LJUBAV, AAAH, LJUBAV !

Ljubio sam DOS-manlijke dvije, ne kajem se – Bog da ih ubije !

Dame i gospodo,

Vi koji čitate jedino moje političke polemike na ovom, a bogme i na mnogobrojnim drugim srpskim forumima mi veoma često prigovarate da sam previše ozbiljan, predirektan i preoštar. Da, verovatno ste u pravu, često i sam posebno potenciram da ono što vidimo u ogledalu nismo mi, već ono što želimo da jesmo, no da nije baš posve tako pokušaću da vam dokažem ovim svojim prilogom koji je napisan na malko drugačiji način. Biću veoma srćan ukoliko baš ovaj moj način kazivanja istine pogodi DOS-manlije posred-srede čelenke...

Drage moje i poštovana gospodo, negde drugi-treći dan prve trećine meseca koji „braća `Rvati“ prozvaše ožujak, ne znam zašto ožuljam im ženski deo familije, 2003. leta Gospodnjeg, negde polovinom prepodneva prohladnog i u sivilo sumaglice zaodenutog kiselog košavoduvnog jutra tumarah meni dragim ulicama, tamo negde u „krugu dvojke“, srpskog prestonog grada – meni milog BG-eja. Ne znam zbog čega kada su žujke od vajkada moja krvna grupa, istina i gare, pa i smeđuše ne odbacujem, naprotiv, tog bezveznog dopodneva poluglasno zviždukah meni dobro znanu melodiju

„Zbog jedne divne crne žene...“

meni nekad dragog prijatelja „druga zagrebaćkog« - Kiće Slabinca (kako li se sada vabi po nemuštom novrvatskom voleo bih znati – verovatno praznotikvano matoro međunožno uguralo). Na prstima jedne ruke mogu da nabrojim sve one bezvezne, tumarajuće i zgubidane dane kada mi tako rano bi do zviždukanja, jer to činim samo u situacijama kada sam srećan - ono baš do jaja, baja. Zaista znam da uživam u takvim prilikama. Ne znam zbog čega ali znam da samo tada kada zaista sreću osećam kako me dodiruje po čitavom telu, uzavrije krv u svim žilama i kada mi nekakva nadimajuća milina oblije dušu ne želim ni da pomislim na auto, već bukvalno lutajući bezciljno, bezbrižno i beztrago, kao da želim i na taj način da produžim taj i takav doživljaj - uživam u blagodatima života. Istini za volju, mada tada o tome tako i ne razmišljah, tih dana ne beše baš pametno jurcati BG-eom crnim audijem, ako mi išta dođe glave biće to „švarce“ auto i „blu ledi“, jer DOS-manlije i ostali mafijaški klanovi su se kokali-rokali upravo u takvim i sličnim kolima. Tog sivog, sumornog i svežeg martovskog dopodneva, kao i mnogo puta do sada, želeh da se počastim ljubavlju na prvi pogled, ma zante ono što naleti naleti samo da je ženče i ima oma da omastim brkove, samo da je friška i bar koju godinu mlađa od Mice Trofrtaljke i Brene Radodajke. Kada prevalih nekoliko kilometara, a nigde ni da vidim dobru ribu, a kamo li da joj šapnem na uvce dobro sročenu foru od koje će morati kolena da joj klecnu u glavi mi, onako same od sebe, počeše da lebde slike mojih nekadašnjih trofeja iz BG-eja. Oduvek sam muku mučio sa imenima bivših ljubavnica, više ih pamtih po činjenju nego po imenu, a naročito sa brojevima telefona imam veliku zbrku. Kada već bejah ubeđen da mi ništa pametno neće da kapne na um setih se upravo nje, moje Crvenkape. Ružica joj beše ime, no Crvenkapa je nazvah ne iz razloga što bi soja crvenoga, mada to zaista i bi, već zato što je uvek znala da dobro ukroti mog vuka i spasi me od ljubavnih muka. Vrlo često kada bih navraćao, naravno u slučaju da već pre ne naletim na dobar batak, u naš prestoni grad provodio bih bar nekoliko sati sa mojom Crvenkapom. Ama, ljudi, nećete mi verovati ali one stvari sa njom su izgledale kao amero-rodeo. Držati si se morao onako objeručke, svom snagom, kako te podivljala ždrebica ne bi zbacila sa svojih oznojenih sapi. To, bogme nimalo nežno, rvanje, često sam imao osećaj da taj megdan neću preživeti jer pretnja da ću da bubnem o pod i razbijem se kao lubenica mi je izgledala sasvim realan završetak, bi me u isceđenu krpu pretvorilo, umrtvilo i dušu gotovo izlapunilo, no voleh to upravo zbog toga. Grebeš seks gde nema slasti strasti.

