Црква деспота Стефана у Горовичу

Чудесна је лепота древне цркве деспота Стефана Лазаревића, посвећена Преображењу Христовом. Божанствена, иако је запуштена и заборављена.

На довратницима, у камену, уклесани су, давно, неописиви призори ратника у борби. Симболи и печати државе Немањића. Разни записи… Све је то повезано полукружним сводом у којi је уклесана винова лоза. Лоза трајања.

Дубоко у храму, олтар у камену. Неколико недогорелих свећа, три иконе, вино, нечији бели крст, клупе и столице које су, ваљда, ових празничних дана Сретења оставили они који препознају значај поруке: народ који не памти своју историју осуђен је да је понови.

Горович, село надомак Тополе, а као да је накрај света. Овде, у овом селу, налази се тај древни храм чији је ктитор деспот Стефан Лазаревић. Храм је запуштен, и закоровљен. Моћ времена које га неумитно круни и небрига људи да га обнове као да су се сагласили да га и потпуно униште. Али, зидови одолевају. Пукотине на њима сакрива упорни бршљан и друго растиње ижџигљало из темеља. Само небо, уместо крова, наткриљује ово прелепо место, руком старих мајстора улепшано.

Ово није само прича о овом божанственом месту. Ово је прича и о нама, нашем забораву.

На срећу, има и оних који су незаборавом, опоменули јавност каква је вредност овог вишезначног споменика српске историје.



Млади Игор Петровић, сарадник Културног центра у Тополи, задужбини деспота Стефана Лазаревића у Горовичу ових дана је посветио својеврсну монографију. Не само задужбини, већ и маленом селу у коме се светиња, покривена једино небом, извија упркос упорном невремену и људском немару.

Управо ова монографија, коју је Петровић насловио „Црква деспота Стефана у Горовичу, кроз народне легенде, приче и предања“, нама је била путоказ да, захваљујући овом младом човеку, вратимо сећање на време славне, слободарске српске историје.

– Ова црква, задужбина деспота Стефана значајна је и по томе што се, према записима, овде венчао и Карађорђе са Јеленом Јовановић из Маслошева, ћерком оберкнеза Николе Јовановића – прича нам Петровић. – Свадба је била 1781. године. Карађорђе је тада имао 19 година.



Мештани верују да се овде Карађорђе и крстио и са устаницима причестио, непосредно пред прву српску буну. Знају, кажу нам, и чија је ово задужбина, али се не усуђују да са сигурношћу одговоре зашто је препуштена несрећним временима да још чами и пропада.

– Јесте срамота што није обновљена, али ми, у Горовичу, нисмо могли сами да је обновимо – кажу нам. – Али, ако неко сутра каже, мада смо ми прилично сиромашно село, не би било онога ко не би дао прилог да се цркви врати изглед достојан њеног ктитора, и успомене на вожда.

Игор Петровић, међутим, прича нам, а то је забележио у књизи о цркви у Горовичу, да су још 1905. године овдашњи мештани, као и мештани околних села покушали да обнове храм, али су их потоњи ратови у томе омели. После Првог рата, 1924. године, обнову је покренуо прота Алекса Петровић. Писао је Управи двора Карађорђевића да „барем дају толико да се црква огради“. Осам година касније, отворен је и рачун, а штедна књижица – за реконструкцију – поверена је архитекти Миомиру Каруновићу. Атентат на краља Александра, 1934. зауставио је планирани посао. И, црква је остала у рушевинама.

– После Другог рата, али тек 1970. године, поново је из Тополе покренуто питање обнове цркве деспота Стефана – наводи Игор Петровић. – Годину касније, обављени су конзерваторски радови, па 1973… поново се нешто урадило… И тако све до 1992. године. А, наредне радови су потпуно стали. У међувремену мештани су сахрањивали своје умрле, подизали им ту споменике, што и данас чине. Настало је ново гробље у Горовичу, а црква је пропадала.



Последњи апел за обнову упућен је новим демократским властима, Министарству вера и Министарству културе Србије 2006. године упућен је и апел, и молба… Али, ништа се после тога променило није.

– Оба министарства су се сагласила да се уради програм санације и отпочне реконструкција – каже нам Петровић.

И, ту је све стало. А црква пропада.

