Манастир Папрача

Неколико текстова о посјетама свештенства Папраче Русији.

Имеются сведения и о прибытии в Россию в XVI веке монахов из других монастырей: в 1551 году старец Иосиф из Чудова монастыря подарил Евангелие монастырю Папрача «в сербской стране, в области боснийской».[16]

Из одной записи 1582 года мы узнаем, что игумен Григорий, в великой схиме названный Василием, переписал книгу «Иосифа Премудрого» с русского извода, потому что, как он сообщает, ни сербского ни болгарского извода найти не смог. Русскому языку он научился во время двух своих путешествий в Россию, куда направлялся по монастырским делам и где получал дары.[17]

Интересно, что переписчик особо подчеркивает, что сербские монахи на Святой горе не понимали русский текст. Архимандрит Григорий был в Москве в 1592 году и получил в подарок Евангелие.[18] В тот самый год был в Москве и игумен Лонгин, а в 1585 году игумен монастыря Папрача Захарий.[19]

Папраћа се налази на истакнутом, живописном месту, на извору реке Спрече испод планине борогова. Река Спреча протиче уређеним коритом кроз манастирску порту, па на тај начин, слика манастира постаје још живописнија. Манастирска црква спада међу највеће манастирске цркве у Босни. Име Папраћа, добио је манастир вероватно по томе, што је крај у којем се налази и данас веома обрастао папраћу. Манастирска црква посвећена је светом Благовештењу, а главни сабор код манастира је на дан Мале Госпоине.
Папраћа се спомиње у народним песмама, али оне различито говоре о настанку овог манастира. У песми Милош у Латимнима каже се да је Папраћа задужбина Вукана Жупанам, сина Стевана Немање. Хвалећи српске манастире, Милош Обилић, поред осталлих говори и о Папраћи:

"Да видите Папраћу велику
Виш Зворника Спречи на извору
Под високом гором Бороговом,
Задужбина Вукана Жупана... "

У песми "Kуд се ђеде цар Немање благо" , Свети Сава оправдавајући српској властели огромне расходе у Немањиној држави, наводи да је Немања потрошио благо зидајући задужбине, међу којима спомиње и "Папраћу близу Борогова".
По народном предању, манастир су подигли Немањићи. По Пећком и Троношком летопису, Папраћу је почео да зида краљ Драгутин, а довршили су је његови синови Владислав и Урошиц. Историчар Иларион Руварац као и Василије Марковић, тврде на основу тда познатих података, да је манстир Папраћа настала пре турског ропства. Сем краља Драгутина и његових синова, у овом делу Босне могли су да подижу задужбине, па и око Зворника, деспот Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, јер је у времену од 1411. до 1459. Сребреница била пет пута у рукама српских деспота, а 1433. деспот Ђурађ Бранковић је заузео од босанског краља Твртка II градове Зворник и Теочак и држао их до 1435. Деспот Ђурађ Бранковић био је обузет изградњом одбрамбених утврђења, обзиром на прилике у којима је владао, па се може прихватити претпоставка да је он ктитор манастира Папраће.

Исто тако, не може се прихватити теорија да је Папраћу подигао Стефан Лазаревић, јер иако у недостатку историјских података, нема помена чак ни у народним песмама и уопште у народном предању. Краљ Драгутин, владао је овим крајевима Босне, у којима се налази и манастир Папраћа, у времену од 1284 до 1316, па је врло вероватно да је у његово време ударен темељ а можда и саграђена црква манастира Папраће. Када се овоме дода да у доба краља Драгутина настаје велика борба против секташа-патарена (богумила), а у жељи да се што више развије православна мисионарска делатност баш у крајевима око Папраће, Борогова и Бирча (где је било много патарена) вероватно да је краљ Драгутин подигао један овако велики православни духовни центар. Неки савремени научници, дао др Миленко Филиповић и Ђоко Мазалић, поричу да је Папраћа задужбина краља Драгутина наводећи разлог што је у припрати манастирског харама уграђен један стећак, али тај стећак је уграђен у доба обнове манастирске цркве, односно, сам тај нартекс (припрата, придворица) је доцније дозидан.

