Манастир Милешева

У непосредној близини Пријепоља, на реци Милешевки, налази се један од најпознатијих српских средњевековних манастира и најзначајнији манастир у долини Лима – Милешева. Подигао је као своју задужбину, краљ Стефан Владислав у првој половини 13. века и у њој је сахрањен.

Милешевска црква Светог Вазнесења Господњег зидана је (1218. и 1219. а живописана 1222. до 1228. године) по угледу на раније владарске задужбине, Студеницу и Жичу, у рашком стилу. Тај стил карактерише романски начин зидања, уобичајен у тадашњем српском приморју, прилагођен потребама Православне цркве. Сасвим је једноставна, зидана сигом, а затим омалтерисана. Грађевина је једнобродна, са две ниске певнице, широком централном и двема бочним апсидама. Првобитно је имала једну куполу, а доцније је, приликом рестаурација у XVII или XIX веку, добила још једну. Карактеристична је основа цркве: грађевина се шири од запада (улаза) према истоку. Црква је, у односу на друге грађевине рашког стила, доста висока.
У Манастиру Милешева је 1377. године, над гробом Светог Саве, крунисан босански Краљ Твртко. Године 1466. је великодостојник Стјепан Вукчић Косача Тртку преузео титулу Херцога Светог Саве, чиме је ово подручје проглашено Херцеговином - „земљом херцога". У 15. веку је Манастир Милешева био седиште босанског православног владике. Будући Велики Везир Отоманског Царства, Медмед Паша Соколовић је овде учио, пре него је из своје породице одведен у турску службу. Његов брат, Макарије Соколовић, који је 1577. године постао српски патријарх је такође овде учио. У 16. веку је у Манастиру Милешева радила штампарија, чије су литургијске књиге биле распрострањење српским земљама. Следећег века је Манастир Милешева доживео своју највећу несрећу, када су 1594. године из њега однете свете мошти Светог Саве у Београд и спаљене на Врачару, због одмазде према српским устаницима. 1688. године је нова несрећа погодила Манастир Милешеву, када је спаљен и тешко оштећен. Прву обнову је Манастир Милешева доживео у време када је Макарије Соколовиц био српски патријарх. Током 19. века је Манастир Милешева био напуштен, да би га становници Пријепоља обновили тек 1863. године, од када има данашњи изглед.

Данас се може рећи да основну вредност Милешеве представљају њене делимично очуване фреске. Сасвим је вероватно да су све фреске у главном делу милешевске цркве, у олтару, наосу и старој припрати, рађене у једно доба, највећим делом на жуто-позлаћеној, а мањим делом на плавој позадини. Жута и златна позадина била је исцртана ситним квадратићима који су имитирали коцкице мозаика. Фреске Манастира Милешеве представљају највиши домет европског сликарства 13. века. Милешевски сликари имају слободан, широк потез, развијено осећање за боју, умешни су у компоновању. Могла би се констатовати да милешевске фреске живе свака за себе, да не представљају једну строго замишљену целину зидова, који делују као једно, огромно остварење.

Милешева је најпознатија по свом фреско сликарству, а пре свих фресци Бели анђео која је у склопу целине "Мироноснице на Христовом гробу". На слици је заправо приказан арханђел Гаврило који седи на камену и мироносницама руком показује Христов празан гроб. Фреска се налази на јужном зиду . У 16. веку преко ње била је насликана друга фреска, па је Бели анђео био сакривен све до 20. века када је црква рестаурирана и горња слика уклоњена. Милешевско сликарство има још једну добро познату вредност: владалачке портрете. То су сачувана половина фигуре Стефана Немање, Свети Сава, Стефан Првовенчани, краљ Радослав и двапут сликани краљ Владислав. Ти портрети су родоначелници (јер су најранији сачувани) једног дугачког низа владарских и племићких портрета расутих по свим старим српским црквама. Рађени још за живота Радослава и Владислава, вероватно и за живота Светог Саве, а чак можда и у то време кад је и Стефан Првовенчани био жив (отуд могућност да су милешевске фреске рађене пре 1228, године смрти Првовенчаног), милешевски портрети због своје документарности премашују значај обичних лепих слика. Њихова ружичасто обојена лица, прецизно исцртане очи, нос, уста, руменило јагодица, боре на челу и слепоочницама старијих (Св. Сава, Првовенчани), сведочанства су једног финог, посматрачког дара сликара који врло објективно и искрено бележи оно што види.

Затварајући кањон реке Милешевке, на високој стени на око 2 км од Манастира Милешева, стоји средњовековно утврђење Милешевац, познат и по имену Хисарџик. Овде је било седиште региона Црна Стена, али је много значајнија његова улога одбране Манастира Милешева, као и важног средњовековног пута који је повезивао Пријепоље са Скопљем. Он је неправилне основе, подељен на горњи и доњи део. Три куле и јаки зидови још увек надвисују крај, док је остатак утврђења Милешевац у рушевинама и само делимично очуван. Добро очувано природно окружење придодаје сјај и лепоту манастиру Милешеви. Најближом околином манастира Милешеве доминира кањон реке Милешевке, као и средњовековне испоснице, високо изнад реке. Целокупно подручје манастира Милешева је заштићено као природни, културни и историјски комплекс.

