KULTUROLOGITIS, TEOLOGOMANIJA I SUZANA ROG

KULTUROLOGITIS, TEOLOGOMANIJA I SUZANA ROG

UMESTO PREDGOVORA

Draga moja dečice,

Obraćam vam se tako iz razloga što poštujem i vaše i svoje godine. Moje su prepune iskustva, a vaše ljubopitljive, znanja željne i vragolaste i to je ono što bi trebalo da spoji ono za šta mnogi, naročito neobrazovani, zlonamerni i zakržljali u svakom pogledu, misle da je nespojivo. Dakle, draga dečice, rođen sam 01. 04. 1953. godine u srpskoj varoši Čurug kod Novog Sada. Iz te činjenice mnogi od vas mogu da zaključe da sam zaista i biološki mnogima od vas mogao da budem otac. Ove činjenice u vezi sa svojim godinama navodim iz razloga da bih sve vas razuverio tako što sada svako od vas mora da dođe do zaključka da ne pišem na ovom forumu iz razloga što se nekome želim dodvoriti, steći vaše ili bilo čije simpatije, te na bilo koji način zloupotrebiti ovo mesto za nekakvu svoju ličnu promociju, nekakve svoje zle namerne ili nekakve svoje neljudske ciljeve.

Draga moja dečice, kao čovek sa veoma bogatim iskustvom, kao dugogodišnji prosvetitelj i dobronamernik osećam potrebu da vas upozorim na zamke koje se nalaze na vašem životnom putu kako i to je jedini razlog što želim i na ovaj način da vam se obratim. Ukoliko pažljivo budete čitali ovaj moj prilog koji zaista jeste srcem napisan, uzdasima protkan i suzama preobilno nakvašen sigurno ćete steći dojam da:

1. postoje ljudi koji nisu dobronamerni,
2. da te i takve kreature naivnu decu žele da iskoriste i zloupotrebe samo zato što su pametniji, dobronamerniji i moralniji od njih samih i
3. oprez nikada nije na odmet.

Moja želja je, draga dečice, da iz mojega hiždenija po mukah steknete bar dojam na šta sve može da se naiđe u mladosti. Pročitajte to, molim vas, kako biste shvatili i prihvatili da zlonamernici veoma često nasrću svim sredstvima na nezaštićene, naivne i dobronamerne. Bojte se onih koji vam nude „brda i doline“ kako ne biste bili veoma razočarani kada shvatite da ste prevareni, zloupotrebljeni i iskorišteni. Zapamtite, draga moja dečice, da se samo zvezda padalica preko noći može postati.

Draga moja dečice, dosmanlije već godinama pokušavaju na razne načine da sve umne, obrazovane i dobronamerne Srbe i Srpkinje udalje što dalje od dece. Njima je važnije šta će deci da ispriča Majkl Polt, ambasador USrA u BGD-eu, nego li Srbi i Srpkinje koji imaju veliko znanje, životno iskustvo i srboljublje. Ova vremena zla, olovna i mnogoboleća me upravo podsećaju na vreme neposredno pred uništenje Stare Grčke. Prisetite se, draga dečice, da su i tada, kao što to čine danas u Srbiji dosmanlije, petokolonaši u Atini kamenovali Sokrata, navodno je trovao njihovu mladež, (koliko su bili u „pravu“ istorija je poodavno utvrdila) samo zato kako bi dokazali da će na isti način da završi svako onaj koji se usudi da se usprotivi tim i takvim zverima u ljudskoj koži. Normalno je, draga moja dečice, da moja malenkost nije ni delić one veličine kakva beše Sokratova, no ovo što i mojoj malenkosti već nekoliko godina čine dosmanlije je samo dokaz da su se vremena zla nadvila nad svetom zemljom Srbijom. To što je danas pljuvanje po mojoj malenkosti, neki to prozvaše KRSTANOMANIJA, postalo nekakvo pomodarstvo dokazuje na šta su sve spremni srbomrzi ljudi-zveri. Zapamtite, draga moja dečice, da su zemlju Srbiju stvarali junaci, sveci i anđeli, a ruše je razvratnici, kukavice, bogohuli i bolesnoumnici. Vaše pljuvanje po mojoj malenkosti, draga moja dečice, mi zaista teško pada, no šta mogu iz sopstvene kože se ne mogu izmigoljiti kako bih se spasao od od vašeg činjenja.

