Miodrag Lukic pisac i reziser sa Majevice

Mr. Majevica ::

Uskoro, novi roman Miodraga Lukića...

Ajduk je deveti roman srpskog romansijera i dramskog pisca Miodraga Lukića.

Iako triler čija se radnja odvija vrtoglavom brzinom, Ajduk je doboka socijal-psihološka priča koja se odvija na više nivoa, u različitim vremenima i društvenim uredjenjima. Kao i u prethodnim romanima Lukić je radnju ove knjige smestio u Cirih, najveći grad Švajcarske i mesto gde se sureću ljudi različitih nacionalnosti i prožimaju raznovrsne kulture, ali takodje grad u kome se dešavaju misteriozna ubistva.

Rodonačelnik porodice Ajduk, surovi razbojnik Nikola je jedini preživeo epidemiju kuge na celoj planini sakrivši se u pećini u koju se ulazi iz jezera. Pred kraj života, kada je odlučio da se smiri i prestane da ajdukuje otkupio je zemlju od turskog bega i podijelio kmetovima doseljenim iz Hercegovine. Umesto zahvalnosti dobio je otrov u vinu...
Potomci, poslednji izdanci porodice Ajduk žive u Cirihu. Braća; Nikola, Stevan i narator Nenad, svaki na svoj način pokušavaju da nadju svoj put u vremenu koje njima, kao pripadnicima prokazanog srpskog naroda, nije uvek lako.

Majevičani mogu biti izuzetno vrijedni i talentovani. Pravi dokaz je naš pisac Lukić Miodrag.

Ajduk je deveti roman srpskog romansijera i dramskog pisca Miodraga Lukića.



Iako triler čija se radnja odvija vrtoglavom brzinom, Ajduk je doboka socijal-psihološka priča koja se odvija na više nivoa, u različitim vremenima i društvenim uredjenjima. Kao i u prethodnim romanima Lukić je radnju ove knjige smestio u Cirih, najveći grad Švajcarske i mesto gde se sureću ljudi različitih nacionalnosti i prožimaju raznovrsne kulture, ali takodje grad u kome se dešavaju misteriozna ubistva.



Rodonačelnik porodice Ajduk, surovi razbojnik Nikola je jedini preživeo epidemiju kuge na celoj planini sakrivši se u pećini u koju se ulazi iz jezera. Pred kraj života, kada je odlučio da se smiri i prestane da ajdukuje otkupio je zemlju od turskog bega i podijelio kmetovima doseljenim iz Hercegovine. Umesto zahvalnosti dobio je otrov u vinu...



Potomci, poslednji izdanci porodice Ajduk žive u Cirihu. Braća; Nikola, Stevan i narator Nenad, svaki na svoj način pokušavaju da nadju svoj put u vremenu koje njima, kao pripadnicima prokazanog srpskog naroda, nije uvek lako.

Posledice podela u srpskom narodu možda se najbolje ogledaju u razmišljanjima najmladjeg Ajduka:



„Imam dva brata. Živimo u istom gradu, sa jednim dijelim stan, a sa drugim se vidjam povremeno, ali nikad se sve trojica ne susrećemo, čak ni u crkvi jer Nikola je, mada nisam baš uvjeren da je vjernik, ostao vjeran crkvi Svete Trojice, a Stevan crkvi Uspenja Presvete Bogorodice. Ja ne pripadam nigdje, niti želim baš zbog moje braće koja su otišli u svakom pogledu na suprotne polove svijeta. Dok se Stevan iz vatrenog patriote pretvorio u razočaranog patriotu, ali zato suludo vatrenog antiglobalistu, Nikola se od prokomunistički orijentisanog jugonostalgičara pretvorio u ultraliberalnog globalistu. Možda se oni nisu ni promjenili, to jest, možda su se samo razvili u onom pravcu koji im je davno bio predodredjen. Bilo kako bilo, moja dva brata bi se bolje slagali sa Eskimima, Samojedima i Bušmanina da su ih susretali, nego jedan sa drugim.“





U jednoj hladnoj decembarskoj noći provaljeno je u stan bivše supruge Stevana Ajduka, pri čemu je ona povredjena i zbog povrede glave pala u komu. Odnešen je njen kompjuter i četredeset godina star rukopis scenarija Olimpljani, koji je na prevodjenje dobila od Francuskinje Natali Keler...



Sumnja je pala na bivšeg muža Stevana koji je iste noći nestao.

Policija privodi najmladjeg Ajduka, Nenada naratora ove priče...

Jasnim jezikom, precizno i bez preterano likovnih opisa, autor nas vodi kroz različite svetove koji se u toku par vekova medjusobno prožimaju.



Miodrag Lukić je iz Lopara - Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj.
Piše romane, drame, pripovjetke i filmske scenarije.
Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka i Ajduk.
Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Gospodar nikako da dodje...
Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj čiji je i osnivač.

Ајдук, роман о бремену прошлости и замкама садашњости



„Никада се није догодило да човјек који доноси онеспокојавуће вијести буде дочекан раширених руку. Најчешће се догађа да они који упозоравају на опасности и тиме нарушавају устаљени ред буду проглашени лудацима и изопштени из заједнице“ – реченице су које отварају девети роман Миодрага Лукића, роман „Ајдук“.



Као што је рецензент већ написао, ово је роман који буди, те је стога пун онеспокојавајућих вести и упозорења о опасностима које су свуда око нас, а које велики број „успаваних“ људи не примећује.



Као и неки претходни романи Миодрага Лукића, и овај је написан у првом лицу.
Приповедач је Никола Ајдук, један од тројице браће која живе у Цириху а пореклом су из Босне. Њихови родитељи су отишли у печалбу, трбухом за крухом, а своје синове, који су један део детињства провели са баком у Босни, једног по једног одводили у Швајцарску.

Успомене на детињство веома су живе у сваком од тројице браће, а братска љубав испољава се код њих на различите начине да би, онда када се Стеван нађе у невољи и кад швајцарска полиција распише потерницу за њим због сумње да је покушао да убије бившу супругу, без обзира на различите карактере, и Никола и Ненад чинили све како би открили истину и помогли брату.

Сва тројица бивају увучени у вртлог из којег ће се само захваљујући својој мудрости, сналажљивости и храбрости спасити.



Композиција романа је сложена и вишеслојна јер пратимо неколико паралелних прича које се одвијају у различитим временима и на различитим местима.

Непрестано се смењују прошлост и садашњост. У обе временске перспективе у први план избијају животи чланова породице Ајдук, као и социјалне прилике у Босни и Србији у различитим историјским околностима, али и политичке прилике у Европи некад и сад.



