Neven Milakovic

Помаже Бог браћо и сестре у Христу. Велику част да се нађем међу Вама приуштила ми је једна дивна Србкиња која се зове .......а , а којој се још једном извињавам због своје непажње ради које сам јој са толиким закашњењем одговорио на поруку коју ми је послала. Не могу вам описати радост коју ми је донијела порука ове племените и мудре Србкиње. Нема веће награде, нити сатисфакције за једног ствараоца од спознаје да његови сународници, уз то из најздравијег, највиталнијег и Вјером у Господа и Васкрсло Србство најбогатијег дијела Србског националног корпуса, читају и поштују његово дјело. Све награде, признања, лауреати...смијешни су и ништавни пред похвалом једног чистог, родољубивог Србског срца!
Надам се браћо да ћу бити достојан овог часног мјеста и дружења са Вама.
Ево једне пјесме коју шаљем (опростићете ми), прво нашој ......и , а онда свима Вама.

Радовање

Чему се радујете сужњи без невоље,
Срби са фалинком, душе оковане,
уз Немање, Саве, Милоше, Лазаре...
Србкиње ће одсад рађат` још и Радоване!

И кад су нас као јагњад безазлену клали,
и кад су нам со мећали на зјапеће ране,
и тад смо се као ђеца чедна радовали,
зато нам је мјесто мача Бог послао Радоване.

Нема више јама безданки,
све сте их главама Србским са Небом поравнали,
и док сте нас сатирали и затирали...
ми смо се радовали јер смо знали
да мора прво да нам се смрачи
да би могла зора да сване
и да се мора на Крсту мријети
да би сe рађало Радоване!

Ако су помислили да су Те заробили
и жеђ демонску за крвљу Србском
макар на часак утолили,
никада пробали нијесу ухватит` вјетар са Романије,
не знају каквом врелином огњиште Никшићко грије,
ни каква се сила Божанска у сузи ратничкој крије...
Те сузе Отаца наших Аманетом својим нас хране...
и душе лијече грешне жамором исконског Завјета:
"Радуј се Радоване, Твоја је Жртва Света!"

Бог Вам помог'о Ликота ! Добро нам дошли ! Ваше цјењено име на форуму може бити само част !

Опомена

Данас кад сте ми срце ишчупали,
језиком натеклим од жучи,
израслином непотребном што беспомоћно тражи ријечи,
тромо се напиње и муца,
поручујем вам ђавољи вазали,
ја потомак великих Сораба овако грешан и мали:
„На длану ми умјесто стигме Христове
распето Косово и даље куца.”

Данас кад сте ми,безочне хијене,
мраком без лијека очи ископали,
гледам вас пркосно у очи плашљиве,
у дупље усахле што се од свјетла крију,
и поручујем...ја потомак своје ђеце
овако грешан и мали:
„Биће довољне сузе моје
да цијело Косово од вас умију.”

Данас сте ми, слуге слугиних слугу,
властитим жилама уморне удове
у мртви чвор везали,
па ипак вам поручујем
слободнији него што ћете ви то икада бити:
„Ја ћу...потомак Божијих слугу
овако грешан и мали...
ја ћу Косово Свето и везан ослободити!”

И што год ми учинили,
коју год наредбу испунили,
било људи било демона,
макар ме лажима прљавим у црну земљу закопали,
нећу вам дати мира потомци камелеона,
ја...потомак Светитеља
овако грешан и мали...
макар још хиљаду пута превјерили
и јаја кукавичја у туђе гнијездо положили,
поручујем вам у име народа мога:
„Мислите да сте нас поразили,
али тек ће те виђети својега Бога!”

Бог ти помогао Ликота!
Велика ме срећа обасјала, кад сам те угледала међу нама!
Твоји стихови мени аутоматски уљепшају дан, иако ме и растуже подсјећањем на наше муке.
Надам се да ћемо имати задовољство да овдје читамо твоје неизрециво вриједне и лијепе стихове, који имају толико јаку поруку да морају дотаћи срце и ум сваке праве српске душе!
Нажалост, тај дар немају многи!
Признаћу и ово: Од свих пјесничких легенди, које су живјеле и живе, ти си према мом доживљају поезије, највећа, иако сам те тек недавно"открила"! Сматрам да је најтеже писати родољубиву врсту поезије.