Da, drage moje i poštovana gospodo, tog dopodneva mi ne beše baš toliko do Crvenkape koliko do njene prijateljice Jece koju prvi put okuskunih u vreme narko-adžuvanske 5. oktobarske revolucije 2000. godine. Zabatio sam se i tada, nećete mi verovati ali sasvim slučajno u BG-eju, vrlo često dođem tamo bez ikakvog razloga, valjda samo zato što sam Srbin i zbog toga osećam veliku pripadnost svom prestonom gradu. Ona, žujka-lujka Jeca, valjda bi iz GSS-a, je htela da sa mnom proslavi svoju DOS-manlijsku „pobedu“, a ja htedoh da se DOS-manlijama onako svojski po srpskom običaju osvetim bar na taj način zbog prevare i puča tih i takvih antisrpski izdresiranih amero-vatikanskih pudlica. Zadržah se sa žujkom-lujkom desetak dana. Verovatno bih ostao bar koji dan duže da je znala da ćuti, jer meni čim spomeneš DOS ona stvar mi se umrtvi, ama, ljudi, lipsa skroz-na-skroz. Baš od Jece prvi put čuh da će Crvenkapa da postane „gospođa ministarka“ i da će i ona sama neku funkcijicu da ubode u državnoj administraciji dosmanlija.

Gotovo tri godine, ne volim da komuniciram telefonom, jer sve što želim damama da saopštim to im volim da izdeklamujem na uvence, ne čuh se niti sa jednom od tih svojih DOS-manlijskih žujki-lujki, no to me ne sputa da odustanem od namere da pronađem Crvenkapu, a kasnije i Jecu. Dođoh ispred meni dobropoznate zgrade i pomalo se iznenadih sa brojem policajaca koji su se tu bezglavo vrzmali. Istina jedan od njih, verovatno im bi nekakav šef, valjda se odaziva na ime Sreten, me prepozna, pozdravi me osmehom i pokaza rukom da imam slobodan put do željenog cilja. Ne znam koji mi pandrk bi tog dana, no čuvši grohotan smeh i glasno žensko podvikivanje zastah pred vratima. U unutrašnjosti prostorije u koju imah nameru da uđem kako bih samoga sebe počastio dobrom porcijom seksa začuh meni veoma drage glasiće Crvenkape i Jece. Smejale su se i nešto domunđavale. Najedanput sasvim razgovetno čuh Crvenkapu kako deklamuje:

„Joj danas su opet nekog mudonju ovi naši mafijaši upucali. Moram ove ispred da priupitam, (verovatno je mislila na buljuk policajaca koji se je vrzmao ispred ulaza u zgradu) jer ukoliko su nekoga upucali sa izrazito malom kitom onada će to da bude onaj moj nesrećnik. Daće Bog da i mene sunce napokon ogreje“

„Pa imaš li broj od KIKIJA (nagradno pitanje: Ko ima inicijale KK) on će ti odmah saopštiti ko je i zašto ukokan !?“

