Zaostavstina srednjeg veka

Pokusajmo ovde sakupiti sto vise materijala o srednjovekovnim utvrdjenjima, njihovim rekonstrukcijama ili pokusajima iste, zivotu u njima, muzici koja se slusala na dvorovima vladara i velikasa, hrani, oruzju, zivotu vladara, vlastele i seljaka...


Живот у граду

Средњовековни српски градови подизани су углавном на узвишењима и брдима, пре свега из стратешких разлога јер их је тако било лакше бранити. Само један мали број је био у равницама, међу њима и Лазарев престони град Крушевац. Под термином град подразумевало се уређено насеље за живот, али и тврђаве у којима је била само војна посада и чији задатак је био одбрана насеља, друма, трговачког и караванског пута, рудника. Градовима су управљали кефалије, у неком периоду жупани док је деспот Стефан касније увео звање војводе. У доба кнеза Лазара постојали су градови и утврђења. Разлика је била што у утврђењима (попут Копријана и Пирота) није било цивилног становништва већ само војне посаде. Градови су настајали махом на темељима старих римских или византијских насеља, то су били старији градови, док су млађи настајали на важним караванским путевима или поред богатих рудника. Утврђени градови или како их наши средњовековни списи називају „тврди градови“ били су зидани од камена, али било је мањих тврђава које су прављене од дрвета и камена.

Sa: http://www.dugenociicrnezastave.rs/s18__.html


Virtuelni Beograd XV veka


Pogled na jednu od kula Gornjeg grada


Srednjovekovni Krusevac


Lazarev Krusevac

Српски двор

Двор у средњем веку је према некој најједноставнијој дефиницији био место столовања тј. резиденција једног владара. Поред владара и његове породице ту је била и властела, велика и мала, као и црквени великодостојници. Житељи двора били су и војници из личне владареве гарде, ако и стражари и разноврсна послуга. У раном средњем веку, српски двор био је неутврђен и састојао се од најобичнијег пољског добра и саме резиденције окружене палисадама и дрвеном оградом, као и од кућа које су имале разне намене. То је тзв. „рашки модел“ средњовековног двора.

Утврђени двор, тачније, престоно место у оквиру фортификацијског комплекса, тврђаве или утврђеног града, какав је био Лазарев Крушевац јавља се у Србији тек средином XIV века. Он је представљао скупину више здања која су имала различите намене.

Постојао је јавни и приватни део.

Јавни део који је био намењен за показивање, пријеме делегација, гозбе или приредбе разних врста. По правилу је био богато украшен скупоценим засторима и тканинама са златним везом, чак су и зидови могли бити живописани. Ту су се организовали пријеми за поклисаре и указивала почаст гостима. Биле су то велике дворане осветљене висећим свећњацима чије централно место су заузимали трпеза и трон владара.
Приватним одајама владара и дворјана поклањана је мања пажња. Оне су била издвојене и понекад их је чинило више мањих здања. Ту су биле просторије за спавање са постељама, шкриње за чување драгоцености, столови, столице и клупе. Код многих владара посебно место у двору имала је библиотека. Лазарев двор у Крушевцу није био изузетак и његова библиотека је била нарочито богата. Владарска резиденција је такође обавезно имала и своју цркву – придворицу, то је био приватни сакрални објекат владара. На Немањићком двору она је представљала издвојени објекат док се у Крушевцу налазила у оквиру дворског комплекса. Нјена намена није била јавна већ је служила за приватни молитвени чин владара и чланова његове породице. Дворске храмове нису имали само владари већ је тај њихов пример следило и имућније племство.

Дворови подизани у доба кнеза Лазара и временима после њега, били су по свом облику, архитектури и распореду најсличнији замковима на западу Европе. Стајаћа престоница била је део тадашњег европског модела и Србија је следила тај пример. Сам двор није био само центар друштвене и војне моћи једног владара већ и културно и економско средиште.

