Genocidna Hrvatska

USTAŠA PRIZNAO: Nogom sam zgnječio glavu detetu!

DRUŠTVO, 01:13, 10.09.2013.Autor: Intermagazin.rs

188
Pošalji e-mail
Odštampaj tekst
A
Starešine su nam dale naređenje da odvojimo 200 zatočenika iz prve partije, da ih odvedemo na more i pobijemo, rekao je ustaša Orešković

Jasenovac, bolnica, streljanje, ustaše, Hrvatska čista stranka prava, Marko Skej
ilustracija
Jedno od najstravičnijih svedočanstava o ustaškom koncentracionom logoru Slana na ostrvu Pagu ispričao je devetnaestogodišnji ustaša Joso Orešković, kojeg su partizani uhvatili 1942. godine.

Ovaj, do tada gospićki gimnazijalac, dospeo je u ruke partizana upravo kao osposobljen za zadatke masovnog pokolja u okolini Korenice (Lika). Svedočenje je posebno interesantno jer osim ostalog, daje najverniju ilustraciju nemogućnosti života u uslovima logora Slana u kojem se upravo preodgajalo i spremalo mladiće za koljačku službu. Svedočenje je zapisano u knjizi Šime Balena "Pavelić".

Evo svedočenja Josa Oreškovića:

Još kao đak gospićke gimnazije stupio sam 1939 u vjersku organizaciju “križare”. Tu su nas pod firmom vjere odgajali u ustaškom duhu. Na naše sastanke su dolazili Jurica Frković i Juco Rukavina i držali nam predavanja protiv Srba i komunista. Naša parola je bila -u ime Krista ubij antikrista. Antikristi su bili Srbi, Židovi i komunisti. Organizovali smo svoju udarnu jedinicu koja je noću napadala ljevičare.

Kad je došlo do rata i rasula jugoslovenske vojske mi smo je razoružavali. Odmah smo stupili u ustaše jer smo to smatrali svojom nacionalnom dužnošću. Mene su sa još nekim Gospićanima odredili u logor Slano na otoku Pagu. Tu su se nalazili najviše Židovi i Srbi, a bilo je i nekih Hrvata ljevičara. Kad sam došao tamo zapanjio sam se kad sam vidio kako muče one ljude. Spavali su pod vedrim nebom u žici. Za hranu su im nisu davali ništa osim slanih riba, ali im vode nisu davali tako da su mnogi poludjeli od žeđi.

U to je došla nova skupina zatočenika. Starješine su nam dale naređenje da odvojimo 200 zatočenika iz prve partije, da ih odvedemo na more i pobijemo. Ja i neki moji drugovi nismo mogli. Onda su nas grdili i prebacivali nam kakvi smo mi to Hrvati i ustaše. Govorili su nam da nije ustaša onaj koji ne može s veseljem ubiti Srbina, Židova i komunistu. Da nas pridobiju na ubijanje davali su nama mlađima vina i likera. Dovodili su pred nas zatočene djevojke, svlačili ih do gola i govorili da možemo uzeti bilo koju, ali da ih poslije akta moramo ubiti. Neki mladići opijeni vinom i zaneseni strašću počeli su tako ubijati. Ja nisam mogao. Gadilo mi se i to sam javno rekao.

Nakon par dana došao je u logor neki viši funkcioner iz Zagreba Luburić. Došao je da pogleda rad logora. Tek tada je počelo pravo klanje. More oko Paga bilo je crveno od krvi. Luburiću su referirali da ja i još neki nećemo da ubijamo. Na to je Luburić sazvao sve ustaše, postrojio nas i održao govor u kojem je rekao da su izdajice ustaštva oni koji ne mogu da ubijaju Srbe, Židove i komuniste.

Na to je upitao ko je taj “usraša” koji ne može da ubija. Javio sam se ja i još nekoliko. Kako sam bio prvi po redu od tih koji su se javili, Luburić me je pozvao pred stroj i upitao me kakav sam ja to ustaša kad ne mogu ubiti Srbina i Židova.

Rekao sam da sam spreman u svako doba dati život za Poglavnika, da mislim da bih mogao ubijati u borbi ali da ne mogu ubijati ovako goloruke ljude, a osobito žene i djecu. On se na to nasmijao i rekao je da je naša dužnost da očistimo Hrvatsku od te kuge, a tko to neće je neprijatelj Poglavnika i Hrvatske kao i oni. Na to je pozvao jednog iz svoje pratnje i nešto mu šapnuo. Ovaj je otišao i donio dvoje male dvogodišnje židovske djece. Luburić mi je predao jedno dijete i rekao da ga zakoljem.

