Kako su Albanci od srpskih crkava pravili skladišta

Kako su Albanci od srpskih crkava pravili skladišta

U Albaniji uništavana kulturna baština koja svedoči o prisustvu Srbije na Skadru i Drimu. Nada da je sačuvan deo pločice na kojoj je Hilandar predat Nemanjićima. U utorak izložba u Beogradu


Crkva svetog Sergija i Vakha

TRAGOVI života koje su ostavili naši preci i poznate vlastelinske porodice rasuti su na prostorima Skadarskog jezera i Drima. Mnogo vremena delovi tog mozaika bili su daleki našim istraživačima. Toliko, da su istorijske činjenice ustupile mesto narodnim predanjima.


Naši stručnjaci nedavno su uplovili u veliki poduhvat. Krenuli su da spajaju delove mozaika o tome kako je pre mnogo vekova tekao život oko Skadarskog jezera, da mapiraju šta je od tih tragova preostalo. Objektivom svojih kamera hvatali su urušene ili porušene crkve i manastire koje su gradili Vojislavljevići, Nemanjići, Balšići, Lazarevići, Brankovići, Crnojevići... Pre svega, na prostoru koji je danas omeđan albanskom granicom.

Njihov putopis u fotografijama čini postavku izložbe "Hrišćanska duhovna i kulturna baština na prostorima Skadarskog jezera i Drima", koja će biti otvorena u utorak u beogradskoj Galeriji fresaka. Izložba je nastala saradnjom Narodnog muzeja u Beogradu, Centra za očuvanje kulturne baštine "Izvorište", Udruženja srpsko-crnogorske nacionalne manjine "Morača - Rozafa", a uz podršku Kancelarije za dijasporu.

- Albanija nam je bila posebno zanimljiva, zbog toga što je decenijama bila nedostupna našim stručnjacima. Sve smo radili na osnovu tekstova koji su pisani pre Prvog svetskog rata ili u međuratnom periodu. Nismo imali novije podatke o tome u kakvom su stanju srpski spomenici. Čim nam se ukazala prilika, krenuli smo u istraživanje - priča nam Bojan Popović, direktor Galerije fresaka.

Ekipa iz Beograda nije bila velika. Pored Popovića, činili su je istoričar Simon Đuretić, koji se već više od dve decenije bavi zaštitom i očuvanjem identiteta srpskog naroda, njegovim duhovnim i kulturnim nasleđem u regionu i dijaspori, i Vladan Milutinović, predsednik nevladine organizacije "Izvorište". Za evidenciju baštine srpskog naroda u Albaniji vrata im je otvarao meštanin Pavle Brajović, predsednik udruženja "Morača-Rozafa".

- Slika naših spomenika u Albaniji danas je daleko tužnija nego što je bila pre sto godina - ističe Popović. - Poslednji tragovi srpske državnosti se, ipak, nekako drže i odolevaju vremenu. Naši spomenici stradali su u stihijama, nagrizao ih je zub vremena, ali najviše su oštećeni tokom vladavine Envera Hodže. Kada je 1968. izvršena kulturna revolucija, bogomolje u severnoj Albaniji su dobrim delom stradale. Zatvarane su, zagrađene, pretvorene u zadružne domove.

Od desetog pa do kraja srednjeg veka, pitomo skadarsko područje sa obiljem slatkih voda, jezera i reka Morače, Drima i Bojane, blizinom mora, primilo je mnoge crkve i manastire. Podizani su u prstenu oko Skadarskog jezera, njegovoj obali, kao i na rekama. Crkva Svetog Sergija i Vakha na Bojani kultno je mesto u okolini Skadra. Prema mestu u Palestini, u kojem se podvezivao sveti Sergije, Skadar je i dobio svoje drugo ime Rosafa.

- U poslednjih sto godina ovo mesto je veoma propalo - priča Popović.
- Za razliku od Žiče i Studenice, ova crkva je obnavljana tokom vekova. Obnavljali su je Jelena Anžujska i njeni sinovi Stefan Dragutin i Stefan Uroš Drugi Milutin. Obnavljali su je i drugi vladari, o čemu svedoče ktitorski natpisi. Crkva je 1900. godine stajala cela, o tome postoje zapisi, ali ju je reka Bojana dobrim delom oštetila. Od te značajne građevine danas postoji samo polovina južnog dela. Tu su bili grobovi vladara zetske dinastije, kasnije i Balšića. Arheološka istraživanja, međutim, nikada nisu rađena. Možda je te grobove raznela Bojana, a možda tu postoje i danas. Freske u njoj nikada nisu izučene. Postojala je ogromna figura Bogorodice, ali je danas nema. Samo na odlasku videli smo delove figure jednog svetog ratnika i nešto malo fresaka iz Milutinovog vremena. Izložba u Beogradu je zalog tome da napravimo međunarodnu ekipu da se spasu i dokumentuju ti ostaci.

Veliko iznenađenje za naše istraživače bio je muzej u Skadru. Njihova zbirka numizmatike i epigrafike predstavlja pravu riznicu, koja tek treba da se prouči.

- Svi ti gradovi, koji su činili prsten oko Skadra, imali su svoje kovani novac u srednjem veku - objašnjava Vladan Milutinović. - Balšići su imali specifičnu numizmatiku koja se čuva u tom muzeju. Otkrili smo i pločicu iz 12. veka vizantijskog cara Aleksija III Komnina. Na njoj je Aleksij III predstavljen s carem Konstantinom, koji drži krst. Trebalo bi pravilno protumačiti natpis. To bi mogao da bude gornji deo pločice, gde se nalazila vizantijska povelja kojom je Hilandar predat Srbima, Stefanu Nemanji i Svetom Savi. Donji deo okova je u Hilandaru. Nadam se da će saradnja sa muzejom u Skadru da se produbi, kako bi imali jasniju sliku. Za srednjovekovce to su senzacije, koje nisu otkrivene do sada.



Naši sagovornici ističu da su na ovom putovanju naišli ne samo na mnogo eksponata, već i na crkve za koje nisu znali da postoje.

- Popović je u literaturi našao nekoliko srednjovekovnih crkava za koje nisu znali ni u Albaniji - kaže Milutinović.

- Naš cilj je da sve spomenike identifikujemo i zaštitimo.

- Retko su ove crkve dolazile u ruke konzervatora - kaže Popović.

- Koliko mi je poznato, konzervirana je crkva u Drivastu, ali samo zato što je bila deo projekta izgradnje etno-parka.

SRBIN ZA HILJADU EVRA
U ALBANIJI postoji jedan veliki paradoks. Mada među njima ima mnogo pravoslavaca, muslimana i katolika koji za sebe kažu da su Srbi, u zvaničnoj evidenciji albanske države nema nijednog Srbina. Jer, svi oni koji su se u vreme vladavine Envera Hodže deklarisali kao Albanci, sada bi morali da plate kaznu od hiljadu evra da bi ponovo postali Srbi! Posle zvaničnog popisa, u Albaniji ima 450 Crnogoraca, nekoliko hiljada Makedonaca, dok se u delu "pod razno" kao Srbin izjasnilo 50.000 stanovnika.