Sa: http://www.dugenociicrnezastave.rs/dvor.html




Smederevo - Mali grad. Djurdjev dvor(zamisljeni izgled)


Krusevac, pogled na dvor kneza Lazara

Beograd, XV vek(kao i prethodne dve)


Lazarev grad, pogled na donzon kulu


Kula sa dvorom kneza Lazara

Glavna kapija Lazarevog grada - Grad Krusevac


Užice - srednjevekovni grad (Citadela , 14 vek)


Srednjevekovni grad na Pazarištu (U literaturi Stari grad Ras) - pogled sa severo-zapada


Srednjevekovni grad na Pazarištu (U literaturi Stari grad Ras) - unutrašnji deo grada.


Kišni dan u gradu na Pazarištu (U literaturi Stari grad Ras)


Козник (Горњи град)


Козник (горњи град)


Srednjevekovni grad Maglič


Srednjevekovni Maglič


Srednjevekovni grad Maglič - pogled na unutrašnji deo grada.


Srednjevekovni grad Maglič , na Ibru - još jedan pogled na unutrašnji deo grada.


Srednjevekovni ratnik iz vremena dinastije Nemanjića. (Izgled koji bi odgovarao drugoj kraju 13. veka)




Ras

By: Istorijske rekonstrukcije...

Хришћанска војска

Уређење српске војске у средњем веку направљено је по узору на суседну Византију и неке западне земље, пре свега Италију а преко Дубровника. У Душановом Законику тек четири члана говоре о уређењу војске. Постојала је општа војна обавеза и две врсте војски: владарева и властеоска. Владар није имао у својој држави сву војску на располагању већ је по потреби позивао мању и већу властелу са њиховим одредима. Владареву војску чинила је његова лична гарда коју су весто чинили страни најамници – Французи, Млеци, Немци па чак и Турци, Татари и Осети са Кавказа. Не зна се тачно да ли је и какву телесну гарду имао кнез Лазар. Војска под командом владара је била добро опремљена, углавном су то били коњаници и оклопници. Војници под командом властеле су били углавном зависни себри или отроци које су ови водили као послугу. Племство је давало коњицу, а народ пешадију. Пљачка је била најстроже забрањена, чак и у рату, али само на територији сопствене државе или поседа. Границу су бранили одабрани властелини познати и као крајишници или крајишке војводе. Од оружја српска војска је имала мач, секиру, буздован, копље и стрелу. За одбрану је војска имала штит, кацигу, верижну кошуљу (ланчару), гвоздене наруквице и панцир. Приликом напада на утврђена места коришћене су посебне опсадне справе.

Најјача ударна снага српске средњовековне војске били су оклопници. У питању је јако оклопљена коњица коју су чинили витезови и чији удар на бојном пољу је знао да решава читаве битке. За разлику од обичног народа, племићи су могли да се редовно подучавају вештини борења и да вежбају. За то је на властелинским имањима постојало посебно место које се звало потечиште. Такође, редовно су организовани и турнири и витешка такмичења. Српски владари и велможе су такође познавали и тактику и стратегију. У прилог томе довољно говори начин на који су Мурат и његове снаге увучене у заседу у шуми поред Плочника или како је кнез Лазар распоредио војску пред Косовски бој. Војна тактика средњовековних Срба могла би се описати у неколико кратких црта. Приликом борбе на отвореном пољу бој би почињали стрелци који би стрелама засипали прве противничке редове, затим би уследио јуриш лаке коњице, док би за њима ишли оклопници са спуштеним копљима. Пешадија би долазила на крају, да заврши битку, пустошила би непријатељски логор, заузимала одређене тачке, постављала заседе бегунцима. Лоше употребљена пешадија би увећавала неред и погибију. Поред војника-ратника, у српској војсци је постојало пратеће људство, које је давало логистичку подршку. Мештани су такође били у обавези да војсци обезбеде коначиште, воду и храну за њих и коње. Битна ствар код средњовековног српског војника било је оно што се називало „духовним воинством“, тачније поуздањем у Божју помоћ. Зато су на заставама били цртани крстови (крсташ барјак или крстозначни стег) а сами војници су носили мале оловне иконице, напрстке са знаком крста и ампулице са светим миром. Током битке често су у помоћ зазивани свети ратници, међу њима најчешће Свети Ђорђе, Свети Димитрије и војвода небесне војске – Архангел Михаило.