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради, нит сачувај Боже сулуде освете,
јер… ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с' осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао
и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини умакнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо, у тој безданки, прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелешћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе спремна да настави хајку,
нaједном... зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни бола, ни очију мрачних, ни крика што душу леде,
није знао за патњу, ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу ,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :

„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква ми радост Душу испуни када схватих,
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи,
да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријечи:

„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

Свети Вукашин Јасеновачки и Клепачки

Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви што му с' каме точи
као дјечија суза, као капља млијека.

А он силан...распојасан...на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној, па он их је забога највише погубио,
к'о дукате своје жртве са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

"Што ме гледаш тако старче, зар си разум изгубио",
рикну као звијер рањена и ножем ка мени крену,
а ја сам се к'о пред причест своју прву прекрстио
радујућ' се к`о рођењу самртноме својем трену.

"А страх"...помислих..."Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа и режећи месо сијече...
зашто тако равнодушно пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим док му крв са руку тече?"

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја сам му све несрећнику још на овом свијету помраченом опростио,
ал' како ће кад час дође пред жртвама својим стати?

"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".
шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".

Личка

У јами безданки скривеној од Бога
крвавим шипражјем и људским костима,
дјевојчица снена, будила је оца
мазећи га благо дрхтавим прстима,
преслаба да глас испусти...
да се прекрсти...да одвеже жицу
што га је спутала,
само му је лице хладно цјеливала...
само га је сузом врелом умивала...
што је друго могла, па била је мала.

Није се плашила мрака јер сви су овдје били,
и мајка и браћа и бака...и ђедо Радивоје,
као да ломе чесницу Божићну,
као да се у Цркви моле,
као да поред Коране бистре
јагањце пастирским страхом броје.

А негдје горе, на пола пута до васионе,
завијали су курјаци гладни,
са снијегом затрпане Капеле,
ваљда су хтјели да је успавају,
да је од утвара паклених склоне,
ваљда су урликом демоне гонили,
што душу њену уграбит` желе.

„Вуци су јагњад Божија, а звијезде Небеске свијеће“,
осмјех јој избриса сузе и ледне самртне грашке,
„ова је јама капија Рајска, улаз у вјечно пролеће,
тамо ме чека моја Лика, моја љепотица, моја Јесеница,
тамо ме неће стићи оштрица крваве разбратне каме усташке.“

Са тим је осмјехом блажено заспала,
к`о некад поред древног огњишта,
опијена мирисом варенике и дима из стричеве луле криве,
душу је невину Светачким миром...
онако Лички...Господу предала,
као по навици...као да то није ништа...
као да није мала...
и одлетјела тамо гдје нема мржње,
гдје добре душе вјечито живе.

Ne krecu mi suze lako, ali nisam ih mogla sprijeciti poslije ove strofe:

Није се плашила мрака јер сви су овдје били,
и мајка и браћа и бака...и ђедо Радивоје,
као да ломе чесницу Божићну,
као да се у Цркви моле,
као да поред Коране бистре
јагањце пастирским страхом броје.

Верни лабудови

Из далеких, хладних мочвара и степа
Следећи нагоне народа и птица,
На југ су полетела два путника лепа:
Црни лабуд и још беља лабудица.

Летеле су дуго сустижући ждрале,
Затечене налетима ране суснежице
И као у гнездо заједно су пале
На обалу топле, зелене Топлице.

Лабуд први на земљу залеђену стаде,
Отмено врат издужи да сакрије тугу
За јатом што безбрижно одмиче ка југу,
Залепрша, узлете и немоћно паде

А бела лабудица крилима га стеже,
Крикну к`о да нариче и крај њега леже,
Тужила је болно, тихо...некако промукло...
Све док јој пред зору срце није пукло.

Сунце их је угледало предивно спојене
Како лете обрисима небескога свода,
Показаше њихове нам божанствене сене
Да је ипак јачи нагон птица н`о народа.

Биле Милојевић и Невен Милаковић

Ово је прва пјесма коју сам (у част свог Брата Билета) написао екавицом.

Cini mi se da se citava ova lijepa pjesma moze shvatiti kao metafora, ali nikako da joj dokucim tacno znacenje, a citam je nekoliko puta

Сан

Може ли грешнику Анђео у сан да долети,
може ли се душа, свијетом заробљена,
Небу радовати бар док тијело спава,
ил` нам Господ миле покојнике врати
да нас грешне Раја изгубљеног сјети,
да нас макар док спавамо, спаси страшног заборава?