Odgovorio sam da ne mogu. Na to su svi oko mene prasnuli u smijeh, rugali mi se i vikali- “usraša”, a ne ustaša. Onda je Luburić izvadio nož i zaklao predamnom dijete govoreći: “Evo kako se radi”. Kad je dijete vrisnulo i prasnula krv, sve oko mene se zavrtjelo. Skoro sam pao. Jedan me ustaša prihvatio.

Kad sam se malo pribrao rekao mi je Luburić da dignem desnu nogu. Digao sam, a on mi je pod nogu stavio ono drugo dijete. Onda je zapovjedio: “udri”.

Udario sam nogom i zgnječio glavu djetetu. Luburić mi je prišao, potapšao po ramenu i rekao: “Bravo, bit ćeš ti još dobar ustaša”.

Tako sam ubio prvo dijete. Nakon toga sam se opijao do smrti. U pijanstvu sam zajedno sa drugovima silovao neke židovske djevojke, a onda smo ih poubijali.

Poslije se nisam morao ni opijati. Kasnije, kad je Slano likvidirano i svi njegovi zatočenici ubijeni, poslan sam u kotar Korenicu na čišćenje. Šta sam tamo radio znate…

Srbi, ne oprastajte. Oprastanje takvih zlocina je gore od samog njihovog zlocina. Oprastanjem pljujemo po svojim zrtvama. Jevreji kazu da ne zaboraljaju i da ne oprastaju. Znaju oni dobro zasto.

Рекла бих да овај документарни филм заиста верно приказује,колики су кроз историју,били апетити Хрвата и муслимана за српском крвљу,понајвише крвљу жена и деце.


Црна књига

Ne oprostiti i ne zaboraviti.
Vratiti trostruko osim zena i djece.

Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.

Јован Дучић

Hrvatski Fasisti su odlucili.

Odlučeno: Nema ćirilice u Vukovaru Izvor: B92, Beta, Tanjug, Dnevnik.hr Vukovar/Varaždin -- Gradsko veće grada Vukovara izmenilo statut grada, čime su Vukovar proglasili mestom posebnog pijeteta, čime se odlaže postavljanje dvojezičnih tabli. Beta, Hina, arhiva Beta, Hina, arhiva Predlog da se Vukovar proglasi za mesto posebnog pijeteta predali su odbornici HDZ-a i Hrvatske stranke prava dr Ante Starčević, a taj predlog prošao je gradsku skupštinu. Protiv su bila tri odbornika Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), dok je osam odbornika Socijaldemokratske partije (SDP) bilo uzdržano. To znači da će se primena ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina u Vukovaru u celosti odložiti dok se za to ne ispune uslovi. Podsetimo, dvojezične table u Vukovaru odmah nakon postavljanja nasilno su skinute i pored toga što ih je obezbeđivala policija. Štab za odbranu od Vukovara, koji se protivio i protestovao zbog postavljanja tabli s ćiriličnim pismom više dana je protestovao i najavio da će Vukovar biti proglašen za mesto od posebnog pijeteta u kom zapravo neće biti ćiriličnih tabli. Odbornik Socijaldemokratske partije (SDP) u Gradskom veću Vukovara Goran Bošnjak ocenio je danas da je odluka o proglašenju Vukovara gradom posebnog pijeteta samo deklarativna, a izuzimanje dvojezičnosti iz službene upotrebe - protivustavno. "Proglašavanje Vukovara mestom posebnog pijeteta samo je deklarativno, jer toga nema nigde u zakonu. Isto tako nijedan statut ne može derogirati bilo koji zakon, posebno ne Ustavni zakon (o pravima nacionalnih manjina"), ukazao je Bošnjak na sednici Gradskog veća, preneli su lokalni mediji. Predsednik Gradskog veća Željko Pinjuh izjavio je da je ugrađivanje "pijeteta" u Statut samo deklarativno i dodao da očekuje da će Sabor doneti posebnu uredbu o proglašenju Vukovara mestom posebnog pijeteta. On je objasnio da odluka Gradskog veća znači da se dvojezičnost ubuduće neće primenjivati na mestima koja su u nadležnosti grada, dok bi i dalje ostale na zgradama državnim institucijama jer su one u nadležnosti države. Statut je danas dopunjen članom kojim se područje Vukovara proglašava mestom posebnog pijeteta prema žrtvama Domovinskog rata, a menja se član o službenom jeziku i pismu, tako da je službeni jezik u Vukovaru hrvatski, a pismo latinično. Statut grada Vukovara poslednji put je menjan 2009. godine. Tada su za uvođenje dvojezičnosti glasali odbornici HDZ, tadašnjeg HSP i SDSS, dok je SDP bio protiv. Sa zgrade srpske manjine u Varaždinu skinuta tabla Sa zgrade u kojoj se nalazi Veće srpske nacionalne manjine u Varaždinu uklonjena je dvojezična tabla, a varaždinski gradonačelnik Goran Habuš oštro je osudio taj čin i istakao da ne veruje da je to učinio neki Varaždinac. Tablu, sa latiničnim i ćiriličnim natpisom, nepoznati počinitelj uklonio je u nedelju poslepodne, potvrdila je portparol varaždinske Policijske uprave Marina Kolarić. Predsednik Veća srpske nacionalne manjine Mile Sekulić rekao je agenciji Hina da u Varaždinu dosad nije bilo izgreda usmerenih protiv srpske manjine. U Veću su zgroženi tim dogadjajem jer, naglasio je, iako u tom gradu Hrvati čine 98 odsto stanovništva, radi se o sredini koja je oduvek smatrana otvorenom i multietničkom. Gradonačelnik Varaždina Goran Habuš danas je rekao novinarima da je neprijatno iznenadjen tim činom. "Varaždin koji za sebe smatra da je gradjanski, evropski grad, koji poštuje raznolikosti, ne može sebi ovako nešto da dopusti. Oštro osudjujemo ovaj čin i teško mi je da verujem da ga je počinio neko od Varaždinaca", kaže Habuš. On ne veruje da se "Vukovar preselio u Varaždin", već da je "neko kroz medijsku pompu i sve što se dogadja u Vukovaru, iz obesti, u trenutku slabosti, učinio nešto za šta nema potrebe, bar ne u Varaždinu". U Varaždinu živi 380 pripadnika srpske nacionalne manjine. Pre desetak dana i u Osijeku je sa zgrade u kojoj se nalazi Veće srpske nacionalne manjine skinuta dvojezična tabla, koja je ubrzo ponovo postavljena. ::