Srpski srednjovekovni ratnik, skica - Paja Jovanovic


Средњовековни витез са штитом Котроманића.


Средњовековни витез са штитом Златоносовића.


Средњовековни витез са штитом Балшића.


Средњовековни витез са грбом Бранковића.


Средњовековни српски витезови - на штиту је грб Бранковића, а на пурпурној застави је сребрени двоглави орао.

Tekst o gradovima u srednjovjekovnim srpskim državama, preuzeto sa online magazina P.U.L.S.E:


Središnji krajevi, koji pretežno obuhvataju bosanske, kao i humske zemlje (podrazumijeva se Hum i Zeta, koje po herceg Stjepanu (1435–1466), nose naziv Hercegovina), imaju skromnu baštinu gradova. Za razliku od Hrvatske (u unutrašnjosti) uzrok nisu samo rušenja u najezdi Tatara i turska osvajanja.

Srednjovjekovno uređenje društva u ovim zemljama nije bio pogodan okvir u kojem bi se zasnivali veći gradovi, a nisu se očuvali ni gradovi iz doba Rima i Vizanta. „Sve do sredine XIV veka u izvorima se ne pojavljuje nijedan bosanski grad. … Veliki proces nastajanja gradova, temelja čitave kasnije privrede, društva i kulture, kao da je potpuno mimoišao Bosnu.“ Novi gradovi podižu se sredinom XIV stoljeća, ali većina su utvrđeni „gradovi“, zapravo gradine ili trgovišta.

Urbana baština bosanskih i humskih zemalja ne čuva ostatke većih gradova, izuzev Srebrnice i Jajca. Poslije najezde nomada i seoba nije bilo moćnih feudalnih porodica ili biskupija koje bi sprovodile kolonizaciju stanovništva. U zemljama su postojale oblasti, ali ne kao oblasti državne uprave. Neke su bile feudi, zemljišno vlasništvo oblasnih gospodara, a neke pod neposrednom vlašću vladara. Fragmentirana država nije mogla obrazovati ustanove vlasti koje bi podigle gradove kao svoja sjedišta, a nerazvijeno društvo nije stvaralo gradove kao središta privrednog razvoja i urbanog stanovništva. Za razliku od slovenačkih i hrvatskih zemalja, gradove, odnosno gradine, podiže domaća vlastela i hercozi, pa su njihovi gradovi u relaciji s njihovim bogatstvom i (lokalnim) aspiracijama. Objašnjenje daje Sima Ćirković: „Dvor kao stolno mesto i stalno sedište oblasni gospodari nisu imali, isto onako kao što ga nije imao ni bosanski kralj. Između svojih gradova i dvoraca, iz kojih su se neprestano premeštali i selili, davali su nekima prednost, ali su bili daleko od toga da se za njih stalno vežu i ustale u njima neke centralne službe. Kao što se s kraljem selila kancelarija i kao što je kralj sudio čak premeštajući se iz mesta u mesto, tako su i oblasni gospodari vodili i nosili sa sobom sve što im je bilo potrebno u obavljanju vladarskih funkcija.“ Veliki broj gradina (registrovano 20) nije, u ovim krajevima, prerastao u gradove. Nije slučajno da samo Srebrnica ima strukturu grada i gradsko uređenje; u njoj je razvijena proizvodnja (rudnici), ima gradsko stanovništvo i, pod uticajem Sasa, ustanove autonomne vlasti; jedina među gradovima Bosne naziva se gradom (civitas Srebernize).

Suštinski napredak u odnosu na gradove donosi vrijeme bana, potom kralja, Tvrtka Kotromanića (vladao 1353 –1391), za čije se vlade konsolidovala država. Tvrtko podiže Herceg Novi (kako je kasnije nazvan) na moru kao svoje trgovačko uporište, nove trgove (Foča, Goražde, Prača), jača postojeće (Drijeva), preuzima Kotor i kruniše se (1377) za kralja „Srbljem, Bosni, Pomorju i Zapadnim stranama”. Razvija rudarske centre (Srebrenica, Fojnica, Kreševo) i sa Dubrovnikom zasniva privilegovane odnose. Osamdesetih godina XIV stoljeća okreće se dalmatinskim gradovima, shvatajući da država bez gradova nema perspektivu. Do 1390. uspjeo je da pod svoju vlast pridobije Split, Trogir, Šibenik i otoke Korčulu, Brač i Hvar, ostavljajući im punu municipalnu autonomiju. Iznenađuje da u to vrijeme jedan vladar, proširujući teritorije svoje države, uzima jezik kao njene granice. Tvrtko je umro 1391. – na istočnim granicama države već su bili Turci.