Опет сам Те сањао оче,
опет си дошао да ме вратиш кући,
и опет ми сузе вреле као восак точе,
као онда кад си рек`о да ме нећеш тући.

А нисам се ни плашио батина
него чудног прожимања пркоса и сјете,
Раја што је замирао са Твојим очима
и страха да никад више нећу бити дијете.

Како сам тада могао и знати
да ћу читав живот од нечег бјежати,
ево и сад док ми снове, успаванком
благодатном, милујеш и златиш,
преклињем Те као некад, да ме кући вратиш..

Желио сам да ова пјесма угледа свјетло дана баш на овом сајту. Некао ово буде мој скромни поклон и знак захвалности Лији. али и свима Вама који ме трпите.

Hvala Likota na ovom predivnom poklonu, srecna sam sto si mi ukazao takvu cast i radujem se svakoj tvojoj pjesmi, jer su sto se kaze pravi melem za dusu! Najljepsi poklon koji dolazi iz duse-pjesma i jos kakva!
Ovaj stih mi je izazvao rijeku emocija:
Опет сам Те сањао оче,
опет си дошао да ме вратиш кући,
и опет ми сузе вреле као восак точе,
као онда кад си рек`о да ме нећеш тући.

Свети Василије Острошки

Пред капијом Манастирском остарјели дјечак јеца
к'о кад дому родитељском одбјегло се чедо врати,
измучена душа жуди да дотакне Мошти Свеца,
али стид јој сачувани не да к' њему…мора стати.

Ево Ти се Оче вратих прљавији од свих људи,
ал' праг Свети не смијем прећи, страх ми Божији крочит` не да
и сматр'о бих избављењем да ми Господ вишњи суди,
али стрепим недостојан од праведног Твог погледа.

Небо си ми Оче Свети у насљедство оставио
легије си нечастивих да сачуваш мене срео,
рад мене си чашу меда чашом жучи замијенио,
безумног ме благосиљ'о кад би свако други клео.

И сад… мјесто да се Рајем заслуженим наслађујеш
даноноћно брижан стражиш моју душу изгубљену,
мјесто дивних Рајских Двери Васкрсење њено снујеш,
Светошћу је Оче својом освјетљаваш помрачену.

А ја вијек свој потроших ошамућен ништавилом,
одрекох се огња Светог да ме грешна страст огрије,
па зар смијем ране видат' родитељским Твојим крилом,
зар Те смијем оцем звати Свети Оче Василије.

Па окрену главу своју уплакани дјечак сиједи,
хтједе да се паклу врати, да од Оца свог се скрије,
ал' у трену излијечен, опет рођен смјерно стану,
додирну га руком Светом сами Свети Василије.

Па зар Оца да се бојиш богомдано чедо моје,
зар очинску љубав смије слабост твоја да помути,
довољна је суза једна да окаје гријехе твоје,
довољан је јецај искрен Оца твога да разљути.

У мраку си чедо мило читав живот таворио
ал' си Оца сачувао дому својем да те врати,
љубављу си својом сине пут до свјетла прокрчио,
Острог ће се данас Свети твом повратку радовати.

Зазвонише звона Света к'о да Небо само поје,
Крст засија спасоносни к'о што никад сјао није,
заплакаше сви присутни кријућ' вреле сузе своје
кад виђеше како слави Свети Отац Василије.

Likota, od ovih tvojih pjesama, ostjem bez teksta !

Завјет Светога Лазара Косовскога

Узвикну Кнез побједу славећи,
знајућ` да Га плата обећана чека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

Легионе гадних паклених демона,
Вјером жеже душа Православнам мека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

И не може шапат Свети надјачати,
страшне сјече хук и самртничка јека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

Збогом оче, збогом мајко, збогом драга нељубљена,
нећемо се видјет` више, прах сам опет, али нека:
„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“

„Земаљско је за малена царство,
а Небеско увјек и довјека!“
исповјест и радост покајања,
све нас страшно судилиште чека,
ништавила ил` вјечног трајања.

Ништавило ил` Рајско насеље,
наша крв је изабрала давно,
ко је Србин нема друге жеље:
Свети завјет и Косово равно!

Србија

Овдје у Србији, између два свијета,
најстарије племе сном мртвијем спава,
глуво за пој коса и за плач дјетета,
слијепо за славу што га обасјава.