Прве српске писане вести о манастиру Папраћи имамо сачуване из 1550-1551., али у турским дефтерима (пописима) манастир се помиње и 1513. и 1528. што нас упућује на закључак да је Папраћа старија и од тога времена, да пориче из XV века када је обновљена на темељима неке раније српске светиње.

Почевши од средине XVI века, манастир Папраћа је одиграо за православно свешренство овога дела Босне веома значајну улогу у верском, културном и националном погледу. Углед који је манстир Папраћа уживао како у Босни и Србији тако и у Русији, није имао ни један манастир Босне. Везе са Русијом одржаване су од XVI-XVIII века. Тако је 1550. ишао у Русију папраћки игуман Григорије, одакле је донео једно јеванђеље од неког протопрезитера Јакова, као поклон, Ово је уједно и први писани помен о једном игуману папраћком. Године 1553. Папраћа је добила на поклон један псалтир који је писао неки Михаило Зборежевиц Александрович, за време пољског краља Жигмунда. У Папраћи су 1559. боравила два калуђера Арсеније и Генадије, који су имали врло великог удела у материјалног учешћа у изградњи манастира Троноше. Године 1558. као настројатељ манастира Папраће спомиње се игуман Захарије, који те исте године одлази у Русију и од руског цара Феодора Ивановича добија помоћ за манастир ос 120 рубаља. Игуман Захарије оставио је успомену о себи која је и данас сачувана, а а то је, један сребрни ћивот (ковчежић за св. мошти - делић кости свститеља) кога је он 1586. са својим братством начинио. Тај ћивот је 1679. куповином доспео у сарајевску стару цркву гдје се и данас налази.

Године 1588. спомиње се као старешина папраћки архимандрит Јоасаф, који одлази такође код цара Феодора Ивановича и добија помоћ од 60 рубаља. Даље, спомиње се игуман Лонгин који је неколико пута путовао у Русију и добијао помоћ, а 15. октобра 1591. добио је повељу од цара са обећаним великим повластицама за Папраћу. Спомиње се и настојатељ игуман кир Петроније, за чије је време преписивано "Похвално слово Богородици" из руског Панегирика. За време Петронија, његов сабрат јеромонах Данило ишао је у Москву и 1621. преписао "Извод Синаксару". Године 1628. спомиње се архимандрит Ананија, а 1630. познато је да је био папраћки старешина игуман Данило, који је покушао да иде у Русију, али како је владала куга, није тамо отишао. Даље, папраћки настојатељ игуман Симеон са јеромонахом Василијем и ђаконом Јосифом 1645. иду у Москву где добијају повластице од руског двора да осам година могу долазити по милостињу; враћајући се из Москве, игуман Симеон наврати код угровлашког војводе Матије Бесарбе и добије за Папраћу помоћ од четири хиљаде аспи. Симеон је управљао манастиром до 1664. Папраћом је управљао 1683. архимандрит Михаило који је добијао такође помоћ из Русије.

За време аустријско-турског рата (1683-1699) Папраћа успева да одржава односе са Русијом и добија помоћ. Тако је 29. августа 1688. епископ Јован са јеромонахом Аврамом отишао у Русију по милостињу. Тада је био управитељ манастира игуман Висарион, а сабрат епископ Јован. Касније је епископ Јован постао старешина манастира Папраће у којем је и умро 1695.После епископа Јована, за управитеља долази архимандрит Софроније Подгоричанин, а тада је у манастирубило двадесетчетири калуђера. И Софроније је ишао у Русију (по налогу одбеглог патријарха пећког Арсенија III, заједно са митрополитом Стеваном Метохијцем). Софроније је за Папраћу 25. јануара 1698. добио повељу од руског двора са великим повластицама и поклонима. Софроније је био науправи Папраће до 1705. када је изабран за епископа пакрачко-славонског.

