Борач

Из ,,Вечерњих новости,,

Борач (стсл. Гꙋадь Боꙋьчь, Боꙋачь,Castrum Borich, Boroch, Borith, Borych, Borcz, Barch, Borac, Boraz, Boraç) је тврђава у Србији чије се рушевине налазе на Борачком кршу, изнад истоименог села,10 километара северозападно од Кнића. Није познато када је утврђење подигнуто, пошто његово прво сигурно помињање потиче из 1389. године, док се сама жупа Борач, чије је средиште било, помиње још у првој половини XIII века. Највећи успон доживљава у доба Деспотовине, за време Стефана Лазаревића (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) бива једно од најзначајнијих утврђења у држави, а након његове смрти, после губитка Београда и Голупца, Ђурађ Бранковић (1427—1456) ојачава Борачки град. Остаци тврђаве нису археолошки истражени, а заједно са црквом у подножју Борачког крша, налазе се под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Борач је, у средњем веку, био средиште истоимене жупе односно власти (у доба Деспотовине). У повељи Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228), коју је издао својој задужбини, манастиру Жичи, први пут се помиње жупа Борач. Један минеј, који се датира у XIII-XIV век, помиње тврђаву Борач, али научници сматрају да се то односи на истоимено утврђење у Дреници.
После Косовске битке, током јесени 1389. године, снаге краљевине Мађарске предвођене Жигмундом Луксембуршким (1387—1437) су упале у Србију. Том приликом су освојени Борач и оближњи Честин, а Жигмунд је под Борчем издао седам повеља. Борбе у том делу Србије су настављене и током наредне 3 године, да би, после Никопољске битке (1396) и пропасти Вука Бранковића војска краљевине Мађарске поново упала у Србију 1397. године. У том походу заузет је Борач, док су неуспешно опседана околна утврђења, Честин и Неваде.
У доба Деспотовине, Борач је имао значајну улогу, као место једног од дворова Стефана Лазаревића. У њему је 1405. године издао повељу којом је потврдио повластице у трговини, које су уживали грађани Дубровачке републике у Србији,[4] а током јуна 1427. године, Стефан је боравио на свом двору, у селу Бело Поље, северозападно од Борча.
После његове смрти, Ђурађ Бранковић је ојачао тврђаву Борач, која је, уз Островицу, остала једино јаче утврђење у северном делу Србије, после губитка Београда и Голупца. Током првог пада Деспотовине, Османлије су Борач заузеле и разрушиле 1438. године. После Дуге војне и Сегединског мира, којим је 1444. године обновљена Српска деспотовина, Борач је враћен деспоту Ђурђу, а коначно је пао у отоманске руке, највероватније 1458. године, заједно са Островицом

На простору тврђаве нису вршена археолошка истраживања, због чега је немогуће прецизније датирати њен настанак, док се њен изглед може само грубо реконструисати, на основу видљивих надземних остатака.
Смештена је на врху Борачког крша и има издужену основу која се пружа правцем југозапад-североисток, у дужини од око 150 метара, док јој је највећа ширина око 70 метара. Својом југозападном и југоисточном страном, ослоњена је на оштре и високе стене које онемогућавају приступ, тако да у том делу практично и нема бедема, а утврђене су северозападна и североисточна страна, са које се највероватније и улазило у тврђаву.
Састоји се из 3 целине:
Великог града, смештеног на североистоку, који је унутрашњим бедемом подељен на два дела
Малог града, смештеног на југозападу
Цитаделе, смештене на уском каменом узвишењу, у југоисточном делу Малог града
На терену су уочљиви делови бедема, остаци три четвртасте куле, које су ојачавале североисточни бедем, темељи зграда у склопу Малог града и у Цитадели, темељи мале цркве, уз саму литицу и Донжон куле, неправилне кружне основе.
Унутрашње димензије цркве су 5.5 са 2.5 метара, а битно је истаћи да су њени зидови и са унутрашњег и спољашњег лица обложени тесаницима сиге, што би указивало на њену репрезентативну намену.
У подножју Борачког крша, уз његове литице испод саме тврђаве, смештена је црква светог архангела Михаила.