Почетак приче о породици Ајдук сеже до турских времена, када је приповедачев деда Никола хајдуковао и једини преживео кугу сакривши се у пећини која се налази иза језера. Када је одлучио да се смири и прекине хајдуковање, откупио је земљу од турског бега (породица ће чувати тајну о њиховој крвној вези) и поклонио је сељацима досељеним из Херцеговине. Међутим, управо га је та племенитост коштала живота.

Језеро ће представљати велику тајну и изазов за генерације које су расле у његовој близини, тајну која ће приповедачу бити откривена у свој својој лепоти тек на крају.



Садашње време носи двоструко бреме: бреме прошлости, породичне и колективне, која је одредила и судбину јунака модерног доба, и сопствено бреме у коме долази до изражаја теорија завере, што овај роман чини трилером и његове јунаке доводи у животну опасност много пута.



Наиме, за Николу, Стевана и Ненада, као и за њиховог ујака Сретка, све је почело веома давно, када је Сретко, боем, сликар на Монмартру, Францускињи Натали Келер, коју ће стицајем околности Никола упознати као мајку вољене жене, поклонио рукопис под називом „Олимпљани“. Тај рукопис је четрдесет година скриван, а онда га је Натали послала преводиоцу, Ненадовој и Николиној снаји, због чега је неко провалио у њен стан, однео компјутер са рукописом, а њу напао.

Све је то, веровао је Стеван, и о томе давно причао свом знатно млађем и прилично збуњеном брату Ненаду, дело „господара“, тј. групе људи који желе да потлаче цео свет и владају њиме, а који живе у лавиринту, из којег контролишу све што се збива у свету.

О томе Стеван каже: „Сви они који гласно говоре о завјери бивају проглашени лудим и омаловажени због тога, док они који о томе проговоре јавно убрзо на тајанствен начин умру“. Такође каже и следеће:„Диктатори Хитлер и Стаљин, ма како опасни, имали су лице и човјек је знао против кога се бори. Данашњи диктатор нема лице, он је –у лавиринту.“

„Господар“ утиче и на појединце и на друштво:„Породица, породица је стуб који је господар успио да сруши. Ми Европљани смо уништени јер смо дозволили да нам буду уништене породице. Апостоли индивидуализма су створили колектив индивидуалаца конзумената. Хорде будала свакодневно певају оде индивидуализму несвесне да су дио огромног конзументског колектива. Оно што нису успјели да учине Хитлер и Стаљин концентрационим логорима и гулазима, чине сатанисти дрогом и медијима.“



У тајанственом рукопису било је речи о аферама београдског бонвивана Стевана Марковића, који је, након што је отишао у Париз, доведен у везу са Аленом Делоном, али и Помпидуом и Де Голом, тј. уцењивао их, што га је коштало живота, али и о Миши Несторовићу, чија се смрт доводи у везу са Френком Синатром и Микијем Рунијем.



„Ајдук“ говори и о судбини генерација српских породица које су живеле у дијаспори:“Већина печалбара из нашег краја ма гдје да су отишли, а стигли су на све континенте, понашали су се на исти начин. Штедјели су и од уста само да што више новца донесу кући, али су за вријеме љетних одмора често трошили мукотрпно стечен и са још више муке уштеђен новац као да су размажени милионери. Њихово понашање створило је јаз између њих и оних који нису отишли у печалбу, док су млади жељени само једно: да и они оду у свијет гдје се новац тако лако зарађује, како су поверовали након бајки које су причали неки печалбари, обично они који су радили најтеже послове и зарађивали најмање.“



Семе раздора бачено је још тада у српске породице, а његови плодови били су горки и утицали су на многе генерације, јер су се деца одрицала очева и обрнуто, а браћа су тешко налазила заједнички језик. Зато ће у првом делу романа најмлађи Ајдук рећи:„Имам два брата. Живимо у истом граду: са једним дијелим стан, а са другим се виђем повремено, али никад се сва тројица не сусрећемо ни у цркви...Док се Стеван из ватреног патриоте претворио у разочараног патриоту, али зато сулудо ватреног антиглобалисту, Никола се од прокомунистички оријентисаног југоносталгичара претворио у ултралибералног глобалисту.Можда се они нису ни промјенили, то јест можда су се само развили у оном правцу који им је давно био предодређен. Било како било, моја два брта би се боље слагали са Ескимима, Самоједима или Бушманима, да су их сретали, него један са другим“.



Као и претходни романи Миодрага Лукића, и овај дотиче многа горућа питања нашег доба, питања о којима само ретки говоре и пишу јавно: теорија завере, кодекс алиментаријус, веза између полиције и криминала, умешаност свештенства и представника власти у незаконите послове, интереси великих сила и злоупотреба малих држава, трговина дрогом, манипулација свешћу широких народних маса посредством телевизије, нарочито антисрпска пропаганда, али и проалбанска, трговина белим робљем, бела куга ...

Ту су истине о којима се ћути („До уласка НАТО снага у Авганистан произвођено је око двадесет и пет тона опијума годишње, док се након уласка НАТО снага производња повећала на осамдесет и пет тона чистог хероина“, или „Највећи дио те дроге на европском тржишту продаје албанска мафија“, „НАТО напад на Југославију изведен је због дроге“, прича о Лењину и двадест милиона долара у злату који су послати у Русију 1917. године са железничке станице у Цириху, прича о Ивару Свенсону)...



Стеван Ајдук, чијих се прича брат Ненад често сећа, дели људе на успаване и будне. У овом роману буде се и приповедач, и Габријела, психолог, и Макс Фриш, инспектор, и Никола Ајдук, и његова супруга Невена, и много других. Но, када Ненад Ајдук упита инспектора Фриша шта би било кад би се сви људи пробудили, он добија следећи одговор:“То је немогуће, а кад би било могуће десило би се нешто ужасно – дошло би до катастрофе глобалних размера. Стала би производња, а људи би као бијесни тражили све оне који као вампири живе на њихов рачун...“



У свету у коме је све деградирано, ни уметности није поштеђена:“Данашња књижевност обилује дјелима која су писана тако да их ни сам аутор понекад не разумије, која немају никакву поруку, иако кад их читаш можеш да уживаш у вјештини са којом писац употребљава језик“, а на једном месту каже се и ово:„Мораш да имаш и понеку брљотину, да барем по нечему личиш на модерне умјетнике. Знаш, када би Микеланђело и Леонардо устали из мртвих, данас би могли да догурају најдаље до уличних сликара или у најбољем случају, да буду послати на прешколовавање за графичаре. Данашњи критичари би их сасјекли као мачем, никад више не би смјели да се појаве на некој изложби, ни на оној гдје је најбоља слика била она коју је насликао шимпанза.“



Приповедање је врло динамично и узбудљиво и читаоцима нуди низ обрта и изненађења. Спајајући измишљене ликове са стварним и градећи низ занимљивих ликова и ситуација, Миодраг Лукић нам нуди занимљиво штиво које ће нас пробудити и подсетити нас да је савремени свет испуњен многим замкама и да је души благородној у њему тешко, али да они који су будни и одани традиционалним вредностима ипак могу да стигну до уточишта, па макар то била пећина.