Odnos Nemanjića prema gradovima, vjerovatno jedan od najvećih problema u srpskoj istoriji. Pitanje je da li bi srpske zemlje pale pod tursku (a kasnije austrougarsku) vlast, da su Nemanjići imali malo drugačiji odnos prema gradovima, stubovima civilizacije, ekonomije, politike, a kasnije i nacionalnog identiteta.


Nemanjića teokratska država

U južnijim i istočnim krajevima, a to su prvenstveno Zeta, Raška i Nemanjića država, urbana baština je oskudna. Samostalne srpske zemlje nastaju na području Zete (IX st.) i Raške, koja u XII stoljeću preuzima borbu za samostalnost i u kojoj Stefan Nemanja, uz oslonac na sveštenstvo, uspostavlja (od 1170) dinastiju koja vlada državom dva stoljeća.

Država je zasnovana kao teokratska, pripada istočnoj (pravoslavnoj) Crkvi, a uspjeva da se oslobodi vazalstva prema istočnom Rimskom carstvu. Matično područje ubrzo postaje ravno Kosovo, bogato rudama i još plodnija Metohija; kasnije, zemlja se proširuje duž Vardara i do Jadrana. Zemlja je bila podijeljena na župe, koje nisu bile upravne jedinice državne vlasti. Dugo vremena, veći značaj u upravljanju državom imaju episkopije. Nema ni gradova koji bi imali autonomiju, osim gradova na Primorju. Za vrijeme Dušana (vladao 1331–1355) država prekoračuje granice „jezičkih teritorija“ i postaje Carevina Srba, Albanaca i Grka. Vladimir Ćorović ističe da je „Dušan bio osvajač, gospodar ne samo Srba, nego i Albanaca i Grka. On sanja o osvajanju Carigrada. U njegovu oblast ušle su zemlje koje nisu imale ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću. … Tolika ekstenzivnost Dušanova bila je samo varka snage i više slabost nego jačina.“ Ostaje upamćeno da nasuprot Dušanu Ćorović ukazuje na Tvrtka: „Njegova Bosna imala je centralni položaj u srpskom i hrvatskom narodu. … Svo područje imalo je samo naš narodni elemenat. … To kazuje da je bio čovek istorijske perspektive.“ Odnose u zemlji opisuje Aleksandar Deroko: „S jedne strane sopstvenici zemlje bili su vladar, crkva i vlastela, a s druge strane bio je seljak koji je obrađivao njihovu zemlju („sebri“). Potpuno slobodnih seljaka, sopstvenika zemlje, tzv. ’baštinika’ bilo je relativno malo.“

Podatke o gradovima u srpskim zemljama nalazimo u knjizi Porfirogenita, koji zapisuje (X st.) da su „naseljeni gradovi: Desnica, Međureč, Drežnik, Lesnik, Crnobuča“. Ti gradovi su najvjerovatnije bili građeni u drvetu i naseljeni rimskim stanovnicima, a njihovi ostaci nisu nađeni, sem Lesnika (Lešak) i Drežnika. U zasnivanju rudarskih gradova značajna je uloga Sasa, koji su bili njihovo matično stanovništvo. Izbor gradova u knjizi podstaknut je, uglavnom, iscrpnom knjigom A. Deroka. Pisac upozorava da se pod „imenom grad nekada nije podrazumevalo veliko uređeno naselje, već utvrđenje koje je služilo za odbranu naseljenog mesta, kakvog trga ili rudnika, stana vladara ili vlastelina …“ Posebno ističe „da je prvobitno svaki takav stari grad bio kula (francuski donjon). To je bila prvo drvena, zatim kamena kula, u kojoj je stanovao feudalni sopstvenik zemlje“, čime se, ponovo, potvrđuje geneza gradnje grada u drvetu.