САН ПРЕ НИКОПОЉСКЕ БИТКЕ

Црква у Горовичу, задужбина деспота Стефана, једна је од најстаријих у Шумадији и једна од највећих из тог доба – упућује Игор Петровић. – Предање каже да је деспот 1396. године пред Никопољску битку ту заноћио са војском. Уснио је, бар тако каже предање, сан у којем је бацио копље преко главе. Обећао је да ће, ако преживи, на месту где се копље заболо да подигне цркву покајницу, у знак захвалности и кајања. Тако је и било. Црква кроз историју није рушена, па су градитељски радови оригинални. У 18. веку неколико пута је обнављана, а коначно је напуштена 1860. године.



ОБНОВА

Цркву јединствене орнаментике и клесарских радова, за коју се верује да потиче из доба цара Душана, Завод за заштиту споменика прогласио ју је за културно добро. И, то је једино што је урађено за последњи век и по! Потпуна обнова и реконструкција, коштала би, како процењују стручњаци, више од милион евра. Али новцем се никако не може платити оно што губи историја. И не само историја, већ и ововремене, и будуће генерација.



Милена МАРКОВИЋ, Новости
Фото: Игор Маринковић

Да човек не поверује колики је немар ове наше напаћене Србије за овакве наше древне светиње. Какви су само габарити ове цркве и још усправно стоји. А погледајте украсе на довратку у улазу у храм. Мотиви су јако слични као на нашем мраморју. Нашем наравно.

Reč je o ostacima crkve posvećene Preobraženju Hristovom koja se nalazi na seoskom groblju. O njoj nema nikakvih značajnijih pomena u istorijskim izvorima, što u velikoj meri otežava datiranje. Po narodnom predanju, crkvu je podigao despot Stefan Lazarević uoči polaska na Nikopoljsku bitku 1396. godine. Sudeći po arhitektonskim odlikama i stilskim osobenostima, ona je svakako iz vremena o kome predanje govori, s kraja 14. iili početka 15. veka i pripada moravskoj graditeljskoj školi. Crkva je trikonhalne osnove sa velikom polukružnom apsidom na istočnom delu i manjim bočnim pevnicama na severnoj i istočnoj strani. Izduženog je oblika sa pridodatom pripratom iz 17. veka, a potom i prostranim egzonarteksom sagrađenim u 18. veku, sa karakterističnim portalom od nadgrobnika. Velikih je dimenzija 20x7 metara, sa visokim masivnim zidovima. Poluobličasti svod znatnog raspona očuvan je samo u oltarskom prostoru, iznad koga je deo dvovodnog krova pokrivenog limenom pokrivkom. Zidana je od lomljenog i pritesanog kamena, a unutrašnji zidovi su bili omalterisani i živopisani, ali je od tih živopisa ostao tek po koji fragment. Fasade su jednostavno obrađene, i izuzev krovnog venca i portala na njima nema dekorativne plastike. Kordonski venac je sastavljen od niza konzola i slepih arkada i prostire se celom dužinom severnog i južnog zida. Do 19. veka bila je u upotrebi, a imala je i svoj ikonostas, međutim, tada se u potpunosti urušila, a ikonostas je prenet u crkvu sela Saranova.


ulazna vrata unutrašnjost crkve

Stara crkva u Goroviču, utvrđena je za nepokretno kulturno dobro - spomenik kulture odlukom Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu br.91/1 od 19.03.1969.godine.

Лијепа црква, могу да замислим каква је била прије 600 година.

Прије 600 година и Срби су били људи, што би рекао наш покојни патријарх Павле. Какав нам је образ данас, тако нам и ова светиња изгледа.

Били су људи, а били су бољи јер су били херојске орјентације држали су до образа и части и били су спремни на жртву. Од Косова прије 627 година па до данас, у непрестаним ратовима гинули су најбољи. Некажем да ни сада нема добрих али их је далеко мање, а олоша и издајника је све више. Одавно се ствара негативна селекција и зато нам се овако нешто и догађа.

Вјеровали су, имали идеале и били свјесни да час смрти неће избјећи. Зато су остављали светиње у наслијеђе свом роду, жељу за слободом и чист образ. Данас вјерују само у новац. И крију га као гуја ноге. Спремни су да добровољно постану робови само да би имали што више новца и имања. Било је тога и у она времена. Многи су се потурчили да би сачували привилегије, али далеко не сви. Трпили су Срби патње вишевијековне, али свог се нису одрекли. Данас не трпимо ништа, а свега смо се одрекли. Ради новца. Ова стара црква се не обнавља само из једног разлога, а то је зато што они који требају и имају не дају. Лакше је пустити да такве светиње пропадају или их затрпати ради аутопута, или лакше је допустити Американцима да убију наше дипломате у Либији, него им платити откуп. Нема се пара, сахрана ће изаћи јефтинија, јер иду избори, па треба паре уложити за рекламе, плакате и билборде.