Još jedanput, draga moja dečice, sve vas pozivam da pročitate ovaj moj prilog iz razloga što ćete kroz moju golgotu dobiti potrebno iskustvo i izbeći ono što sam samcijat nisam moga da izbegnem.

S` neizmernom hrišćanskom ljubavlju, mnogogrešni sluga Gospodnji,

Krstan Dj. Kovjenić

KULTUROLOGITIS, TEOLOGOMANIJA I SUZANA ROG

Dame i gospodo,

Ne znam da li je iskrenost najveća čovekova vrlina, ali znam da jeste jedini ključ kojim se svako srce može odključati, a naročito da je odlika svih onih kojima poštenost nije samo nakinđurenost ponašanja već način života. Upravo znajući sve to neoprostivost bi bila kada ne bih, već na samom početku ovodane moje srcemnapisane ispovesti duše Srbinove, spomenuo čoveka čije umotvorstvo već decenijama upijam sa posebnim zadovoljstvom. Mada retko, nije u pitanju samo vreme kojega mi je svakim danom sve manje, već i poštovanje samoga sebe, gledati „krk u buljuk“ vatikanskih pedofila, kukulejku DOS-manlija i petparačke priče amero-zločinaca je gubljenje dragocenog vremena, buljim u TV aparat više od jednoga časa dnevno postoji emisija, valjda se zove „Opća praksa“ na HTV-u, koju nikada ne propuštam. Krivac za to je, uz dužno poštovanje i ostaloj trojici učesnika u toj emisiji zaista vrhunskih prosvetitelja, filosofa i „kulturnika“ ne samo u „lijepoj njihovoj“, već „i šire„ kako buncaše (Am)broz komunjare nekad i DOS-manlije sad, svakako IGOR MANDIĆ ( rođen u Šibeniku 20. decembra 1939.), neprevaziđeni književni kritičar ( oštra pera i britka jezika), polemičar, filosof, izvrstan kulminista i savršeni analitičar masovne kulture. Lagao bih, drage moje i poštovana gospodo, kada bih vam sada pokušavao da zanemarim lična osećanja, subjektivnost i samonametnust zbog njegovog ljudskog činjenja, te vam zbog toga i iznosim sledeće razloge na osnovu kojih sam stvorio u svojoj duši upravo takvu sliku o jedinom ovovremenom nastavljaču Sokratovih ideja, načina života i delanja – gospodinu Igoru Mandiću.

1. najveći kompliment u dosadašnjem svom bremenitom putešestviju kroz ovozemaljsko vreme i prostor mi je upravo On dodelio. Mada još bejah golobradi žutokljunac, žuljač skamija u Bogosloviji u Sr. Karlovcima, taj neprevaziđeni književni kritičar je jednom prilikom napisao da jednostavno ne može da napravi razliku između onoga što piše Umberto Eko

(Umberto Eco - rođen 5. januara 1932. u Aleksandriji, italijanska provincija Pijemont; pisac i filosof, naročito poznat po svojim novelama i esejima; „širokim masama“ poznat po romanu „Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980.), filosofsko-detektivski roman u srednjevekovnom okruženju po kojem je snimljen i film (Šon Koneri); nekako istog ranga, mada ne sasvim, je i roman „Fukoovo klatno“ (Il pendolo di Foucault, 1988.), roman o teoriji zavere; poslednje što sam od njega do sada pročitao je „Tajanstveni plamen kraljice Loane“ ("La misteriosa fiamma della regina Loana", 2004.) ilustrovani roman o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nesreće koja ga je zadesila)

i moje malenkosti, mada ni tada ni sada ne bejah ni senka tom velikom čoveku čija pisana reč nikoga ne ostavlja ravnodušnim,

