Prva zena B. Tadica u Manastiru....

ИСКУШЕНИЦА ВЕСЕЛИНКА (ЗАСТАВНИКОВИЋ), далеко од очију јавности тражи свој духовни мир у манастирском мировању
ПРВА ЖЕНА БОРИСА ТАДИЋА
"Искушеница се осмехује и вели како очекује да
"после три године искушеништва замонашити". Говори својој
познаници да је задовољна и срећна што је живот посветила
Богу, да ниједног тренутка није зажалила што је дошла
у манастир, и то баш овај, древно српско духовно` средиште...
Млада жена у црној монашкој одори, ризи, забрађена марамом, на енглеском језику говори неколицини страних посетилаца о чувеним фрескама и иконама свог манастира, кад се групом која чека пред црквом пронесе шапат:
- Ово мора да је Веселинка, бивша жена Бориса Тадића!
Повијена старица, монахиња, онако у пролазу, потврдно климну главом и готово
прошапута:
- Да, то је то Веселинка - и продужи двориштем.Манастирски водич се, како затим присутм видесе, срдацно поздравила с неком зеном, коју очигледно од раније познаје, а гошћа, ословљавајући је речима "сестро Веселинка",
видно обрадована изненадним сусретом, уделила је искушеници комплимент - да много боље и млађе изгледа, да јој очи зраче
посебним духовним сјајем...
........

....

Искушеница се осмехује и вели како очекује да ће се "после три године искушеништва замонашити". Говори својој познаници да је задовољна и срећна што је живот посветила Богу, да ниједног тренутка није зажалила сшо је дошла у манастир, и то баш овај, древно српско духовно средиште.
Расте знатижеља присутних, који све ово виде и чују. Искушеница је одједном у жижи интересовања, али она, осим оног што јој је као водичу одређено, пред непознатима ништа више не проговара. Износи, потом сокове и, вероватно схвативши по радозналим погледима да је откривен њен пастирски идентитет, повлачи се у монашко тиховање .


Веселинка Заставниковић- прва, односно бивша жена
актуелног председника Србије Бориса Тадића, сада манастирска
искушеница, последнње две године тражи свој мир, у монашком
тиховању, с чврстом намером да се замонаши. Не жели да разговара
за медије, и моли да не наводимо име манастира.
- Где је Веселинка - упитала је игуманија, придруживши се монаху, који је за столом у порти говорио гостима о животиу у манастиру.

- Повукла се у своју келију- одговори једна од две девојке приносећи кафу.
Присутни приметише игуманијин изненађен израз лица, али она не рече ништа више.
.........

......
ВЕСЕЛИНКИН МАНАСТИР
Почетком XII века, Сава Немањић је наложио свом ученику и наследнику Арсенију Сремцу да из безбедносних разлога седиште Српске православне цркве из Жице пресели на сигурније место у старој Србији. Данас је то манастир у којем, међу двадесетак православних српских монахиња, искушсеничке дане проводи прва супруга председника Србије Бориса Тадића.
ИЗ БРАКА У ВЕРУ
Борис Тадић (46) се, како се може видети на Интернету, два пута женио. Први пут кад је имао 22 године, оженио се Веселинком Заставниковић, новинарком. Та веза, без деце, потрајала је 16 година. Супружници су у то доба имали дугу косу и по београдским подрумима учествовали у стварању опозиционог, отвореног универзитета на којем су се окупљали врхунски интелектуалци, професори које је комунистички режим избацио с факултета. На запрепашћење добро ситуираних Тадића, Борис је оженио Веселинку и из удобног стана преселио се у изнајмљену гарсоњеру. Годину дана пре завршсетка студија запослио се као колпортер, а Веселинка је правила и продавала крпене луткице како би преживели. Борисов и Веселинкин брак био је буран, препун опасности и адреналина. Због опозиционог политичког деловања, једном приликом су чак заједно завршили у затвору. Међутим, љјубав се временом гасила, супружници су схватали да имају све мање заједничких интересовања и на крају се, 1996. године, растали. После развода, Веселинка се посветила цркви и духовном животу. Радила је као новинарка у Министарству вера. У манастир је отисла новембра 2002.

Текст: Д. Петровић

Preuzeto sa http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/forumi/ShowMessage.asp?ID=322
СРЦЕПАРАЈУЋА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ЈЕФИМИЈЕ

Даме и господо,

У предвечерје врелог каснојулског дана на замолбу мог школског друга, био је толико побожан, смеран и духовно вазнесен да смо га још у богословским скамијама сви звали "поп Јова из Ниша", људине од које бејах и јесам толико различит по свему, поготово темпераменту, глагогољивости и неустрашивости, чији душевни мир, испосничка, готово светачка, физичка шпатност и топли, влажни и прожимајући поглед којем је немогуће рећи нешто што није истина су ме фрапирали још у јуношким данима, сада архимандрита у једном српском манастиру, да га посетим ми је деловало као нестварност. Поготово његове речи:

„Брате Крле, пратим твој бој са ДОС-манлијама и имам нешто да ти покажем како би им поглавицу раскринкао.”

