Komandant odbrane Svete Gore, sedam vekova tajna se krije

Neobični srpski plemić, monah Danilo je tokom tri godine komandovao odbranom Hilandara od opsade Katalana, najokrutnije najamničke trupe toga doba. To je bilo pre sedam vekova.

Svetovno ime ovog heroja i danas je tajna. U istoriji je ostao poznat ne kao ratnik, već kao diplomata, državnik, pisac, prosvetitelj i zadužbinar - arhiepiskop srpski Danilo Drugi.

- Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, shvatio sam da je Danilo, njegov štićenik i saradnik od najvećeg poverenja, bio neverovatna ličnost, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao je kao komandant bitke za Hilandar - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

Naš sagovornik objašnjava da je oko 1300. godine Sveta Gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog prvoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu.
- Danilov učenik i saborac je ostavio svedočanstvo o trogodišnjoj borbi srpskih ratnika za Hilandar, koja je bila više od odbrane jednog manastira. Bitka se vodila za simbol pravoslavnog „vizantijskog komonvelta“ - kaže dr Stanković.

On podseća da je napad na Svetu Goru započela Katalanska kompanija - najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima.
- Prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih romejskih trupa. Plaćenici su započeli rat s Vizantincima i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj Gori. To nije bila slučajnost. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima „latinskog cara“ u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište „šizmatičko carstvo“ - objašnjava Stanković.

Svestan velike bure koja se spremala, kralj Milutin je nastupao oprezno i pragmatično pregovarao sa zagovornicima novog krstaškog rata. Istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos. Svestan da bi uništenje Svete Gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin koji je već godinama krišom jačao bedeme Hilandara, saziva državni sabor na kome za njegovog igumana imenuje jeromonaha Danila.
- Ovaj mladi učeni plemić samo dve godine ranije bio je deo lične Milutinove dvorske pratnje, a onda je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je u Srbiji imenovan za igumana Hilandara, što je bilo potpuno neuobičajeno. Važio je za Milutinovog čoveka za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete Gore. Vizantija nije više imala snage za to - kaže sagovornik „Novosti“.
„Posle malo vremena tiha života u Svetoj Gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu Goru.

Iguman Danilo je s kolonom na prvi pogled običnih crnorizaca stigao u Hilandar u poslednji trenutak. Stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora, pridružili su se crnorisci iz Srbije čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Hilandar je jedini odolevao opsadama, a iza njegovih zidina utočište je našao veliki broj porodica iz okolnih sela.

Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.„Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela“, beleži strahote Danilov učenik.

Danilo ostaje nepokolebljiv uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga - kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji su svakodnevno napadali Katalanci.
„Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera“, nastavlja dalje Danilov učenik.
Jedan predah opsade Danilo je iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, relikvije, knjige i dokumente, koje su odnesene kralju Milutinu u prestono Skoplje. Vladar je zatražio od monaha da ostane u prestonici dok ne prođe opsada Hilandara, ali je Danilo to odbio i krenuo nazad na Svetu Goru. Pod borbom se probija ka Atosu, zemljama koje je poharala i spalila Katalanska kompanija.

Po Danilovom povratku s pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. Umesto toga, potajno je izveo vojsku kraj puta, kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem i tu postavlja zasedu.
„Mnoge umrtviše, druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika“, opisao je biograf Danilovu pobedu.

Ovo je bio prelomni trenutak bitke za Svetu Goru, posle koje iguman Hilandara uzima pod zaštitu i druge manastire. Poslednja bitka odigrala se u ruskom Pantelejmonu gde su pljačkašku hordu sačekali srpski strelci napetih lukova. Besni zbog gubitaka, Katalanci su pokušavali da ih žive spale u njihovom uporištu na manastirskom prigu.
Napadači su znali da u manastiru oskudevaju vodom i da je u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojima je ugasio vatru, a zatim je ostatak hilandarske posade napao pljačkaše sleđa, koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.

Posle Svetog Save, najveca licnost u istoriji SPC. Ratnik, diplomata i potonji arhiepiskop Danilo II. Mozda je bitno spomenuti da je za zivota bio i episkop Zahumsko-primorski.

Игуман и ратник Данило

Краљ Милутин високо ценио Данила и давао му озбиљне државне задатке. Цар Душан тражио помоћ папе у борби против неверника


Архиепископ Данило II

ЦАР Душан је покушао да створи шири европски савез за борбу против Османлија. У години када су Османлије освојиле Галипоље и трајно се населиле у Европи (1354), Душан је послао посебно посланство на папски двор у Авињону. Главни предлог цара Душана папи Иноћентију ВИ био је да црквени поглавар подржи борбу против „неверника“ и да српског цара именује „капетаном“ (тј. предводником) целе хришћанске војске у тој борби. Заузврат, Душан је обећавао да ће он и цео његов народ прихватити католичку цркву.

Иако су контакти између српског цара и папе настављени и током 1355, предлог цара Душана није довео до резултата. Након Душанове смрти те године, више није било снажне силе на Балкану која би могла да заустави Османлије. Орханов наследник, султан Мурат И је већ 1361. заузео Чорлу (Цурулон), место пред висовима последњег стратешког положаја пред Цариградом. Наредних година Турци су заузели и већи део Тракије с Димотиком. У борбама с Турцима погинула су два сина бугарског цара Јована Александра.