Велики градови су у овом роману приказани као пакао за људску душу. Било да је реч о Паризу, где су настали „Олимпљани“, о Цириху, где се одвија радња романа или о другим велеградима, њима је супротстављена лепота живота у селу, чији је најбољи представник мудра бака која је својим унуцима давала најлепше савете о животу, или пак ујак Сретко, који се разочарао у тај свет:“Никад не иди у Париз нити иједан велики град, јер то нису градови већ машине за млевење меса. Тијело остане донекле цијело, али ти душу зато самељу“.



Браћа Ајдук, међутим, опстају и успевају да сачувају душу. Спасава их храброст, прибраност, оданост традицији и љубав према родном крају, у који беже као у једино, мада несигурно уточиште, свесни да „господар“ вероватно неће дуго мировати, али да ће до тада живети срећно и мирно, далеко од градске вреве, у крају у коме су рођени :„Иако страхујем од неизвјесне будућности и извјесности да сад кад сам будан или тек полубудан, никад више нећу имати мира, топлота њеног погледа отопи ми лед са срца.

- Не морамо, штитиће нас звоно. Док звони звоно на нашој планини, не морамо никога да се бојимо – одговорих ослушкујући звоњаву која се ехом умногостручава.

Лажем. Свјестан сам да нас нико и ништа не може заштитити, ако они које је Стеван изазвао одлуче да нас казне, осим ако будемо сматрани лудим. Лудило је последње упориште за оне који сазнају тајне богова. Последња могућност је да будемо проглашени лудима и тако останемо поштеђени...“



Пригрлите овај роман иако не доноси само лепе вести и не нуди романтичну визију света! Ако вам се учини да звони за неким, не питајте за ким (јер је давно речено да оно звони за сваким од нас јер „ниједан човек није острво, сам за себе целина“), а ко вам се учини да вас позива на саборност, послушајте глас који каже:“Штитиће нас звоно. Док звони звоно на нашој планини, не морамо никога да се бојимо!“



Виолета Милићевић

Premijera tragikomedije Gospodar nikako da dodje



24. februara 2011 u 20 časova
Dom Kulture Čačak
Trg ustanka 2-6
Čačak

Karte za premijeru predstave biće podeljene besplatno. Geslo pozorište Otpisani je:

,,U Srbiji je istina besplatna. Laž se naplaćuje.’’

Tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je Čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:

Ovo nije komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.

Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?
Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.

Autor teksta – Miodrag Lukić

Režija – Baćko Bukumirović

Autor muzike – Rastko Radičević

Scenografija – Vladimir Šutić

Dekor – Ana Nedeljković

Inspicijent – Ana Milićević

Rasveta – Vojkan Petrović

Ton – Nedeljko Vučićević

Organizacija – Dušan Jakovljević

Peko Poltron – Baćko Bukumirović

Riko Uvlakuša – Aleksa Ilić

Dala Vazdan – Ana Vladisavljević

Sonja Sačekuša – Sanja Mišović

Kolporter – Ivana Nedović



Realizacija: Ilegalno pozorište Otpisani, Čačak



Informacije i rezervacije:

Baćko Bukumirović
065 519 18 73
Dušan Jakovljević
dusko.jakovljevic@gmail.com

Posle premijere u Cacku

700 Čačana oduševljeno dramom Gospodar nikako da dodje

Sneg je zavejao Srbiju 24. februara ove godine. Sva pozorišta u okolinu su imala predstave iako je bio četvrtak, dan koji je režiser, glumac i direktor Ilegalnog pozorišta Otpisani, Baćko Bukumirović izabrao za premijeru drame Gospodar nikako da dodje. Možda je izabravši četvrtak želio da izabegne da se premijera poklapa sa predstavama koje se igraju u okolini i tako napuni ogromnu salu Doma kulture u Čačku. Sneg koji je zavejao grad nije sprečio gledaoce da pohrle u pozorište i vide dugo najavljivano delo našeg književnika iz dijaspore Miodraga Lukića koji je takodje došao u Čačak, da gleda predstavu ali i da javno pred publikom i novinarima ponovi rečenicu: Ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.

Kao što znamo; tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je Čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:

Ovo nije komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.

Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?
Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.

Više od sedam stotina Čačana kao i stanovnika drugih gradova, od Novog Sada do Niša, je došlo da vidi ovaj pozorišni komad koji su maestralno odigrali talentovani i hrabri Čačani na čelu sa glumcem i režiserom Baćkom Bukumirovićem za kojim ni po čemu nisu zaostajali mladi glumci; Ana Vladisavljević, Ana Milinković, Aleksa Ilić i Ivana Nedović.

Na konferenciji za štampu režiser Baćko Bukumirović je izjavio da je ova predstava kruna njegovog rada u poslednje dve decenije i da je kroz nju rečeno sve ono što je trebalo da se kaže o raspadu Jugoslavije i nevoljama koje nas snalaze sve do danas. Odgovori na sva pitanja na koja nisam nalazio odgovore stigli su mi u tekstu koji sam preko Dragana Biserčića vlasnika izdavačke kuće Legenda dobio od književnika Miodraga Lukića.

Autor drame Miodrag Lukić se zahvalio glumcima, gradu Čačku i svima onima koji su došli da vide premijeru. Istakao je da su Baćko Bukumirović, Ana Vladisavljević, Ana Milinković, Aleksa Ilić i Ivana Nedović maestralno odigrali predstavu, pohvalio ih svakog posebno i naglasio da u Baćkove sposobnosti nije ni sumnjao, a da su ga mladi glumci očarali i da su u njegovim očima najhrabriji stanovnici Srbije jer sebe ne smatra hrabrim pošto živi u Švajcaraskoj već njih koji moraju da ostanu i žive u Srbiji posle ove premijere, koja je satira koja satire, kao što je to za dramu rekao Dragan Jovanović poverenik vlade Srbije za Švajcarsku. Pored Dragana Jovanovića i njegove supruge Ljiljane iz Švajcarske su na premijeru doputovali i bračni par Ninković, Koviljka i Zdenko, vlasnici srpske knjižare Stani u Badenu, te Mirela Vještica iz Vetingena.