За време страдања која су доживљавали цркве и манастири у времену од 1683. до 1699. када су Аустријанци држали Зворник, као и за време страдања око Зворника 1717. ни Папраћа није остала пошређена, јер, према подацима које иамамо забележене код Петра Лапчевића, у Папраћи је 1717. било тридесетпет калуђера, али су их Турци поубијали. Манастир Папраћа је стајао у рушевинама и пустоши од 1717. до 1853. Када је 1853. настало мало сношљивије стање за хришћане у Босни, народ се досељава око Папраће из Херцеговине и Црне Горе, и прихвата се обнове манастира; ову акцију је предводио осмачки свешреник хаџи Захарије Поповић. На обнови Папраће, тада (1853.) много су учествовали и материјално и издашно помагали и православци Срби из Сарајева, а свему је предљачила хаци Стака Скендерова. Рад хаци попа Захарија није одговарао Турциима, па су га прогнали у Србију, али он се вратио, и у бурету од пива донео једно звоно које је добио из Русије за Папраћу; оно и данас стоји на манастирској звонари. Поп Захарије је умро 1879. а сахрањен је код олтара са јужне стране манастирског храма.

У манастиру се монашки живот поново заснива тек 1880. када за управитеља манастира долази игуман Пајсије Вилиповић (он је умро у манастиру Гомионица). Даље се ређају стерешине манастира: архимандрит Кирил Хаџић, дошао 23 августа 1892 из манастира Моштанице, умро је и сахрањен у Папраћи 9 априла 1894. Архимандрит Илија Инџић долази 5. маја 1898. Био је мирски свештеник. После њега долази за старешину јеромонах Данило Билбија, рођен у Грахову. Управљао је манастиром од 1901-0923. и провео је са својим народом тешка искушења у првом светском рату. Саградио је 1905. нов конак, поправио кров храма, купио имање звано "Виноград". Године 1923. управу манастира прима игуман Јоаким Трбојевић, родом из Лике. Он је довршио ограђивање манастира каменим бедемом и подигао нову манастирску звонару. Умро је 1941. године и сахрањен поред манастирског храма.

Други светски рат, затекао је манастир у потпуности уређен и у духовном и у материјалном погледу. Али страхоте су учиниле своје. Манастир је потпуно упропаштен. Манастирски храм демолиран и из њега ивентар разнешен, манастирски конак, школа и зграда "Кафана" спаљени су. У манастирској цркви немачке хорде су ложиле ватру и држале стоку. У току целога рата манастир је био пуст, препуштен немилости ратног вихора. Тек јуна месеца 1947. долази за управитеља манастира јеромонах Јован Веселиновић који је био у манастиру једну годину. Тада је брига за манастир поверене проти зворничком Душану Митровићу. После 1. октобра 1949. управу преузима јеромонах Григорије Веселиновић; он је затекао манастир у стању какав је из рата изишао. За његово време није се успело нешто нарочито средити. Напушра Папраћу 27. августа 1953. и одлази у Срем на парохију. Стање о Папраћи опет се предаје проти зворничком Душану Митровићу. Године 1954. старање о манастиру Папараћи преузима монахиња Варвара Божић, која долази из манастира Тавне са две искушенице: Јелисавком Перић и Василијом Митровић. Оне су затекле манастир скоро пуст, нису имале где да спавају нити шта да једу. Ноћевале код сељака, а да би се могле исхранити радиле су као надничари око Папраће. Верници су увидели вредноћу ове честите монахиње и њених искушеница, те уз помоћ Епархије зворничко-тузланске, и народом помоћу, успевају да оправе један део манастирског конака, да за свети храм прибаве најпотребнији инвентар и да у светињу папраћку унесу ону, тако портебну духовну топлину. Монахиња Варвара управља све до 15 септембра 1956. када управу предаје јеромонаху Јовану Недићу, који ту остаје само до 15 октобра 1957.Јеромонах Јован Недић предаје управу манстира 15 октобра 1957. јеромонаху Платону Станојевићу.

У преиоду од 1973-1975. врше се радови на манастирским објектима, тако да манастир доживљава у правом смислу речи своју потпуну обнову, тако су изведени следећи радови: поново је преуређен манастирски конак, црква препокривена бакром, манасторски храм оправљен, купљен нов иконостас, а манастирски бедем од камена којим је опасан манастир доведен је у исправно стање. Манастир је свечано осветио 21. септембра 1975. епископ г. Лонгин.