Zeljko Bebek

Poštovali jedino zakletvu Habzburgovcima

U zajedničku državu 1918. godine ulazilo se sa različitim motivima, za šta su primer hrvatski oficiri. U aktivnu službu vojske Kraljevine SHS primljeno 2.590 bivših agresorskih vojnika



HRVATSKI oficiri i vojnici, osim časnih izuzetaka, tokom oba svetska sukoba ratovali su u raznim oružanim formacijama na strani Centralnih sila i Sila osovine, uglavnom protiv Srbije i srpskog naroda. Iako su rat započeli na pogrešnoj strani, oni nisu doživeli ponižavajuću sudbinu poraženih, zahvaljujući politici “bratstva i jedinstva” u obe Jugoslavije.


Posle Prvog svetskog rata, prema zvaničnim podacima, u aktivnu službu u vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pored 3.500 oficira srpske vojske, primljeno je 2.590 bivših austrougarskih oficira, 469 crnogorskih, 12 iz carske ruske vojske i trojica iz albanskih Esad-pašinih jedinica. U ovu sumu nisu uračunati rezervni habzburški “pričuvni časnici”, koji su u međuratnom periodu bili jugoslovenski rezervni oficiri, a u aprilu 1941. su masovno pristupili Pavelićevom režimu.

- Istinu govoreći, jugoslovenska ideja u hrvatskom oficirskom koru austrougarske vojske nije ni postojala. Jugoslovenstvo je, prilično maglovito, razmatrano samo u uskim intelektualnim krugovima. U trenutku kada se Crno-žuta monarhija raspada njeni oficiri prelaze u vojsku Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, koju su smatrali prelaznim rešenjem na putu ka samostalnoj hrvatskoj državi. Isto se desilo i krajem Drugog svetskog rata, kada oficiri NDH masovno prelaze u partizane. Devedesetih je oficirski kor hrvatske vojske došao iz JNA, što pokazuje istrajnost političke ideje iz 1918. da je Jugoslavija bila samo privremeno rešenje - iznosi vojni istoričar Branko Bogdanović.

On podseća da hrvatska strana od 1918. otvoreno pokazuje težnju ka otcepljenju, uprkos jugoslovenskoj propagandi vlasti u Beogradu, koja je bila usmerena pre svega prema srpskom narodu.

- Nameće se pitanje da li su hrvatski oficiri u dvadesetom veku više puta izdali zakletvu Jugoslaviji ili su se samo držali stare habzburške zakletve - kaže Bogdanović.

Prvi poraz u zajedničkoj državi doživeli su upravo srpski vojnici koji su je stvorili. U novoj zajedničkoj oružanoj sili pobednici su, paradoksalno, došli pod komandu dojučerašnjih poraženih neprijatelja.

- Austrougarski oficiri ulaskom u vojsku SHS u početku su imali veće mogućnosti za napredovanje, jer su im priznati činovi iz habzburških jedinica i akademija. Srpski oficiri koji su izneli teret rata postali su preko noći podređeni slabije obrazovanim kolegama iz poražene vojske. Srpski oficir je tek posle završene akdemije dobijao čin potporučnika, dok su austrougarski mnogo brže dobijali zvanja. Vlasti Kraljevine SHS priznale su im visoke činove dovodeći u ponižavajući položaj stotine srpskih oficira koji su revoltirani napuštali vojsku zemlje koju su stvorili - kaže Bogdanović.