Преузето са: http://www.anterija.rs/index.php/putna-beleznica/biseri-srbije/98-manastir-mileseva

ЗЛАТНИК КРАЉА СТЕФАНА ТВРТКА I КОТРОМАНИЋА



Краљ Твртко I Котроманић, након свога крунисања за краља Срба, своје краљевање обиљежио је и ковањем златног новца, а за сада је то једини познати златни новац српског средњег вијека. Твртков златник пронађен је у тврђави Милешевац, изнад манастира Милешева. Златник су 1935. године, случајно пронашли сељаци из села Хисарџика недалеко од Пријепоља: Абиб Хоџић, Смајо Баринац и Рустем Ризвановић. Златник је пронађен поптуно нов, као да је тек из ковнице изашао, што значи да је вјероватно кован на том мјесту, и такође, да је кован у част Твртковог крунисања круном Немањића.

Пречник златника је 30 мм, дебљина 1 мм, тежина 14.05 гр, финоћа злата 0.980. Златник изгледа овако: на аверсу у средини налази се пропет лаво кренут на десно, око њега натпис „MONETA AUREA REGIS STEPHANI“ односно у преводу „Златни новац краља Стефана“. На реверсу у средини налази се грб Котроманића који су узели након Твртковог крунисања за краља, а изгледа овако: при дну нагнут надесно налази се штит, подељен попречним хоризонталним линијама на два дијела. У сваком дијелу налазе се по три крина (љиљана), у доњем дијелу у једној линији, а у горњем дијелу у виду троугла. Над штитом је шљем са плаштом, који пада задњом страном шљема. Над шљемом је постављена круна од три крина, а изнад круне челенка. Око овога грба иде натпис „GLORIA TIBI DEUS SPES NOSTRA“ или у преводу „Слава теби Боже надо наша“.

Приказ пропетог лава на аверсу златника могуће да има везе са Неманићима, које су Котроманићи наљедили. Наиме, посљедни Неманић на српском трону, цар Стефан Урош V Немањић (Урош Нејаки), служио се печатом на којем је био лав. У латинским описима тога печата говори се о „littera domini imperatoris cum bulla leonis“. Нажалост, данас се не зна какав је то печат био и да ли лав можда претставља грб Немањића. Јиричек је био мишљења да се ради о античкој геми, којом се цар Урош служио као печатом на својим писмима. Употребом геме са лавом временом је могло створити увјерење да тај лав има везе са Немањићима, па га је Твртко могао преузети са преузимањем њиховог права на српски престо.

Занимљива је чињеница, да у нашим грбовима насталим од краја XVI вијека, грб Котроманића се приказује као штит на ком се налази пропет лав окренут у десно. Такав примјер имамо у сложеном грбу српских царева, Душана и Уроша, и у грбовницима код Орбинија. У грбовницима има додуше много грбова који су плод маште, али и таквих који почивају на реалној историјској подлози. На осново Твртковог златника, видимо да је пропети лав употребљиван у држави Котроманића као хералдички знак и то од времена краља Стефана Твртка I Котроманића.


ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/zlatnik-kralja-stefana-tvrtka-i-kotromanica/o37

1667. Јакота Палмотић, дубровачки поклисар, у своме дјелу ,,Дубровник поновљен,, описао је свој пут у Константинопољ, а у неколико пјевања помену и манастир Милешеву :

..............................
K Boljenićih hode otole
Kroz planinu Kovačevu,
Vite jele gdje se ohole
I 1a desnu i na lievu.
Pljevlje, Zviezdo, i Lim rieku,
I Priepolje još progjoše,
I uz dolinu strmu njeku'
U Milošev grad pogjoše.
Nu na putu svratiše se
S prva u Raškieh kalugjera,
Gdje ograde nahode se
Od staroga manastiera.
Liepa crkva sagragjena
Divlje mjesto sobom resi,
Ka je imenom posvećena
Zgar kraljici od nebesi.
Otar visok nju odjeva
Gdje Isukrst propet staše,
Oko koga majka djeva
S veće slika zlatnieh sjaše.
Nahode se tu telesa
S strane u skrinji Save sveta,
A i grobnice pune uresa
Bana od starieh jošte ljeta.
I kraljevi vriedni i znani,
Ki u Bosni kraljevahu,
Od starine ukopani
U crkvi se toj vigjahu;
Koja bješe puna dika
Sred uresa izabrana
Svetiem slikam svakolika
Po sviem mirim' ispisana.
Tu iguman starac srete,
S mnogo otaca poklisare,
Za kazat im stvari svete,
I nebeske mile dare.
Ki ih s načinom umiljeniem
S konja oholieh svi primaju,
I s dvorenjem poniženiem
Crkvu prid njim' otvoraju.

PJEVANJE IX.

U ku netom uljezoše
Pjet iz glasa "staše ugodna,
Da ih Gospod zgar pomože
I Djevica Bogorodna;
I da česti sred velike
Od istoka do zapada
Svietlo ime siva u vike
Dubrovnika slavna grada;
Ter da u njemu vazda bude
Mir i pokoj pričestiti,
Iza trešnje da se hude
Većma bude uzvisiti.
Za oviem molbam sve što 'e draže
U krstjanskoj staroj vjeri
Poklisarim ukazaše
Ti planinski kalugjeri.
Pak bivši im u višnjega
Zdravlje i dobar put prosili,
I vrta ih iz svojega
Liepiem voćem počastili ;
Do konja ih dopratiše
S milom družbom svake cjene,
Darovani gdje tu biše................

(Праштајте због латинице !)

Са: https://www.facebook.com/mramorjemajevica/