NADLEŽNOST
KANONSKA nadležnost nad svim ovim spomenicima pripada Albanskoj pravoslavnoj crkvi. Srbi trenutno imaju samo jednu crkvu u Vraki. Svi ti sakralni objekti zaštićeni su kao albanski spomenici kulture. Naravno, ukoliko su zaštićeni.

http://novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:468700-Kako-su-Albanci-od-srpskih-crkava-pravili-skladista

Srpska istorija u ruševinama
Stare srpske građevine oko Skadra, koje su obišli naši etnolozi, u jadnom stanju. – Srbi tamo imaju po dva imena: jedno srpsko i drugo albansko


Zapušteno hrišćanko groblje u mestu Vrake kod Skadra Foto Z. Domanović

Užice – Obišli smo Skadar i okolinu u Albaniji, kratko tragali za sudbinom srpskog življa, spomenika, običaja, prikupljali podatke za projekat Srpske akademije nauka i umetnosti „Položaj srpske nacionalne manjine u susednim zemljama”. Tu, u Skadru i oko njega, sada živi veliki broj Srba, gotovo polovina ukupnog stanovništva. Priličan je broj i pravoslavnih Albanaca koji održavaju naš običaj krsne slave, iz čega bi se moglo zaključiti da su to poarbanašeni Srbi. Videli smo uglavnom ruševine starih srpskih crkva, grobalja, zaključili da su potrebna multidisciplinarna naučna istraživanja ovih prostora koje treba da obave naši stručnjaci. Možda će ovaj naš odlazak, koji je finansiralo Ministarstvo za dijasporu Vlade Srbije, predstavljati početak tih velikih istraživanja...

Ovo za „Politiku” kaže etnolog iz Užica Bosa Rosić, koja je, sa svojim kolegama iz užičkog Narodnog muzeja Ivanom Todorović i Zoranom Domanovićem, nedavno boravila u Skadru, što je prva poseta naših etnologa tom delu Albanije.

– U sećanju nam je ostala prelepa reka Bojana, upečatljiva skadarska tvrđava, sasvim običan grad Skadar, predusretljivost ljudi iz Udruženja Srba u tom gradu i njihovog predsednika Pavla Brajovića, pojava da Srbi tamo imaju po dva imena: jedno srpsko i drugo albansko. Oni su nam ispričali da u Albaniji ima i Srba katolika, Srba muslimana, Srba pravoslavaca, kao i Srba Crnogoraca. Svi zajedno nastoje da budu jedna čvrsta zajednica Srba kao nacionalne manjine u Albaniji, uvereni da samo tako ujedinjeni mogu ostvarivati prava koja im pripadaju – kaže Bosa Rosić.

Videli su užički etnolozi mnoge stare srpske građevine u tom području, uglavnom urušene i u jadnom stanju. Najpre su išli u Vrake, ravnicu koja se pruža pored Skadarskog jezera sve do ispod Prokletija, kroz sela Dobrač, Golem, Grilj, Omara, Borič, Kamenice. Taj kraj je od davnina srpski, toponimi i legende takođe, podno Prokletija su bili letnjikovci Nemanjića, stari Balšića dvori, davnašnji manastiri i crkve. Sad su tu samo zidine i ruine.

– Srpske crkve koje su stolećima nekako odolevale, uglavnom su srušene krajem šezdesetih godina prošlog veka, u doba režima Envera Hodže, ili su pretvorene u domove kulture. Nekad je uz crkvu Svete Trojice u Vrakama (srušena 1966) bilo manje srpsko groblje, a danas su ovde samo dva spomenika, i to oborena. Jedan je bez natpisa, a na drugom piše: „Ovde je poranjen Milovan Martinović sa sinom svojim Jovanom”. Crkveno imanje i svešteničku kuću otkupila su dva Malisora. Postoji i veće hrišćansko groblje u tom mestu, a na njemu se prezimena na spomenicima ne završavaju na „ić” nego na „q”. Istina, pored puta u Vrakama pre 12 godina sagrađena je nova crkva Svete Trojice, i to uz veliku pomoć tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla – ističe naša sagovornica.

Videli su naši istraživači i selo Raškule, gde je nekad bila crkva Svetog Đorđa, zadužbina Nemanjića, koja je sva u ruševinama. Nju su, napominje Bosa Rosić, katolici prisvojili i ogradili, napravili mali amfiteatar u kome drže mise. U dolini reke Bojane stoje ruinirani ostaci crkve zadužbine Jelene Anžujske, a u Lješu je očuvani mauzolej Skenderbega, junaka ovenčanog sa 26 pobeda nad Turcima između 1444. i 1467. godine. U stvari Srbina Đurađa Kastriotovića (od majke Vojisave sa Cetinja i oca Jovana iz Makedonije) koji je na volšeban način postao Skenderbeg, albanski junak. U mestu Šenđin stara srpska crkva Svetog Đorđa, kako se sećaju meštani, porušena je, naočigled vernika, 1966. godine.

– Sama skadarska tvrđava je veoma uređena i konzervirana po svetskim standardima, sa muzejskom postavkom i ostalim sadržajima. Prvo nam je, naravno, pokazano mesto gde je mlada Gojkovica bila uzidana, ali tu se sa strane nalaze stihovi na albanskom jeziku u kojima se navodi da je to bila Albanka i da su Albanci Skadar zidali. Na naše čuđenje, pratioci nam s osmehom odgovoriše da to nema veze i da se zna ko je Skadar zidao. Znamo mi, ali zašto turisti, kojih je ovde sve više, da pamte tu pogrešnu informaciju, zapitali smo se. I tako, porušena srpska istorija svuda je bila vidljiva u tom delu Albanije, a nedostatak naučnih saznanja kod nas o tome zahteva obimnije i svestranije istraživanje – zaključuje Bosa Rosić.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srpska-istorija-u-rusevinama.lt.html

Ljubomir Durković-Jakšić

Prilozi za istoriju Srpske pravoslavne crkve u Skadru i okolini

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine



1. Proučavanje posle Prvog svetskog rata ostataka srpskih manastira i crkava u Albaniji

Kralj Aleksandar je 1922. zadužio S. N. Smirnova, arhitekta, da sakupi materijal o izgledu fresaka u srpskim manastirima radi upotrebe izrade fresaka u Oplencu.[1] Smirnov je u ekspediciju pozvao za saradnju profesora A. L. Pogodina i N. L. Okuneva, dva umetnika, fotografa i crtača. Njegova ekspedicija je obišla 29 manastira u dolini reke Morave i Stare Srbije. Pri proučavanju Gračanice, Arilja i Đurđevih Stubova zapazio je među ktitorima prikaze likova kraljice Jelene, oko čijeg lika je pročitao natpise: Velika kraljica, Sveta kraljica, Samodržavna kraljica, Kraljica svih srpskih zemalja, pa je zato nastavio da istražuje o njoj istorijsku građu iz XIII i XIV veka.