Glumac iz Arandjelovca Mikica Petronijević, koji je u poslednjih par meseci gostovao u Švajcarskoj i nedavno se vratio u Srbiju, je posle premijere izjavio sledeće:

- U poslednjih dvadeset godina nisam video bolji pozorišni komad niti čuo jasniju političku poruku.-
Gledaoci u Švajcarskoj će 5. marta moći da vide ovu istu predstavu, ali u izvedbi pozorišta Duga iz Vetingena. Predstava je kao i sve dosadašnje premijere u hotelu Vinkelried, Landstrase 36 u Vetingenu.

Svaka cast autoru i glumcima za ovo mocno djelo!

Beogradska premijera; Gospodar nikako da dodje

29. aprila 2011 godine
u 20 casova
Teatar 78
Ulica Resavska 28
Beograd

Tragikomedija Gospodar nikako da dodje, je delo književnika Miodraga Lukića, srpskog romansijera i dramskog pisca koji već dve decenije živi u Švajcarskoj. Namenjena je, kao i dosadašnje Lukićeve drame, za izvodjenje u Srpsko-švajcarskom pozorištu Duga u Švajcarskoj, ali zbog svog vrlo provokativnog sadržaja igraće se na svim onim mestima gde postoje dovoljno hra...bri umetnici da kažu ono što se ne kazuje. Prvo takvo mesto u Srbiji je Čačak, grad koji nema pozorište, ali ima hrabre umetnike koji su se na čelu sa glumcem Baćkom Bukumirovićem odvažili da igraju u komadu za koji je sam autor rekao sledeće:

Ovo nije komedija ni tragedija, ni drama ni parodija već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmijemo jer kad bi je shvatili sasvim ozbiljno zamuknuo bi smijeh medju nama za narednih dvjesto godina. Naravno ja preuzimam cjelokupnu odgovornost na sebe u slučaju da neko odluči da nas tuži.

Ko bi to mogao da tuži umetnike, odnosno autora koji je preuzeo odgovornost na sebe?
Postoji mala mogućnost da će neko presaviti tabak i napisati tužbu zbog ove tragikomedije, ali je sigurno da će se u istoj prepoznati mnoge javne ličnosti, od političara i funkcionera u nevladinim organizacijama do sveštenika i vladika Srpske Pravoslavne Crkve.

Autor teksta – Miodrag Lukić
Režija – Baćko Bukumirović
Autor muzike – Rastko Radičević
Scenografija – Vladimir Šutić
Dekor – Ana Nedeljković
Inspicijent – Ana Milićević
Rasveta – Vojkan Petrović
Ton – Nedeljko Vučićević
Organizacija – Dušan Jakovljević
Peko Poltron – Baćko Bukumirović
Riko Uvlakuša – Aleksa Ilić
Dala Vazdan – Ana Vladisavljević
Sonja Sačekuša – Sanja Mišović
Kolporter – Ivana Nedović

Realizacija: Ilegalno pozorište Otpisani, Čačak

Informacije i rezervacije:
Backo Bukumirovic
065 519 18 73
Dusan Jakovljevic
dusko.jakovljevic@gmail.com

„Gospodar“ stigao i u Beograd



Tekst drame je provokativan do te mere da bi se mogao nazvati skandaloznim jer ubada kao prst u oko u ono u šta se u Srbiji ne dira ili se dira samo onda kada postoje nečiji politički interesi. Prvi put su u jednom tekstu, jednom pozorišnom komadu, prozvani svi krivci za propast Srbije, a da ne postoji politička pozadina za ovaj čin.

Zahvaljujući hrabrosti čačanskih glumaca predstava Gospodar nikako da dodje je 29. aprila odigrana u Teatru 78 u Beogradu. Naravno mediji su ostali slepi i gluvi za ovo remek delo, ali predstava polako ulazi u narod i poruka se prenosi od čoveka do čoveka.

Prema tekstu romanopisca, pripovedača i dramskog pisca Miodraga Lukića, ujedno i osnivača srpsko – švajcarskog pozorišta „Duga“, komad „Gospodar nikako da dođe“ postavio je na scenu čačanski glumac Baćko Bukumirović sa glumcima neformalne pozorišne trupe „Otpisani“.

Ova predstava demistifikuje metode globalnog projekta pod nazivom „New age“ ili „Novo doba“, kroz autentične događaje i odnose na političkoj i društvenoj sceni u Srbiji. Radnja ove predstave smeštena je u prostorije „ministarstva za odnose sa Gospodarom“. Ovom kancelarijom upravlja ministar za odnose sa Gospodarom – Peko Poltron, koji je u stalnom kontaktu sa državnim sekretarom – Rikom Uvlakušom. U ovoj kancelariji pojavljuju se likovi: sekretarica Dala Vazdan, direktorka nevladine organizacije za zaštitu srbomrzaca Sonja Sačekuša i kolporter koji povezuje ministarstvo sa srpskim narodom.

Da je ova drama satira koja satire, potvrđuju i reči autora, Miodraga Lukića: „Ovo nije ni komedija ni tragedija, ni drama ni parodija, već najcrnja zbilja, kojoj moramo da se nasmejemo, jer kada bi je shvatili sasvim ozbiljno, zamuknuo bi smeh među nama za narednih dvesta godina…“

Drama „Gospodar nikako da dođe“ je prvobitno bila namenjena za izvođenje u srpsko-švajcarskom pozorištu „Duga“, ali se zbog provokativnog sadržaja igra i u Srbiji, ali samo na mestima gde postoje dovoljno hrabri umetnici.

Glumci trupe „Otpisani“, rukovode se rečenicom: „Sve nam možete oduzeti, ali dušu nikad!“, i ističu da svi koji se bave pozorištem moraju biti društveno angažovani.



Igraju:

Baćko Bukumirović,

Ana Vladisavljević,

Aleksa Ilić,

Ana Milinković i

Ivana Nedović.