Адријанопољ (Једрене) је пао у турске руке око 1368. године. Према повести турске хронике, Једрене је освојио турски војсковођа Лала Шахин, који је у крвавој бици испод зидина поразио заповедника града. Наводно су у току ноћи преостали браниоци града побегли, док су ујутро житељи својевољно отворили капије Турцима. Султан Мурат је нешто касније престоницу из Мале Азије пренео у Једрене, што је био сигуран знак да стреми ка новим освајањима у Европи.

Архиепископ српски Данило II је једина личност из доба Немањића, која се по историјском значају може упоредити са члановима „светородне српске династије“, а која није потицала из те породице. Био је игуман Хиландара, као и других српских манастира, али и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац, просветитељ.

Његов ученик и биограф пише да је Данило „био син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни“. Када је доспео до младићког узраста, Данило зажели „да учи књиге“, односно да се посвети свештеничком позиву. Иако су његови родитељи оклевали да испуне синовљеву жељу, „јер беху озлобљени смрћу остале деце своје“ (Данило је, дакле, био јединац), он оде неком учитељу „тајно од родитеља својих“.

Његов отац је био близак тадашњем српском владару - краљу Милутину. Другачије не можемо објаснити чињеницу да је, након неког времена, краљ лично наредио да Данило дође на његов двор, да му служи. „Узе га себи благочаствени краљ Стефан Урош и... показа му савршену љубав... Би му поверено да стоји пред овим краљем и да га поштује као и свакога појединога од људи у двору...“

Пошто је једно време провео као помоћник (презбитер) и ученик тадашњег архиепископа (Јевстатија), Данило је уз краљево залагање био изабран за игумана манастира Хиландар и послат у Свету Гору, „у коју од своје младости жељаше да оде неситом љубављу, да би био њезин житељ“. Света Гора, духовни центар православног хришћанства и монаштва, оставила је дубок печат на личност будућег српског архиепископа.

Али прилике на Светој Гори и Византији, као ни у родној Србији, нису омогућиле Данилу да се дуго посвети трагању за Богом, пошто је убрзо морао да се суочи с великим изазовима. Радило се о упаду Каталанске компаније на Свету Гору. Данилов биограф приповеда да „ови безбожни народи... дошавши тада на Свету Гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство...“

Од витеза рођен и у себи бар једним делом душе и даље витез и ратник, хиландарски игуман Данило ће наредне три године (1307-1309) посветити жестоким борбама с нападачима.

Краљ Милутин, владар који је очигледно знао да процени квалитет људи, високо је ценио Данила и често га је користио у поверљивим мисијама и у значајним пословима. Његов биограф пише како је Милутин „веома волео“ Данила и „ни на кога се тако не надаше и не уздаше... јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно и ни у којем делу не погреши (краљеве) воље“.

Данило је, без сумње, био поверљива личност током последњих деценија Милутинове владавине (1300-1321), у доба када је Србија већ постала моћна. Тако у време огорчених сукоба између два рођена брата и српска владара - Милутина (који је владао већим делом тадашње Србије) и Драгутина („сремског краља“) - налазимо Данила како око 1310. године по Милутиновом налогу чак из Хиландара креће у мисију на север.

Већ 1311. године краљ Милутин поставља га за игумана свог главног манастира Бањска и поверава му тајно своју ризницу. „Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме (Данилу), а за то нико није знао...“ Данило организује и радове на завршетку велелепног манастира од кога су нам данас, нажалост, остале само руине. У то доба (1314) преминула је краљица Јелена, чију смрт и сахрану је Данило описао у јединој српској хагиографији посвећеној некој женској особи из породице Немањића.

„И пошто смо сви стајали око одра блажене, погледавши на њу, и беше видети лице њезино као лице анђела Божијег, или као зраку сунчану која сија многосветлим лепотама... И тако са славом благодарећи Бога предаде дух свој, пошто је био велики вапај и ридање... А у то време њезина представљења би узмућење ваздуха и љута зима, не мала...“

ГЛАС ИЗ СОПОЋАНА
ЈЕДНОМ, када је пратећи краља боравио у манастиру Сопоћани, Данило „уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу, изађе Господом вођен... И дошавши у манастир Св. Николе који је на обали реке зване Ибар, у место звано Кончул, и ту из руке преподобног Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах“.

http://novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:476721-%D0%98%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE

Citat :

 

Gvozdeni Srbin

Austrougarski reflektor  na obali Save naspram Ade Ciganlije bio je početkom  Velikog ratanoćna mora Beograda. Njegov svetlosni snop je kao avetinjski prst obeležavao mete austrougarskoj artiljeriji, koja je 24 časa dnevno tukla srpsku prestonicu i položaje njegovih branilaca.