U interesu “bratstva” između dva svetska rata se ćutalo o činjenici da su pukovi s teritorije današnje Hrvatske i BiH bili udarna pesnica Austrogarske u napadu na Srbiju, kao i da su tokom okupacije sprovodili teror i pljačku. Još se više ćutalo o tome da su srpske junake sa Soluna umesto cveća i pesama u Zagrebu dočekali pucnjava i masovne demonstracije Hrvatske seljačke straže, oružanog krila Hrvatske seljačke stranke. Nju je predvodio Stjepan Radić, a kasnije Vladko Maček, bivši podoficir Domobranske “Vražje divizije” u kojoj je služio zajedno s Josipom Brozom i oficirima koji su postali osnivači i elita ustaškog pokreta. Ova jedinica počinila je zločine nad civilima u Mačvi 1914. godine, ali se o tome ćutalo radi mira u kući.

Zbog pokušaja da stvore nezavisnu Hrvatsku, demonstracija protiv Srbije i njene vojske, kamenovanja i pucnjava, regent Aleksandar je u martu 1919. poslao vojvodu Živojina Mišića da poseti Zagreb, Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin, Ogulin i utvrdi stvarno raspoloženje. Posle mnogih razgovora sa ljudima iz svih slojeva vojvoda je bio razočaran.

- Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice. Svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš stvar je propala. Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno-ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi. Ne zaboravite, visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati - reportirao je vojvoda Mišić regentu Aleksandru.

Njegova karijera i život su se ubrzo okončali, a hrvatski političari su nastavili svoju politiku. Oštrica napada bila je, pre svega, usmerena na “srbijansku” ugnjetačku vojsku u kojoj su, po njihovim rečima, hrvatski oficiri bili skrajnuti.

Međutim, statistika uoči Drugog svetskog rata pokazuje sasvim drugačiju sliku.

- Veliki broj visokih oficira nesrpske nacionalnosti nalazio se na ključnim komandnim položajima, što je kod srpskih i projugoslovenskih oficira stvaralo nezadovoljstvo, sumnju i nepoverenje u uspešno vođenje budućeg rata. Nacionalna struktura oficirskog, posebno ključnog komandnog kadra nije bila ni proporcionalna ni ujednačena. Evo nekoliko primera: od dvadeset četiri odseka u Generalštabu, samo jedan je bio u rukama oficira srpske nacionalnosti, a ostali u rukama Hrvata i bivših austrougarskih oficira - navodi istoričar Branko Jevtić.

On podseća da je Kraljevina bila podeljena u šest administrativnih zona, banovina, koje su se poklapale sa armijskim oblastima. Jedina nacionalna banovina bila je Hrvatska, a samo u jednoj armijskoj oblasti komandant je bio srpske nacionalnosti, pukovnik Mirko Bogićević.

Istoričar dr Momčilo Diklić navodi malo poznate brojke, da je u aprilu 1941. u Pavelićevu vojsku prešlo: 31 general, 228 pukovnika, 245 potpukovnika, 245 majora, 1.005 kapetana i 417 poručnika Jugoslovenske kraljevske vojske.

- Izdaja je bila identična kao početkom devedesetih - hrvatski oficiri masovno prelaze u Pavelićevu vojsku - kaže Diklić.

KVATERNIK, OFICIR SA GVOZDENIM KRSTOM
AUSTROUGARSKA oficirska kasta u Hrvatskoj je, kad je videla da monarhija neumitno propada, pokušala da napravi samostalnu hrvatsku vojsku već 1918, paralelno s akcijom do juče austrofilskih političara u Zagrebu, koji su proglasili ujedinjenje Slavonije, Dalmacije i Hrvatske u Državu Slovenaca, Hrvata i Srba. Narodno vijeće te kvazidržave za načelnika generalštaba postavilo je Slavka Kvaternika, koji je tokom Prvog svetskog rata bio ađutant feldmaršala Svetozara Borojevića i nosilac Gvozdenog krsta 1. reda. Saveznici nisu priznali te tvorevine i naredili su im da se potčine srpskoj vojsci. “Odani” Kvaternik ubrzo je pristupio Vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a odmah posle nemačkog napada na Jugoslaviju baš on je, 10. aprila 1941, objavio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske (NDH), u kojoj je postao maršal hrvatskih oružanih snaga i ministar domobranstva.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:447278-Postovali--jedino-zakletvu-Habzburgovcima

Tajni dnevnik ustaše koji je koordinirao „pacovskim kanalima“

Na crnom tržištu poverljivih dokumenta pojavila se arhiva Krunoslava Draganovića, zločinca i velikodostojnika iz NDH. U Hrvatskoj pripremaju teren da, pored Stepinca, bude uveden u red posvećenih. Dokumenti iz hrvatske SDB


Krunoslav Draganović

NA crnom tržištu poverljive dokumentacije pojavio se posle 36 godina šifrovani dnevnik, prepiska i zapisnici sa saslušanja Krunoslava Draganovića, jednog od najznačajnijih rimokatoličkih velikodostojnika Nezavisne Države Hrvatske. Reč je o zločincu koji je, paradoksalno, kao slobodan čovek mirno umro u SFRJ, naglašava istoričar prof. dr Veljko Đurić Mišina.