Управу манастира Папраћа преузима 15. октобра 1976. игуман Антигора Миланковић, који је и данас управитељ.

Мнастир Папрача - Национални споменик

http://www.kons.gov.ba/main.php?id_struct=6&lang=1&action=view&id=2566

Da vidite Papraću veliku
Viš Zvornika Spreči na izvoru
Pod visokom gorom Borogovom
Zadužbina Vukana Župana…

Jedan od danas postojećih devet srednjovekovnih pravoslavnih manastira u Bosni, očuvan gotovo u celosti, sa gotovo svim pratećim objektima – manastir Papraća – lociran je na izvorištu reke Spreče pod planinom Borogov, u blizini varošice Zvornik u severoistočnoj Bosni, sa crkvom posvećenoj Blagoveštenju.

Selo Papraća (Papratina, Papratje), te istoimeni manastir, čije se ime vezuje za obilje nabujale paprati uokolo njega, po docnijoj turskoj podeli, zadržanoj do obnove Pećke patrijaršije (1557), nalazilo se u sastavu Zvorničke eparhije, u graničnom pojasu između bosanskog i zvorničkog sandžaka.

Crkva Blagoveštenja je najmonumentalniji sakralni objekat izgrađen u vreme turske uprave na ovom području. Po svojim dimenzijama premašuje manastire Hopovo (1576) i Pivu (1573–1586), a od pretpostavljenog uzora – Manasije (Resava) u susednoj Srbiji, manja je tek za desetak kvadratnih metara.

Kroz istoriju
Kao i za većinu bosanskih bogomolja, ni za manastir Papraću, bez obzira na njegovu impozantnost, ne postoje pouzdani podaci o vremenu u kom je nastao. Prema u narodu uvreženom predanju, važećem za gotovo sve crkve sa ovog područja, manastir Papraću podigao je neko od loze Nemanjića, čiji je kult i danas u ovim krajevima neosporno jak. Kako legenda kazuje, zasigurno je to bio kralj Dragutin (1276–1316) ili neki od njegovih sinova – Vladislav i Urošic, za koje se veruje da su sahranjeni u Blagoveštenskoj crkvi.

Prvi konkretan pomen u pisanim izvorima, u kome se manastir Papraća poimenice navodi, jeste onaj u popisu srpskog življa bosanskog sandžaka iz 1547. godine. Iako se crkva pominje znatno ranije, u popisu iz 1540–1542, po kom je selo Papratina, zajedno sa crkvom, u sastavu parohije Hranislava, sina Mirte.

Zabeleženo je da je 1513. godine pop Oliver prepisao jedno jevanđelje, koje se sve do 1578. godine čuvalo u Papraći. Docnije ga je izvesni pop Vuk preneo u pravoslavnu crkvu u Čajniče, gde se i danas nalazi. Ipak, na osnovu ovih zabeleški nije mogućno sa sigurnošću tvrditi da se Papraća pominje 1513. godine jer se iz zapisa tek vidi da je jevanđelje te godine prepisano, ali se ne zna kada je i pod kojim okolnostima dospelo u manastir Papraću.

Arhimandrit Ilarion Ruvarac smelo iznosi tvrdnje o postojanju Papraće (reč je, kako se pretpostavlja, o staroj crkvi) pre pada Bosne pod osmanlijsku vlast (1463). Sasvim je mogućno da je crkva podignuta u prvoj polovini XV veka, ako se zna da su baš u to vreme delovi severoistočne Bosne bili pod upravom poslednjih srpskih despota, te su postojale materijalne i duhovne pretpostavke za podizanje građevine ovog tipa, a na šta navode i izvesne paralele prostornih rešenja Manasije (1407–1418) u susednoj Srbiji i Papraće.

Sve ovo jasno ukazuje da je Manastir Papraća izgrađen na mestu starijeg crkvišta, nešto pre sredine XVI veka, što svedoče i rezultati skorašnje stilske analize fragmenata preostalog živopisa.

Već od druge polovine XVI veka sve su učestaliji pomeni Papraće u pisanim dokumentima. Tome je doprinela živa prepisivačka delatnost njenih monaha–kaluđera.