Готово јецајући сам му узвратио:

„Не читај то, бре, саблазниће те моје псовке” насмејао се и узвратио:

„Онај ко осећа Господа у души ништа не може саблазнити, а понајмање речи брата његовог. Долази ! Средио сам код Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија да преко своје сестре Зорице Радовић утиче на Коштуницу да повуче потерницу коју су ДОС-манлије за тобом лани издале. Све је сређено.

Нисам имао куда, већ следећег дана сам се обрео у мени добропознатом српском манастиру чије зидине, гле чуда, су ми тог дана деловале некако топлије, лепше и достојанственије. Имах осећај да ме је чак и шкрипа огромних капијских врата топло поздрављала. Мада све беше на свом месту, исто као тако давно док сам још овде данима созерцавао, метанисао и Господа кроз сузе увек и увек, непрестано, свуда и свагда, молио да заштити моју многострадалну породици и мене од даљнег прогона побеснелих звери (Ам)броз комуњара ипак ми се причини да је тог поподнева све имало готово позлаћену боју, миомирис тамјана и анђеоско-мелодични пој богуугодности. Већ на први куцај резе на прегломазним дверима пред мојим очима се створила смерна подоба типучног српског старца који ми и не чекајући да изустим било што братски готово скочи у загрљај. Био сам помало збуњен, но видећи мени тако познат поглед „попа Јове из Ниша” смирио сам се колико год сам могао у том тренутку. Нисмо дуго ћаскали јер време за бденије се је незауставиво приближавало. Напустивши ме за неколико трептаја ока вратио се је водећи за руку видно погрбљену старицу. Мислим да сам први промумлао нешто неразговетно, ваљда „Помаже Бог !”, но нисам сигуран, а још мање да ми је старица на то узвратила. На моју испружену руку није се ни осврнула. Није ме чак ни једним погледом удостојила. Дрхтећи као јагње које воде на заклање села је, заправо шћућурила се ту на домак моје деснице. Срце ми је тутњило као бим-бо у Саборној Ср.Карловачкој цркви, месту где ми је чука увек некако чудно лупала у угођају који се само у православном храму може душом осетити. Тајац који је убијао својом неизвесношћу су прекунуле „Јовине” речи:

„Кћери, ово је брат Крстан човек о којем ти ономад причах.”

На те речи, Бог ми је сведок да су ми речи истините као анђеоски шапат, скочила је са свог седала, братски ме загрлила и кроз плач прозборила:

„Добро дошао, брате Крстане !”

Не знам да ли су те речи, а поготово неочекивана сцена, бар за јоту узнемириле „попа Јову”, на његовом лицу нема места за емоције и тешко је закључити његово расположење, но да мене јесу није потребно ни наглашавати.

Боже, наместо погрбљене старице пред мојим очима се створила, забатила како би рекао велики српски мислилац, непревазиђени Јустин Поповић, као цвет лепа жена у најлепшим годинама. Дуго сам је гледао, нетремице, изненађено и неверујуће, док је њен ужарени сестрински поглед миловао моју Христом препојену душу. Гледах је тако, гледах све док не запазих сваку пору на њеном испосничком лицу. То што видех пред собом ме дарну у дубину душе. Боре на њеном готово преподобно-светачком лицу су одавале њено „хожденије по муках”, лелујави клецаји физичко паћење, осцилација деснице на бројаници њену телесну обогаљеност, али очи. Е, тај поглед је скоро пркосно, онако жежећи, наговештавао да није сломљена јер је пронашла себе и Христа у себи. Њене речи:

„Брате Крстане, твоје речи су глас вопијућег у пустињи. ”

су ме скоро вређале јер то својим чињењем нимало не заслужих. Љутио сам се на самога себе што више не пазих на одмереност својих речи, но знајући да такви праведници никада и никога не вређају мислим да сам прозборио.

„Није то ништа. Оно најглавније, најјаче, а богме и најболније увек долази на крају !”

Сестрински ми се насмешила и прозборила:

„Сећаш ли се шта ти је ”Вера„ писала на сајту www.revijad.cg.yu/dan !?«

»Та ниси ваљда то ти ?” беху моје речи.