Поглед на Борачки крш са означеним положајем Донжон куле и црквице


Остаци црквице у Цитадели


Темељи једне од зграда у Малом Граду


Рушевине утврђења


Остаци Донжон куле

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%87_%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D1%80%D1%88%D1%83

Црква светог архангела Михаила у Борчу је српска православна црква у селу Борач, општина Кнић, епархија шумадијска.


Zanimljiva predstava lobanje sa ukrstenim kostima na vrhu ikonostasa

Према неким ранијим, а и новијим истраживањима утврђено је да је првобитна црквена грађевина постојала на данашњем платоу још у време краља Драгутина између 1276. и 1282. године. Цркву је обновио цар Душан по молби свештенства и народа 1350. Борачка црква везана је за имена још неких познатих српских владара који су град Борач користили као привремену летњу резиденцију, јер је у њему било смештено средиште врховне власти средњевековне српске државе. Обновитељи су били кнез Лазар (1383. године), деспот Стефан Лазаревић, Радич Поступович, велики челник и обласни војвода деспота Ђурђа Бранковића. 1433. године више пута цркву су рушили Угри у надирању са севера. Обновили су је 1511. монаси манастира Благовештење. Како је у летопису записано борачка црква је била под управом овог манастира пуних 40 година све до 1551. У 16 веку обновио је патријарх пећки Макарије Соколовић о чему сведочи натпис изнад улазних врата из припрате у наос цркве. После обнове цркве Макарије је послао најбоље Атонске фрескописце да ураде животопис за цркву. Тај животопис није сачуван у целости. Овај животопис је од великог значаја јер потиче из 16-ог века. Последњи пут цркву су опустошили Турци за време Таковског устанка 1815. године. Настојањем кнеза Милоша црква је 1818. године поново обновљена. Исте године постављена су врата на цркви и припрати. Данашњи иконостас постављен је 1919. године. Црква је због историјске и уметничке вредности стављена под заштиту државе 1971. године. Црква представља велико културно и народно добро од општег значаја. Посвећена је Светом Архангелу Михаилу.
Специфичан стил фресака, младоликих лица арханђела и витезова, указује на могућност да их је осликала женска рука.




Zvonik




Vrh ikonostasa

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D0%BE%D1%80%D1%87%D1%83

Neobične freske Crkve Svetog Arhangela u Boraču

Za freske se pretpostavlja da ih je naslikala ženska ruka. Mladolika lica arhanđela i vitezova su uspomena na
poslednje branioce srednjovekovne Srbije, kažu stručnjaci



ŽIVOPIS hrama arhangela Mihaila ispod fantastičnog Borčakog krša, koji se diže nad Gružom, već dva veka privlači putopisce, naučnike i umetnike. Ovo je jedina preostala crkvu od desetak koliko ih je po predanju imao "slavni grad Borač", rezdencija Despota Stefana.


Svi posetioci zapažaju da su u boračkoj crkvi na vrlo neuobičajen način prikazani zaštitnici srpske vojske arhangel Mihailo "Božji arhistratig" i sveti ratnici Georgije i Dimitrije. Njihova lica na freskama su vrlo mlada, gotovo dečačka, a iako su im oklopi oštećeni od bitaka, na njihovim licima lebde neuobičajeni tajanstveni osmesi.

Ovakva predstava je utoliko čudnija, jer je crkva oslikana 1553. godine, u periodu posle pada Srpske despotovine, koje su letopisci opisali rečima: "Agarjani idoše i ništa ih ne mogaše zaustaviti. Turci kao krilate zmije letijahu, pale sela i gradove, crkve i gradove razoriše".

