Letnji lov na Srbe u Hrvatskoj

Gost

С доласком летње туристичке сезоне учестају хапшења Срба којих углавном нема на листама осумњичених чије су објављивање још давно договориле владе две земље.

Летња сезона уобичајено доноси бербе и жетве, од разног воћа и житарица, до туристичке жетве, а јединствени феномен у томе је Хрватска којој доноси и својеврсну „жетву” Срба који завршавају иза браве због оптужби из минулог рата. Као по неком неписаном правилу, како крене главна туристичка сезона, тако у Хрватској учестају хапшења Срба. Од повратника из избеглиштва, до држављана Србије, бивших припадника ЈНА, којих углавном нема на листама осумњичених чије објављивање су још давно договориле и поносно пред усхићеним међународним факторима који прате развој послератне нормализације односа две земље договориле владе из Загреба и Београда.

Пре неколико дана на хрватском граничном прелазу са Србијом Бајаково ухапшен је тако официр некадашње ЈНА Чедомир Јовић из Београда (45). Осумњичен је да је по командној одговорности крив што као командант Војне полиције војске тадашње Републике Српске Крајине у Даљу 1991. године није спречио припаднике те полиције Новака Симића, Миодрага Кикановић и Радована Крстинића да убију цивила Антуна Кундића (45) из Ердута. Исти аршин уопште се не примењује на хрватски командни кадар из протеклог рата, па тако овде ником не пада на памет да, на пример, слично оптужи команданта Војне полиције Хрватске војске, иако се добро зна шта су његови потчињени радили у војном затвору Лора у Сплиту, а више их је осуђено и због убистава српских цивила по терену.

Gost

Скоро истовремено, државно тужилаштво је затражило кривичну истрагу против српског држављанина и такође бившег официра ЈНА потпуковника Ђуре Живановића који се терети да је одговоран за наводна мучења и убијања хрватских заробљеника и цивила смештених после пада Вуковара у центрима Бегејци и Стајићево, а посебно је индикативно хапшење и експресна осуда Саше Цветојевића у Загребу.

Млади Цветојевић је још на самом почетку рата с породицом избегао из Загреба и Хрватске и од 1992. године живи у Параћину. У Србији је одслужио и војску, а у Хрватској – у коју је већ долазио и раније, јер има двојно држављанство –ухапшен је и осуђен условном казном на осам месеци затвора зато што није служио у хрватској војсци. Да апсурд буде већи, Хрватска је у међувремену укинула обавезно служење војне обавезе и потпуно професионализовала војску, али је ипак кажњен српски младић који није испунио обавезу која више не постоји – уз то је избеглица и са двоструким држављанством, који је војску већ одслужио у другој држави у којој има и пребивалиште, с којом Хрватска признаје такав држављански статус.

Изречена пресуда показује да се овај несвакидашњи догађај није случајно десио, већ и оне најблагонаклоније упућује на закључак да се ради о већ провереном средству за плашење и навођење млађих српских избеглица да одустану од евентуалног наума да се врате у средину у којој су поникли и где су им корени. Једнако о томе говори и чињеница да се сваке године изигравају међудржавни договори о транспарентности листа Срба које тражи хрватско правосуђе због збивања у протеклом рату. Уопште није у питању неопходност да се утврди пуна истина о тим збивањима и да свако индивидуално одговара за оно за шта је заиста крив (наравно, на свим странама, а не селективно и по различитим аршинима), али је већ постало дегутантно и крајње неозбиљно сваке године изнова изигравати те међудржавне споразуме о транспарентности спискова осумњичених Срба од стране хрватског правосуђа. Зато бројеви тражених на тим листама који се повремено објављују немају никакву објективну вредност, осим тренутног политичког „завођења” јавности.

О етничком чишћењу Срба у Хрватској не воле ни да чују, а камоли да то признају и у складу с тим предузму одређене мере. Међутим, како другачије тумачити чињеницу да се већ годинама стално појављују нова имена ухапшених Срба којих није било на тим листама тражених, и то најчешће оних који су већ неколико пута без икаквих проблема боравили у Хрватској. Грешке у том погледу увек су могуће, али никако континуитет у понашању.

Number of posts : 4287 Peпyтaциja : 2 Registration date : 31.01.2008

Hrvati namjerno "grijese" da bi Srbima ulili strah u kosti, kako ih Krvacka nikad vise ne bi vidjela, jer inace bi "Oluja" gubila na smislu!

Gost

Stalno nesto muljaju, petljaju i uvek na svoju stetu
Godine 1993. preko državne televizije Hrvatske, novinarka Silvana Menđušić je izveštavala o Srbima koji grantiraju Šibenik. Međutim, to se ispostavilo kao lažna informacija, koja je drugi dan Srbima, bila ideja- povod da stvarno granatiraju taj grad. Tada je stradalo petoro civila. Mi smo pokrenuli kaznenu prijavu protiv te novinarke, zbog lažnog informisanja i obmanjivanja javnosti i zbog, na posredan način poticanja na granatiranje čime je potakla stradanje pet civila. Državni odvjetnik je na našu prijavu dao službeni odgovor u kome je doslovce priznao da je tačno da je informacija, koju je novinarka prenela bila lažna, to jest da je izvestila o lažnom granatiranje, ali da je hrvatska vojska, iz taktičkih razloga takva granatiranja radila širom Hrvatske, jer je to bilo u nacionalnom interesu i taktičkih razloga hrvatske vojske. Drugim rečima, hrvatska vojska bi iscenirala neko granatiranje to jest, postavila eksploziv i zvala TV da snimi lažni napad. Onda bi to prikazala kao granatiranje od strane Srba. Međutim, to su sve bile laži. UN su imali evidenciju kako se kreću koje vojne jedinice i gde su na terenu, kakvom tehnikom raspolažu i kakva im je mogućnost pucanja, odnosno sa koje udaljenosti mogu ispaliti granate.

Staršno je da šibenski županijski državni tužitelj, kome smo podneli prijavu, čak nije ni osporavao da se radilo o lažnom garanatiranju, već je doneo odluku da se protiv novinarke i drugih osoba koje su 6. februara 1993.godine, izravno ili neizravno sludelovale u lažnom granatiranju Šibenika ne pokrenut kazneni postupak. Dalje je naveo, da je ocenom svih važnih činjenica zaključeno da hrvatska vojska, postavljanjem i aktiviranjima eksplozivnih naprava od strane stručnih osoba, i na dovoljnoj udaljenosti od građana i stambenih objekata, uz odgovarajuću zaštitu samog mesta eksplozije, nije izazvala konkretnu opasnost za živote i imovinu ljudi.

Sama za sebe mogu da dodam, ovo je rađeno, kao bi svetu pokazali Hrvatsku kao žrtvu navodne agresije.

Naš stav je da se inače ne radi ni o kakvoj agresiji JNA ili Srbije nad Hrvatskom i Slovenijom, već da se radi o agresiji Slovenije i Hrvatske nad saveznim institucijama Jugoslavije, jer JNA je bila vojska priznate države a Zenge i Slovenački teritorijalci su bili paravojska bivših republika koje u to vrijeme nisu imale status međunarodno priznatih država. Prema međunarodnom pravu oružani napad na legalne institucije neke države smatra se terorističkim aktom i terorizmom. A Janšina paravojska, koju je prema nama dostupnim neslužbenim informacijama Kučan naoružavao još od 1989. uz pomoć Izraela, zauzimanjem granice savezne države – bi prema američkoj doktrini – bili teroristi.

Semina Lončar, predsednica Centra za razvoj demokratije iz Splita