Ne znam zbog čega ali ne imah više volju da uđem unutra, već se okrenuh i odmah odoh u hotelsku sobu. Muvanje murije po gradu mi je nagovestilo da se nešto nesvakidašnje događa, te me je baš to i iniciralo da pre nego potražim sebi društvo čujem vesti. Nećete mi verovati ali veoma sam se obradovao kada čuh da su ukokali Đikija. Da li je upravo on mafijaš sa izrazito malom kitom ne znam, znam jedino da ga nema i da je to veoma dobro za Srbe i Srbiju. Ne znam da li je i njegova Ružica napravila tulum saznavši da ga nema, znam jedino da ja jesam. Biće takvih srećnih trenutaka još u mome životu, bar se nadam.

Krstan Dj. Kovjenić

ЉУБАВ, АААХ, ЉУБАВ
II –део
АМА, ЉУДИ, КАКО ДА УБИЈЕМ МАЛЕР-а ?!

Даме и господо,

По вашим многобројним реакцијама, чак је и Стела, лепотица са села, одушевљена, хвала свима који сте се удостојили да пошаљете своју поруку на мој e-mail: krstan_kovjenic@t-2.net , на мој нови стил изругивања данашњем стању и збивању који пре неки дан на овом форуму крстих као: ЉУБАВ, АААХ, ЉУБАВ и започех на: http://www2.serbiancafe.com/lat/diskusi ... 1163063612 ред је да наставим на исти начин, ваше жеље за мене су биле, јесу и остаће заповести. Одмах на почетку овог штурог уводног дела желим свим пуританцима да саопштим да ћу овај свој прилог писати „латиничним“ писмом, ставих ово под наводнике зато што је латинско писмо нестало из употребе истог дана када и латински језик – ову садашњу транскрипцију руске азбуке коју поданици ватиканских педофила називају „латиница“ требало би назвати онако као што и јесте ЛАЋАРИЦА (о овом феномену ћу ускоро нешто више и написати на овом форуму) из разлога што желим да га могу несметано (про)читати и они/е који/е су предмет мог осврта.

Драге моје књигољубке и књигољупци, неки враг ме тера, мора да ми је много ослабила вера, да вам и овом приликом пишем лаћарицом

**********************************************************************
LJUDI, KAKO DA UBIJEM MALERA !
Geni su čudo, a hormoni nešto šašavo i ludo.

Drage moje i poštovani moji,

Vrativši se posle zločinačke, divljačke i demonske NATO agresije na moju majku Srbiju u svoju deželu, Emonu mladosti moje, gde u proteklih tridesetak godina živeh burno da burnije ne može da bude, imah nesreću da u opštini ubodem funkciju koja je najdirektnije povezana sa dodeljivanjem stanova, poslovnog prostora i drugih ćeresta. Posle muke, bola, jada, suza, rana koje mi nikada neće moći da zarastu i svakolikog trpljenja koje u svojoj majci Srbiji doživeh i hvala Bogu nekako preživeh od 1992-1999. Vrativši se u Ljubljanu hteh da zaboravim sve to tako što živeh, ako se to uopšte i može životom (na)zvati, dvesta na sat. Ta moja prokleta funkcija, daće Gospod da se uskoro rešim i tog belaja, je najdirektnije povezana sa sudbinom najnepismenijeg, najraskalašnijeg i najmaloumnijeg dela građanstva, jer moju pomoć uglavnom koriste bule opajdare (bula = lokalizam koji ima značenje POTURKINJA). Nećete mi verovati, ali kada se bula na Srbina namerači – gotov je skroz-na-skroz. Ne znam zašto, ma geni su čudo, a hormoni nešto šašavo i ludo, verujem da zbog toga što mi Srbi imamo ono što poturice nemaju – dobra ruda od muda, ali ne postoji ništa što poturkinje nisu spremne učinuti samo da bi ih Srbin dobro, onako srpski, mašala, opaušio, okuskunio i istimario.