Kralj Aleksandar je u septembru 1923. takođe zatražio da akademik N. P. Krasnov i S. N. Smirnov ustanove stanje Njegoševe zadužbine na Lovćenu, koju je za vreme rata austro-ugarska vojska bila porušila, kao i ustanove stanje srpskih manastira u Crnoj Gori, kako bi osobine njihove iskoristili pri obnovi Njegoševe zadužbine na Lovćenu. Krasnov i Smirnov su posetili većinu manastira u Crnoj Gori, među kojima i razvaline manastira Rtac blizu Bara koga je pomagala kraljica Jelena u XIII veku, a njen sin kralj Milutin u XIV veku. Otuda su prešli preko Bojane u Skadar i ispitali stanje manastira svetih mučenika Sergija (Srđa) i Vakha, jep je njihova prošlost bila vezana sa vladavinom kraljice Jelene posle svrgavanja s vlasti njena muža kralja Uroša I. Arhitekta Smirnov je opisao tada stanje u kome se nalazio porušeni ovaj manastir i sve to 1937. objavio u Beogradu[2]

O manastiru svetih mučenika Sergija (Srđe) i Vakha na Bojani pisao je 1930. Aleksandar Deroko, posle 1929. obilaska i proučavanja nekih starina na terenu srpskih pomorskih zemalja.[3] Svoje rezultate ispitivanja o tome manastiru akademik Vladimir Petković saopštio je 1950. godine.[4]

Pre odlaska naučne ekspedicije Smirnova i Krasnova da ispituju manastir svetih mučenika Srđa i Vakha na Bojani kod Skadra, verovatno i to po želji kralja Aleksandra, Poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Rimu je dostavilo Ministarstvu inostranih dela Srba, Hrvata i Slovenaca, a ovo Ministarstvu Prosvete Srba, Hrvata i Slovenaca i ovo 18. maja 1920. Srpskoj akademiji nauka dokumenat "na shodnu upotrebu", koji je glasio:

"Vatikanska tajna arhiva: Vesovi, Vol. 71. SKADAR

Skadarska biskupija počinje na reci Drim, preko koje je Sopotska biskupija, i proteže se ka Istoku do biskupije Drivastske (Drivastum), sa zapada graniči se sa biskupijom Ulcinja i Svačani. Varoš "Scyttari" je temporalna pokrajinska prestonica. Zove se Skadar (Scadra). Leži na strmom brdu na čijem je podnožiju reka Kiri i Pulati, na zapadu teče reka Bojana koja izvire ispod samih temelja varoši iz Skadarskog jezera; otud reka ide ka moru, od koga je varoš udaljena na 18 milja. Marin Barlet kaže da ovo jezero stari pisci ne spominju, što potvrđuje i pričanje jednog starca kome je sad preko 100 godina, koji tvrdi da je uvek čuo govoriti da ono jezero nije pre postojalo u dolini u kojoj se nalazi, već da su tu bile bare i da on sam pamti kad je voda pokrila mnoge brežuljke, koji su se videli, a i sad se vide ispod vode, - navodeći da je u toj dolini postojala jedna pećina koja je išla sve do Jadranskog mora, a na ulazu u tu pećinu da je postojala jedna brana koja je vodu ustavljala i regulisala tako da nije mogla da isplavi. I dan-danas lagjari kažu da se leti mogu da vide tragovi te kamene brane.

Skadar su osvojili Turci godine 1478. Danas je to sedište jednog Paše, koji ima pod sobom osam varoši i 255 sela sa 120.000 stanovnika, kad se računaju i oni iz Crne Gore, izmegju kojih ima 24.000 katolika i 17.000 turaka.

Tri milje dalje od Skadra, na obali Bojane stoji crkva S. Srgja i Baka koja je duga oko 50 lakata široka 20 i toliko isto visoka. Ona je na glasu zbog tri groba Arbanskih Kraljeva, kao što će se iz ovih uspomena videti. Ima lepu zvonaru, sa čijeg gornjeg boja vidi se ceo Skadar. Po predanju zvona su zakopana između ove Crkve i crkvice Svete Venerande, na 300 lakata daleko od nje. Kaže se da su tu zakopane i srebrne crkvene utvari, koje da nisu iskopane kad je zemlja podjarmljena. One su kod samih ruševina manastira Benedekti nekih kalugjera, koji sad tom Crkvom upravljaju. Ta crkva ima opatsku titulu, a predanje kaže da su njeni prihodi bili ranije od 16.000 forinti na godinu, dok danas to mesto nije u stanju da uzdržava ni jednog samog sveštenika. Na pročelju te crkve čitaju se ova slova urezana u mermeru:

In Nomine Domini. Amen. Eximiae Virginis
Filii anno MCCXVIII, Magnificus
Dominus Urosius Dei Gratia Rassiae
Rex Illustris: Magnifici Reg; Urosii
natus... Dominae Elenae Reginae
Edificavit hanc Ecciesiam ad honorem
S. S. M. M. Sergii et Bachi a
Fundamentis. Usque ad finem:
Stante Abate Petro Dioclen Scutarensi.

Na desnom zidu s polja postoji ovaj natpis:

Memento Dne. famulae tuae Elenae Reginae Serviae Diocliae Albaniae Chilmiae Dalmatiae et Maritimae Regionis quae una cum filiis suis Regibus Urosio et Steffano aedificavit de novo istam Ecclesiam ad honorem B. SS. MM. Sergii et Bachi, et ad finem usue complevit.
Anno Dni. MCCXXXX.

Pri ulazu prvih vrata kod kupatila postoji ovaj natpis:

M. SSSS. LXX. V. O. S. T.[5]

U ovom dokumentu su pojedini tekstovi zapisa, koji mogu budućim istraživačima poslužiti za čitanje, jer su kod Smirnova nepotpuno pročitani. [6]

2. Parohije, njihovi parosi i broj domova u Skadarskom protoprezviteratu 1909. godine

Prema popisu 1909. u Raško-prizrenskoj eparhiji bilo je petnaest protoprezviterata. Poslednji među njima je bio Skadarski protoprezviterat, u kome su spadale parohije:

"Skadarska: 105 domova (varoš Skadar jedan deo), paroh Obrad Popović, protojerej i mitropolitov namesnik za Skadarski protoprezviterat. Skadarska druga: 84 domova (v. Skadar, sela: Deregnjat, Brdica Bušat), paroh Mihailo Štirkić. Crkve u Skadru: hram Sv. Nikole i sv. Aleksandra Nevskog.

Vrake: 119 domova (sela: Novi Borič, Stari Borič, Grilj, Raš, Kule. Omara, Turajlije, Kamenica), crkva u selu Novi Borič hram Uspenija Sv. Bogorodice, paroh Petar Mreković.

Vranjska: 69 domova (sela: Vranj, Mataluž, varošica Tuzi), crkva u Vranju hram Sv. Nikole, paroh Filip Majić.[7]

Napomene

1. O radu na dovršenju Oplenca vidi se iz objavljene 1989. knjige Miodraga Jovanovića pod naslovom "Oplenac".

2. Sbornikъ Russkogo Arheologičeskogo obщestva vě Korolevstvě SHS, Bělgradě, 1, 1927, 119-147. O radu Smirnova postoji dragocena građa u Narodnoj Biblioteci posebni fondovi), a o Krasnovu u članku Željka Škalamera, objavljenom u 14. svesci Društva istoričara umetnosti Srbije 1983, 109-129.

