Одакле потиче и зашто је пропадала идеја глобалних империја да покори Русију
Темељ на коме је постављена злочиначка политика светских лихвара, лондонских банкара и њихових испостава у Америци, дубоко је пољуљан незадрживим подизањем Русије и њене војне, економске и културне снаге. Стара, превазиђена, али и даље жилава хладноратовска елита у САД, предвођена бандтиским амбицијама отуђених центара моћи унутар војне, дипломатске и обавештајне структуре ове посрнуле империје, настоји да срушу сваку Русију. Била она капиталистичка, комунистичка, лева или десна, она је сметња досадашњим глобалним владарима. Али, време оваквог насиља је истекло. Русија има одговор на сваку агресију. О историјским узроцима и последицама антируског пројекта пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…
Већ је писано шта су све лондонски банкари чинили да уситне и деградирају Стари континент, наш дом и дом наше цивилизације. За тај подухват користио се кредит за рат и кредит за мир. Тај кредит апсолутно је био зеленашки. Море крви је потекло минулих стољећа због те злочиначке политике. То се с времена на вријеме практицира и данас и више је него извјесно да неће изостати ни у будућности. Британија је због свог положаја и великих могућности за господством над дебелим морима већ четири стољећа кључна база банкарског Протокола.
Али права експлозија моћи дошла је задобијањем младе америчке републике на ободу деветнајестог и двадесетог стољећа. Њен буран развој и подузетнички дух убрзо су потпали под надзор лондонске подружнице у Њујорку – Вол Стриту. Од тада, Вашингтон ће само номинално бити главни град САД, а заправо истински главни град биће горепоменути Вол Стрит.
Олигархијско-зеленашки клан напокон ће почетком двадесетог вијека претворити одлуком Конгреса (након значајног отпора) Централну емисиону банку у Федералне америчке резерве (ФЕД) којима ће апсолутно као приватним власништвом, без икакве контроле, господарити неколико крупних банкарских обитељи.
Ту су Моргани, Рокфелери, Ротшилди, Куни, Лоеби, Шифи и други. Сан из Протокола почео је бивати све више – сама стварност. Сценарио за прво разорно крвопролиће био је спреман. Сјенка велике опасности надвила се над Еуропом.
Улогу водећег ратног хушкача наравно добила је традиционално антиеуропска Британија. Ту је одлучено да се уз ангажирање Француске намами Русија у Антанту како би се сузбила наводна њемачка опасност.
Њемачка је заправо послије уједињења, након стољећа расцјепканости (по лондонском рецепту) убрзано кренула као млада,дисциплинована и вриједна нација путем нагле индустријализације и великог културног и научног просперитета. Њени производи убрзо су постали синоним за врхунски квалитет, па је Њемачка врло брзо постала најјаче и најпросперитетније друштво у Европи. Међутим, Њемачка није имала велики териториј, њена производња хране једва је без увоза подмиривала потребе.
Такође, није имала ни значајније ресурсе изузев нешто угља добре квалитете. Имајући у виду те значајне слабости Њемачке, њен отац, Бизмарк тврдо је сматрао да његова земља мора имати постојано добре односе са Русијом као залогу од животног значаја. Он је био свјестан да би сваки њемачки покушај да се домогне извора ресурса у Африци и Азији значио сукоб са Британијом и Француском у могућно учешће САД.
Дакле императив Лондона био је да се добри односи сурадње Њемачке и Русије покидају и да се Русији обећа велики интерес над подручјима умирућег Османског царства. Осим тога обећани су Босфор, Дарданели и Константинополис, а тиме и излаз на топла мора. Та обећања Британија уистину нимало није имала намјеру да испуни. Заправо није само Њемачкој намијењено уништење, већ у много већој мери, оно је намијењено Русима. Уствари могло би се рећи да је уништење Русије био заправо прави циљ. Њемачка и Русија су се дакле међусобно требале уништити и Еуропа би опет била по укусу банкара.
Зеленашки кредити за обнове преправили би континент и све потоње генерације учинили вјечитим дужницима. Примјера ради, тек прије десетак година Британија је исплатила дуг Ротшилдовој банци којој је ова позајмила за рат против Наполеона! Зашто је Русија морала бити уништена?
Империјална Русија је сметала зеленашким банкарима прије свега што је много мање зависила од њих. У Француској је јавни зајам 1908. г. имао индекс 288 по глави становника, а само 58,7 у Русији. Од тога дуга је 1914. г. Било враћено 83% захваљујући Државним Жељезницама.
Индекс пореза је 1912. г. био 3,11 у Русији, 12,35 у Француској и 26,75 у Британији. Руске златне резерве 1913. г. износиле су 1550 милијуна рубаља док је само 1494 милијуна било емитирано у папирима. Истовремено Француски франак није био покривен више од 50%.