Autor: Miodrag Lukić



Režija: Baćko Bukumirović

Autor muzike: Rastko Radičević

Scenografija: Vlade Šutić

Dekor: Ana Nedeljković

Rasveta: Vojkan Petrović

Ton: Nedeljko Vučićević




Produkcija: Pozorište „Otpisani”





Miodrag Lukic

www.pozoristeduga.ch
www.majevica.net

Probisvijet – novi roman Miodraga Lukića



Probisvijet je deseti roman srpskog romansijera i dramskog pisca iz Lopara Miodraga Lukića. Kao i neki od prethodnih Lukićevih dijela i Probisvijet je socijal-psihološki roman, roman koji govori o prevarenima i prevarantima, kako o načinu na koji prevaranti dolaze do žrtava tako i onome šta žrtvu tjera u ruke prevarantima.

Djelo je, iako pisano jednostavnim jezikom, dijalozi često arhaičnim narodnim govorom, duboka socijal-psihološka priča u kojoj će čitalac sigurno uživati, a mnogi i naučiti kako da se odbrane od prevaranata, tako što će se prvo odbraniti od sebe, odnosno nerazumnih želja za zaradom preko noći i luksuzom za kojim možda čeznu.

Jedan san glavnog junaka, vrlo jasno prikazuje odnos žrtve i prevaranta, odnosno porive jednog i drugog da postanu to što jesu.



Zaspao je na wc šolji. Posle preživljenog straha da bi Labud ili Novica mogli otkriti da je telefonirao, ostao je bez snage, slab i iscrpljen, i zaspao u istom trenutku kada su Labud i Dara izašli.

Sanjao je da je obali Modrog vira. Zaronio je u vir sa namjerom da ispliva na drugoj strani, na boljem mjestu od onog pored kojeg je čitavo djetinjstvo čuvao svinje, ali mu se usred vira, duboko pod površinom vode, ispriječio dječak veoma sličan Maksimu, kojeg poznaje samo kao odraslog čovjeka i nije dozvolio da dalje roni.

„Skloni se da prodjem!“, rekao mu je i nije se nagutao vode kao što je mislio da će mu se desiti.

Dječak ga je samo gledao i mahao rukama kao ptica kad leprša, dok mu se oko ramena voda bojila u crveno.

„Skloni se da prodjem!“, ponovio je odlučnije, ali se dječak nije pomjerio. Nastavio je da maše rukama i da ga fiksira pogledom.

„Ne mogu da se sklonim. Ja sanjam svoj san, ti svoj. Ako ti prestaneš da sanjaš svoj san, ja neću moći da ostvarim svoj“, rekao je dječak glasom koji je prepoznao kao Maksimov.

„Šta ti sanjaš?“, upitao je, svjestan da neće moći da dalje roni, pa kad je već tako da barem sazna šta sanja čudni dječak krvavog ramena.

„Sanjam isto što i ti sanjaš, samo što ja ne sanjam da zaradim mnogo para kao ti“, nasmijao se dječak sa lukavim izrazom na licu.

„Ja ne sanjam pare. Ja sanjam kuće, automobile i djevojke koje ću imati kad budem zaradio pare“, pobunio se Jovan.

„Pa i ja to sanjam, ali neću da zaradjujem pare, nisam stvoren za teški rad, a i ova ruka mi nikad neće biti kako treba, otac me je udario sekirom, nego sanjam da mi ti i tebi slični zaradite pare, a ja ću, pošto sam pametniji, da ih potrošim, pobacam ako treba“, nasmijao se dječak.

„Što te otac udario sekirom?“, začudio se Jovan.

„Bio sam gladan. Gospojinski post je bio, jeo sam samo luk, paradajz i provu svaki dan, pa sam jednom odlučio da se najedem i ukrao pare od djeda pa otišao u čaršiju i kupio ćevape“, odgovorio je dječak sve manje vidiljiv u vodi koja se bojila njegovom krvlju.

„Zbog toga te otac udario sekirom?“ začudio se Jovan još više.

„Nije samo zbog toga. Posle sam pozajmljivao pare od ljudi u selu. Lagao sam da su me poslali otac ili djed. Nisam mogao da prestanem da jedem kad sam jednom okusio nešto što je bolje od luka i prove“, odgovorio je, sad skoro nevidljiv.

„Onda je meni bolje. Vratiću se, ne moram više da bježim u snove“, rekao je Jovan i zaplivao prema površini.

„Stani! Moraš da sanjaš! Ako ti prestaneš da sanjaš, ja ću ostati gladan pa ću morati tebe da pojedem“, rekao je dječak, uhvatio ga rukama za nogu i zario zube u stopalo.

Vrisnuo je i sopstvenim se vrištanjem probudio. Pokušavši naglo da ustane, posrnuo je i pao, ponovo povrijedivši ranu na čelu...



Miodrag Lukić je iz Lopara - Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj. Piše romane, drame, pripovjetke i filmske scenarije. Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka, Ajduk i Probisvijet. Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Necu kuci i Gospodar nikako da dodje. Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj.

Hajde da i njega popljujemo.

mrav ::

Hajde da i njega popljujemo.

Зашто ? Ко је још ,,попљуван,, ?

Nas je. Teba ga pljuvati i ne dati da ima uspijeha. Treba sve nase pljuvati cim nesto uspiju ili hoce da poboljsaju na bilo koji nacin.

Да се похвалим ! Ево је код мене ! Хвала ти за све Странче !

Mr. Majevica ::

Да се похвалим ! Ево је код мене ! Хвала ти за све Странче !

Druze, ovo se s obzirom na sliku s naslovne moze dvosmoisleno shvatiti.

Књига је код мене ! Лијо, лијо

Ako je čovjek srećno oženjen ili bolje reći usrećen, tada mu je supruga kao sveta knjiga, koju stalno u svojoj ruci drži, čita i čitati mora.

Једноставно, а све речено !

Mr. Majevica ::

Једноставно, а све речено !

Hehehe. To je onako spontano iz moje glave.

loparac-98 ::

Ako je čovjek srećno oženjen ili bolje reći usrećen, tada mu je supruga kao sveta knjiga, koju stalno u svojoj ruci drži, čita i čitati mora.

Hahahahahaa, e stvarno si me nasmijao, kako si ovo "blesavo" dobro srocio!

loparac-98 ::

Ako je čovjek srećno oženjen ili bolje reći usrećen, tada mu je supruga kao sveta knjiga, koju stalno u svojoj ruci drži, čita i čitati mora.

A, mora li i da pise knjigu ili pak knjige?

lija ::

loparac-98 ::

Ako je čovjek srećno oženjen ili bolje reći usrećen, tada mu je supruga kao sveta knjiga, koju stalno u svojoj ruci drži, čita i čitati mora.

A, mora li i da pise knjigu ili pak knjige?