2. sličnost sudbina. Gospodina Mandića je isto kao i moju sveopštu špatnost zadesila ista životna tragedija – igubili smo delove sebe, našu voljenu decu – on ljubljenu kćerku, a ja sina jedinca. Njegova najtužnija životna ispovest:

“Mene nitko ne može dotući, osim sjekirom, ali Ada

(Ada Mandić-Beier, njegova kćerka koja je iznenada preminula posle operacije u Briselu u 36-oj godini života)

me je dotukla. To je činjenica izvan moje kontrole. Ostao sam bez svih iluzija. Škorpionski sam žilav i mogao bih se oduprijeti svim kapitalizmima i postkomunizmima, pisao bih i čačkalicom na vlastitoj koži i objavljivao u kafiću. Ali tragedija s Adom me dotukla. Ja sam pisac u izumiranju, odumirem kao žanr. No svi mi kad tad postanemo suvišni”

je upravo ono što i sam osećam. Izgubiti rođeno dete je nešto što se ne može rečima opisati, ne može se prboleti i ne može ništa niti za nijansu da umanji svakodnevnu neizdrživu, izluđujuću i srceparajuću bol tog nikad zaceljenog ožiljaka u duši. Što više plačeš, sve više ti se plače; što više tuguješ, danom svakim si sve tužniji; što više patiš, bol biva sve jača tako da s vremenom nisi sasvim na čistu da li si još uvek čevek ili bol, tuga i muka koja je razapeta između Nebesa i Zemlje. Da li si više tamo nego li ovamo, na onom ili ovom svetu, siguran sam da niko koji je takvu tragediju doživeo ne zna.

3. potvrđena ljudskost. Igor Mandić je jedan jedini hrvatski intelektualac koji je javno osudio agresiju na Srbe i Srbiju od strane NATO zločinaca.

Iz razloga koje navedoh i koji su svakako lične prirode u vezi sa Igorom Mandićem naravno i ne pokušavam da nametnem svoje mišljenje o njemu i njegovom delu, ali činjenice kao što su reči uglednih kritičara njegovog „lika i dela“ :

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

• "afirmirao feminizam, a onda ga pokopao. Jedini je hrvatski intelektualac koji je javno osudio NATO-vo bombardiranje Srbije“,

• "Igor Mandić ne slijedi trendove. Dapače, proizvodi ih. Uvijek je korak ispred. Sedamdesetih je inaugurirao "ukoričavanje" novinskih tekstova, dotad nepoznat običaj na ovim prostorima" tim riječima počinje uvod i nagovaranje na zbirku eseja koje je od vremena moždanog udara (09. rujna 1999. - uočite simboliku) do recentnih mjeseci tekuće godine objavljivao jedan od vodećih hrvatskih publicista, novinara, kolumnista, intelektualaca, onih koji su imali vrlo osobit i osebujan način razmišljanja o elektronskim medijima, medijskoj kulturi, svakidašnjem životu, krimićima, kulinarstvu, ekstazama, mamurlucima, pornografiji i drugim temama od kojih je zazirala (i još uvijek zazire) tobožnja intelektualna elita“

• "Mandić poezije" oštro, bez dlačica i inih sjena na jezičini, baš kao i mitsko čudovište Hidra, zmajoliko s psećim glavama, suprotstavlja smrtnosti obzirom da se čitanjem čini kako sve svoje teze i teorije, pa tvrdnje za zaključivanje i argumentiranje izmišlja iznova i iznova bez teoretske mogućnosti gašenja ili presušivanja vrela“