Poslednjih godina XVII veka, u vreme austro-turskog rata, manastir Papraća je vidno oštećen, a već spočetka XVIII veka u potpunosti zamire život u njemu. Međutim, ne zadugo. Godine 1861. crkva i pomoćna zdanja ponovo su obnovljeni.

U periodu od 1941. do 1945. godine, za vreme Drugog svetskog rata, manastirski kompleks, za razliku od većine hramova na ovom području, ostaje na sreću pošteđen.

Veze sa Rusijom

Od XVI pa do XVIII veka manastir Papraća održavao je u relativnom kontinuitetu intenzivne veze sa Rusijom, kako svedoči niz ostavština – poklona i prepiski – pohranjenih u manastirskoj riznici. Ostalo je pisano svedočanstvo o putu igumana Grigorija u Rusiju (1551), odakle donosi rukopisno jevanđelje, poklon izvesnog protoprezvitera Jakova.

Pokloni u knjigama, novcu i drugim dragocenostima, umnožavali su se, naročito posle 1551. godine.

Pored Rusije, postojale su veze i sa Poljskom, otkuda papraćki kaluđeri primaju na poklon psaltir za „pana Nikolu Srbina“, koji je 1561. godine prepisao dijak i slikar Mihailo Zboroževič Aleksandrovič i prosledio ga „do zemlje srpske, do manastira Blagovješćenija prečistoi, glagolemago Papratia“1.

U XVII veku Papraća je održavala intenzivne veze i sa Vlaškom.

Arhitektura i slikarstvo

Po prostornom rasporedu, crkva manastira Papraće pripada tipu trikonhosnih građevina atoskog porekla, gde se na osnovu pojedinih arhitektonskih rešenja, kao podsticaj pretpostavlja duhovna oaza Srba u srednjem veku – Hilandar. Sasvim je mogućno, osvrćući se na sličnosti ključnih arhitektonskih elemenata, da su ktitori crkvenog graditeljstva u Bosni uzor potražili u bližoj im Srbiji, u ovom slučaju – monumentalnim hramovima moravskog tipa.

Prostranom Blagoveštenjskom crkvom, tipa razvijenog upisanog krsta, sa trodelnom oltarskom apsidom na istočnoj strani, bočnim konhama, te pripratama na zapadnoj strani, dominira centralni prostor s kupolom, smeštenoj na stupcima kvadratnog preseka, međusobno povezanim polukružnim lukovima.

Oltarski prostor, okrenut ka istoku, čini središnja apsida, sa unutrašnje strane polukružno završena, te bočne prostorije – proskomidija i đakonikon, od naosa odvojene omanjim zidom. Po ugledu na razvijen tip trikonhosnih građevina završavaju se polukružnim apsidama.

Istočno i zapadno od kupole hram je zasvođen podužnim poluobličastim svodom. Konstrukcija kupole oslanja se na pandantife, kružnog tambura, kako iznutra tako i spolja, prosečenim sa osam prozora oko kojih osam slepih arkada podražavaju osmostrano konstruktivno rešenje. Bočne konhe, isto tako i glavna apsida, sa spoljne strane su sedmostrane, dok su manje apside đakonikona i proskomidije spolja trostrane.

Otvor iz naosa vodi u srazmerno kratku pravougaonu pripratu, koju prekriva podužno postavljen svod poluobličastog preseka, a pridržavaju ga polukružni prislonjeni lukovi s bočnih strana. Iz nje se ulazi u spoljnu pripratu, znatno većih dimenzija, takođe zasvođenu poluobličastim svodom. Međutim, svod se oslanja neposredno na bočne zidove građevina.

Na zapadnom zidu spoljne priprate sagrađen je poprilično impozantan pravougaoni portal sa usečenom lunetom u zidnu masu.

Cela crkva građena je od tesanog kamena i krečnog maltera, nedovoljno precizno, što ukazuje na namere graditelja da se fasade naknadno omalterišu.