3. Aleksandar Deroko, "U Bodinovoj prestonici. Putopisne arhitektonske zabeleške iz Skadra - grada Rosava - i okoline", Starinar, Beograd 1930,129-151. O ovom naučniku 1991. izašla je u Beogradu monografija pod naslovom "Aleksandar Deroko".

4. Dr Vladimir Petković, "Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog

naroda", Beograd 1950, 295, 929-930.

5. Arhiv SANU, br. 723.

6. Smirnov, n. d., 114.

7. "Srpska crkva. Kalendar za 1910. godinu". Beograd 1909, 111.


http://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/ljdurkovic-skadar_l.php

Srpske svetinje kod Skadra

Područje skadarskog basena nekada je bilo središte sprske srednjovekovne države Zete. Danas o Srbima u toj oblasti svedoče ruševine nekadašnjih svetinja i groblja srpskih vojnika palih za oslobođenje Skadra od Turaka.

Prema nezvaničnim procenama u Albaniji samo oko Skadra živi oko 30.000 Srba. Marija i Ilja Roku iz sela Gajtan kod Skadra decenijama druguju sa Srbima iz Albanije. Spojili su ih grobovi srpskih vojnika iz Balkanskih ratova koje je Ilja pronašao u brdima Brdanjola na pet sati hoda od svog doma.

"Po mojoj proceni ima ih više hiljada, ali su grobovi razbacani po nepristupačnom terenu. Leti je zbog zmija do njih nemoguće doći. O velikim bitkama za oslobođenje Skadra govore i toponimi u ovom kraju, srpski taponski put, srpsko groblje", rekao je Ilja.

Osim grobova naših predaka područje severne Albanije krije i brojne ostatke srpskih svetinja.

Zidine svete Trojice i delove Raš kule iz 9. veka u Vraki, crkve svetog Srđe i Vlaha na Bojani i svetog Stevana u Skadru zadužbine koje je u 13. veku sa sinovima Milutinom i Dragutinom podigla kraljica Jelena.

Na ovom području nalaze se i ruševine crkve posvećene presvetoj Bogorodici koja je takođe bila zadužbina kraljice Jelene Anžujske. Njena posebna lepota je, ovde kažu, bila u fresko pisanju.

Delić ovog blaga čuva se u katoličkoj crkvi u Deju podignutoj kraj temelja nekadašnje srpske svetinje iz 13. veka. Osim fragmenata freske sačuvana je i fotografija crkve.

Iako ruinirane ove građevine su biseri srpske srednjovekovne istorije i kulture.

Skadarska tvrđava koju su gradili sve srpske dinastije do 15. veka i dalje dominira gradom. Ep o Gojkovici uzidanoj u bedeme duboko je ukorenjen u našu tradiciju. Njega danas prisvajaju Albanci kao legendu o Rozafi.

I pored pritisaka, Srbi u Albaniji se trude da sačuvaju korene, jezik i kulturu. Smatraju da je do sada ostvarivo.

"Temelje Zetske srpske države osetili su današnji ljudi. Matica ovim ljudima mora pomoći da u saradnji sa albanskom državom omogući obnavljanje svojih kulturnih i duhovnih dobara", rekao je Simon Đuretić iz Ministarstva za dijasporu u Vladi Srbije.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/125051/Srpske+svetinje+kod+Skadra.html

HRIŠĆANSKA DUHOVNA I KULTURNA BAŠTINA NA PROSTORIMA SKADARSKOG JEZERA I DRIMA

U Galeriji fresaka Narodnog muzeja u Beogradu u utorak, 17. decembra 2013, u 19 časova se otvara dokumentarna izložba Hrišćanska duhovna i kulturna baština na prostorima Skadarskog jezera i Drima. Putpopis u fotografijama. Izložba je realizovana u saradnji sa Centrom za očuvanje kulturne baštine „Izvorište“, uz podršku Ministarstva za dijasporu Republike Srbije, kao i nezaobilaznom pomoći udruženja srpsko-crnogorske nacionalne manjine „Morača – Rozafa“ iz Skadra.
Reč je izložbi fotografija izuzetnog i pitomog skadarskog područja sa velikim brojem crkava i manastira nastalih između 10. i 15. veka. Podizani su u gusto raspoređenim gradovima oko Skadarskog jezera, kao i na rekama Morači i Bojani. Benediktska opatija Svetog Sergija i Vakha na Bojani centralni je hram i kultno mesto u okolini Skadra. Sa kultom negovanim od ranog srednjeg veka, ovaj kompleks je veoma stradao tokom poslednjeg stoleća. O nekadašnjoj slavi i danas najbolje svedoče dva ktitorska natpisa koja su naručili kraljica Jelena Anžujska i njeni sinovi kraljevi Milutin i Dragutin.
Jedina celovita pisana istorija istočne strane Jadranskog mora do kraja 12. veka je Barski rodoslov, poznat i kao Letopis popa Dukljanina. On sadrži žitije Svetog Jovana Vladimira prvog vladara Zete. Njegova prestonica je bila na obali Skadarskog jezera, a kult njegove ličnosti bio je rasprostranjen po čitavom Balkanu.
Ovaj putopis u fotografijama nudi na uvid magične predele i crkve u nestajanju čiji izgled na romantičan način i dalje šalje sadržajnu poruku koja svedoči o lepoti i o odolevanju vremenu. Ipak, vredi podsetiti na stradanje crkve Svetih Srđa i Vakha, ili crkve Sv. Nikole pod Tarabošem kojoj su se i temelji zameli. Ovom izložbom nastojimo da ukažemo na potrebu za istraživanjem, objavljivanjem, konzervacijom i restauracijom spomenika izuzetno bogate oblasti Skadra, u kojoj postojanje jedinstvenog predela sa hrišćanskim hramovima iz prošlosti, mnogih podigutih i pre konfesionalnih razlika, pozivaju da se i danas nastavi sa izučavanjem.

Ne mogu ovaj katalog izlozbe da ubacim, ko zna neka ga postavi(Mr. Majevice, na tebe mislim prvenstveno..

http://www.narodnimuzej.rs/event/hriscanska-duhovna-i-kulturna-bastina-na-prostorima-skadarskog-jezera-i-drima/?lng=lat

Hvala ti!

Zmaj Ognjeni Vuk ::

Ne mogu ovaj katalog izlozbe da ubacim, ko zna neka ga postavi(Mr. Majevice, na tebe mislim prvenstveno..

http://www.narodnimuzej.rs/event/hriscanska-duhovna-i-kulturna-bastina-na-prostorima-skadarskog-jezera-i-drima/?lng=lat

Ако ме ко буде тужио - ти си ме наговорио !  

Legenda si.. Ne brini, pokrenucemo kontru, ovo je u svrhu obrazovanja..