Nije pod moranje, al et. Ako je zaista srećan, onda se načitati "svoje" knjige do vijeka ne može.

Sve je to dobro dok je laka literatura u pitanju.

Mr. Majevica ::

Да се похвалим ! Ево је код мене ! Хвала ти за све Странче !

Sokole, treba uskoro da postavis novu sliku ovde
Hajde pohiti polako

Citat :

Uskoro iz štampe izlazi novi roman Miodraga Lukića. Roman koji nosi naslov; Protiv sudbine je priča ispričana u prvom licu jednine iz ugla žene, to jest glavne junakinje, ovog
psihološkog romana. Bilo je to vrlo hrabro, a verovatno i teško napisati roman ove vrste jer muškarci retko ili skoro nikako mogu da se postave u ženski lik. Posle desetine muškaraca, često opasnih do okrutnosti, koje smo do sada pratili u Lukićevim romanima, imaćemo priliku da čitamo roman u kome je žena glavni lik i istovremeno narator

Mašala !!!

Честитам аутору романа.
Лијепе су корице, много је важан први утисак.
Ова посљедња два романа нису још стигла у градску библиотеку,
кад стигну могли бисмо мало на овој страници и размијенити утиске проживљеног.

Заслужио је.

Bice za koji minut na BN-TV.

Ja sam izgleda zakasnio...
Ima li reprize?

Дјела нашег књижевника ускоро и на њемачком језику !

Ajduk na nemačkom jeziku


Odavno se nije dogodilo da delo srpskog pisca bude prevedeno na nemački i objavljeno u Švajcarskoj, ako se naravno izuzme David Albahari, koji je iako Jeverin daleko veči Srbin i bolji čovek od onih koji nas u dve poslednje decenije predstavljaju u literaturi na nemačkom jeziku. Ajduk Miodraga Lukića je sve samo ne roman kao što su romani „naprednih“ pisaca koji su nekim čudom prevedeni na nemački jezik iako za njih nema čitalaca.

Ajduk je triler koji svojom porukom upozorava, tera na budjenje, medijima i lažima uspavano čovečanostvo i zato je uz orginal srpski naslov; Ajduk dodato na nemačkom „die Angst vor dem Erwachen“ - strah od budjenja.

Koga u stvari budi ovaj roman kroz koji autor secira kako Srbe, tako i čitav svet? Svet koji odavno zatvara oči pred činjenicom da odavno „neko“ vuče konce iz pozadine i survava u provaliju svet u kome živimo.

Sve one koji ne žele da prihvate crno-belu sliku sveta koju nam serviraju „nezavisni“ mediji, a takvih je iako se čini da je premalo, ipak dovoljno, da razumiju poruku koju autor šalje, a možda i da se suprostave porobljavljanju sveta koji je više nego izvesno iako to ne vidimo, često zato što ne možemo, a čepšće zato što nećemo..

Roman Ajduk počinje rečenicom:

„Nikad se nije dogodilo da čovjek koji donosi onespokojavajuće vijesti bude dočekan raširenih ruku. Najčešće se dogadja da oni koji upozoravaju na opasnosti i time narušavaju ustaljeni red, budu proglašeni ludacima i izopšteni iz zajednice.“

Autor nas je ovim upozorio da on, ili u najmanju ruku protogonisti njegovog romana mogu da nas onespokoje i trgnu iz sna u kome možda dremuckamo, slepi i gluvi za ono što se oko nas dešava, a dešava se toliko toga, da budjenje mora biti bolno za sve one koji su predugo držali glavu u pesku. Verovatno takvi neće ni čitati roman Ajduk, a i ako pročitaju proglasiće autora ludakom kao što govori uvodna rečenica o ljudima koji upozoravaju na opasnosti dok su one još daleko na horizontu i nevidljive za običnog čoveka.

Ajduk je deveti roman srpskog romansijera i dramskog pisca Miodraga Lukića.Iako triler čija se radnja odvija vrtoglavom brzinom, Ajduk je duboka socijal-psihološka priča koja se odvija na više nivoa, u različitim vremenima i društvenim uredjenjima. Kao i u prethodnim romanima Lukić je radnju ove knjige smestio u Cirih, najveći grad Švajcarske i mesto gde se sureću ljudi različitih nacionalnosti i prožimaju raznovrsne kulture, ali takodje grad u kome se dešavaju misteriozna ubistva.

Rodonačelnik porodice Ajduk, surovi razbojnik Nikola je jedini preživeo epidemiju kuge na celoj planini sakrivši se u pećini u koju se ulazi iz jezera. Pred kraj života, kada je odlučio da se smiri i prestane da ajdukuje otkupio je zemlju od turskog bega i podijelio kmetovima doseljenim iz Hercegovine. Umesto zahvalnosti dobio je otrov u vinu…

Potomci, poslednji izdanci porodice Ajduk žive u Cirihu. Braća; Nikola, Stevan i narator Nenad, svaki na svoj način pokušavaju da nadju svoj put u vremenu koje njima, kao pripadnicima prokazanog srpskog naroda, nije uvek lako.

Posledice podela u srpskom narodu možda se najbolje ogledaju u razmišljanjima najmladjeg Ajduka:

„Imam dva brata. Živimo u istom gradu, sa jednim dijelim stan, a sa drugim se vidjam povremeno, ali nikad se sve trojica ne susrećemo, čak ni u crkvi jer Nikola je, mada nisam baš uvjeren da je vjernik, ostao vjeran crkvi Svete Trojice, a Stevan crkvi Uspenja Presvete Bogorodice. Ja ne pripadam nigdje, niti želim baš zbog moje braće koja su otišli u svakom pogledu na suprotne polove svijeta. Dok se Stevan iz vatrenog patriote pretvorio u razočaranog patriotu, ali zato suludo vatrenog antiglobalistu, Nikola se od prokomunistički orijentisanog jugonostalgičara pretvorio u ultraliberalnog globalistu. Možda se oni nisu ni promjenili, to jest, možda su se samo razvili u onom pravcu koji im je davno bio predodredjen. Bilo kako bilo, moja dva brata bi se bolje slagali sa Eskimima, Samojedima i Bušmanina da su ih susretali, nego jedan sa drugim.“

U jednoj hladnoj decembarskoj noći provaljeno je u stan bivše supruge Stevana Ajduka, pri čemu je ona povredjena i zbog povrede glave pala u komu. Odnešen je njen kompjuter i četredeset godina star rukopis scenarija Olimpljani, koji je na prevodjenje dobila od Francuskinje Natali Keler…

Sumnja je pala na bivšeg muža Stevana koji je iste noći nestao.