Osim potkrovnih plitkoreljefnih niša na bočnim konhama i apsidama sa istočne strane crkve, završenih u obliku povrnutih islamskih lukova, te nešto bogatije opervaženih portala i prozora s trostepenim usečenim lunetama u meso zida, i u ovom slučaju oskudeva dekorativna plastika.

Godine 1967/1968. manastir je od strane grupe stručnjaka delimično arheološki istražen, pri čemu su otkriveni konzervisani ostaci fresko-slikarstva. Tom prilikom izvršene su izvesne intervencije na samoj građevini (sa fasada je uklonjen sloj maltera; friz islamskih lukova, smešten u potkrovnom delu bočnih konhi, te i u oltaru, zamenjen je lučno završenim frizom slepih niša, dok je uz zapadnu fasadu dograđen drveni trem).

Kako se pretpostavlja, nekada je unutrašnjost papraćke crkve bila oslikana prizorima po, u to vreme važećem ikonografskom kanonu. Danas, zidno slikarstvo Crkve Blagoveštenja možemo pratiti tek po ponekom blistavom fragmentu nepoznatog živopisca, datovanom u sredinu XVI veka.

Kroz minule vekove, zaklonjen od izvorišta u ovim krajevima večito surove stvarnosti, Papraća ostaje, uprkos novim nedaćama, očuvan u celini kao jedinstven manastirski kompleks, premda još nedovoljno istražen, stoga i sjajan izazov za istoriografe i istoričare umetnosti.

Kajmaković, Z. (1971): Zidno slikarstvo u Bosni i Hercegovini. Sarajevo.

Интересантан начин израза млађе популације о Папраћи!   Вриједи послушати! 

Сада мало озбиљније. Иако има неких историјских пропуста, што се датума тиче, ради се о одличном документарном филму са РТРС-а.

Да се надовежемо на руски текст који је објавио Мр. Мајевица о везама манастира Папраће са Русијом.

Постоянные отношения между Печской патриархией и Русью укрепляются со времени патриарха Паисия.[21] Укрепление этих связей и участившиеся просьбы о помощи у России явились следствием разочарования в помощи Запада. С начала правления Паисия количество поездок сербских монахов в Россию возрастает, где они собирают помощь, получают в дар богослужебные книги и вдохновляются широким славянским чувством. В богослужебный славянский язык начинают проникать русизмы, которые прокрадываются при переписывании с русских изводов. В 1617 году в монастыре Возуча в Боснии с русского извода была переписана «Лествица», принесенная игуменом монастыря Папрача Лонгином.[22] Под 1620 годом в монастыре Папрача упоминается русская Триодь[23] и русский Панегирик, из которого выписано «Слово» о Пресвятой Богородице.[24] Когда в 1620 году монах Даниил из Папрачи был в «царствующем великом граде Москве», то переписал Синаксарий , чтобы «отнести его в свою землю на удивление и похвалу людям нашей страны».[25] Монахи Папрачи имели «дарственную грамоту» и посещали Россию вплоть до конца 1696 года, а последняя их поездка датирована 22 ноября 1696 года.[26]

Boškov Mirjana - Monasi iz Papraće na posedima porodice Hane Despotovne u Litvi

Захваљујући Гљебу, дођошмо и до фотографије документа који игуман манастира Папраће пише Земаљској влади у Сарајеву:



Документ је један од многих изложених на изложби :

,,Митрополија зворничко-тузланска уочи и за вријеме Првог свјетског рата (1891-1918),,

Одржана 16.10.2014. у Двору Епархије зворничко-тузланске у Тузли

Мислим да је изложба још отворена, за оне који су у могућности да је посјете!

Citat :

Iz daleke Poljske javlja se 1551. i 1561. godine Mihailo Zborožević-Aleksandrović, potomak izbjeglica iz
oblasti Papraće. On će prepisati Jevandelje, sada u Bukureštu (Biblioteka Akademije, Ms. slav. 460) i Psaltir,
i oba poslati u manastir Papraću. Bio je to vješt i nadaren ka-ligraf i iluminator, koji je pisao i raskošno
ukrašavao svoje rukopise u duhu ruskomoldavskih skriptorija najvišeg kvaliteta.

Мистер, овај текст је за десетку!! Гдје га нађе! Свака част!