Urbana baština srpskih zemalja razlikuje se od urbane baštine susjednih zemalja. Država Nemanjića (od 1170. do 1371) ne ostavlja gradove, uz izuzetak Prizrena od vremena Milutina. Barski arhiepiskop Gijom zapisao je 1332. godine: „Ovo kraljevstvo ima malo ili nema skoro nikakvih utvrđenih mesta ni gradova, u njemu su sama sela i zaseoci, bez rovova i bez zidova.“ Pojava da samostalna i bogata zemlja ne podiže gradove u vrijeme kad ih grade zemlje u susjedstvu iznenađuje, jer su gradovi temelji civilizacije, okrilje kontinuirane državne i lokalne vlasti, pretpostavka razvoja privrede i kulture, kolijevka urbanog stanovništva.

Objašnjenje koje smo naveli za skromnu urbanu baštinu u bosanskim zemljama ne može se primjeniti, jer ti gradovi, ma koliko skromni, ipak daju predstavu o razvoju, pa i uređenju, njihovih zemalja. Moguće tumačenje da je Nemanjića država teokratska ne daje pravi odgovor, jer su i istočno Rimsko carstvo, potom Osmansko, takođe teokratske države, a ostavile su bogatu urbanu baštinu. Objašnjenje, stoga, nastojimo da sagledamo u pogledu na svijet osnivača države, Nemanje i njegovih sinova sv. Save i Stefana. Nemanja, kao zatočenik cara Manojla, zbližio se s Evergetidskim manastirom, a pred kraj života se zamonašio. Tipik Evergetidskog manastira sv. Sava preuzima kao tipik manastira Studenice. U ovom crkvenom ustavu sinovi Nemanjini opisuju njegov život „kao monaha“, vide ga kao osnivača države i utvrđuju kult njegove ličnosti i samodržavlje kao oblik vladavine (tipik, str. 36–43, 109, 161). Tipik postaje osnovni akt o uređenju države. Nemanja upravlja državom oslanjajući se na sveštenstvo, nema administraciju, ni vojnih komandanata, vlastela je nemoćna jer nije nasljedna. Tokom vremena i oko Nemanjića se okuplja činovništvo, nasljedna vlastela ojačava, ali se osamostaljuje tek u drugoj polovini XIV stoljeća, od 1354. Dušan donosi zakonik, prvi pravni akt o uređenju države, ali o njegovoj primjeni nema podataka.

Odnos Nemanjića prema gradovima

Odnos Nemanje i njegovih sinova prema gradovima još jasnije se sagleda u dijelu Studeničkog tipika, u kojem sinovi opisuju borbe Nemanje (sv. Simeona, monaško ime) s Grcima (Rimljanima).

Kao „podvig” nalazimo i slijedeći opis: „Sveti Simeon … pođe sa svojom silom na grad Pernik, i razori ga silom svojom i opusti ga, i grad Stob, i grad Zemen, i grad Velbužd, i grad Skoplje, i grad Leški u Donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i slavni grad Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Ove gradove razruši i iskoreni do krajnjeg temelja, jer ne ostade kamen na kamenu koji ne razoriše … Povrati Dioklitiju … i u njoj gradove … Danj grad, Sardonikiji grad, Drivost, grad zvani Skadar, grad Svač, grad Lcinj, slavni grad Bar. A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj koji je i do danas. A ostale gradove poobara i razruši … A narod svoj koji je u njima sačuva nepovređen …“ Izuzetak je, vidimo, Kotor i, u ostalim razrušenim gradovima, „narod svoj“. Rušenjem gradova i progonom rimskog stanovništva na ogromnoj teritoriji koju je zaposjedao, Nemanja je, da parafraziramo Jirečeka, urbanu civilizaciju umnogome ne samo vratio na stanje kakvo je bilo prije Justinijana, nego je urbani razvoj ovih krajeva zaustavljen za više stoljeća.

