital se tako upetorostručio." U tim okolnostima, bilo je nemoguće ustanoviti krivičnu odgovornost, a o moralnoj očigledno niko nije razmišljao.

Stočna afera
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila je u novembru 1921. godine od Nemačke, na ime ratne štete, kontingent od 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Nadležni su, ipak, odlučili da tu stoku ustupe izvesnom konzorcijumu po neverovatno povoljnim uslovima. Glavnu ulogu u aferi opet je odigrao Rade Pašić sa šurakom, Grkom Nikosom Velojanisom. Stoka je bez licitacije prodata firmama "Promes" i "Impeks", iza kojih je stajao Radivoje Hafner, Pašićev saučesnik. I pored očiglednog slučaja korupcije i snažnog protivljenja javnosti, vlada Nikole Pašića je odobrila posao! Beogradske novine "Republika" izračunale su da su učesnici afere zaradili 136.000.000 tadašnjih dinara. Primera radi, prosečna mesečna plata sudija, profesora i lekara tada je iznosila oko 1.500 dinara.

Afera Adamstal
Zloupotrebljavajući položaj ministra finansija, Milan Stojadinović je opstruirao poslovni aranžman s jednim češkim preduzećem i u saradnji s Radetom Pašićem prisvojio proviziju, čime je budžet oštećen za više od 100.000.000 dinara. Naime, češka firma "A. D. za mašinska i mostovna postrojenja" opravljala je naše vagone. Međutim, novac za ugovoreni posao nije isplaćen jer je Stojadinović mesecima opstruirao tu isplatu. Direktor češke firme doputovao je u Beograd i sklopio tajni dogovor o naplati tako što je podmitio Pašića, Stojadinovića, advokata Emerika Tartalju i Ljubomira Milina, direktora Slavenske banke, sa 6.000.000 čeških kruna. Kako je u međuvremenu dužnička suma sa 30.000.000 porasla na čak 150.000.000 dinara, država je oštećena za 120.000.000 dinara. Milan Stojadinović nikada nije krivično sankcionisan.

Afera Dečani
Puniša Račić, član Narodne radikalne stranke, poznat po atentatu na Stjepana Radića u Skupštini 1928. godine, na osnovu presude suda u Peći, dobio je šumski posed manastira Dečani, zadužbine Stefana Dečanskog! Ceo posao obavljen je 1924. godine uz saglasnost tadašnjeg ministra šuma Milana Srškića i uz snažan pritisak samog Pašića. Posebno je zanimljivo da se Račić pozivao na srodstvo s legendarnom ličnošću Stevom Vasojevićem iz 14. veka! Sud je doneo odluku da se šuma vredna više desetina miliona dinara dodeli Račiću, čime je on postao "naslednik" kralja Stefana Dečanskog. U javnosti je ovaj slučaj nazivan nacionalnom sramotom, uz ironične komentare da su Račić i Pašić "oglodali kosti" srpskog vladara.

Afera Teokarević
Zbog sumnje da je počinio niz malverzacija kao ministar pravde u periodu od 1921. do 1923. godine, Lazar Marković je morao da napusti mesto u vladi i odgovara pred poslanicima. On je, između ostalog, izdao lažno uverenje o obeštećenju na ime ratne štete biznismenu Svetislavu Teokareviću i naložio da mu država isplati 1.000.000 zlatnih maraka. Teokarević je u međuvremenu zakupio dva stana u zgradi Akademije nauka, koja su se vodila na ime Teokarević i Marković, a takođe je umesto ministra plaćao rentu. Uprkos ovako jasnim dokazima o korupciji, Marković nije osuđen, a njegov slučaj skinut je s dnevnog reda Narodne skupštine.

Izvor: Press(nadjoh ovaj tekst na Bureku)

Rijesenje je kolac.