Плете се мрежа ! Текст је веома занимљив и мени са много нових података !

Свакако! још се спомиње црквиште у Автовцу и калуђери одатле, а Автовац нам је познат по оној чувеној некрополи стећака! Ни мало случајно.

Читам ,,О српском имену по западнијем крајевима нашега народа,, - Василије Ђерић - 1914.
па налетјех на неколико текстова:

Једном давно сам обећао Гљеб-у да ћу поставити писма руских владара српском манастиру Папраћи, па ево да испуним то у овој 2017. години

  12 писама руских владара српским манастирима on Scribd

Шта рећи, Мистер, него једно огромно хвала! Ово је нешто заиста изузетно и важно за нашу историју и за сам манастир Папраћу.

MANASTIR PAPRAĆA - MJESTO SPASA I UTJEHE


Iguman Nikolaj ističe da vjernici dolaze, između ostalog, sa raznim problemima i brigama, kao što je da ne mogu da nađu bračnog druga - da se ožene ili udaju, ali i sa nekim drugim životnim pitanjima




Piše: Milorad GUTALJ

ZVORNIK, 27. FEBRUARA 2020./SRNA/ - Manastir posvećen Blagovještenju Presvete Bogorodice, u narodu poznat kao manastir Papraća, duhovni je centar okupljanja vjernika zvorničkog, šekovačkog i šireg kraja, ali i sveto mjesto u kojem vjerujući narod traži spas i utjehu u iscjeljivanju od nevidljivih sila koje ga pritiskaju i sa kojima ne može sam da se izbori.

Manastir Papraća potreban je narodu, i to ne samo vjerujućem. Narod to osjeća u dubini svoje duše, nevidljivim božanskim vezama saživio se sa manastirskom postojbinom na ovom prostoru, živi sa njom, prati je i doživljava kao svjedoka svoje istorije i vremena, bez koga bi mu život bio nezamisliv, priča Srni starješina manastira Papraća, iguman Nikolaj Jović.

Iguman Nikolaj ističe da se, s Božijom milošću, u manastiru nalaze čestice moštiju Svete Petke Paraskeve, Svetog Nikolaja Žičkog, Svetog Save Osvećenog, kao i Svetog velikomučenika Fanorija, smještene u kivot.

"U kivotu se nalazi još sedam čestica moštiju raznih svetitelja. Kada ljudi dođu u manastir i u razgovoru iskažu svoje probleme, odvedem ih do kivota pred čestice moštiju i molim se za njih", rekao je Srni iguman Nikolaj.

On je naglasio da mu je najveća radost kada ti ljudi dođu nakon izvjesnog vremena i kažu: "Oče, pomogli ste nam". "Odgovorim im da nisam pomogao ja nego Bog i sveci kojima treba da se i dalje mole na svoju radost", navodi iguman Nikolaj i dodaje da je njegova dužnost da pročita molitvu, a sveci čine svoje - pomažu od Boga kroz Crkvu.

Iguman Nikolaj ističe da vjernici dolaze, između ostalog, sa raznim problemima i brigama, kao što je da ne mogu da nađu bračnog druga - da se ožene ili udaju, ali i sa nekim drugim životnim pitanjima.

On naglašava da je manastir Papraća potreban narodu, koji ga osjeća u dubini duše svoje i doživljava svojim.

"Hoću reći da srpski vjerujući narod ovdje, kao i u drugim mjestima, dolazi u crkvu na službu i liturgije, na razgovor, jer zna, kada ga neko zlo potjera, gdje treba da dođe, da svrati, da traži od Boga spas, pomoć i svaku vrstu zaštite koja mu je u datom trenutku potrebna", navodi iguman Nikolaj.

On dodaje da je ta potreba iskazana posebno kod ljudi koji doživljavaju krizu zdravlja ili nekih psihičkih stanja.

"Oni dođu, s Božijom promisli, u manastir da porazgovaraju, da im se pročitaju molitve za zdravlje, da se saslušaju, da im se daju upute za dalji život", navodi iguman Nikolaj i dodaje da ljudi žele da žive bogohrišćanskim životom, da se ispovijede.