Odnos dinastije Nemanjića prema gradu ostavio je duboke posljedice u istoriji srpskog naroda i države. To vrijeme, i nešto ranije, bilo je doba obnove i izgradnje značajnih gradova evropskih država. Za razliku od svojih savremenika, da uzmemo samo slovenske, poljske i češke vladare, vladari srpske države ne slijede istorijski proces preobražaja srednjovjekovnih ruralnih država u urbane. Na primjer, kralj Kazimir Veliki (vladao 1333–1370), ostao je zapisan u istoriji Poljske kao vladar koji je „našao zemlju drveta, a ostavio zemlju kamena“, koji je kolonizirao napuštene krajeve, brojnim privilegijama podsticao izgradnju gradova (npr. Krakov i Lavov), time i razvoj zanata i trgovine, u Krakovu osnovao univerzitet i kodificirao zakone (Wišlički statut). Ostavština češkog kralja Karla IV (vladao 1346– 1378) još je bogatija; poznat je i po Zlatnoj buli kojom su utvrđene ustavne norme, po shvatanju države u kojoj je kruna nosilac suverenih prava, a kralj samo njihov povremeni izvršilac, posebno po izgradnji Praga koji postaje grad izuzetnih evropskih vrijednosti, a uveliko se gradi veću XI stoljeću.

Istorija svjedoči da se zahvaljujući gradovima stanovnici srode s državom. Gradovi generiraju vitalno stanovništvo, ekonomsku snagu zemlje, kulturu naroda. Narodi koji u Srednjem vijeku nisu izgradili gradove i počeli stvarati gradsko stanovništvo zaostali su u istorijskom razvoju. Nemajući gradove stanovnici srpskih zemalja nisu se mogli ukorijeniti u svojoj državi. Bez gradova bili su vezani samo za parče zemlje, dabome, ako su njeni vlasnici, a u srpskim zemljama to nisu bili. Bez kuća, palata i zanata u gradovima, stanovništvo u selima se lako odlučilo na seobe. Ni crkvena arhitektura u Srba nije se ukorijenila u gradovima, pa je i ona doživjela „seobe“ od Kosova do Morave, potom od Morave do Srema. Bez gradova srpske zemlje su, sve do XIX stoljeća, ostale i bez gradskog stanovništva. A ono je bilo pokretačrazvoja, nosilac civilizacije. Za razliku od susjeda na Jadranu i na sjeveru, koji se, veću drugoj polovini Srednjeg vijeka, uveliko bave zanatima, trgovinom, manufakturom i uspostavljaju institucije, srpski narod dočekao je osmanska osvajanja rasut, bez gradskih središta. Ostavši bez gradova zemlja i narod nisu mogli očuvati državni identitet.

Despotovina u sjenci države Nemanjića

Razdoblje Nemanjića države završeno je poslije unutrašnjih sukoba i smrti posljednjeg Nemanjića (cara Uroša, 1371). Arhitektonska baština tog vremena svjedoči da je, nakon osmanskih osvajanja, granica zemlje pomjerena prema sjeveru, ka Moravi.

Južno od Save i Dunava, tokom devedeset godina, život nastavlja srpska srednjovjekovna država, u vazalnom odnosu s Ugarskom i Osmanskom imperijom i pod formalnom vlašću Vizantije, koja vladaru Stefanu Lazareviću daje titulu despota, u Carigradu 1402. godine. Despotovina je postojala do pada Smedereva (1459). Pod uticajem Ugarske evoluira ka feudalnoj zemlji sa novim slojem bogate vlastele; prestaje da bude teokratska država. Razvoj privrede i nova uloga države označavaju vrijeme gradnje gradova i početak stvaranja gradskog stanovništva.

