Злочини нечовјека Насера Орића

СВЈЕДОЧЕЊЕ САМИРА АВДИЋА ИЗ БРАТУНЦА, БИВШЕГ ПРИПАДНИКА ЈЕДИНИЦЕ МУСЛИМАНСКЕ ВОЈСКЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ КОЈОМ ЈЕ КОМАНДОВАО НАСЕР ОРИЋ

Citat :

Орић ножем распорио двије трудне Српкиње и извадио им дијете
Насер јој је забо нож у стомак и то отприлике на мјесту гдје је желудац, а затим је нож свукао низ стомак, до ногу, усљед чега је из ње испала утроба, заједно са дијететом – записао је Авдић

Хашки истражитељ Zbignjev Wojdylа затражио од Авдића да ћути о овим и другим злочинима које су починили Орић и муслимани из Сребренице



Пише: Душан Марић

У нападу на Лозничку ријеку у љето 1992. године Насер Орић је једну заробљену Српкињу која је била у поодмаклој трудноћи распорио ножем и живој јој извадио дијете из стомака, на исти начин усмртио је и заробљену Српкињу из Кравице, а једној Српкињи заробљеној у Факовићима је прије убиства ножем одсјекао прст, како би са њега могао да узме златан прстен, тврди Самир Авдић из Глогове код Братунца, који је од 1992. до 1995. године био припадник муслиманске војне јединице која се налазила под Орићевом командом.

Citat :

У посједу аутора овог текста налази се више од 130 страна изјаве у којој овај Орићев војник, притиснут грижњом савјести, детаљно описује овај и бројне друге злочине које су муслимани од 1992. до 1995. године починили над Србима у Подрињу. Сто двије стране свједок Орићевих злочина исписао је својом руком, читким штампаним словима, латиницом, док је преосталих тридесет страна откуцано писаћом машином, с тим што се на свакој страници налази Авдићев потпис.

– Насер је у Лозничкој ријеци једној заробљеној Српкињи-трудници, јер је имала велики стомак и видјело се да је трудна, кад је видио да је на једној руци изнад шаке на подлактици имала плетену златну наруквицу која је ширине веће од сата, наредио да му то скине. Кад је она почела да скида то је услед њеног страха теже ишло. Насер није могао да чека, па је ножем почео да јој сијече руку у предјелу подлактице, у ком моменту жена почиње да јауче и пада на земљу, а истовремено се откопчава и наруквица, коју он узима – пише Самир Авдић, од оца Абиба и мајке Абиде, ожењен, отац двоје дјеце.

Када јој је злочинац засјекао руку, жена је почела да јауче и срушила се на земљу. Приликом пада, наруквица, коју је она већ била почела да скида, спала је са руке и Орић је исту узео и ставио у џеп.

– На том истом мјесту, Насер јој је забо нож у стомак и то отприлике на мјесту гдје је желудац, а затим је нож свукао низ стомак у предјелу ногу, расјекавши је цијелу, усљед чега је из ње испало све, па и кеса, тако бих је ја назвао, у којој се дијете налазило у утроби мајке и жена је јаукала и помињала имена неких лица српске националности – наставља Авдић.

Свједок наводи да је распорена жена остављена да издахне, „а да нико није у њу пуцао да би јој тако бар прекратио муке“. Он закључује да су се убица и жртва познавали, јер је Орић, прије него што је починио злочин, разговарао са женом и, између осталог, питао је „гдје ти је човјек, што ми није донио паре“.



Авдић тврди да је командант Сребренице починио још таквих злочина. Наводи случај приликом муслиманског напада на Кравицу и околна села 7. јануара 1993. године, у којем су он и његови саборци, под Орићевом командом, убили 44 лица српске националности, попалили неколико стотина кућа, а сву стоку и живину из тих села отјерали у Сребреницу.

– Та жена је такође била заробљена, а убио је лично Насер наочиглед свих нас. Исто је била у другом стању – трудна, са великим стомаком и убио је на исти начин као и ову што сам претходно описао, тако што јој је нож забо на врх стомака и расјекао стомак по средини до краја, којом приликом је такође из ње изашла сва изнутрица и плод са дјететом, што сам видио својим очима. Такође и та жена остала је таква расјечена са испалим дјететом и унутрашњим органима, а нико је није тукао, нити убио метком, већ је умрла. Он је њу убио на уласку у Кравице у мјесту Кајићи, који такође припадају Кравици, а заробљена је у тим Кајићима, али ја све то зовем Кравица – сјећа се овај војник Насера Орића из оближњег Братунца, који је у његову јединицу ступио 1992. године, у својој 25. години.



У нападу на село Вољавицу Орићева јединица заробила је „десетак дјевојака, старости до 25 година“, које су прво цијелу ноћ силоване, а затим убијене.

– Девојке су одведене у кућу у којој је прије рата била кафана, коју је држао човјек по имену Самир. У истој су преноћиле и у истој су их силовали, водећи с њима љубав против њихове воље, командири који су учествовали у нападу на Вољавицу, а то су Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Смајо Манџић, Ејуб Голић из Глогове, који је погинуо, Ибро Дудић, звани Дуда. Нисам био непосредни очевидац силовања и убијања, али након убијања улазио сам у ту кућу гдје сам их видио мртве, тијела побијених налазила су се на спрату те кафане у три собе. А о силовању су причали сами – свједочи Авдић.