Дарови Светог Јована

Марица Маловић-Ђукић

Марица Маловић-Ђукић

Пилот у средњем веку

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Стефан Немања је од 1180. до 1190. знатно проширио територију српске средњовековне државе. За вријеме офанзиве према Дукљи запосео je Пилот, област између Скадарског језера и планина у Залеђу. Први пут се Пилот као област јавља у Немањиној повељи за Хиландар која је састављена 1198. гдје се каже да је Немања освојио и "от Арбанас Пилот".[1] Скоро истоветан садржај јавља се и у житију Стефана Немање, које je написао око 1208. Немањин син Сава, где се у опису онога што je Немања стекао после обновљене своје дедовине забиљежио je међу осталим "од поморские земле Зету с градовима, а од Рабна Пилота оба".[2] Овде je Рабно исто што и Албанија, док се област Пилота делила на Доњи и Горњи Пилот. Следећи помен Пилота, истина као цркве а не области, јавља се у Љетопису попа Дукљанина односно Барском родослову, спису који je проткан легендарном садржином и настао je у XII веку. Пилотска црква поменута je у овом спису под именом Poletum[3] у оном одељку кад говори о сабору у Далми, где je извршена подела црквене јурисдикције међу суфраганима цркве Дукље односно Бара. У том спису се као жупе у Зети спомињу Купелник и Барези који се упоређивањем са прецизним географским подацима везују за касније место Купелник - Коплик и Балеч у непосредној близини Скадарског језера. Из Душанове повеље за Св. Арханђеле сазнаје се да je Купелник у Пилоту.[4] Изгледа да je словенска жупска организација у почетку окруживала са свих страна Скадарско језеро, а да je касније спуштањем Албанаца из планина проширен опсег Пилота до самог огледала Језера.[5]

Полатум je био католичка епископија крајем XII века и био je потчињен надбискупији у Бару. Он je поменут на црквеном сабору који je одржан код Бара 1199. године, као црква, чији je суфраган барска надбискупија. "Љетопис попа Дукљанина имао je функцију да оправда право Бара на суфрагане бискупије, па се зато у њему бискупија Пилот јавља, а Пилот се као област уопште не помиње", како је истакао Сима Ћирковић.[6] Пилот се јавља у већем броју аутентичних и фалсификованих папских була у првој половини XIII века, jep je заједно са другим бискупијама била предмет дуготрајног сукоба између Барске и Дубровачке надбискупије.[7] Средином XIII века сукоб између Барске и Дубровачке надбискупије дошао je до критичне тачке, тако да je опстанак Барске надбискупије доведен у питање. Српски владари су тада одлучно стали на страну Барске надбискупије. Дошло je до оружаног сукоба између Дубровника и српског краља Уроша I, гдје je Дубровник претрпио огромне штете. До мира je дошло у лето 1254. године када су измијењали повеље. Прокуратор дубровачког надбискупа већ почетком 1255. године у Риму изјављује да се не може у парници ништа учинити. Спор се лагано угасио без формално донетог решења. То je било повољно за Барску надбискупију, jep je задржано затечено стање.[8] Након тога њен опстанак више није довођен у питање. Тако je Пилот сво ово време остао под Барском надбискупијом.

Пилотска епископија била je под суфраганом Барске надбискупије и почетком XIV вијека, како се сазнаје из писма папе Бенедикта XI. Папа Бенедикт XI упутио je писмо Марину, барском надбискупу, 18. новембра 1303. године у којем му даје овлашћења да се брине о дисциплини и животу клерика у подручним дијецезама, међу којима je поменут и Пилот.[9] Средином XIV вијека, када je цар Душан издао повељу за своју задужбину манастиру св. Арханђела код Призрена (1348) Албанци у Пилоту били су католици.

Из казивања архиепископа Данила сазнаје се да je српски архиепископ Јоаникије I после напуштања положаја архиепископа 1276. отишао у Пилот "и тамо поживи у страни земле пилотске". Он даље наводи да je и умро у тој области 1279, где je сахрањен,[9а] Јоаникије I сахрањен je вероватно у некој православној цркви у Пилоту. Према томе било је осим католика и православних у Пилоту у другој половини XIII века, иако je Пилот био католичка бискупија потчињена Барској надбискупији у XIII веку како смо навели. Манастир светог Арханђела Михаила добио је највеће поседе у области Скадарског језера. Поред многих села у Пилоту Душан je својој задужбини потчинио и католичке свештенике из овог краја. "Латински попови" у Шикљи, који су имали своје баштинске винограде морали су давати манастиру чабар вина годишње, али су зато били ослобођени свих других работа и давања. Цркве Света Варвара и Крсти у Шикљи давале су половину вина са својих винограда манастиру.[10] Ово потчињавање католика свом православном манастиру тумачи се као један од потеза у Душановој анти-католичкој политици. Изгледа да je Душан томе морао прибећи по нужди, jep су се посједи више манастира додиривали и граничили. Село Шикља са латинским свештеницима лежало je дубље уз сам планински гребен који одваја Пилот од сусједних жупа.[11]

Пилот je био сиромашна епископија средином XIV вијека. О њеном сиромаштву сазнаје се приликом сакупљања десетка крајем 1351. године. Сабирач десетка примио je од (Петра?) епископа пилотског 40 гроша а тако исто и од епископа Пилота Минори, или друкче "скадарског", гроша 10.[12] Према висини сакупљеног десетка крајем 1351. Пилот je био најсиромашнија бискупија која je припадала Барској надбискупији. О црквеној подели Пилота на Горњи и Доњи у првој половини XIV-ог века говори и барски надбискуп Гиом Адам. "Он каже да je епископија Горњи и Доњи Пилот припадала Барској надбискупији".[13]

Латински извори доносе податке о црквеној подели Пилота, као што смо навели, док српске повеље искључиво о области Пилота која се делила на Горњи и Доњи Пилот.[14]

Покушаћемо да на основу података из повеља XIV века, Скадарског земљишника (1416-1417), Скадарског дефтера (1485) и осталих извора и литературе претресемо још Један пут насеља у области Пилота у средњем веку. Најпотпунију расправу о Пилоту дао je Гавро Шкриванић, који je користио сву досадашњу старију литературу.[15] Његова расправа односи се на историјску географију области Пилота у XIV веку и користио je само податке из средњовековних повеља, док су му Скадарски земљишник и Скадарски дефтер били непознати.
...

...
У повељи за св. Арханђеле коју je издао цар Душан 1348. набројана су сва села у Горњем Пилоту која су дата овој цркви. У Горњем Пилоту помињу се следећа села: Шикља je данашње село Шикај које се налази на левој обали Дрима јужно од св. Спаса, али су њени поседи прелазили и на десну обалу Дрима што се види из њених међника "како упада Суха река у Дрим и преко Дрима"; засеок Круимада, je данас село Криемади, смештено југоисточно од села Шикље и простирало се и на обе стране реке Дрима, што се види из разграничења Круимада "у Дрим преко Дрима на светога Николу"; село Сакато je данашњи Сакат, југозападно од св. Спаса и северозападно од села Шикље и простирало се на десној обали Дрима и граничило се са Шикљом. Заселак Крсти, била би данас Госка источно од Саката, чији су се поседи налазили само на левој страни реке Дрима. Од међника који се помињу у границама наведених села су: река Крупа, и то би била данас река Крума, пре него Госка, на основу ређања локалитета и њихових распореда на терену. Река Сирик je данашња Серицес, која je лева притока Дрима. Можда би планина Крнор, била данас Качнор (Куноре).[16] Коштањани би били данашњи Костури који се налазе на десној обали Дрима, насупрот засеока Крсти, односно Госке.