Овдје се некада умирало да би се вјечно живјело,
а сада живе мртви јер смрт животом славе.
„Дабогда им`о па нем`о”, тако се некада клело,
а сада они што немаху ништа, имају све сем своје главе.

Некада су овдје, у овој нашој Србији,
дјецу успављивали причама о Цару Душану силном,
о Марку Краљевићу, Обилићу, Косанчићу, Страхињи Бановићу...
а сада она нас успављују, јер тек тада могу мирно изићи,
можда нам зато умјесто с` Истока, туробне ноћи са запада свићу,
можда се зато више не рађају Тесле и Принципи н`о Бранковићи.

Када се помене Небеска Србија, многи се Срби слатко насмију,
па коме је још стало до тога, сад када сви ка Европи хрле?!
Кад би још могли од те „господе” своју сељачку лозу да скрију,
Па да напокон, к`о пијан паор, умјесто плота свој гроб загрле.

Е па ево и ја, грешни Божији слуга,
што слободу, очију снујем отворених:
„Једна је Србија!”, то вам поручујем.
„Даље прсте прљаве од Светиња Њених!”

Када помислите да сте најзад завјет срамни испунили,
што звијери дадосте кад сте погинули, за вас ће већ бити касно!
Србија ће се пробудити!
Пробудиће се звона са Светих Дечана...и дјечица Србска вјековима клана,
и крв из Светих Мученичких рана...
Пробудиће се клетва Светога Лазара, и синова Његових с` Цера и Мишара,
усклик соколова с` Мојковца...Фундине...и са сваког Светог кутка Отаџбине!
Васкрснуће силом сачуваног Крста, умит` благословом три спојена прста,
ни врата од пакла поразит` нас неће.
Спремите се злотвори, Србство у бој креће!

...за ово те могу само војнички поздравити !

..и још једном преписати :

РАПОРТ ГЕНЕРАЛУ

Господине генерале!
Смије ли Вам се обратити
војник без војне поште,
ратник без ратног распореда,
човјек који је војничку заклетву
срамно погазио,
дезертер без Отаџбине и части
покоран квислиншкој власти,
што плашљиво пред собом гледа
како курјаци оштре
своје очњаке крваве
церећи се злокобно
несвијести нашој дубокој
и немоћи нашој да спасемо себе
бранећи Команданта!

Моја је јединица Генерале
избрисана из бројног стања,
моја је чета жртвована
и више не постоји,
нашој се „слави” тиранин
грохотним смијехом клања,
а наше душе
ђаво трљајућ' руке броји!

Моји су саборци контузовани
крештавим женским гласом,
очи нам спржише бљеском
месије антихриста,
у тор нас угони фармер
својим чувеним ласом,
наше је достојанство
згажена кишна глиста!

Мараме црне не видимо,
црн нам образ не смета,
гробова својих се стидимо
стид нам је најмања штета,
и дјецу своју
без стида у очи гледамо,
јер и нас се очеви стиде,
и Вас би Генерале
хтјели да предамо,
и ред је да сви виде
да нисмо ни Срби, ни Православци,
ни људи ни покорни сужњи,
ни проклетници што Вам
свјесни издаје своје завиде,
ништа од тога Генерале:
МИ СМО ОБИЧНЕ ГЊИДЕ!

Праштајте славни Генерале
ако се опростити може
војнику што нема
ни храброст ни вољу
да каже:
„Помози нам Боже,
наш је Командант
на бојном пољу
и још се јуначки бори,
да ослободи војску своју,
да старог Србина створи,
да скине повез са очију наших ,
да будемо опет предака вриједни,
помози ми Боже, људи се плаших,
жртвовах душу
за живот биједни”.

Само ти дјете ради свој посао

Citat :

Тонски записи са промоције књиге Радост покајања Невена Милаковића Sveti Vukasin TOHOLJ Klepacki Nebo nadamnom bijaše krvavo i zemlja ispod mene i ptice i jaseni i oči ljudske i majke što djecu...

СВЕТИ ВУКАШИН ТОХОЉ КЛЕПАЧКИ *

Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.

Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.

Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви сто му с' каме
точи као дјечја суза, као капља млијека.

А он силан...распојасан...на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној, па он их је забога највише побио,
к'о дукате своје жртве са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.

"Што ме гледаш тако старче, зар си разум изгубио",
рикну као звијер рањена и ножем ка мени крену,
а ја сам се к'о пред причест своју прву прекрстио
радујућ' се ко рођењу самртноме својем трену.