Он описује и напад 1.000 муслимана из Сребренице на Факовиће, 1.октобра 1991. године, у којем је убијено 19 српских цивила, а Несер Орић се поново са ножем иживљавао над заробљеним Српкињама.

– У том нападу на Факовиће заробљена је једна Српкиња и Насер јој је одсјекао прст на којем се налазио златни прстен. Прво је Насер рекао да она скине прстен и да му да, па је жена покушала да скине прстен, али није могла, па је тада Насер у присуству многих нас, па и мене, ножем јој одсјекао тај прст. То се дешавало на путу асфалтном који пролази кроз Факовиће. Послије тог чина она је убијена на мјесту удаљеном 20 метара, од мјеста гдје јој је одсјечен прст. Насер је двојици војника наредио да је одведу и убију. Знам да се један од тих који је убио звао Сточевић Мустафа из села Подчауш, општина Братунац. (Сточевић је био лични Орићев пратилац, који је водио евиденцију о убијеним жртвама – примедба Д.М.)

Авдић описује и напад на Залазје, на Петровдан, 12. јула 1992. године, када је заробљено осморо Срба. Зулфо Турсуновић је заклао шест мушкараца и једну жену, а Несер Орић судију Илића. – Насер му је прво ножем извадио оба ока, при чему тај човјек ни гласа није пустио. Онда су двојица човјека оборила, а Насер му је сјео на прса и заклао га – пише у свједочењу.

Свједок је био присутан када је приликом једног од напада на Лозничку ријеку Орић наредио да се запале двије куће у којима су се налазили живи људи, у једној „четворо дјеце и старија баба“, у другој „два стара човјека и једна жена непокретна“, што је и учињено.

Он у свом рукопису наводи да је Орић у нападу има Језеро и Краљиводе у јануару 1993. године, на локацији Пањеви, двојицу заробљеника испипитовао на сљедећи начин: – Они су морали да стоје са рукама на потиљку. Он их је прво тукао ногама. Затим је једном од њих ножем одсјекао неколико прстију и на крају га заклао. Овог другог је прво, док га је испитивао, више пута по разним дијеловима тијела убадао ножем, а онда је и њега преклао.

Citat :

Своју крвничку нарав Орић је показао и 7. јануара 1993. године, када је у нападу муслимана из Сребренице спаљена Кравица и околни засеоци. – Знам лично да су Орић и један по надимку Кезо из Глогове, тај је био замјеник Ејуба Голића, сада живи у Тузли, тада заклали пет заробљених Срба. Од одсјечених глава су направили два гола, а онда су петом главом играли фудбал. Била је маса наших војника који су то видјели.

Авдић тврди да су Орић, Зулфо Турсуновић и остали команданти муслиманске војске у Сребреници, али и команданти полиције и политичке вође, ликвидирали су најмање 800, а вјероватно и свих 1.200 муслимана из тог и околних мјеста, прије јула 1995. године и заузимања сребреничке енклаве од ВРС.

Убијани су сви који су сметали, од оних који су угрожавали њихове послове, преко незгодних свједока злочина над српским и муслиманским становништвом, до оних који су се усудили да проговоре против њиховог терора. Након ових убистава својих сународника, Орић би у радио програму давао изјаве да су његове жртве страдале у српским засједама и нападима.

Citat :

– У априлу 1995. године од Алије Изетбеговића из Сарајева дошла је наредба да се неки посао одради како би дошао НАТО и тај посао је уствари био што је Насер Орић дао наредбу Муји Манџићу, који је сада капетан и живи у Санском Мосту, а који је брат Смаје Манџића, да минобацачем 120 милиметара гађа игралиште средњошколског центра у Сребреници у моменту када су дјеца одржавала турнир у фудбалу. Мујо је ту наредбу извршио и гранате су убиле око 80 дјеце, а било је и доста рањених. Послије тога су оптужени Срби да су они бацили гранате, јер су српски положаји били одмах изнад положаја на којима се налазио Мујо – записао је Авдић.

Самир каже да је о овим и другим злочинима Несера Орића и других кољача српског цивилног становништва писао и Хашком трибуналу, тражећи да разговара са неким од њихових тужилаца. Из трибунала су му послали истражитеља Zbignjeva Wojdylu, по националности Пољака.
– Том приликом сам му четири сата причао о овим догађајима. Он је мене само слушао, ништа није писао. А затим је рекао да је треба да ћутим о злочинима које су над Србима починили Насер Орић, Зулфо Турсуновић и други, да то ником не причам, већ да му кажем ако имам нешто да је неки Србин починио неки злочин према муслиманима – тврди у својој писаној изјави, коју он назива „књигом“, саборац Насера Орића.



Преузето са: http://facebookreporter.org/2015/07/04/%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%BD%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BC-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BE-%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D1%80%D1%83%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D0%BA/