Пилот се граничио са жупом Патково, jep су се његови прилози налазили у близини Дечанских прилога у Паткову. Пошто су посједи села у Горњем Пилоту прелазили и на десну обалу Дрима и ту се негдје граничили са поседима жупе Патково на северу и североистоку, где су биле јужне границе жупе Патково, које су ишле северније од реке Дрима, мало јужније од данашњег села Хељшани до села Радогоша. Села која су се налазила у долини Дрима западно од ушћа реке Љуме припадала су Пилоту, док су села на десној страни од ушћа реке Љуме у Бели Дрим и јужно од вододелнице припадала призренској области.[17] Шкриванић сматра да се Пилот налазио на старом скадарско-призренском путу Пука - св. Спас и новом Пука-Кукес то јест да je био у области Пилота, због тога, што се црква св. Павле (Ст. Паулус, данас Шен Пал или Шпал) најпознатија у горњем Пилоту, епископско седиште, налази у области Дукађина, на путу Нерфана-Каснети-Ороши, јужније од раскрснице старог пута који иде ка св. Спасу и новог који води на Кукесу.[18] Пилот се изгледа простирао низводно дуж реке Дрима на запад, што би чинило Горњи Пилот, док Дрим не промени ток у правцу југа,[19] а одатле би се наставио Доњи Пилот обухватајући села у сливу река Кири и Шаље на десној страни реке Дрима заједно с Купелником који je најисточнија тачка Доњег Пилота, jep се у међама села Кушева у Зети, које je дато Дечанском манастиру, помињу купелничне међе. [20] Према томе, село Кушево, данас Кушај које се налази источно од Титограда, припадало je Зети а село Купелник које je поменуто у повељи за Св. Арханђеле да je у Доњем Пилоту и да je дато манастиру, налазило се у Доњем Пилоту.[21] У XV веку граница између Зете и Пилота није се променила. Из млетачког документа од 1474. сазнаје се да je граница Горње Зете ишла од Кушева до Острога. Изгледа да je Горња Зета настављала традицију старе Зете.[22] У Доњем Пилоту, повеља за Св. Арханђеле одређује "да дају цркви свиле сто тисућ воља сто перпер". Затим наводи село Купелник са међама.[23] За Купелник се не каже изричито да је у Доњем Пилоту као за наведена села у Горњем Пилоту. Међутим из самог набрајања села у Горњем Пилоту, па обавезе Доњег Пилота које су велике и изједначене су са обавезама града Бара према српским владарима, па се одмах наводи село Купелник, које je сигурно припадало Доњем Пилоту. Наводи се село Купелник и црква Свете Богородице, затим међе Купелника. Мало касније се наводи да даје цркви Св. Арханђела "и доходак свете Богородице Купелничке у Светом Срђу, 33 спуда соли свако годиште". Ово je једна црква, која je поменута једанпут као Света Богородица а други пут као света Богородица Купелничка. За цркву Свете Богородице изричито се каже да je у Пилоту у повељи цркве Св. Николе у Добрушти коју je издао цар Душан. Међу поседима које je цар Душан поклонио овој цркви забележено je међу осталим "и Свету Богородицу у Пилоту с виноградима".[24] Према томе црква Свете Богородице je у Купелнику односно Пилоту. Купелник je у Доњем Пилоту како je забележено и у повељи за св. Арханђеле. Средњовеновни Купелник je данашње место Коплику које се налази сјеверно од Скадра на сјеверо-источном побрежју Скадарског језера. Купелник je удаљен од Скадра само 16 километара.[25] У међама села Купелника помиње се Подгора то je данас исто Подгора која се налази источно од Купелника. Подгора се помиње у Скадарском земљишнику под називом Podegora, у Скадарском дефтеру поменута je као Podgora.[26] Студенац Полвар je данас Полвари југоисточно од Купелника, док je Подгора мало источније.[27] У Скадарском земљишнику јавља се као место под називом Fontanna Polvara које се граничило са једне стране селом Светим Врачима а са друге стране селом Добреа.[28] Добреа je данас Добра која се налази јужно од Купелника.[29] Свети Врачи помињу се као међе Купелника близу Полвара и Подгоре. Свети Врачи помињу се у Скадарском земљишнику као село, као што смо навели под називом Sancto Avracio. Према томе Свети Врачи су у близини Полвара.[30] Свети Врачи се помињу у Светостефанској повељи (1315-1316) у којој краљ Милутин наводи села у Зети која су дата манастиру Светог Стефана (Бањска). Цркви св. Стефана дато je Подлужије са селима: Годиње, Жаборово, Гостиље и друго Гостиље.[31] У међама села у Подлужију помињу се Свети Врачи. Можда се овде ради о неком другом месту или цркви. Свети Врачи јављају се у Скадарском дефтеру под називом "Shлnd Ivrash". [32] Помињу се у границама села Купелника и међе "кадрунске" које су вероватно добиле назив по селу Кадруну, који и данас постоји југозападно од Купелника под називом Калдрун (Калдруни). У Скадарском земљишнику назива се Caldiron, а у Скадарском дефтеру Kadrun.[33]

Дечанском манастиру су била додијељена два Алтињанина "Захарија и Михал у Пилоте у Никите и остависмо их да давају цркви свиле за свако годиште Захарија 4 тисуће а Михал 2 тисући".[34] Никит je село у Пилоту. Село Никијит помиње се у Скадарском дефтеру у нахији Петра Спана. То je било мало село са свега седам домова, чије су обавезе износиле само 350 акчи.[35]
...

...
Спани су властеоска породица који су били пронијари и главари неколико села у околини Скадра и Дриваста у првој половини XV века. Стефан Спан je био главар села Подгоре до 1406. када je то село уступљено Хотима, добио je два нова села Bistriolu и Charochi. Петар Спан био je пронијар села Добреа.[36] Стефан и Петар Спан били су браћа. Петар Спан добио je тврђаве Петра с њиховим селима у Пилоту 1409. пошто су одузете од Радича Хумоја који je постао одметник Републике.[37] Јула 1415. Петар Спан уступио je тврђаве Петра са њиховим селима у Пилоту свом братићу Марину.[38] Села која су држала браћа Стефан и Петар Спан и њихови наследници (Бистриола и Добреа) налазила су се у близини Купелника. Вероватно се село Никит односно Никијит налазило у Пилоту и држао га Петар Спан, a касније његов нећак Марин. Оно je било међу оним селима у Пилоту која су дата Петру Спану заједно с тврђавама Петра. Село Никита (Никијит) je вероватно данашње село на Никајској реци, западно од Шенђерђа. И Јастребов убраја село Никај у Доњи Пилот.[39] Петар Спан и његови наследници изгубили су сва села која су добили од Млечана и српског деспота током XV века, због своје пустоловне природе.[40] Можда се сачувала област Доњег Пилота у нахији Петра Слана у другој половини XV века. У нахији Петра Слана према Ск. дефтеру [41] налази се село Грава. То je вероватно данашње село Гурва, које се налази на реци Штуп, на десној обали Дрима; затим село Шаља, на реци Шаљи која je десна притока Дрима; село Шоша je данашње Шоши, велико село, југозападно од Шаље; Бриса и данас Бриса, југозападно од Шенђерђа, на десној страни Дрима, северно од Брисе налази се село Салце, оба села налазе се у области Мертури. Маврићи je данашње село Нанмаврићи које се налази северно од Шаље: Дугул je данас село Мегула које се налази код предела Пулти-Пилот, Пок je данашње село Погу, насупрот Мегула смештено североисточно од Скадра. Јужно од села Шоши налази се село Фуша на левој страни реке Кири. Шенђел je данас велико село Шенђерђ источно од Никаја; Букумира je данашње село Букумира, које je смештено југозападно од села Шоши, северно од Скадра; Топлана je данашње село, које се налази северно од села Душмани, на десној страни реке Дрима. Сва ова села смештена су у изворном делу реке Кири и средњем току реке Шаље.[42] Јастребов убраја у Доњи Пилот од наведених села: Салца, Топлану, Душмани, Никај, Шаљу и Шоши.[43] Може се претпоставити да су сва села у нахији Петра Спана припадала Пилоту односно Доњем Пилоту.