Уз то, раст Руске економије био је такав да је један од водећих Француских економиста рекао: ,,…Русија ће око половине стољећа доминирати Еуропом политички, економски и финанцијски“.
Пораст индустријске производње по становнику био 3,5% годишње, према 2,75% у САД и само 1% у Британији. У цијелом периоду када је канцелар царске владе био Столипин, дакле од 1905 г. до 1913. г. годишња стопа раста износила је 12,8%! Тако брз раст, убрзано је претварао Русију у динамичну земљу у полету. Сигурно је да би да није било разорног рата Русија веома брзо постала економски дио.
Имала је огроман простор и огромне ресурсе. У културном погледу земља је такође брзо напредовала дајући непроцјењиви допринос свјетској културној баштини. У социјалном смислу земља је била у пуном преображају. Расла је средња класа и све је више било слободних сељака. На већим имањима почела је примјена агро-технике. Појавили су се комбајни и први трактори. Добра будућност чинила се изгледном.
Па ипак на Западу Русија се сматрала традиционалном аутаркијом, стољећним извором сваке неслободе и стеге. Па, хајде да погледамо како је то изгледало у часној британској демокрацији кроз то исто вријеме…
Код појаве парног строја у предионицама радила су и масовно умирала дјеца. Земљопосједници су раскидали аренде са сељаштвом да би се на имањима напасале овце. Стотине тисућа гладних беземљаша се котрљало ка Лондону и другим већим градовима. У страху од могућних побуна Парламент је донио закон о скитничењу и само прве године по његовом доношењу објешено је 92.000 људи. Чак за 135 прекршаја предвиђена је смртна казна. За крађу до 9 шилинга ишло се у казамате, а за 10 шилинга на вешала.
На вјешала су ишла и дјеца испод десет година. Један ученик од осам година објешен је због наводне крађе креде! Што се тиче односа према становништву Ирске може се констатирати да је у питању чист геноцид. Законска процедура једноставно је заборављена, а ако је и било значила је само смрт.
Чарлс Дикенс је био згрожен и писао је да су се јавна вјешала претворила у право вашаристе и усред те гунгуле почињене су десетине крађа. Једном ријечју; Британска повијест препуна је патњи и државног убијања посљедњих неколика стотина година. Чак и у Еуропи пуној насиља, Британија је одскакала. Са друге стране, разумије се да нећемо рећи да је по том питању ситуација у Русији била сјајна. Па, ипак много је мање било смртних казни, а више протјеривање у Сибир. Чак су и револуционари који су насртали на живот саме царске обитељи били слободњаци на Истоку. Таласи превирања на ободу два стољећа уствари и нису имали одвише жртава, ако се изузме крвава недјеља.
Коначно, мјере према националним мањинама биле су нешто оштрије у побунама, али у суштини националне мањине нису грубо маргинализиране. Као и ход ентичких Руса, расла је њихова интелигенција и национална свјест без већих потреса. Пораз благостања био је распоређен без обзира на националну припадност. Број не-раса у управном апарату био је у порасту, а Жидови у принципу нису заостајали за другима, штавише било их је несразмјерно много образованих и ангажираних у привредним дјелатностима.
Дакле, знамо како је Русија исцрпљена у наметнутом рату и преварена у својим очекивањима. Потом је грубо гурнута у хаос који се ширио попут пожара. Новац за пропаст Лењин је добио од њемачког банкара Варбурга чији је рођени брат био један од оснивача Федералних америчких резерви (ФЕД). Један од твораца рата ФЕД прави је извор средстава којим је у Русији почињен највећи геноцид у повијести човјечанства.
Чим је Русија убачена у кипући казан пакла, 1917. г. САД су искрале у Француску два милијуна војника под командом генерала Першинга. Тако је Америка та која је по први пут показала чија ће Еуропа бити, а не Русија која је прије свега еуропска земља. Тако је читава Еуропа у економском и политичком погледу враћена уназад за читаво стољеће.
На сву срећу, ни наметнути бољшевички експеримент није уништио Русију и она данас враћа свој индентитет и своје мјесто у свијету. Само у јединству са таквом Русијом, Еуропа може избјећи судбину из Протокола и сачувати нашу цивилизацију. Еуропа, то значи свијет од Атлантика до Тихог оцеана у коме ће слободне државе и нације сурађивати на стварању сасвим новог свијета. Свевишњи јој је дао знање и културу и огромне природне ресурсе. Само тај свијет Сјеверне силе може и мора заштити човјечанство од монструозног покушаја Протокола и модерних фарисеја. Избор је кључна карика. Или ће нови фарисеји увести ново робовласништво или ће свијет одбранити своје право на живот достојан човјека.
Горанко Ђапић / Таблоид
Tekst je prepisan i cirilizovan iz nekog hrvatskog lista.
Prijem 
Portal 
Galerija 
Traži 
Registruj se 
Pristupi 