- Sad je otkrivena Draganovićeva beležnica u koju je od 1941. zapisivao bitne stvari i prilagao poverljivu prepisku. Jedan deo beležaka pisan je na latinskom, a deo je u šiframa - kaže dr Đurić.

On smatra da Draganovićeva dokumentacija potiče iz arhiva jugoslovenske ili hrvatske službe državne bezbednosti. Ona otkrivaju da je navodno hapšenje Draganovića donelo više koristi hrvatskim separatistima nego Jugoslaviji.

- Draganović je došao u Jugoslaviju 1967. godine, a iako je 1945. proglašen za ratnog zločinca dobio je posao profesora na katoličkoj bogosloviji u Sarajevu i diskretnu slobodu kretanja. U mestima koja je najčešće posećivao posle tri godine je buknuo Maspok, koji je u mnogo čemu imao izvor u ustaškoj ideologiji - navodi dr Đurić.

Draganović je u „kratkom životopisu“ naveo stotinak imena katoličkih sveštenika i institucija u Vatikanu, Austriji, Nemačkoj, Italiji, Španiji, koje je koristio kao obaveštajne veze.


Pavelic i Stepinac

- Draganović bio višestruki špijun, sarađivao je s vatikanskom, engleskom, nemačkom, italijanskom i američkom tajnom službom i tako koordinirao „pacovskim kanalima“: sistemom kreiranja lažnih identiteta, skrivanja i organizovanja transporta nacističkih i ustaških glavešina uz pomoć Crvenog krsta, Karitasa i drugih katoličkih humanitarnih organizacija - navodi dr Đurić.

Istoričar ističe da se uključivanje britanskih i američkih obaveštajnih službi u ovaj prljavi posao mora posmatrati u kontekstu Hladnog rata, jer su oni nacisti i ustaše posmatrani kao korisni u potencijalnom sukobu sa SSSR.

- Arhivska građa ukazuje da je britanska tajna služba čuvala u samostanu Antu Pavelića, kao i da je američka služba znala za njegovo prebacivanje u Južnu Ameriku, uz podršku Vatikana - kaže dr Đurić.

U autobiografiji Draganović potvrđuje da mu je britanska veza u Vatikanu bila najvažnija.

- Uspostavio sam dobre veze s više važnih osoba diplomatskog sveta, s nemačkim poslanikom pri Vatikanu baronom Vajcekerom i njegovi savetnikom Fon Braunom. Najvažnija veza bila je ipak engleski ambasador u Vatikanu lord Osborn - zapisao je 1943. Draganović.

Navedeni Ernest fon Vajceker se do 1947. krio u Vatikanu od suda za ratne zločine zbog saučesništva u masovnom deportovanju Jevreja. Kad je izašao osuđen je na sedam godina zatvora, ali je pomilovan i pušten posle samo nekoliko meseci. Njegov sin Rihard fon Vajceker, bio je prvi predsednik ujedinjene Nemačke. Vajcekerov savetnik fon Braun (brat nacističkog naučnika, kasnije direktora NASA Vernera fon Brauna) postao je kasnije nemački predstavnik u UN.

Preko vatikanskih diplomata Draganović je održavao veze i sa hrvatskim ministrima u jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u Londonu. To potvrđuje pismo od 13. septembra 1944. najverovatnije Juraju Šuteju, ministru u vladi Tito-Šubašić. On jugoslovenskom ministru šalje i fotografije u svešteničkoj odeći i civilu s molbom da mu „radi hrvatske stvari“ nabavi engleski pasoš viziran za odlazak u Ameriku.

Draganović šalje i upozorenje dr Ivanu Šubašiću da nipošto ne dozvoli vraćanje zemlju Srbima proteranim iz „Hrvatske, Slavonije i Srema, najužeg životvornog područja Hrvata“

- Nipošto se ne smijemo prevariti i nazad obećati zemlju i time samo produžavati akutnost srpskog pitanja u hrvatskim zemljama. Treba hladno i polagano postupati, a ako u izvanrednim slučajevima treba davati odšetu neka onda bude u budućnosti - naređuje Draganović.

