Скобаљића град на планини Кукавица

Скобаљића град на планини Кукавица
Не зна се ко је био српски властелин који је подигао овај град чија је улога била да чува приступе путевима преко планине Кукавице и са других страна према богатом Новом брду. Не може се рећи да је Никола Скобаљић био оснивач новог утврђеног града, али је вероватно да је он касније постао заповедник, који га је одржавао, дограђивао и организовао одбране. Овај велики јунак, о коме и данас постоји веома живо народно предање, много је ратовао са Турцима и никада није поражен. Легенда каже да ни рођен није као остали људи, већ га је родила девојка из села Вине, која га је зачела једући живу рибу, звану скобаљ. Зна се да су га Турци живог ухватили, да га је издала кума и да је уморен на најсвирепији начин. Народ се с тим никада није помирио. Према предању, када су га Турци опколили, његов коњ је узлетао према небу и однео народног јунака у легенду. Сећање на овог неустрашивог човека, чувају Скобаљића град, Скобаљића црква, Скобаљића кладенац, Скобаљића воденица, Виноград Скобаљића,... Иако у овим крајевима нема и није било потомака са презименом Скобаљић, а историчари верују да је пореклом Дубровчанин, Никола Скобаљић је остао Јунак са Кукавице, планине која је добила име по плачу мајки чији се синови нису вратили са Боја на Косову.

Легенда о Скобаљић Граду

На југу Србије, између Лесковца и Врања, угнездила се планина Кукавица. Обронци планине са севера се спуштају у Лесковачку, са југа у Врањску котлину. На западу је река Ветерница, а на истоку Јужна Морава са Грделичком клисуром. Највиши врх Кукавице је Влаина, висок 1442 метра, а други су Ваљовска чука (1207 м), Тумба (1192), Фурниште (1370 м) и Буковска чука (1386 м).

И ако се са сигурношћу не зна како је Кукавица добила име, према једној легенди, назив потиче из времена Турака и великог страдања српске војске у боју на Косову, после кога су српске мајке, удовице, сестре дуго кукале за погинулима.

Скобаљића град на планини Кукавица

Не зна се ко је био српски властелин који је подигао овај град чија је улога била да чува приступе путевима преко планине Кукавице и са других страна према богатом Новом брду. Не може се рећи да је Никола Скобаљић био оснивач новог утврђеног града, али је вероватно да је он касније постао заповедник, који га је одржавао, дограђивао и организовао одбране. Овај велики јунак, о коме и данас постоји веома живо народно предање, много је ратовао са Турцима и никада није поражен.

Легенда каже да ни рођен није као остали људи, већ га је родила девојка из села Вине, која га је зачела једући живу рибу, звану скобаљ. Зна се да су га Турци живог ухватили, да га је издала кума и да је уморен на најсвирепији начин. Народ се с тим никада није помирио. Према предању, када су га Турци опколили, његов коњ је узлетао према небу и однео народног јунака у легенду.

Сећање на овог неустрашивог човека, чувају Скобаљића град, Скобаљића црква, Скобаљића кладенац, Скобаљића воденица, Виноград Скобаљића,… Иако у овим крајевима нема и није било потомака са презименом Скобаљић, а историчари верују да је пореклом Дубровчанин, Никола Скобаљић је остао Јунак са Кукавице, планине која је добила име по плачу мајки чији се синови нису вратили са Боја на Косову.

Извор: Србијанац.рс

Никола Скобаљић (1430 — 16. новембар 1454) је био српски војвода из Дубочице (околина Лесковца) и последњи владар тог краја пред коначни пад под турску власт. Његова тврђава био је Зелен Град код Вучја.
Након освајања Цариграда, турски султан Мехмед II (1451 — 1481) одлучио је да освоји Деспотовину. За одбрану Деспотовине формиране су две војске: једна у Дубочици, којом је командовао Никола Скобаљић, а друга на Ситници. Деспот је саветовао да се војске евентуално предају, па када Угарска буде у стању да му помогне, доцније ће их ослободити; но то није прихваћено. Скобаљић се противно наређењима деспота Ђурђа Бранковића супроставио Турцима и 24. септембра 1454. године са војском из Дубочице до ногу је потукао турску војску код Бање на прилазима Новом Брду.
Кад је султан сазнао за пораз своје војске код Бање, одлучио је да лично поведе војску, да се обрачуна са Скобаљићем и да заузме Ново Брдо. Неколико месеци касније, повео је војску из Софије, и преко Радомира и Ћустендила и долином Јужне Мораве, стигао је у Дубочицу, коју је напао и почео да пљачка. У повлачењу према својој тврђави код Вучја, Скобаљић је пружио отпор, али је 16. новембра 1454. године, на реци Трепањи код Кислине, поражен и заробљен. Још истог дана, заједно са својим стрицем, набијен је на колац. Након овога, Турци су освојили Дубочицу и наставили пљачкање.
Остаци Скобаљићевог града налазе са на северним обронцима планине Кукавице код Вучја јужно од Лесковца. Скобаљић је остао као легендарна личност и у народним предањима.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%A1%D0%BA%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%99%D0%B8%D1%9B

Prema izvorima, vojvoda Nikola Skobaljic i njegov stric su prvi Srbi koji su doziveli smrt nabijanjem na kolac!

...Jednu od tih vojski vodio je Nikola Skobaljić i imao je dosta uspeha pa je ostvario i nekoliko pobeda. To ga je ohrabrilo pa se upustio i u jednu zamašniju bitku kod planine Trepalje (kod Novog Brda). Ovu bitku je izgubio i bio zarobljen, a onda sa stricem nabijen na kolac. Koliko je do danas poznato to su prvi Srbi koje su Turci nabili na kolac. O svemu tome Konstantin iz Ostrovice veoma detaljno priča: "Tada oni koji su bili na Sitnici junački udariše na njegovu vojsku i potukoše je i pobiše mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode. Posle toga sam car, došavši sa čitavom svojom silom, porazi ih kraj jedne planine koju nazivaju Trepanja. Pričali su Turci da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile, govoreći da bi car bio do nogu potučen da se bili svi zajedno sastali. A ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem na kolac nabijen".

Zeljko Fajfric - Sveta loza Brankovica