Код писца касног средњег века Мартина Сегона (умро 1485 ) име Пилот се сачувало и изједначава га са Спанима (Hispanos seu Poiatenses) и да их Дрим одваја од Дукађина.[44] Ова констатација M. Сегона иде у прилог горе наведеним селима, да су припадала Пилоту односно Доњем Пилоту које су држали Спани. Сва села у нахији Петра Спана - односно Пилоту у време турске власти била су сиромашна и са малим бројем становника. Има више села са по пет до седам домова.[45]

Цар Душан je издао повељу манастиру Хиландару 1348. којом потврђује све раније поседе, међу којима се помињу два села у Пилоту: Калогени и Мурићи.[46] Ова села су се налазила у Пилоту како je изричито наведено у повељи и вероватно да су били једно поред другога. Село Калогени и Мурићи су у досадашњој науци различито убицирани. Милан Шуфлај их je сместио на лијевој обали речице Риоли, где су се додиривали са посједима манастира Дечана,[47] Јастребов je сматрао да се село Мурики налази близу села Жура, док село Калогени више не постоји и не може да му одреди локацију.[48] Шкриванић je село Калогени изједначио са данашњим селом Клођен које се налази на десној обали Дрима северозападно од села Душмени. Село Мурићи није могао убицирати.[49] Милица Николић je средњовековно село Муриће изједначила са данашњим селом Мурићи које се налази на територији Климената у изворном делу реке Цијевне. Село Калогени идентификује са данас селом Девица, које се налази југозападно од Мурића на лијевој обали Цијевне.[50] У Скадарском дефтеру помиње се катун Мурића које је Митар Пешикан убицирао и изједначио са данас селом Мурићи у Климентима.[51] Мишљење Г. Шкриванића може се прихватити с обзиром да се село Калогени данашњи Клођен налази поред села Душмана по којем су добили име Душмани, господари Доњег Пилота. Село Мурије можда данашње село Нанмаврићи које се налази североисточно од села Душмана, док им je данашње село Мурићи у Климентима било летња испаша.[52]

У Дечанској хрисовуљи наведене су граничне области на југу црквеног поседа: Патково, Алтин и Плав.[53] Можда су оне чиниле источне и северне границе Пилота. Патково смо већ навели као граничну жупу. Области Алтина и Плава, као и села у њима темељно je претресао Г. Шкриванић.[54] Међутим, нема ни уједном селу поменутих области, која су дата Дечанском манастиру, да су поменуте међе Пилота, било као области, или пак међе појединих села за која je изричито речено да су у Пилоту. Једино су поменуте мурићке колибе у међама села Врмош,[55] данас Врмоша, које се налази југозападно од Гусиња на албанској страни, које je припадало Плаву. Те мурићке колибе биле би данашње село Мурићи у Климентима, као летња испаша села Мурића у Доњем Пилоту, које се налази северно од Шаље. О границама Пилота као области, нема података, у средњем веку. Међутим, појављују се извори који говоре о границама бискупија (Горњи и Доњи Пилот), али су тек из друге половине XVII века, Бискупија се граничила на југу реком Дримом и облашћу Пострпа, на истоку реком Валбоном на северу и западу планинама Бишкуси и Кологеро. Бискупију Горњи Пилот раздвајало је брдо Калогеро од Климената, који су припадали бискупији Медун (Modunense).[56] Нисмо сигурни да су границе биле исте и у средњем веку. Исто тако не зна се да ли се црквена подела поклапала са територијалном поделом области Пилота.

Албанци су од средине XIV века попуњавали свештеничке положаје у приморским градовима. У албанским областима било je много свештеника, које нису могле примити локалне цркве, па су због тога одлазили у друге градове и прихватали слабије плаћена свештеничка места.[57] Велики број свештеника, из Пилота, сретамо у Дубровнику почетком XV века, где су нашли запослење у цркви или канцеларији.[58] Људи из Пилота су у овом периоду веома покретљив и предузимљив елеменат. Они уче поједине занате у Дубровнику и другим приморским местима (златарски, обућарски). После завршеног заната они се не враћају у Пилот, већ остају у граду и ту отварају властите радионице.[59]

Они се баве трговином, јер се задужују у Дубровнику код њих познати трговци из залеђа.[60]

О привредном развоју Пилота драгоцене податке дају повеље, и Скадарски земљишник. Они дају обавештења о посебним врстама намета који су теретили сељаке са овог подручја у време српске и млетачке власти. Посебно je било развијено виноградарство, како се сазнаје из обавеза села у Горњем Пилоту према манастиру Св. Арханђела. Католички попови-баштиници и две цркве из села Шикље како смо навели били су обавезни да давају годишње наведеној цркви по чабар вина, односно половину вина са својих винограда.[61] У повељи за манастир Св. Арханђела наводи се "и приложи царство ми доходак у Горњем Пилоту што су давали Царству ми чабар вина да дају цркви".[62] Обавезе за коришћење винограда одмерене су у натури и земљорадници из Горњег Пилота били су дужни да од својих винограда дају један чабар вина било држави или цркви. Цркви Св. Никола у Добрушти доделио je цар Душан цркву Св. Богородице са својим виноградима у Пилоту и три села која су била дужна да му доносе вино из Пилота.[63] Један део вина остајао би цркви Св. Богородице у Пилоту док би се други део односио у Добрушту.

О развоју виноградарства током XV века у овом подручју (Доњи Пилот) говори Скадарски земљишник и Скадарски дефтер. Главна обавеза села Купелника (Copenico) према млетачкој власти у Скадру била je изражена у одређеној количини вина годишње. И у турско време највећа ставка међу обавезама села Купелника била je у вину (шири).[64]

У првој половини XIV века било je познато гајење свилене бубе у Доњем Пилоту. Земљорадничка домаћинства у Доњем Пилоту узгајала су свилену бубу јер су била обавезна да дају манастиру одређени број чаура. Можда су производили свилу за своје домаће потребе, али о томе нема података у изворима. Дечанском манастиру била су додијељена како je већ наведено два човека из села Никита у Пилоту и били су обавезни да дају цркви, Захарије четири а Михал две хиљаде свиле.[65] Вероватно се ради о четири односно две хиљаде чаура. Цар Душан je касније доделио манастиру Светих Арханђела да "неки људи" из Доњег Пилота дају цркви сто хиљада свиле односно чаура или сто перпера.