Da, drage moje i poštovani moji, moje svakodnevno nečasno delo je dodela stanova uglavnom poturičkim nezasitim opajdarama. Umesto reči HVALA te i takve rospije, krvopije i beštije me uvek i svagda, nema da nema, tačnije su od švajcarskog sata, (po)časte, ma dokle, bre, ne mogu više da izdržim, k`o ciganka kuma (Ma znate,bre, onu staru !? Ode cigo u JNA i ostavi ženu i dvoje dece bez ičega same u ciganski smandrljanom kućerku. U armiji se cigo opismeni, ma znao je da izbroji čak do deset, slično kao »književnik« Muljat Putar, i vrati se kući. Došavši u svoju jazbinu odmah počne da broji decu:

»Jedan, dva, tri komata. Ej, bre, ženo !") zaurla cigo "odkud sad tri komata deca, a ostavio sam samo dva?!«

»Evo odkud« ciknu ciganka podignuvši suknju iznad glave. [b]»Vidiš li odkud. Ti ode u vojsku i ne ostavi mi ništa. Naiđe kum i morah ga nečim počastiti«

Proklete bile te narodne dosetke koliko su samo pune istine. Tako su i mene čašćavale i čašćavale u.s.p.a.n.d.r.k.a.n.e poturkinje da mi evo gotovo do glave doakaše. Ovo što sada vidite i nisam ja, već samo senka nekadašnjeg umnog, razumnog i poštenog čoveka. Jest bogami !

Najgora od svih tih poturkinja radodajki beše nekakva mnogo pogana Selva Suljagića. E, ljudi, kad se ta uspentra na čoveka jedina želja ti je da preživiš. Doživljavah sve i svašta, kušah i oskoruše, a kamo li neću smokve i drugo sladunjavo zabranjeno voće, no nešto tako niko nikada nije okusio, a kamo li posle toga preživeo da nam ispriča kako mu beše. Bog da je ubio pa ona je toliko vezana na onu stvar da je to neverovatno. Najgore u svemu tome je što se je udružila, kaže da joj je to poseban merak, sa svojom rođenom sestrom, valjda hoće da i nju valjano podučim u onim stvarima, pa svakodnevno kidišu na mene siromaha. Nije mi toliko stalo što me zlobnici već na sva usta olajavaju, no ipak žao mi nekako mene. Vidim propadam. Kopnim ko majski sneg. Verovali ili ne ali kroz moje uši se komotno može gledati u Triglav k`o da su, ne daj Bože, od najlona. Sto puta, ma gde sto – milion, bre, neću više, ali uvek nastavljam po starom. Majku mu tursku mora da je neki pogani hodža gadan zapis zame sačinio.

Verovali ili ne ali pomišljah da zamolim svog druga dr Slobu Macuru da nađe negde nekog blentu koji će hteti da me ko konja uškropi (kastrira). Taman se tvrdo odlučim da to i realizujem kako bih se rešio muke, no uvek i svagda mi se počnu da vrzmaju po glavi pitanja:

»A šta ako se pojavi neka prava normalna ženka ? Šta ću tada da činim jadan ne bio?«

Dakle, drage moje i poštovani moji, uškropljenje ne dolazi u obzir. Jedini način da se spasem od te i takve muke je UBITI MALERA, ali kako, gde i čime da ga iznenadim da bih ga dokusurio i spasao manitu glavu. Sve sam pokušavao i pokušavam, ama baš sve ono što čini i Ludi Milojko, ali ništa ne pomaže. Na stotine ciganki, šiptarki i drugih opajdara sam svrzao, zauzda i istmario, no s time ne samo da nisam ubio malera, već sam ga i ojačao. Ma u njušku mi se smeje ta ala, bre.