- Mladolika lica arhanđela i svetih ratnika možda su uspomena na poslednje branioce srednjovekovne Srbije, mlade ratnike koji su pre vremena nasledili vitezove pale u bezbrojnim bojevima s Osmanlijama - kažu stručnjaci Akademije SPC za umetnost i konzervaciju.

- Po samom vremenu nastanka ove freske su izuzetne. Nažalost, ne zna se ko je oslikavao hram, ni kakva je sudbina tih umetnika jer slični likovi svetitelja više nigde nisu naslikani - kaže istoričar Sanja Kesić, svetnik u Republičkom zavodu.

Ona je jedan od retkih stručnjaka koji su se bavili crkvom u Boraču, za koju se pretpostavlja da je sagrađena u vreme kralja Dragutina. Stručnjaci za srednjovekovnu umetnost smatraju da majstori živopisci nisu bili u klasi vrhunskih majstora i da proporcije tela nisu vešto predstavljene. Međutim, priznaju da prkosni likovi "vojničkih svetaca" plene svojim mladalačkim izgledom i zagonetnim osmesima.

Nedavno su mladi slikari analizirali crtačku veštinu živopisaca crkve pod Boračkim kršom i postavili neobičnu teoriju. Po njihovom mišljenju, način crtanja tela svetitelja, nežnost lica i minuciozno predstavljanje mnoštva sitnih detalja, naročito na krilima arhangela Mihaila, neobično podseća na "žensku ruku". Ova neobična teorija je veoma zainteresovala i iskusne stručnjake Akademije SPC za umetnost i konzervaciju.


- Teorija da je crkvu živopisala ženska ruka je zanimljiva i naši eksperti će analizirati freske. Zaista, već na prvi pogled uočljiv je neuobičajen način predstavljanja arhangela Mihaila i svetih ratnika Georgija i Dimitrija, naročito njihova nasmejana lica. Ona su naslikana s velikom ljubavlju, kao da je umetnik slikao svoju decu. U našoj istoriji učene monahinje ostavile su dubok trag i veoma bi nas radovalo da u crkvi u Boraču otkrijemo tragove rada prve srpske slikarke. To u srpskom pravoslavlju ne bi bilo čudo. Podsetio bih da je naša prva književnica bila upravo monahinja Jefimija - kaže protojerej stavrofor dr Radomir Popović, dekan Akademije SPC za umetnost i konzervaciju.

NAIVNO SLIKARSTVO
ISTORIČARI smatraju da je Borač posle dugog otpora konačno pao u osmanske ruke 1458. godine. Gružanska legenda pak kaže da je crkvica posle pada tvrđave sama sišla sa vrha utvrđenja na vulkanskoj kupi i sakrila se pod Boračkim kršem da čeka obnovu Srbije. Na vrhu grada i danas stoje temelji crkvice iz vremena despota Stefana. Zanimljivo je da naivno slikani ikonostas crkve u Boraču potiče iz sredine 19. veka, kad je knjaz Miloš finansirao rekonstrukciju crkve, posle obnove srpske državnosti.



HRAM KOJI VASKRSAVA
PRVI put crkva arhangela Mihaila u Boraču porušena je u oktobru 1389, neposredno posle Kosovskog boja, kad je ugarski kralj Žigmund Luksemburški poveo pohod "protiv šizmatika Rašana" (Srba), koji su žrtvovali najbolje vitezove za odbranu hrišćanskog sveta. Do konačnog pada Despotovine, hram je više puta rušen u ugarskim i turskim najezdama. Obnovljen je posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine. Turci su ga rušili posle Velike seobe, a ponovo je obnovljen i proširen u 19. veku.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:462018-Neobicne-freske-Crkve-Svetog-Arhangela-u-Boracu

Детаљније на ФБ страници ..Средњовековна прича.. https://www.facebook.com/profile.php?id=100009265730874&fref=photo