• Hidra je bila otrovna, a njenih sedam glava bilo izvorom poroka. Takav je i Igor Mandić. Zadržao je britkost uma i poante. O čemu god pisao njegove su riječi i stavovi strasni. Uglavnom izazivaju uzburkavanje površine, makar se ponekad dokidao u postizanju cilja baš time, a posljedice izostale. Njegov leksik i inteligencija nije upitna ni trena. Stavovi i teze jesu. Ako vam za 40 godina javnog djelovanja nije postao omražen i iritantan, tada ste zasigurno već velikim fanom i dobro znate jednadžbe Mandićeva razmišljanja i strukturu uma“
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

me upravo navodi na pomisao da nisam daleko od objektivnosti u kritici do njega, njegovog načina razmišljanja i njegovog ogromnog filosofsko-didaktičko-kritičkog opusa. Da, sa ponosom u grudima to izjavljujem, da mi je upravo način razmišljanja Igora Mandića inicirao ovodanašnju temu. Verujem da će vam biti zanimljiva zato što sve ono što srce piše duša upija kao sunđer.

Dame i gospodo, kao trinaestogodišnji dečaćić sam se, ni kriv ni dužan, obreo u hladnim, memlivim i nekako zame tada zastrašujućim zidinama internata Bogoslovije u Sr. Karlovcima jer kao sin golootočkog arestanta to beše jedini način da uopšte preživim. Jedino što me je pre toga pupčanom vrpcom vezalo za SRPSTVO i Hristovu Veru Pravoslavnu je sveta tajna krštenja, pokojna majka me je krišom krstila jer se je veoma bojala razularene komunjarske bande. Dakle, drage moje i poštovana gospodo, mada o Hristovoj Veri pre toga nisam znao apsolutno ništa, čak pravilno nisam znao niti da se prekrstim, činjenica je da pre dolaska u Sr. Karlovce nikada nisam ni bio u hramu Gospodnjem, bogoslovija bi jedino mesto na svetu gde sam mogao da se sakrijem od progona podivljalih (Am)broz komunjarskih krvoločnih zveri, da stasam, nečemu se naučim i donekle pripremim za putešestvije po mukah koje mi bi samim rođenjem, verujem jedino zato što bejah Srbin i to želeh i ostati, predodređeno kao životni put. Imao sam sreću, pre nego sam došao u bogosloviju bejah vukovac (sve ocene iz svih predmeta i razreda u osnovnoj školi su bile čiste petke), da mi učenje nikada nije predstavljalo nikakav problem, te sam nepoznavanje bilo čega iz istorije svog naroda, istorije svoje Crkve i Učenja Gospoda Isusa Hrista veoma brzo nadoknadio. Moja „nesreća“, to sam tek shvatio u zrelim godinama svog života, je bila da sam nauku upijao kao sunđer vodu i da sam, verujem čitavih osamnaest časova u proseku dnevno, provodio uz knjigu i u druženju sa knjigom. Imao sam (ne)sreću da je u bogoslovskom internatu bila veoma bogata biblioteka, negde čuh podatak da je brojala oko desetakhiljada naslova knjiga, te mi nikada nije bilo dosadno. Nije postojao književni žanr sa kojim se nisam upoznao, kojega nisam bar dotakao, u junoškim bogoslovskim danima. Sa istim oduševljenjem sam čitao

„Rimljanku“ Alberta Moravije

( rođen je kao Alberto Pincherele, poreklom Žid iz Moravske, 28. decembra 1907. u Rimu – umro 26. septembra 1990. – najpoznatija njegova dela su: Rimske priče, Čočara i Rimljanka, „Rimljanku“ je napisao 1947. g.),

„Anu Karenjinu“ ,

(Anna Karenina) od Lava Nikolajeviča Tolstoja (ruski: Lev Nikoláevič Tolstóй) (9. septembar 1828. - 20. novembar 1910.), poreklom iz grofovske porodice, najuticajniji realista, najveći romanopisac svih vremena, najveća njegova dela su: Rat i mir (Voйna i mirъ) i Ana Karenjina (Anna Karenina)

„Na Drini ćuprija“

( za to delo napisano 1945. godine je 1961. dobio Nobelovu nagradu za književnost ) Ive Andrića (svakako jedan od najvećih srpskih pisaca, rođen u Dolcu kod Travnika 9. oktobra 1892. – umro u Beogradu 13. marta 1975. godine),