Policija privodi najmladjeg Ajduka, Nenada naratora ove priče…

Jasnim jezikom, precizno i bez preterano likovnih opisa, autor nas vodi kroz različite svetove koji se u toku par vekova medjusobno prožimaju. Izdavačka kuća IL- Verlag će početkom 2013 godine objaviti roman Ajduk na nemačkom jeziku. Nakon ravno trinaest godina uzaludnih pokušaja da svoja dela plasira na nemačko tržište Lukić je konačno uspeo. Istina, imao je i ranije prilika da njegova dela budu objavljena na stranim jezicima, ali pod uslovom da piše kako nalaže trend, odnosno da bude malo manje Srbin. Nije pristao.

Miodrag Lukić je iz Lopara – Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, živi i stvara u Švajcarskoj.
Piše romane, drame, pripovjetke i filmske scenarije.
Romani: Ludi Vjetar – Serbian Gigolo, Studio Evropa, Ranjeni Vuk, Sudbine, Hijene, Ranjeni vuk II, Meso, Foka, Ajduk, Probisvijet i Protiv Sudbine
Drame: Bankarka ili laž naša nasušna, Kruna kraljice lepote, Pečat jezika, Vidovnjak Đoka i paraziti, Pedestitis, I da sam pametan poludeo bih, Odlaganje života, Gastarbajter, Ajnštajnova žena, Edukovana žena, Zvezde dna, Gospodar nikako da dodje…
Sva pomenuta dramska djela autor je i režirao u Srpsko-švajcarskom Pozorištu Duga u Švajcarskoj čiji je i osnivač.


Milly D.

Mr. Majevica ::

МИОДРАГ ЛУКИЋ

НЕ ДАМ ЗАБОРАВУ

Не спавам,
уморне очи не затварам,
не дам сну да крилима заборава
додирне моје очне капке.

Будан сам јер знам,
да они који причају
успаванке за народе,
мом памћењу о глави раде.

У мени живе сјећања
На Косово и прије Косова,
На славу и цареве
На буне и ратове

У мени звоне звона грачаничка
Кроз мене тече Бистрица,
На прстима носим земљу с Косова
У њедрима срце Облића.

Не дам забораву да ми донесе мир,
не дам ни једно моје сјећање,
ни један ожиљак са моје душе
за сва блага њихова.

Ако бих дао,
да ми украду памћење,
звоњава да ми утихне,
Бистрица пресахне,

прах земље косовске
с’ прстију да спадне,
стало би ми срце у њедрима,
дах би нестао из мене.

И не бих био ја,
нестао бих у каљузи сивила
међу млионима сивих лица
која пристају на заборав.

Не дам, јер ја јесам
потомак Милошев, Лазаре,. Ðорђев,
Не дам, јер не могу и нећу да будем
Ничији и нечији, кад знам коме припадам.

Пријете ми да ће ми одузети мјесто,
укинути право на парче неба,
ако не заборавим ко сам
И зашто сам то што јесам.

А ја недам забораву,
Да помути моје памћење
Да избрише моја сјећања
Да угуши куцање у њедрима

Не дам по цијени да останем сам,
да се борим са нељудима - научио сам.
да робујем још пет вијекова,
али ћу да останем ја.

I recima se brani srpstvo i rec dodiruje,nekada i snaznije nego prijateljski stisak ruke.Meni je ova pesma, upravo to ucinila.To je onaj osecaj,kada nesto citate,a srce vam kuca sve brze i snaznije,srpsko srce u grudima...

Ovu pesmu bi trebalo citati,svakog jutra u skupstini Srbije,onim emocionalnim invalidima,mozda bi onda bolje branili sve sto se Srpskim zove i Kosovo i ime Nemanjica.


Miodraze,hvala vam za svako slovo ove pesme i veliki pozdrav,gde god da ste...

Nakon više od dvije decenije knjiga jednog srpskog autora je prevedena i objavljena u Švajcarskoj.
To je roman Miodraga Lukica Ajduk - Die Angst vor dem Erwachen.
Prvo predstavljanje romana:

28. April 2013 um 14 Uhr
Hotel Winkelried
Landstrasse 36
Wettingen

У БН студиу је снимљена комедија "Браћа из три лепе..." коју су одглумили глумци Српско швајцарског позоришта Дуга ))

https://vimeo.com/m/70694255

Фрагмент на БН ТВ емитованог позоришног комада "Браћа из три лепе..."

Citat :

Komedija – Braća iz tri lepe...
Da je ovo bajka počela bi sa onom uobičajenom rečenicom; Bio jednom jedan čovek koji je bio savršen muškarac..., a završila bi sa onom; I živjeli su u ljubavi i slozi do kraja života. Medjutim pošto ovo nije bajka nego smehotresna komedija, muškarac koji je za sebe mislio da je poslednji pravi muškarac, umro je mnogo pre kraja života. On je umro, a njegovi mnogobrojni potomci iz celog sveta sa požurili u Cirih kod njegove 37. supruge da podele njegovu preostalu imovinu, ako je bude bilo...
Udovica Viktorija Drpalo rodjena Smrdić je prisiljena da se bori protiv svojih mnogobrojnih pastoraka koji sa pravom traže nasljedstvo da barem nadoknade što svog velikog oca, kome se neki od njih dive, dok bi ga drugi da je ostao živ propustili kroz šake, nisu nikad sreli...
Dok udovica ima, ili je imala, bezbroj pastoraka, njen pokojni muž i pasivni, ali nezaobilazni junak ove komedije, je imao samo jednu pastorku Viktorijinu kćerku Manuelu koja se takodje nada nasledstvu...
Dvojica sinova Aleks Buzda i Ognjen Direk, sasvim različiti u svakom pogledu, iako su slučajno sinovi istog oca, pokazuju da ne žele da odustanu od nasledstava iako Viktorija čini sve da ih otera, ali ne uspeva ni kada pokuša da ih otruje...
LIKOVI:
Viktorija Drpalo, sponzoruša u godinama, iskusna, lukava i opasna. Manuela S. Drpalo, sponzoruša u nastajanju, simpаtična i pomalo luckasta Aleks Buzda, Drugosrbijanаko čedo, ljigavac kakav se teško zamisliti može. Ognjen Direk, brdjanin, primitivan toliko da se to ni zamisliti ne može.
IGRAJU:
Gordana Randjelović Maja Jovanović Stefan Djukić
Saša Petrović
REŽIJA: Laza Paču
TON I RASVETA: Alen Čajić
AUTOR: Miodrag Lukić

Mr47 ::

У БН студиу је снимљена комедија "Браћа из три лепе..." коју су одглумили глумци Српско швајцарског позоришта Дуга ))

Svaka cast tim mladim ljudima.