Nebeski vidici sa despotovog grada Borača

Čudo prirode i arhitekture grada Stefana Lazarevića na kršu iznad Gružanske doline. Na vrhu orlovskog gnezda nalaze se temelji dvorske crkve koja se i danas smatra svetinjom.
Boris Subašić
Izvor: novosti.rs utorak, 22.11.2016. | 08:22



Pogled sa osmatračnice "slavnog grada Borača" bez ikakve sumnje je opredelio despota Stefana Lazarevića, viteza i pesnika, da utvrdu na vrhu eksplodiranog vulkana izabere za jednu od svojih prestonica. Njen jugoistočni bedem bila je vertikalna litica koja ponire oko 150 metara u dubinu. Sa vrha, kraj temelja prastare kule, kao na dlanu se vidi blagorodna dolina Gruže. Sa severozapadne strane je stena-osmatračnica ka kupama vrhova planine Ješevac, izbrazdane rečnim dolinama, kojima je tekao "put srebra" iz kopaoničkih i rudničkih kopova. Njime su prolazili bezbrojni karavani između Podunavlja i Pomorja.

"Položaj tvrđave je odabran znalački i ona je u strategijskom pogledu potpuno gospodarila okolinom. Bila je svakako najvažnija odbrambena tačka u dolini Gruže na važnom putu koji je Rudnik i Beograd povezivao s klisurom Ibra i dolinom Raške", zabeležio je prof dr Vojislav S. Jovanović.

Istim drevnim putem u Borač se dolazi i danas iz pravca Kragujevca udaljenog 30 kilometara. S njega se izdaleka vidi prirodna kapija koju obrazuju brdo Zlatni vrh i Borački krš, ostatak vulkanskog kratera u kome su vetar i voda izvajali figure vitezova i majki s decom, tornjeva i čestara oštrih bedema kopljastih palisada.

Ti tamni kameni stražari koji ulivaju strahopoštovanje bili su odbrambeni bedem tvrđave Borač nad velikim trgom u podnožju gde se sreću put i bistra rečica. Karavanski put i danas služi kao šumska saobraćajnica kojom se od despotove prestonice do Gornjeg Milanovca stiže posle 17 kilometara.

Put na vrh despotovog grada počinje između dva zaštićena spomenika kulture: srednjovekovne crkvice Arhangela Mihaila i starog groblja s bogato ukrašenim spomenicima iz 18. i 19. veka, iskrivljenim zbog nemara. Staza ide kaldrmisanom trasom starog tvrđavskog puta ka višim nivoima grada, kraj ostataka zidova vešto ozidanih tako da povežu ogromne vulkanske stene i stvore snažne bedeme koji kao prstenovi opasuju breg. Despoti Stefan Visoki i Đurađ Smederevac su staro rimsko i srpsko utvrđenje ojačali i pretvorili u moćan grad, jedan od retkih koji je ubeležen u srednjovekovnim evropskim mapama.

Na njegovom vrhu nalaze se ostaci kula motrilja i temelji dvorske crkve, koju Gružani i danas smatraju svetinjom i dolaze da se među kamenjem pomole i zapale sveću. Legenda kaže da crkva nije uništena u turskom bombardovanju grada u 15. veku, već da je sletela u podnožje brega i sakrila pod skute litice gde i danas stoji.

TRAGAČI

Srbija je Borački krš upoznala tek kad je njegova slika emitovana kao noseća u špici za seriju "Moj rođak sa sela". Dok se serija još snimala, u Borač su dolazili turistički autobusi, ali ubrzo je ta pomama zamrla. Ostali su ljubitelji prirode i planinari koji redovno dolaze da uživaju u lepotama i dramatici Boračkog krša, ali i tragači za blagom koji neumorno kopaju po ostacima despotovog grada koji, paradoksalno, arheolozi nikad nisu istraživali.

Objavljeno na sajtu b92.net a preuzeto iz Vecernjih novosti.