Despotovina je opstojala devet decenija. Izgradila je državu koja u baštini ostavlja četiri značajna grada, Novo Brdo koje ima sopstvenu municipalnu upravu, Smederevo koje gradi po uzoru na Carigrad i Beograd i Kruševac kao prestonicu. Stvorila je novi arhitektonski izraz u izgradnji manastira (Ravanicu, Resavu, Kalenić), podigla značajna utvrđenja (Stalać, Koznik, Maglić, Užički grad), sa Novim Brdom i Srebrenicom se upisala u velike evropske proizvođače srebra. Nastupalo je novo vrijeme u razvoju države – stabilizovale su se državne teritorije, počelo je da se gradi urbano društvo, ostvarila je ekspanziju rudarstva i trgovine. Dubrovčanima je dala poseban status u vođenju trgovine i njihove sporove vodio je sud koji imenuje Malo vijeće Dubrovnika, a sačinjavaju ga predsjednik koji se naziva „konzul“ i dva člana, sudije. Sudeći prema arhitektonskoj baštini ona je otvarala novo istorijsko razdoblje u razvoju srednjovjekovne srpske države. Ipak, u istoriji, neopravdano je ostala u sjenci države Nemanjića. Osmansko osvajanje Balkana prekinulo je ovo otvaranje. Tek u XIX stoljeću, znatno kasnije nego ostale evropske zemlje, srpska država počinje da se preobražava iz seljačke u urbanu, zasniva državne i municipalne institucije i započinje urbanu istoriju.

Sjeverno od Dunava, u Vojvodini, ostala je skromna baština gradova, za razliku od baštine manastira koje su Srbi, nakon seoba, podigli u Sremu.

Bogatija baština gradova nalazi se na jugu, u Makedoniji, koju su ostavili istočno Rimsko carstvo, bugarska i srpska država. Kao rimsko-vizantijski gradovi već su navedeni Skopje i Strumica, posebno Ohrid kao znameniti slovenski grad.Urbana baština na jugu južnoslovenskih zemalja pripada vrijednijim gradovima koji nisu dovoljno istraženi. Ona svjedoči o gradovima koji nose obilježja relativnog kontinuiteta, izuzimajući gradove koje je rušio Nemanja. Naime, poslije pustošenja varvara, istočno Rimsko carstvo obnavlja ove gradove u vrijeme kad obnavlja i gradove na Jadranu. U ovim, međutim, ne nalazimo očuvan gradograditeljski red; regionalni gospodari su se mijenjali, nije bilo municipalne tradicije, ni rimskih građana i gradograditeljski kontinuitet nije ni imao ko da čuva.

Baštinu gradova jugoistočnih krajeva sagledali bismo potpunije ako bismo joj priključili baštinu srednjovjekovne Bugarske. Njena urbana, vjerska, stambena i ostala baština od Vidina (na Dunavu), preko Preslava, Trnova, Pernika i Plovdiva do Melnika (na jugu), kao i Serdike (Sofije) i drugih gradova dalje na istoku, te arhiepiskopije u Ohridu, komplementarna je s baštinom susjednih južnoslovenskih zemalja, ne samo u Srednjem vijeku, nego i u doba Turaka. Saznanja o arhitektonskoj baštini južnoslovenskih zemalja bila bi zasnovanija da smo je sagledali u cjelini, ali to ostaje neostvareni projekt.

Urbanabaština južnoslovenskih zemalja u Srednjem vijeku komparativno prezentirana daje izvanrednu, vjerovatno i neočekivanu, sliku. Na relativno maloj teritoriji baština gradova iznenađujuće je različita. Od Ptuja, Maribora, Zagreba i Siska, preko Kopra, Zadra, Splita, Dubrovnika i Kotora, do Jajca, Srebrenice, Beograda, Niša i Skopja, steklo se bogatstvo različitosti, nepoznato na nekom drugom evropskom području. Ako bismo im tražili zajedničko obilježje to bi bilo da, u velikoj mjeri, slijede razmještaj gradova Starog vijeka. Kao i drugi gradovi u Evropi prošli su opštu kataklizmu rušenja i pustošenja. Nisu ih gazile samo horde osvajača; bili su to i ratovi nomadskog i urbanog svijeta, ne manje i ratovi za osvajanje teritorija. Osvajači su uzimali „pravo“ prva tri dana, koje je vojnicima dozvoljavalo da pljačkaju, siluju, ubijaju, pale, bez ograničenja. Za osvajače grad je bio opasniji od vojske neprijatelja.