Onaj tip sto bi pravio civiluk na ledjima je bas nekulturan.  

Ima li koji Majevican medju njima?

Имам ја.

 

mrav ::

Onaj tip sto bi pravio civiluk na ledjima je bas nekulturan.  

  Мислиш преко дрински дивљак?

З А К Љ У Ч А К
о додјели признања

I

МИОДРАГУ ЛУКИЋУ из БРУСНИЦЕ,
за допринос културном развоју општине
Лопаре, додјељује се „Златна значка општине
Лопаре“.

II

Ово признање ће се додијелити на
Свечаној сједници Скупштине општине
Лопаре.

III

Овај Закључак ступа на снагу даном
доношења и биће објављен у „Службеном
гласнику општине Лопаре“.


  

Свака му част ! Дао је све од себе !   

МИОДРАГУ ЛУКИЋУ из БРУСНИЦЕ,
за допринос културном развоју општине
Лопаре, додјељује се „Златна значка општине
Лопаре“.
Drago mi je da smo i to jednom doživjeli. ČESTITAMO !!!
   

НАЛИЧЈЕ РАЈА - НОВИ РОМАН МИОДРАГА ЛУКИЋА

Роман са радним насловом „Амнезија“ преименован је у „Наличје раја“ и ускоро ће читаоци имати задовољство да га добију у руке и завире у свет у коме опстају само они који живе са широм отвореним очима.
Зашто је у последњем тренутку дошло до промене наслова?
„Након вишегодишњег проучавања рада тајних друштава, као и верских секти и култова, дошао сам до застрашујућег открића да је наша свакодневница дубоко прожета идејама ових, најчешће луциферијанских друштава и да у свету скоро да не постоје здраве снаге које могу да им се супроставе. Иако су многа тајна и полутајна друштва представљена као хумане и хуманитарне организације, а секте понекад изгледају смешно и неозбиљно, кроз све се провлачи једна заједничка нит, све су на овај или онај начин поклоници Луцифера и самим тим антихришћанске. Чак су и псеудохришћанске секте основане од стране луциферијанаца и под њиховом су контролом. На жалост и несрећу свих разумних и поштених људи светом не владају умни, поштени и хумани људи, него експоненти тајних луциферијанских друштава која сва, иако понекад у међусобном сукобу, имају само један циљ, власт над целим светом. Наслов „Наличје раја“ одлично описује свет у коме живимо, односно свет каквим га виде јунаци мог романа кад једном прогледају широм отвореним очима.“- каже аутор.
Главни јунак романа „Наличје раја“ Душан Попов, имењак човека по коме је Јан Флеминг створио свог литерарног, а касније и филмског јунака Џемса Бонда, постаје случајно жртва мистериозног масона Рушиера који га на цепање личности предаје секти са егзотичним називом „Инсуи Сату Диала“. Секта је смештена у романској Швајцарској у истој кући у којој ће две године касније смрт наћи следбеници секте Сунца.
Цепање личности није ништа ново и сличну праксу је спроводила ЦИА кроз пројекат МК Ултра, као и совјетске, кинеске и још многе тајне службе, међутим код Душана Попова цепање личности не успева јер иако тврди да је атеиста он је у својој суштини православни хришћанин онакав какви су били његови преци, пре него што су му дедови постали комунисти, верници који пред институцијом скидају капу, али остављају главу на раменима, што није случај са већином верника и већином религија и вероисповести.
Познато је да су експерименти са цепањем личности спровођени под контролом нацистичког злочинца доктора Менгелеа у коцентрационом логору Аушвиц, а претпоставља се да су настављени у Сједињеним Америчким Државама. Данас је познато да је више од петнаест хиљада нацистичких злочинаца пребачено у САД у пројекту са кодним називом „Спајалица“, па Саломе једна од јунакиња романа, тврди да је њену мајку, поред Мајкла Аквина, високог официра америчке војске, програмирао лично Менгеле, док је њу програмирао рођени отац, сатаниста и психопата у служби ЦИА-е.
Главни јунак у време кад почиње ова узбудљива прича има једва двадесет година па о тајним друштвима и сектама не зна баш ништа, али уз помоћ Саломе и Рушиера сазнаје толико тога да му живот никад више неће бити као у осталих, мање обавештених смртника. Кад одбије да изврши Рушиерево наређење, на волшебан начин губи памћење, па у Београд стиже након четири године боравка у Швајцарској, на истој тачци спознаје на којој је био када је кренуо из Београда у Швајцарску.
Седам година покушава да се сети своје прошлости која му се појављује најчешће тако што затекне себе како изговара мисли чије порекло не зна, што изненађује колико њега, толико и његову околину. Оно што научи за седам година, помало студирајући режију, више дружећи се са пријатељима своје баке и некад подређеним официрима деде Богољуба, заборавља након ударца кундаком у потиљак приликом хапшења у операцији „Сабља“ коју је полиција извела после погибије премијера Србије Зорана Ђинђића.
Ово је већ четврта Душанова амнезија, прву је доживео након рањавања у рату у Хрватској, другу после третмана у секти, трећу када је одбио задатак који му је задао Рушиер. Покушава, поново дошавши у Швајцарску, да након четврте амнезије живи живот обичног човека али су његова интересовања условљена оним што је раније сазнавао, а што је нестало у тами заборава. Наставља да проучава тајна друштва као што је чинио док је радио за Рушиера, као и док се у Бограду дружио са пензионисаним обавештајним официрима.
Пета амнезија настала због ударца тврдим предметом у главу га одводи прво у болницу, па затим и у псхијатријску клинику јер лекари претпостављају да је покушао да изврши самоубиство, пошто је иза њега развод, што није редак узрок суицида.
У клиници, на оделу који врви потенцијалним самоубицама, деветнаестогодишњак у телу двадесет година старијег човека покушава да се сети своје прошлости, а прошлост у виду мистериозних људи који желе да узму од њега нешто што он поседује, иако не зна да поседује, стижу до њега пре његових сећања.
Роман је написан у добро познатом Лукићевом стилу, за који се може слободно рећи да је јединствен, а као и увек до сада прича је таква да нећете лако моћи да испустите књигу из руке, кад једном почнете да читате.
Биће објављен, као и досадашњи Лукићеви романи, код издавачке куће Легенда из Чачка.

http://www.legenda.co.rs/web/autor.php?ida=90