"А стах"...помислих"..."Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа и режећи месо сијече...
зашто тако равнодушно пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим док му крв са руку тече?"

Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја му све несрећнику, још на овом св'јету помраченом опростио,
ал' како ће кад час дође пред жртвама својим стати?

"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО", шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.

А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".

Ој Козаро

Мећава сво јутро бијесни са Козаре,
Поред старе бубњаре грију се дјечица,
Обнављају снагу и лекције старе,
А невиним миром блистају им лица.

Свуд около вуци крвавих очњака,
Змија се лукава опет прерушила,
А у школи радост незлобивих ђака,
Усред страшног тартара небеска идила.

Баш кад су се веселници мало огријали
Најдражој се наставници смијући од срца,
У трeну су сви замукли, као да су знали
Да на врата сам сотона нечастиви куца.

Уђе црни човјек и назва им Бога,
А криж му је ватикански сијао са груди,
За њим чопор мрског лика и погледа злога,
Поднебесни демони са обличје људи.

„Хваљен Исус Српчади“, злокобно зашишта,
„Нека једно дјете пред врата изиђе,
Хајде дјецо, не бојте се, нећу вам ја ништа,
Богато ће бит` награђен ко ми први приђе“.

Изведоше дјевојчицу с рајем у очима,
Несрећну кћеркици Ђуре Гчамочака,
Не слутећи ништа, насмјеши се свима,
Превирујућ стидљиво испод смеђих увојака.

„ Погледајте усташе како се Српчад крштава“,
О вјери му пакленој свједочаше кама,
И зачас се дјетиња, Мученичка глава
Заљуља у крвавим фратровим рукама.

„ Кољите усташе“, врисну фра сотона,
„сви ће вам гријеси бити опроштени“,
Док га благо гледаше дјевојчица она,
И к`о јагњад престрашена, исписници Њени.

Сунце се угаси и небо се затвори,
И црне пахуље црну земљу скрише,
Отпочеше пир крвави паклени злотвори,
И све што не бјеше црно звјерски погубише.

И сада нас та дјечица са неба посматра,
И плаче због срамног нашег заборава:
„ Сјетите се Срби црног ђаволовог фратра,
Да вам кошмар наш најцрњи не постане јава“.

Likota zivio milion godina, jer dar kojim pises ne dade se svakom!
Nisam citala jos nikad nista od nekog pjesnika sto bi na mene ostavilo jaci utisak od ovih tvojih pjesama. I bas mi je drago da si nakon duze vremena ponovo pronasao vremena i za nas i priustio nam cast da nam licno svoju pjesmu napises. Hvala ti!

Помаже Бог браћо и сестре. Дужан сам извињење због овако дугог одсуствовања са нашег форума. Донекле ме оправдава то што ( из мени непознатог разлога) нисам могао приступити, нити се поново регистровати јер се у међувремену промијенио провајдер. Било како било, ево ме са својим стиховима...

Омаж Љиљани Жикић

Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти... Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА

И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да будо.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Желио сам да сазнам нешто више о Теби Љиљо. Распитивао се, тражио, био увјерен да ћу наћи гомилу информација, чланака, сјећања... Али, авај, све што нађох је овај штури текст који говори мало о Теби, а премного о нама.

„Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу.Била је добровољац у ВЈ током ахресије НАТО- а на СРЈ и дејства албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади. У листу ''Свет'',од 26. априла 1999. записане су њене речи родољубља: „ Бранићу Србију и кад будем мртва...'' Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1.aprila 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ

Одликована је Орденом заслуге u области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце. „

Но, нека... као што записах негдје: „ Највећи јунак је остао незнан!“
Остала је пјесма да свједочи. И да нам свијетли у овом мраку. Остала си Ти на стражи да нас будиш и дозиваш. Да нам не даш да умремо за живота.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла... без дашка вјетра... и да Ти се дивим.

Ни гроб ми неће рећи да ме нема!
Србској хероини Љиљани Жикић

Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више Вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.

Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!

Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит' ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!

Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!

Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.

Невен Милаковић

Obje pjesme su predivne i mocne! Svaka cast i moje divljenje obome!

P.S. Nevene bas sam se obradovala sto te vidim ponovo sa nama i sto imamo cast da svoje pjesme pjesme dijelis sa nama. Kazem cast, jer od svih pjesnika koje ja poznajem, smtram te za najveceg, mjereci to snagom i ljepotom tvojih stihova.