Njegova želja se delimično ostvarila, Brozov režim je doneo zakon o zabrani povratka Srba prognanih iz NDH u socijalističku Hrvatsku. Bio je to direktan nastavak Draganovićevog rada u Zavodu za kolonizaciju NDH, koji je od 1941. na zemlju oduzetu od Srba i imanja Srpske pravoslavne crkve u Sremu i Slavoniji naseljavao Hrvate iz BiH.

On je u NDH u praksi primenio tezu s kojom je doktorirao na Papskom institutu za istok. Ona tvrdi da Srbi na području Hrvatske i BiH ne postoje, već da je reč o „popravoslavljenim“ Hrvatima. U Pavelićevoj državi je Draganović odmah postao član Verske komisije za prelaznike na katoličku veru, koja se bavila pokrštavanjem one trećine Srba koji nisu bili određeni za ubijanje ili progonstvo.

- U Hrvatskoj se trenutno pažljivo izrađuje obimna doktorska teza o dobrotvornom radu profesora Krunoslava Draganovića. To je verovatno uvod u proces beatifikacije, uvođenje u red posvećenih, pored Stepinca. To dokazuje da je Draganović jedan od najuticajnih ljudi u hrvatskoj kulturi - smtara dr Đurić.

“SPASAVAO“ I ZLATO
DRAGANOVIĆA nisu optuživale samo žrtve, već i dojučerašnji saborci iz ustaškog pokreta i ekstremnog hrvatskog klera. On se u biografiji brani od tih optužbi da je Hrvate iz logora za emigrante prodavo kao belo roblje. - Poznato mi je da sam često bio optuživan da prodajem ljude i pri tom zarađujem velike novce od 100 do 1.000 nemačkih maraka po posobi. Izjavljujem da mi je pred bogom i pred ljudima u toj stvari savest sasvim čista - zaklinjao se Draganović. Njega je emigracija optuživala da je opljačkao lavovski deo od 400 kilograma zlata iz Državne banke NDH.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:466334-Tajni-dnevnik-ustase-koji-je-koordinirao-pacovskim-kanalima

Održana misa zadušnica za ustaškog zločinca Antu Pavelića Održana misa zadušnica za ustaškog zločinca Antu Pavelića
SRNA - 28.12.2013 18:56
ZAGREB - U bazilici Srca Isusovog centru Zagreba i ove godine je održana misa zadušnica za ustaškog zločinca, čelnika Nezavisne Države Hrvatske /NDH/ Antu Pavelića. Aktivisti "Građanske akcije", njih 30, okupilo se ispred ove crkve radi sprečavanja održavanja mise i svojim tijelima pokušali blokirati ulaz u crkvu. Na misi se, prema procjenama aktivista, okupilo stotinjak ljudi, a cijela akcija "Građanske akcije" protekla je mirno, javio je hrvatski portal "Indeks". Aktivisti "Građanske akcije" i "Antifašisti Hrvatske" poručili su da nije bilo većih incidenata; "bilo je naguravanja, dovikivanja i vrijeđanja od strane fašista, ali policija nije morala intervenisati". "Ne dozvoljavamo da se u centru Zagreba odvija protivzakonito veličanje fašističkih zločinaca. 'NE' fašizmu u mom gradu! Ukoliko se ljudi žele moliti za dušu Pavelića, mogu to raditi u tišini svoga doma", poručili su aktivisti. Nakon akcije, aktivisti su na svojoj "Fejsbuk" stranici objavili da je "Akcija hakovanja mise u čast Pavelića uspješno završena i ustašoidi su primili težak udarac, a njihova 'svetinja', pokojni krvnik i zločinac sad se od muke okreće u grobu". Mirnim protestom aktivisti su željeli skrenuti pažnju javnosti da Katolička crkva podržava ovakvo slavljenje zločinca, kao i da dio građanstva i dalje veliča zločinačku NDH, navode iz "Građanske akcije". ::

Klica najveceg zla je katolicka crkva.

Jovan Kesar - Jedan slučaj nasilnog katoličenja Srba u Jasenovcu

Srbi u Kninu: Kako da slavimo "Oluju", ne može se slaviti stradanje svog naroda!
Jelena Matijević | 21. jul 2015. 19:50 | Komentara: 0
Uoči predstojećeg obeležavanja 20 godina od hrvatske vojne akcije. Čak 6.000 duša živi od socijalne pomoći, najveća "investicija" Katolička crkva


Spas od vreline Kninjani nalaze u baštama restorana Foto Zoran Jovanović
Spas od vreline Kninjani nalaze u baštama restorana Foto Zoran Jovanović
SRODNE VESTI
Vesna Pusić: Proslavom „Oluje” ne slavimo ničiju tragediju
Vesna Pusić: Proslavom „Oluje” ne slavimo ničiju tragediju
Saborom čuvaju ojkačke pesme
Saborom čuvaju ojkačke pesme
Dačić: Nismo slali note, nećemo likovati

Zagreb: Ni Slovenci ne dolaze na proslavu „Oluje”

Dačić: Godišnjica "Oluje" dan velike žalosti za Srbiju

UPEKLA zvezda nad Kninskom krajinom. Sa Dinare ni daška vetra. U Kninu, već u ranim jutarnjim satima, termometar u hladu premašio 35 podeljak. Nigde žive duše. Tek poneko, s cegerom u ruci, žuri s pijace kući.