Tako ja uzdišem, sričem i naričem pitajući samoga sebe:

»Šta, kako i do kada?«

Kada sam već ubedio samoga sebe da sam osuđen na totalnu propast setih se reči svoje pokojne majke, Bog da joj dušu oprosti, već nekoliko decenija je na Nebo vaznesena, koje, odrpilike, glase:

»Žutog čoveka i crno goveče teraj ipred kuće jer ukoliko to ne učiniš velika nevolja te čeka !«

Te reči kojih se prisetih me nateraše skoro da vrisnem:

»E, lujka-žujka«, velim ja slavodobitno »će dokusuriti mog malera !"

- nastaviće se -

Krstan Dj. Kovjenić

KAKO DA UBIJEM MALERA – nastavak
ŽUJKA-LUJKA SPASONOSNA FORMULA

Dame i gospodo,

Postoje dani, jedan od takvih je svakako današnji, kada se ne usuđujem na politiku ni pomisliti, a kamo li nametati svoje zdravorazumske predloge. Ne, nije to zbog toga što ne bih hteo, želeo i umeo, već me nakako strah da svojim činjenjem ne pokvarim i onako kompleksnu, bolje reći sudbonosnu situaciju u kojoj se nalazi naše SRPSTVO, VERA PRAVOSLAVNA i MAJKA SRBIJA. Bojim se, drage sestre i poštovana braćo, ko se jedanput opeče počne da duva i na hladno, 21. februara (nastavak „pregovora“ o našoj SVESRPSKOJ KOLEVCI, NAŠOJ DUŠI I NAŠOJ NEPREBOLNOJ RANI, NAŠIM KRVAVIM BOŽURIMA I NAŠOJ DUGOVEKOVNOJ STRADIJI, GOLGOTI I MUČILIŠTU, NAŠEM SRCU KOJEGA DUŠA NAŠA SRBINOVA ZAZVA KOSOVO i vatikanskih pedofila, fašista i najzlonamernijih zlikovaca od kad je sveta i veka – AHTISARIJA i njegove demonske bulumente), a još više 26. istog meseca ovoga leta Gospodnjeg kada će pontije-pilatski sud oprati svoje okrvavljene ruke i izručiti nas dželatima našim. Ako se išta može nazvati ČEKANjE GODOA onda su to ova olovna vremena koja svojom neizvesnošću ledi krv u žilama, zaustavlja svaki damor i svom svojom neizdrživom težinom čuči tu u duši naprosto izluđujuće bolno se cereći. Eh, da mi je usnuti i probuditi se tek onda kada se sve ovo završi. Ne, zaista ne, što nam je Gospod namenio neka se i ostvari, ne bojim se bilo kakvog „rešenja“, već kukam, stenjem i previjam se pod težinom neizvesnosti. Dame i gospodo, upravo zbog toga vraćam se svojoj temu na deo koji nazvah LjUBAV, AAAH, LjUBAV na:

http://forum.bgdcafe.com/index.php?show ... 2466&st=20

kako bih napokon pronašao rešenje na ono što me muči i što naslovih kao LJUDI, KAKO DA UBIJEM MALERA ! (Geni su čudo, a hormoni nešto šašavo i ludo) na istom mestu.

Drage moje i poštovana gospodo, pošto niste izrazili spremnost da mi pomognete vašim savetom kako da dokusurim malera vraćam se onome što mi davno reče moja pokojna majka Petra.

„Žut čovek i crno goveče“ biše njezine reči „mogu da donesu samo nesreću !“
„Da, Žujka-lujka“ rekoh sam sebi „ će doakati mom maleru !“