Кроз свест ми је као небеска муња пролетало много што-шта што написах на том сајту у време ДОС-манлијске „Сабље”, времена када богохули, злочинци, издајници и мафијаши хтеше да утамниче Истину, обрачунају зверски са својим политичким противницима и разоре СРПСТВО и Србију. Ћаскајући о тим оловним, срамним и болећим временима када, чак и у светој земљи Србији, би тешко бити Србин нисмо ни осетили да нас је мој „другар Јова” напусти и отишао на бденије. Насмејали смо се кад нам је црквено звоно својим јецајима ту истину потврдило. Мада о тој праведници, пре него што сам се тамо обрео негде то прочитах, зваћу је сестра ЈЕФИМИЈА јер је у међувремену завршила свој испоснички статус и сада је монахиња са тим именом, знах понешто, а нарочито истину да беше жена Бориса Тадића - Францетића, највећег издајника, србомрза и криминалца од кад је света и века, „председника” Србије. И ако дођох са једном једином намером да чујем исповест сестре Јефимије Бога молих, видећи је такву каква је, да никада не почне са том својом исповешћу. Знао сам да ће ме њене речи веома болети, али нисам могао ни наслутити да ће тај бол бити толико неподношљив, тако срцеразарајући, тако крвледећи. И сада кад размишљам о томе, као и увек када се тога сетим, а сећам се готово свакодневно сваке речи коју тада чух, осећам како ми жмарци заустављају срце, бол дах, а поток суза облива образе. Све док живим нећу моћи заборавити нити један једини трен који тада видех, чух и доживех. Не знам да ли је све то и сестра Јефимија тада осећала, Боже, да ли и она тада пожеле да ми никада ту своју болну причу, јадиковку младости своје, не исприча !? Залелујала је као осушени лист брезе на ветру, подоба јој се опет вратила у стање погрбљене старице, а речи су добиле призвук дечијег јецаја када је почела да говори о свом „животу” са „председником” Србије, изабраног гласовима несрба и непријатеља Срба и Србије. Није плакала, вероватно да јој је већ поодавно пресахло сузано врело, рука на бројаници јој се више није нимало трескала, није чак ни заридала, већ је смиреним, благим и милозвучним гласом како и доликује бедућој монахињи прозборила:

„Кад-год би се вратио са свакодневних теревенки са истомишљеницима, накљукан алкохолом и наркотицима до чепа, већ с врата би заурлао:

„Курво српска !” Ако бих му било шта узвратила, понекад само кад бих га случајно погледала, обрушио би се на мене као горопада, разјарена, побеснела и крволочна звер. Тукао би ме је све док се не бих онесвестила. Знала сам десетак дана лежати на постељи не могавши ни да ходам. Скоро сви удови су ми били ломљени од батина. Ако би ме неко посетио од мојих морала сам да лажем да сам пала по степеницама, да имам ишијас, или да сам веома јако прехлађена и да због тога не могу да устајем из кревета. За време посета моје родбине Пас (сасвим оправдано је тако назвала тог зликовца) би био веома добар домаћин. Трудио се да нико не примети да се ради о садисти, манијаку и злочинцу. Покушавала сам неколико пута да га напустим, бежала сам, али проналазио би ме и прети смрћу уколико било шта зуцнем. Због њега сам се и обрела овде где сам јер нисам имала више куда да побегнем. Ово је био једини начин да сачувам живу главу. Није ме толико болело његово зверско физичко насиље, свакодневно малтретирање, али болело ме је и боли што је увек, тај његов свакодневни монолог ме и дан-дани веома боли, узнемирава и излуђује, понављао би и понављао да псује моју мајку СРПСКУ, ДА СМО СВИ СРБИ ЦИГАНИ и ДА ЋЕ НАС ОН И ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ СА ЗАПАДА ИСТРЕБИТИ. Сазнала сам, то су радили у нашем стану, да припремају његову лажни биографију из које ће бити избрисано и фалсификовано да је унук усташе ЈУРЕ ФРАНЦЕТИЋ-а. Његов отац, мислим да и ти познајеш Лазића и Терзића јер и они су били богослови у твоје време, и тај двојац су написали оно што је сада објављено у листу „Глас јавност”.

Браћо Срби и сестре Српкиње, како да и камен не заплаче после ове исповести ? Колико је још сличних наших сестра као што је сестра Јефимија које трпе само због свог СРПСТВА у себи ? Учинимо бар нешто да се казне зликовци за своје чињење !

Ваш друг, пријатељ и брат,

Крстан Ђ. Ковјенић

Sve ovo je ipak jos sitnica i skoro nepotreban dokaz u odnosu na ove stvari koje doticni izrod cini u zadnje vrijeme i koje svako ko ima oci treba da vidi.