„Braću Karamazove“

(ruski: Bratья Karamazovы) od Fjodora Mihajloviča Dostojevskog ((ruski:. Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй, rođen u Moskvi 11. decembra 1821. – umro u Petrogradu 9. februara 1881., ruski književnik, romanopisac, novelista i publicista),

Gogoljevog „Revizora“ i

(ruski: Nikolaй Vasilьevič Gogolь „Revizor“, Nikojaj Vasilevič Gogolj je hronološki prvi među velikim ruskim realistima, pisao je pripovetke, romane i komedije, rođen 1. aprila 1809. do 4. marta 1852.) i

„Gospođu ministarku“ od Branislava Nušića

( zakonski je svoje „rođeno“ ime (Alkibijad Nuša) i prezime promenio, posrbio se, tek posle 18. godine života, rođen u Beogradu u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše 8. oktobra 1864. - umro 19. januara 1938, bio novinar i diplomata).

Iz tih i takvih, uglavnom starodavnih knjižurina sam bogme poprilično i naučio; da nisam pročitao „Rimljanku“ sigurno ne bih nikada saznao šta je najveća greška u Ljubavi (Moravija je upravo u tom svom delu posebno naglasio:

"Najveća greška u ljubavi je u tome što nije recipročna; kad volimo nismo voljeni, a kad nas vole ne volima“

uočio da:

"Kroz naočare zaljubljenog i nakaza divno izgleda“

ali i saznao zašto DOS-manlije, naročito se to odnosi na DS (demonski satrapi) Bobija Taćija – Pederovića i čedere iz LDP-a (lude dupadžije pogane) Čedera Narkosa – Šiptara, jesu GLUPE da gluplje i ne mogu da budu:

„Ljubav glupe učini još glupljim !“

To što mi se događalo tada, bogme i bar dve-tri decenije posle toga, komotno bi se moglo nazvati „bolešću – AKUTUS KULTUROLOGITIS,“. Da nevolja nikada ne dolazi sama dokaz je i činjenica da mi je preobimna tološka literatura donela još jednu „boleštinu“, istina još nije otkrivena, ali kada to bude sigurno će imati ime TEOLOGOMANIJA, tako da bejah ušuškan, uljuljan i tek na pola živ u svom intelektualno-literarnom svetu sa svih strana.

Knjiga, crkva i spavanje je bila moja jedna jedina svakodnevna preokupacija nekih dvadesetak godina. Mogao sam da ne jedem, spavam i mrdnem se sa mesta danima, ali nisam moga da vidim išta drugo pred očima osim knjigu. Najveće, usuđujem se tvrditi i jedino, zadovoljstvo mi je pričinjavala nova knjiga; uživanje u tuđim doživljajima, analiziranju tuđe mislenosti i divljenje nečemu što se samo u knjigama nalazi dok stvarnost sasvim drugačije izgleda. Beše mi „baš fino“ toliko fino da nisam ni osećao kaoko život trčeći prolazi pored mene, a ja ni okcem da mignem - životije moj prekratki je jurošao pored mene, hladnog kamena krajputaša, a ja ga čak ne stigoh niti da upitam kuda i zašto tako žuri, od čega to beži i kada će da bar malo zastane.

- nastaviće se -

--------------------
Krstan Đ. Kovjenić

S verom u Boga, vaskoliko S R P S T V O, ujedinjenje svih zemalja S R P S K I H i RADIKALNO BOLjE sutra za SRBE, majku SRBIJU i sve druge zemlje S R B I N O V E !!!