Prema njegovim riječima, kada se ljudi ispovijede, kada iz srca izbace sve grijehe, a grijesi najčešće dovode do tog stanja, doživljavaju istinsko pokajanje i prosvjetljenje.

Govoreći o počecima nastanka manastira Papraća, iguman Nikolaj navodi da je kralj Dragutin Nemanjić, koji je vladao od 1284. do 1316. godine sjeveroistočnom Bosnom, odnosno i ovim dijelom, sagradio prvi dio crkve u Papraći, dok su njegovi sinovi Vladislav i Uroš dogradili malu pripratu uz očevu zadužbinu koja je izgledala kao jedna manastirska cjelina.

"Manastir Papraća, koji su krajem 17. vijeka za vrijeme Otomanske imperije srušili Turci, ostao je otkriven punih 200 godina i za to vrijeme su praktično uništene gotovo sve freske na zidovima, dok su neke odoljele zubu vremena, ali, nažalost, ne razaznaje se jasno šta se i ko na njima nalazi", priča iguman Nikolaj.

Prema njegovim riječima, kada su nakon 200 godina Srbi konačno dobili mogućnost da vaspostave manastir, da ga podignu i pokriju, onda su, prema poznatom srpskom inatu, uz zadužbinu kralja Dragutina i njegovih sinova, dogradili treću, još veću, pripratu, čime je crkva u Papraći pod jednim krovom postala najveća manastirska crkva tog vremena u BiH.

Iguman manastira Papraća smatra da bi nova istraživanja o postanku ovog manastira mogla otkriti nove istorijske detalje ovog manastirskog kompleksa koji datiraju iz petog ili šestog vijeka, a možda i četvrtog.

"Najnovijim georadarskim istraživanjem otkrivena je ispred ulaza u crkvu blago polukružna apsida dugačka sedam metara koja ukazuje da bi na tom mjestu mogli biti temelji prvobitne crkve", navodi iguman Nikolaj i dodaje da su takve apside građene u ranom četvrtom, petom ili šestom vijeku, dok se od sedmog vijeka građevinski radovi na izgradnji apside i crkve mijenjaju, što dovoljno govori u prilog nastanka te građevine.

Iguman Nikolaj ističe da se sa peciznošću ne može znati kada je sagrađena ta prva crkva, ali se pretpostavlja da kralj Dragutin, kada je došao na ove prostore i vidio staru građevinu koju je urušilo vrijeme, nije htio da je ruši i na njenim temeljima gradi novu crkvu, već je pomjerio nekoliko metara i sagradio, kako je već rečeno, prvu crkvenu pripratu.

"Za izvjesno vrijeme, kada istraživanja budu završena, znaće se tačno u kojem vremenu je nastala crkva prije gradnje manastira kralja Dragutina", kaže iguman Nikolaj.

On naglašava da je, u okviru tih istraživanja, ispod središnjeg dijela male priprate, koju su gradili sinovi kralja Dragutina, pronađena prostorija veličine dva sa tri metra, ali da još nije istraženo šta se sve nalazi u njoj.

"Ne znamo da li se u toj prostoriji nalaze mošti ili neke druge manastirske stvari, ali se očekuje da će, uz Božiju pomoć i blagoslov crkvenih velikodostojnika, prostor biti otvoren i istražen, nakon čega će se stvoriti otvorenija istorijska slika o postojanju manastira Papraća", kaže iguman Nikolaj.

Manastir Papraća sastoji se od manastirske crkve Blagoveštenja, zgrade starog konaka i zvonika, a pripada Eparhiji zvorničko-tuzlanskoj.

Kompleks se nalazi uz put Zvornik-Šekovići-Vlasenica, udaljen 16 kilometara od Šekovića, čijoj opštini teritorijalno i pripada.

Zbog svog istaknutog položaja, manastir Papraća, izgrađen u podnožju brda Borogovo, vidljiv je iz velike daljine.

Izgled, veličina i položaj ovog svetilišta, u čijoj blizini se nalazi izvor rijeke Spreče, kod vjernika i prolaznika izaziva poštovanje, radost i divljenje.