Znaci da njegov brak sa vukom jeremicem je divlji i nezakonit?!

lija ::

„

Ваш друг, пријатељ и брат,

Крстан Ђ. Ковјенић

daleko da podrzavam politiku Tadica, ali ovaj Krstan je budaletina neopevana.

Molim te da obrazlozis zasto tako mislis!
Ja u ovoj njegovoj prici ne vidim ni jedan razlog koji to potvrdjuje. U najmanju ruku nista bolje nisu ni ostale price iz medija na ovu temu. Mene konkretno Tadicev kao ni bilo ciji privatni zivot ne zanima, ali ako on nekom psuje srpsku majku to vec izlazi iz okvira privatnog.

lija ::

Molim te da obrazlozis zasto tako mislis!
Ja u ovoj njegovoj prici ne vidim ni jedan razlog koji to potvrdjuje.

zato sto sam imala kontakt sa 'profesorom', mogu reci godinama na jednom drugom forumu.

lik poznajem dobro a da ti objasnjavam zasto mislim tako kako mislim, previse uzima vremena a to je nevazna osoba za trositi vreme.

A, mene bas zanima zasto i bas zelim da cujem objasnjenje, barem kratko, jer takva izjava o nekom nije mala stvar koja bi se mogla prihvatiti zdravo za gotovo.

lija ::

A, mene bas zanima zasto i bas zelim da cujem objasnjenje, barem kratko, jer takva izjava o nekom nije mala stvar koja bi se mogla prihvatiti zdravo za gotovo.

ja ti mogu predloziti da moj komentar ostavis po strani i ne prihvatis.

ne ljuti se, zasita nemam nameru trositi vreme na tog lika. takodje, ako je komentar neprikladan, slobodno ga obrisite

no_name ::

lija ::

„

Ваш друг, пријатељ и брат,

Крстан Ђ. Ковјенић

daleko da podrzavam politiku Tadica, ali ovaj Krstan je budaletina neopevana.

Даме и господо,

Веомо ми је драго што ме издајници СРПСТВА, СВЕТОСАВЉА и СРБИЈЕ спомињу баш на сваком месту, јер да није било МУЈЕ ХРЊИЦЕ и МУСЕ КЕСЕЏИЈЕ не би било ни МАРКА КРАЉЕВИЋА. Управо захваљујући тим и таквим кукавицама, развратницима и издајницима, нарочито се то односи на геј-бригаде Бориса Тадића (код Српкиња и Срба ће остати по злу упмћен као БОБИ ТАЋИ ПЕДЕРОВИЋ), УДБ-ашке накараде које предводи полуписмени "књижевник", црнопотурица и пјандура ПЕТАР МИЛАТОВИЋ и ПЕДЕРО-ПАПИСТЕ који покушавају да упогане СПЦ којима је на челу богохул, аџуван и издајник РИСТО РАДОВИЋ сам постао за живота БЕСМРТНИК. Није нимало чудно да ме слуге сатанине због тога мрзе, јер ништа друго и не могу да чине. Веома поносан сам на то, јер да је другачије замислио бих се где грешим и због чега моје чињење нема ефекат који желим да постигнем. Било како било ова добродошлица ће ме додатно инспирисати да будем још бољи, храбрији и праведнији како би ме сотонина копилад што више мрзела.

Братски поздрав свим Српкињама и Србима, ма где били и, ма шта чинули !

Крстан Ђ. Ковјенић

Hvlaa Krstane !
Zapechatili su tadic i njemu slichni svoju sudbinu ! Buduca Srpska istorija ce ih pamtiti samo pu zlu !

KPCTAH ::

no_name ::

lija ::

„

Ваш друг, пријатељ и брат,

Крстан Ђ. Ковјенић

daleko da podrzavam politiku Tadica, ali ovaj Krstan je budaletina neopevana.

Даме и господо,

Било како било ова добродошлица ће ме додатно инспирисати да будем још бољи, храбрији и праведнији како би ме сотонина копилад што више мрзела.


Крстан Ђ. Ковјенић

krstane, ti nisi za mrzeti, ti si za zaliti.

За жаљење је сав српски род кад је дозволио да му се дешава ово што му се дешава и кад је дозволио да га предводе они који га продају и уништавају за лажна обећања и новац!
Онога ко је за жаљење не треба вријеђати и наносити му бол, него му треба помоћи!

Svi su nashi muchenici zaljeni !

Zena mu je u manastiru, hm. , to mi nesto lici na ove spanske sapunice.

Ali zalosno da jedan gej, tj. obicna pedercina bude precednik srpske drzave,mislim da vece sramote nema za normalnog srbina.
A uz to i narkoman,mason i da ne nabrajamo ostale epitete koje poseduje borica tadic.
A da li znate kako on i vuk to rade?
Pa u kerecem stilu -))))