U baštu jednog od dva kafića u centru grada, u kom se Srbi najradije okupljaju, uđoše dve mlađe žene - Ljilja i Marija. Trgovale su pa da uzgred razmene dve-tri reči uz limunadu. Rado će, vele, popričati i sa novinarima iz Beograda, ali da se ne slikaju. Ne mogu, objašnjavaju, da trpe prozivke posle objavljivanja tekstova.

- Kako je u Kninu ovih dana? Priprema li se proslava 20 godina od "Oluje" - pitamo.

- Vi baš hoćete da nam pokvarite ovaj jutarnji ugođaj - odgovoriše obe gotovo jednoglasno.

- Nema ovde ništa da se slavi, niti šta da se o tome priča - kaže Ljilja. - Od starog Knina i Kninjana nema ni traga ni glasa. Ovo vam je tužan grad srpskog stradanja i hrvatske pobede koja se pretvorila u ekonomsku propast. Redovna primanja imaju samo zaposleni u državnoj službi, penzioneri i socijalno ugroženi. Svi ostali preživljavaju. Jure za bilo kakvim poslom ne bi li zaradili koju kunu.

U razgovor se uključuje i Marija. Iz "mešovitog" je braka pa, kaže, za izrečenu istinu "manje će joj prišiti nego Ljilji":

- Ni ja niti bilo ko drugi u Kninu nema nikakve koristi od proslava godišnjica "Oluje". Pitam se samo da li naše vlasti znaju da u ovom gradu četvrtina stanovništva živi od socijalne pomoći. To vam je više od 6.000 duša. Nikom ne pada na pamet da izgradi neki pogon, da nekog zaposli. Na starim fabrikama, koje su pre rata zapošljavale hiljade ljudi, katanci. Zarastaju u korov.

Ljutito Marija priča i o poslednjim investicijama države u Kninu:


* Nova Katolička crkva u Kninu

- To su tri velika projekta koja će "zaposliti" Kninjane - nova katolička crkva - najveća u Hrvatskoj, spomenik Tuđmanu i Muzej domovinskog rata. Država je u izgradnju crkve uložila oko 10 miliona kuna, a u spomenik oko milion. U evrima to je više od 150.000. Da je toliko uloženo u neki pogon, mogli bismo i da slavimo. Ovako, ljuti smo i ogorčeni. I Hrvati i Srbi.

Ostavljamo naše sagovornice i krećemo u šetnju Kninom. Radovi oko crkve koja dominira gradom i oko postamenta za spomenik, privode se kraju. Uređuju se gradske ulice, pa se saobraćaj iz centra grada odvija sporednim ulicama. Vraćamo se na Terazije, kako Srbi iz Knina, nazivaju centar grada. Srećemo dvojicu starijih Srba - Lazu i Iliju.

- Uzavrelo je, uzavrelo, i među Srbima, ali ne samo zbog ove paklene vrućine - veli Lazo. - Hrvati će da slave i njihovo je da slave. Naše nije. Niti bi ko naš trebalo da se pojavljuje na tom slavlju. Evo i Natovci neće doći na paradu i proslavu, ali će poneki nesrećni Srbin, izgleda tamo zalutati. A, nije nam tu mesto. Nijednom Srbinu.

Žali se i Ilija:


- Sve se u gradu smišljeno i perfidno radi da se preostalim Srbima oteža život, da se uznemire, da strepe. Da zauvek odu. Na tablama na ulazu u grad Knin su nazvali hrvatskim kraljevskim gradom! Samo ne znam kojih hrvatskih kraljeva, kad su u njemu većina oduvek bili Srbi. Doduše, sa "Olujom" kraljevi su otišli! Zbog Srba se ovde ništa ni u privredu ne ulaže. To je svakom jasno. I auto-put je, zbog nas, zaobišao Knin. Za svojih 80 leta ne pamtim da je u Kninu bilo gore. Svim mladima, a naročito Srbima. Ako se policiji za bilo šta požalimo, stave žalbe u fioku i dobro zatrpaju. Ni ne pomišljaju da nas zaštite, kao da smo građani petog reda.

Kada je reč o predstojećem obeležavanju "Oluje", dvojica starina iz Knina poručuju:

- Ne može se slaviti progon i stradanje svog naroda. Ni starim Kninjanima Hrvatima, te proslave nisu prijatne, a kamoli nama. Dođe tu svakakva ljudska mutljavina. Mnogo je među njima i onih niz čije ruke se slivala srpska krv. Najbolje nam je da 5. avgusta sedimo doma i mirujemo. Provokacija ima. Nije lako ni preći preko njih, a ni braniti se, pa posle stotine petljavina...