Kao što rekoh tih dana poturčene opajdare su se smenjivale na meni grešnome sigurno želeći da me upropaste skroz-na-skroz. Moja nesreća bi i u tome što sam tih dana imao mnogobrojne obaveze koje naprosto nisam mogao da odložim. Upravo tog jutra kada se setih spasonosne formule koju nazvah Žujka –lujka organizirah u hotelu „Union“ u Ljubljani do tada najveći međunarodni skup klasičnih filologa. U cik zore, ne verujem da sam te noći uopšte oči sklopio, nekako mi uspe da se pridignem na klimave noge, te reših da se malko uljudim i picnem, red je, ako ništa drugo. Pokušavao sam da se obrijem, ali više sam se okretao oko sebe, verujte da sam bio siguran da brijem nekoga drugoga umesto sebe bednoga, ali jedva, sa dušom u nosu, mi tu uspede. Gledam se onako unezverenog i prosto mi nekako žao samoga sebe. Neje me toliko mučila asketska ispijenost lica koliko buljookost – gotovo da sam izgledao kao Čeda-narkos.

„E, ako danas preživim“ velim sa dubokim uzdahom i nekakvoj zebnji u sebi „živeću hiljadu godina“.

Pošto je gužva po centru Ljubljane, kao u ostalom i u svim drugim većim gradovima na svetu, u jutarnjim časovima neizdrživa reši se da krenem svojim „Golf“-om koji mi uglavnom služi kao sredstvo kojim sam najčešće odlazio u lov na poturčene opajdare i druge ženskinje bez morala, skrupula i budućnosti. Mada moj golfić bi tek koju godinu star beše ne samo sav izgreban, već i posvuda blatnjav, potučen i nekako avetinjski izgledan. Pokušavam da obrišem makar šofer-šajbu, no nekakva skrama se na nju navukla i što više brišem sve više razmazujem. Jezim se na smeh koji dopire do mojih ušiju iz zgrade u kojoj tek od onomad stanujem.

„Profesor kam ste namenjen z le-to krntijo ?« (Profesore, kuda ste se uputili sa tom krntijom) čujem jednu opajdaru koja je izašla kako bi mi se i na taj način naturavala.

Nisam imao živaca sve to da slušam, već upadam u „auto“ i tek u njemu nailazim na pravi pako. Verujem da je Čistilište u Danteoovoj „Božanstvenoj komediji“ bilo pristojnije od tog bunjišta. Zgrabim prvo što mi pada u ruku i pokušam makar toliko da obrišem staklo da bih bilo šta video, ali opet bezuspešno – nekakve tange razgaćene bule mi još više umazaše šajbu. Nisam imao izbora, već da otvorim staklo na vratima, da se onako napola izvučem iz auta i tako vozim. Dan beše prilično prohladan tako da posle već nekoliko stotina metar dođe mi gotovo slabo od te i takve vožnje. Imah sreću da me već kod prvog semafora zaustavlja policija.

„Težka noč? A !? (Teška noć. Je li ?) konstatuje policajac tražeći da mu pokažem dokumente.

„Nora... Zelo nora in nepozabna !« (luda – veoma luda i nezaboravna ) – odgovaram mu iskreno.

Naravno, a šta drugo je čovek i mogao da uradi u takvoj situaciji, policajac me šalje u svoja kola da tamo duvam balon kako bi ustanovili moju alkohoziranost. Ulazim u policijska kola i počinjem da duvam kad li persona koja mi je dala to čudo da duvam gotovo zavrišta:

„Edo !“ naslonivše se preko mojih kolena doziva svog kolegu policajca koji me je malopre zaustavio „veš koga si pravkar vstavil ! „(Edo, znaš koga si upravo zaustavio) »To je najljubši profesor moje mame » (to je najomiljeniji profesor moje mame).

E, ta persona koja trebade, kako bi rekli moji dragi Čuružani, da mi da da malo duvam u balon umesto da obavlja svoj posao počinje da melje kao prazna vodenica. Više puta mi je uspelo da joj pripomenem da mi se grozno žuri, jer imam neodložne obaveze, ali ona mnogo ne haje.

„Lep avto!« – reče mi policajka gledajući u moju krntiju !

„Podaril vam ga bom, če le želite !« (pokloniću vam ga ukoliko hoćete) odgovaram joj.