KULTUROLOGITIS, TEOLOGOMANIJA I SUZANA ROG
II deo

Negde u drugoj pilovini četvrtog razreda bogoslovije o. rektor (arhimandrit o.Milutin Stojadinović) mi je kao najboljem učeniku u bogosloviji poklonio na veliku moju radost „radiončić“ u obliku „buba-mare“ (fudbalska lopta). Celu noć sam ga mora imati uključenog kako bih drugi dan čuo tek šumenje, zujanje i kreštanje „radio Luksenburga“. Naravno, valjda se to podrazumeva iz svega što ste do sada pročitali da „davorike-dajke“, Mice Trofrtaljke i ostale komunjarske snajke rododajeke, naša srpska narodna muzika nije bilo ono što sam želeo da slušam, već samo i isključivo muzika „kotrljača kamenja“ (Rolingstonsi, takođe su ih popularno nazivali i kao Stonsi (eng. The Rolling Stones; rolling stone – onaj koji nije u stanju da se duže vremena zadrži na jednom mestu ili poslu, onaj koga „ne drži mesto i vreme“, lutalica, tumaralo i sl. – nastali šezdesetih godina prošlog veka, osnivač i vođa engleski muzičar Mik Džeger (Mick Jagger (rođene 26. jula 1943. ). Kasnije kada već bejah hirotonisan i dočepah se para topih se u milini opijajuće milozvučnosti baleta (joj, što je to „jako sredstvo izražavanja“), a tek opera da i ne naglašavam. Mada ni jedno ni drugo nisam razumeo ni tada ni sada, ako je to umetnost onda sam ja Sv. Kurasije Krivonogi, to mi nije smetalo da budem najbučniji konzument tog vatikanskog zaglupljivanja širokih masa. „Aristokratski“ (grč. ἀριστεύς, intelekt, bogatstvo, obrazovanje, poreklo, ili slično. i greč. κράτος, vlast, snaga i sl.) SNOB (angl. snob) — termin (lat. terminus — termin, od lat. terminus — predeo, granica; Snob je osoba koja ljude apriorno smatra inferiornim u odnosu na sebe iz širokog spektra razloga, kao što su pretpostavljeni intelekt, bogatstvo, obrazovanje, poreklo, ili slično.) je zapravo bilo jedino i pravo moje ime. Dakle moje monaško ime STEFAN je moralo da bude usklađeno sa onim što (je)sam da su oni koji su me u sve te muke namerno gurnuli nisu imali zle namer kako bi me iskoristili kao sredstvo u svojim poganim rukama, a posle odbacili kao šugavog iskota.

Ne znam da li se, kad li tad li, svakom „robinzonu krusou“ (izraz pozajmio od D. Defoa koji je napisao: „Robinzon Kruso“) pojavi spasonosna lađa na pučini, ali meni jeste, hvala Gospodu. Sve što sam do tada pročitao zamenio bih za jedan tren tog mog doživljaja kojega je teško i daleko peru vičnijem od mene opisati. Bliznakinje Snežana i Suzana behu moja „bela lađa“.

Dame i gospodo, čak i kada bih hteo ne bih mogao da zaboravim „definiciju greha“ kako ga je formulisao moj bogoslovski sabrat Nikola Jović. Da „zahvaljujući“ samo njemu i Slavenku Terziću, jedno vreme, više i ne znam u kojem razredu, mi bi cenzor, dugo godina sam bio „prepoznatljiv“ ne po svom krštenom imeno već po nadimku dr ŠULC. Taj i takav nestaško, možda bi za njega izraz jebivetar više izražavao ono što zaista i bi, filosof i dobričina jednom prilikom odgovarajući na pitanje:

„Šta je to greh ?“

o. Vasi Iviševiću, profesoru patrologije, po svemu a ne sama ocenama, od njega dobiti petku je isto kao „ubosti“ glavnu premiju nekakve velikanske lutrije, do zadnjeg dana svake školske godine sam iz njegovog predmeta vukao „slabu četvorku“ kako je sam uvek naglašavao da bi mi tek tada zaključio peticu, valjda da mi ne bi kvario prosek „pet nula-nula“, najstrožijem profi je, bez da bi se počeškao iznad desnog uva kao što je to kod njega bio običaj kada je imao nameru da „tresne“ glupost, izjavio:

„Ono što je najbolje slasno i najviše masno“

Svi osim o. Vase, siguran sam i drugara Nidže, jer on je uvek na sve bio »ladan k`o santa koja krknu u Titanik“, ili imade takvu facu, bog će ga znati, smo se zabezeknuli, zinuli od zaprepašćenosti i gotovo ukakili od straha. Muk je bio toliko zgusnut, ma šta grobna tišina, to se uopšte ne može ni usporediti sa tom tminom i mrklinom, da si ga komotno nožem mogao rezati na baš ovolike kriške. Tek posle, za nas zabezeknute kvekere to beše večno trajanje, izvesnog vremena lelujavi, Bože me oprosti taj čovek je govorio tako kao da je čitav život nekome vršio opelo, pomalo hripavi, ali spikerski razgovetni bariton razblini tišinu

„A kako se oslobodiš greha, Nidžo mudrače“ biše reči o. Vase Ivoševića.

„Tako što prestaneš da ga konzumiraš onda kada ti je najslađe“ kao iz topa reče mi Nidžo.

Verovali ili ne ali taj, zaista filosofski osvrt mog drugara Nidže je i samog profu Vasu toliko razgalio da mu je zaključio čistu petku i od tada je bio, siguran sam u to, jedini bogoslov koji je od o. Vase redovno dobijao „petardu“.

Da, drage moje i poštovana gospodo, u to vreme mi se ta „formulacija greha“ moga drugara Nidže učini besmislicom, verovatno zato što sam tada i nekoliko godina kasnije zaista bio anđeoski čist, te greh, grešnost i grešenje bi samo ono što sam donekle poznavao iz teorije, no, tek koju godinu posle toga „vozljubih“ greh, upoznasmo se dabro da bolje i ne može da bude i postasmo jedna celina u kojoj je teško prpoznati ko je ko i šta je što. Čak i ovo što vam sada dušom pišem ne znam da li to čini nekadašnji golobradi sr.karlovački bogoslovčić ili onaj od greha upoganjeni deo mene. Ne, zaista ne, nije to Jeremijin plač, nije moje kukumakanje, već sam upravo ja onakav kakav zaista i jesam. Nisam baš preponosan na to što sam, ali sam srećan jer znam da upravo to što sada činim jeste život. Nema te cene, nema muke i nema straha koju nisam spreman da platim, da izdruram i da hrabro podnesem samo za jedan jedini osmeh, jedan mig oka Njenog veličanstva Dame. Verujem da su dekadentni adžuvani izmislili da je Adam, te preko njega čitav muški rod, kažnjen zbog Evine smokvice.

Istina jabučica ispod brade svakog „mačo-mena“ na nešto davno učinjenom želi da podseti, no slast koja se je javila zbog toga i tada je nešto na što bi svako pristao makar imao i kamilju grbu na leđima. Bilo kako bilo Hrišćani makar znamo za svoje praoce Evu i Adama, no oni koji su se odmetnuli, poturčili, upoganili, usmradili i proglupili, kao što je slučaj sa jadnicima koji se samoprozvaše „bošnje“, ili DOS-manlije, bilo kako ih nazoveš bićeš u pravo jer demon ima ne samo na stotinu lica, već i nebrojeno imena pod kojima se pamti njegovo zlo, su čak izgubili i tu nit sa ljudskim postankom i sve su ubeđeniji da su Mujo i Haso njihovi praoci. Ko im je tu „babo“, a ko „matera“ teško je utvrditi, adžuvani ne samo da isto izgledaju, isto laju, već i isto smrde, no „nauka“ a la „malo lizing, a mnogo više pušing“ je ono što zapravo oni jesu i što samo kukavice neće i ne smeju da naglase.

- nastaviće se -
--------------------
Krstan Đ. Kovjenić

S verom u Boga, vaskoliko S R P S T V O, ujedinjenje svih zemalja S R P S K I H i RADIKALNO BOLjE sutra za SRBE, majku SRBIJU i sve druge zemlje S R B I N O V E !!!