Скадар je дошао под млетачку власт 1396. У јуну 1403. Млечанима су се приклонили господари Доњег Пилота (Малог Пилота) три брата Душмана (Goraninus, Damianus et Nenada), који су се обавезали на верност.[66] Годину дана касније у јулу 1404. они су чак затражили да се у судским споровима обраћају скадарском кнезу.[67] Обавезе становништва Скадра и околине након пада под власт Млечана састојала се у плаћању десетка од свих производа. Међутим та обавеза десетка je брзо замијењена када je донесен Скадарски земљишник 1416-1417. Из Земљишника се сазнаје да су обавезе становништва млетачкој власти у Скадру износиле: један дукат, један модиј жита, оброк од четири гроша и десетак од проса.[68] У пракси je било одступања од правила.
...

...
Село Купелник није плаћало један дукат и један модиј жита, већ само оброк од четири гроша. Обавеза Купелника (Copenico) према млетачкој власти у Скадру извршавана je у одређеној количини вина годишње. Уколико би изостала њихова обавеза у вину морали су плаћати соће (десетак од проса). Село Купелник (Copenico) морало je снабдевати скадарску тврђаву вином. Становници Купелника бавили су се виноградарством и морали су да предају општини 400 товара чистог и здравог вина. Читав атар села Купелника био je подијељен на шест једнаких делова. Обавезе су биле подједнако распоређене. Морали су довозити вино до Скадра, уколико би били спречени морали су платити противувредност у новцу за сваки товар вина по пет перпера и четири гроша. Ако би се вино покварило морали су да плате двоструки износ, сем у случају ратног стања. Село je било оптерећено и војном обавезом, у случају рата, морало je да даје известан број коњаника и пешака. Његови сељаци морали су по потреби да раде на скадарској тврђави. Били су још обавезни сељаци Купелника и Кадаруна да раде на десет њива параспора Томаша Склава (Тома Србин), који je био њихов главар. Село Купелник бројало je око 89 кућа, којим je управљао Тома Србин, српски писар и тумач у Скадру.[69] Томаш Склав није могао бити именован за пронијара, јер je обављао значајну грађанску функцију. Он je као главар Купелника и Кадаруна и млетачки чиновник, преко кога je млетачка власт у Скадру могла лако да надокнади и оствари свој доходак. Сељаци који су живели у његовим селима (Купелнику и Кадаруну) сматрани су за "кметове млетачке општине". Обавезе села под Томашом Склавом биле су лакше од обавеза села која су претворена у пронију. Становници села Купелника на сеоским зборовима самостално су се договарали о подели обавеза између себе. Присуство њиховог главара Томаша Склава било je у томе да прати и забележи њихове одлуке о обавезама, и да се "неко прекомерно не оптерети." Према томе село (Купелник) je чувало извесне елементе аутономије "и чинило je друштвену и управну ћелију тамо где није било пронијара" истакао је Иван Божић. [70] Тома Србин je имао командадора у Купелнику под именом Jura Messi, јер није у њему живео. Он je поставио командадоре и у друга два села (Кадарун, Вулкатана) које je држао.[71]

Из списка имена пописаних у Купелнику сазнаје се да je у селу било неколико попова: поп Андрија, поп Никошин, поп Милица, поп Станко, поп Богдан, поп Радован, и поп Радослав Трибов. То су вероватно били православни попови.[72] Према изучавању Митра Пешикана словенска ономастика старо-српског типа преовлађује у Кадаруну, Купелнику и Подгори. За Купелник каже "да имена од словенских основа не достижу половину, али специфичних албанских имена сасвим je мало, те je несумњиво и у овом месту одлучно преовлађивало словенско становништво.[73]

После смрти Томаша Склава његове поседе наследили су његови синови Добро и Ђорђе. Скадарски кнез je именовао Ђорђа а Сенат га потврдио 1429. Када je он умро село Купелник je враћено 1446. "општини" по наређењу скадарског кнеза, вероватно да би се изложило лицитацији.[74] Млечани су прибегавали лицитацији, јер давање земље у закуп доносило je поузданију ренту. Млетачки финансијски систем доживљава потпун слом у Албанији, који претходи њеном војном поразу у борби против Турака 1479.[75]

Село Купелник (Коплик) наставило je да живи као насеље и у време турске власти у овим крајевима. У првом турском попису Скадарског санџака из 1485. налазимо пописано ово село са становништвом и обавезама које су га теретиле.[76] Село Кадарун и Подгора скоро су удвостручили број становника у односу на прву половину XV века. Број становника у Купелнику остао je исти током XV века. Број словенског становништва у овим селима нагло опада у корист албанског, jep се албанско сточарско-номадско становништво спушта са планина у села и прелази на полу-номадски начин живота.

Село Купелник je имало 70 домова и 17 неожењених мушкараца. Дажбине села Купелника силе су новчане, натуралне, код којих je дата и протувредност у акчима, глобе и таксе. Село je плаћало спенџу у износу од 2175 акчи. То je била новчана дажбина коју je увек у истом износу од 25 акчи давала свака хришћанска-рајтинска глава која je била за рад способна свом спахији. Натуралне дажбине Купелника биле су веома високе. Тако je обавеза у пшеници износила 8 товара односно двотовара. Цена по једном двотовару износила je 40 акчи. Осам двотовара имало je вредност од 320 акчи. Село je морало дати 169 товара жита (мешавина јечма и зоби) или противувредност од 4225 акчи. Највећа ставка међу натуралним дажбинама, била je обавеза у вину (шири), као и у време млетачке власти. Морали су дати 225 бачви (субура) вина, или изражено у новцу 6780 акчи. Цена једног (субура) бачве износила je 30 акчи у околини Скадра, како je израчунао Митар Пешикан.[77] Сељаци Купелника били су оптерећени и разноврсним новчаним такозваним ресумским дажбинама. Плаћали су порез на пчеле који je износио 140 акчи. То je била натурална дажбина која се састојала од десетка на мед или на кошнице, која je у Купелнику прерачуната у акче. Дажбина на бачве износила je 300 акчи. Порез на повртњак износио je 120 акчи и плаћао се по две акче од сваке баштине. То су биле њиве које су засејане већим количинама поврћа, а не окућнице. Плаћали су и траварину која je износила 350 акчи за коришћење туђих пашњака. Порез на свиње износио je 90 акчи. Ову дажбину je плаћало само хришћанско становништво. Обично je давана једна аспра за два свињчета. Такса за дрва износила je 140 акчи уместо кола дрва са сваке баштине. Приходи од новчаних казни и глоба за кривична дела то јест глобарина и такса за младу такозвана младарина износили су 100 акчи.[78] Плаћали су и порез на лан у износу од 160 акчи. Према томе годишње дажбине села Купелника изражене у новцу износиле су 14800 акчи. Ово су изузетно велике дажбине и изједначене су са годишњим приходом тимара. Према томе Купелник je био тимар.

http://www.rastko.rs/rastko-al/zbornik1990/mmarovic-pilot.php