Policajka se tada uzmeškolji, skida šapku sa glave i tek tada se setih spasonosne formule sa kojom bi trebao da dokusurim malera, te uskliknuh:

„Žujka – lujka !“ gotovo vrisnuh

„Kaj ?« (šta) - pita me Žujka –lujka.

„Nič. Spomnila si me na eno drago dekle »
(Ništa. Podsetila si me na jednu dragu devojku) mumljam više sebi u bradu, nego li sa namerom da me čuje.

„Ali res prodajate avto ? » (Da li stvarno prodavate kola) navrla Žujka.

„Ampak, ljuba punči, meni se resnično zelo mudi. Prosim, zapeljite me do »Union«-a in avto odpeljite kamorkoli!«
( Aman-zaman, draga devojko, meni se zaista veoma žuri. Molim da me odvezete do „uniona“ i moja kola odvezete kud-god poželite.

„Edo zapeljala bom profesorja do hotela »Union«. Počakaj me – takoj pridem nazaj !« (Edo, odvešću profesora do hotela „Union“. Sačekaj me – vraćam se odmah“) reče žujka, pali svoj policijski auto, rotacijsko svetlo na njemu i onaj dobropoznati zvučni signal „tu-lu-lu-lu“. Za tren oka dolazimo do hotela „Union“- a

„Jaz sem Vilma. Pridem zvečer k vam, da se dogovoriva glede avta« (Ja sam Vilma. Doćiću uveče kod vas da se dogovorimo u vezi sa kolima) zacrvkuta Žujka-lujka i vrati se na svoj svakodnevni posao.

"E, na zdravlje, majstore !" rekoh sam sebi ulazeći gotovo trčeći u hotel.

Krstan Dj. Kovjenić

P. S.

Da li mi Žujka – lujka dokusuri malera ću vam ispričati u jednom od sledećih svojih priloga ...

Даме и господо,

Овај срцолики делић мог ретроспективног гледања на Њено величанство Љубав би, да вам се малко и похвалим, најчитанији прилог на нету где-год сам га публиковао. Занимљиво је напоменути да су многи били инспирисани том мојом исповешћу до те мере да су бацали демонске маске са лица и сами покушавали да нешто слично истисну и из своје душе. Бићу веома весео уколико се то деси и на овом форуму, месту где многи, нарочито тек пропупали цветићи, уживају у сваковрсном ропству, ограничености и осрамоћености. Боли ме сазнање што је овај балијско-досманлијски синдром (интенција инфериорности у сваком, а нарочито културном смислу) много опаснији и од онога што су мојој генерацији чинули озлоглашени антисрпски издресирани полуписмени манијаци, (Ам)брозове комуњаре, којима је био једини циљ да нас разбоже, разврате и расрбе. Уколико балијско-досманијској погани успе да своју интенцију спроведу у дело од нас Срба неће да остане баш ништа. Бићемо ишчупани из свог корена, удаљени од браће своје Руса и Белоруса и плутаћемо као аморфна безвредна маса која ће служити са поткусуривање, исмејавање и најбољи пример шта бива са народом када га разбоже, разнароде и изнутра унереде, уруше и укукавишу злочинци којима су једине "врлине" кукавичлук, богохулство и сваковрсна анималност. Душко Радовић пре неколико деценија поручи:

"ИСТУЦИТЕ ДЕЦУ КАДА ПРИМЕТИТЕ ДА ПОЧИЊУ ДА ЛИЧЕ НА ВАС !"

Коли ће све нас да истуче зато што смо дозволили себи да почињемо да личимо на најнакарадније сваколике манијаке – УСТАШЕ, БАЛИЈЕ и ДОСМАНЛИЈЕ ?!

С поштовањем,

Увек ваш друг, пријатељ и брат, многогрешни слуга Господњи,

Крстан Ђ. Ковјенић