KOLINDINA IZJAVA IH UZNEMIRILA

IZJAVA hrvatske presednice Kolinde Grabar Kitarović, da će u obeležavanju dvadesetogodišnjice "Oluje", 5. avgusta u Kninu, učestvovati i Srbi iz tog grada, uznemirila je srpski živalj pod Dinarom. Tokom našeg boravka u Kninu, Srbi su nam, pojasnili da je predsednica Hrvatske, zapravo, iskoristila prisutvo Željka Džepine, zamenika gradonačelnice Knina, člana SDSS, na sastanku organizacionog odbora proslave da kaže kako će i Srbi proslavljati "Oluju". Kažu i da Džepina, zbog funkcije nije mogao izbeći prisustvo sastanku, ali njegovo prisustvo na proslavi ili polaganje venaca na bilo koje spomen-obeležje "Oluje" - ne odobravaju.


OD DANAS DO SUTRA

PRE minulog rata, prisećaju se naši sagovornici Lazo i Ilija, Knin je bio razvijen, bogat grad.

- U fabrici vijaka radilo je više od 3.500 radnika, a sada jedva 400 - pričaju. - Na železnici je od predratnih dve hiljade sada jedva 150 zaposlenih. Ne radi ni Grafičko preduzeće "Mladost", ni Tekstilna fabrika "Kninjanka". Svi poslovi su neizvesni. Radi se od danas do sutra. I u takvim okolnostima, šta Srbi mogu da očekuju?

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:558618-Srbi-u-Kninu-Kako-da-slavimo-Oluju-ne-moze-se-slaviti-stradanje-svog-naroda

Za dom spremni: Srbi, ovo vam je zadnja proslava u Srbu!

Gospićko-senjski biskup Mile Bogović tvrdi da su Hrvati žrtve ustaničke puške iz Srba - mesta u kome su 1941. godine formirane jedinice za borbu protiv ustaške NDH.
Tanjug/AP
Ustaše uzvikivale parole mržnje prema Srbima
U mestu Boričevac, tokom propovedi, biskup je rekao da je koncentracioni logor Jasenovac - "velika laž" i da se za tu "laž" izdvajaju velika društvena sredstva.

On smatra da je i ustanak u Srbu "laž", kao i mnogi drugi skupovi na koje se oslanjao, kako navodi, "partizansko-komunistički režim".

U mestu Borićevac održan je kontraskup proslavi ustanka u Srbu.

Okupljeni su koristili ustaški pozdrav: "Za dom spremni", a govornici su tvrdili da 27. jula u Srbu "nije bio antifašistički, nego četnički ustanak" - navode hrvatski portali.

Sa skupa je poručeno srpskim predstavnicima da im je ovo "zadnja proslava u Srbu".

Do 1990. godine, 27. juli obeležavan je u Srbu kao Dan ustanka naroda i narodnosti SR Hrvatske.

U samostalnoj Hrvatskoj kao Dan antifašističke borbe obeležava se 22. juni, jer je na taj dan 1941. u šumi Brezovici, kraj Siska, osnovan Prvi sisački partizanski odred.

Srpski predstavnici u Hrvatskoj to su protumačili kao želju da se u drugi plan stavi činjenica da su Srbi do kraja 1943. godine činili veliku većinu u hrvatskim partizanima.

Arhivski podaci o sastavu partizanskih snaga u periodu 1941-1945 pokazuju da je broj Hrvata u partizanima drastično povećan nakon pada Italije, kada mnogobrojne domobranske jedinice pristupaju NOB-u.

http://vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/508400/Za-dom-spremni-Srbi-ovo-vam-je-zadnja-proslava-u-Srbu

Kopilanu Biskupu Miletu Bogovicu zelim samozapaljenje.

Okupljeni su koristili ustaški pozdrav: "Za dom spremni", a govornici su tvrdili da 27. jula u Srbu "nije bio antifašistički, nego četnički ustanak" - navode hrvatski portali.


За разлику од усташа четници су антифашисти.

Дана 5.августа 1995. гидине, хрватска је имала око 4.2 милиона становника, а РСК око 200 000. Значи, не рачунајући Муслимане и Хрвате из БиХ, као ни помоћ НАТО-а, однос снага је био 21 : 1.

Они славе прогон шачице деморалисаних и изданих сељака са својих вјековних огњишта. И то послије пет година ратовања. Чега се паметни стиде, бестидни се тиме поносе, али шта очекивати од народа који је имао логоре за дјецу, чијих су се злочина и нацисти стидили, од народа који је први пута под својом заставом ратовао прије двадесетак година. А поноси се tisućljetnjom povješću.