S druge strane, noćna mora PoćorekoveBalkanske vojske bila je Ada Ciganlija i danas nepostojeća Mala ada ili Zanoga. Na rečnim ostrvima i Savskom pristaništu odigrale su se prve bitka Prvog svetskog rata. U noći između 28. i 29. jula 1914. austrougarski desant preko Save zaustavili su dobrovoljci-četnici Sremskog dobrovoljačkog odreda, sastavljenog od Beograđana, starih četnika iz balkanskih ratova i đaka iz srpskih krajeva u Austrougarskoj, pišu Večernje novosti

Njihova imena i slavna dela su na sramotu Beograda i Srbije zaboravljena, kaže baka Živka Milutinović, unuka Ilije Vlajića iz Žarkova, jednog od junaka odbrane Beograda. Ona godinama pokušava da ubedi opštinske i gradske vlasti da bi bio red da Ilijino ime ponese neka ulica na Banovom brdu ili Žarkova, koje su izgrađene dobrim delom na konfiskovanoj imovini ratnog heroja.


"Njegov Sremski dobrovoljački odred bio je uvek tamo gde se najviše ginulo, a po njemu ni sokače ne može da se nazove. U Žarkovu se s kolena na koleno prepričava dedin podvig kad je „ugasio“ austrougarski reflektor.
Na početku rata on je bio na Adi i jedne noći je preplivao Savu s bombama kojima je polupao reflektor, prekinuo noćno bombardovanje i izazvao paniku kod Austrougara. Od dede su pomislili da je srpska ofanziva", priča Živka Milutinović.

Ilija je kasnije bio i u posadi čamaca u kojima su srpski vojnici, sa budućim vladikom dr Nikolajem Velimirovićem, preplovili Savu i oslobodili Zemun u septembru 1914. godine. Kad im je zbog druge austrijske ofanzive na Drini naređeno da se vrate na savske ade, za njima se uputio čitav 32. honvedski puk.

Opšti austrougarski napad ustremio se 20. septembra na Malu adu, ostrvce-grudobran čiji su branioci stajali i ginuli u rečnom mulju. Alaski čamci su uprkos vatri s monitora dovozili pojačanja i odnosili ranjene sve dok austrijska artiljerija nije doslovno spržila Malu adu. Borbe su nastavljene za svaku stopu šikare Ade Ciganlije.

Honvedski puk nije mogao da mrdne od obale sve dok topovi nisu doslovno pokosili drveće. Ipak, branioci se nisu predavali. U drugoj noći bitke preostali junaci 7. puka, Sremskog dobrovoljačkog odreda, kojima su u pomoć priskočili čukarički trećepozivci i oslobođeni robijaši iz zatvora na Ciganliji, iskopali su u sredini ostrva rov poslednje odbrane.


U osam ujutro 23. septembra počeo je frontalni napad Austrougara, kroz kišu kuršuma do neprijateljskog komandnog položaja provukao se dobrovoljac Ilija Vlajić. Njegova bomba ubila je komandanta 32. honvedskog puka Augusta Šmita, izazvala paniku i austrougarski napad je naglo malaksao. Sledećeg dana više nijednog honveda nije bilo na beogradskim adama.

"Deda je bio i među junacima izbrisanim iz brojnog spiska pod komandom majora Gavrilovića,  preživeo je albansku golgotu i tifus i Solunski front. Dobio je Karađorđevu zvezdu za junaštvo u ratu koje mu je izranjavio i telo i dušu, ali ni mir nije bio mnogo bolji", kaže nam Živka Milutinović.

Ratni heroj, kao i većina razočaranih srpskih ratnika, postao je opozicionar u Demokratskoj stranci Ljube Davidovića, koja je zahvaljujući njegovom ugledu dobijala sve izbore u Žarkovu i na Čukarici.

"Deda je duže od deset godina bio predsednik opštine. Zahvaljujući njemu podignuta je crkva u Žarkovu. Ispred nje je i sahranjen kad je umro od muke u prvim danima rata. Kad je video oficire iz Topčidera kako raspasani i bez oružja beže, izašao je i počeo da viče na njih: „Zar se tako bori srpska vojska“. Oficiri su mu prezrivo odgovorili da su oni Jugosloveni. Uveče je umro na kućnom pragu. Srce, koje je izdržalo najstrašnije bojeve, prepuklo je od poniženja i muke", sa suzom u oku seća se Živka Milutinović.

Пошто ја у коинсиденције одавно не вјерујем, па да подијелим са вама кратку опсервавијску примједбу.

Знамо сви за њих и одакле потичу, Хулк, Бетмен, Супермен, Ајронмен ( чак нај реалнији јим херој), Кептн Америка, Тор и још њих и како јих доживљавају ти, који изтичу јих као своје хероје али, или сам ја луд и ћакнут; има један народ и види коинсиденције, мој народ, Срби, који имамо незапамћен и енорман број Хероја, који не као њихови имагинарно бесмртни, су својом жртвом некомпаративно њима, урезани и то не само у наша памћења и историју него у историју човјечанства, а ја први, јих једног по једног упознајем тј. откривам и остајем без даха.

Ко разумије, схватит ће.

Брате, баш тако! Ми се овдје боримо да те наше хероје, светиње и историјске догађаје отргнемо од заборава.