SVI SU ISTI ANTIHRISTI

GROBAREVI SATANISTI, GICINI KOMUNISTI, ČEDEROVI DROGERISTI, RISTINI PEDERO-PAPISTI I TADIĆEVI BALISTI - SVI SU ISTI ANTIHRISTI !
(3. nastavak teme: “Vreme izbora: BIRAJTE ILI HRISTA ILI BARABU”)
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4460&strana=9

Pomaže Bog, braćo i sestre !

Juče dok gledoh „obretanije slavskog kolača“ Jude, SAMO PRE NEKOLIKO MESECI GROBAR TOMA I PICOUSTI ŠPIJA SU SE ISTO TAKO U CRKVI ZAKLELI DA NIKADA NEĆE IZDATI SVOG VELIKOG UČITELjA prof. dr VOJISLAVA ŠEŠELjA I SVOJU BRAĆU I SESTRE SRPSKE RADIKALE (GROBARU I PICOUSTOM JE MORAL DO JAJA, SRBINE BAJA !) i njegovih poganih sledbenika, kocenih se od smeha gledajući kako to rade sektaši, a naročito smotreći gej-generala kako sa mađarske strane „uturava tropar“ svom guru-u spasi me telefon da ne umrem od smeha. Sa drugu stranu začuh meni veoma drag glasić jedne moje nekadašnje učenice koja zacvrkuta:

„Profesore, kakva je razlika između komunista, čedista, pedero-papista i Tadićevih balista ? „

„Svi su isti antihristi !“ kao iz topa odgovorih.

Da, drage dame i poštovana gospodo, svi su oni isti. Na svojoj grbači sam osetio sve to i to je i razlog što danas pokušavam da pišem o tome Gospoda moleći da niko nikada ne doživi ono što sam sam u svojoj najranijoj mladosti.

Pisao sam već o tome kako, mada bejah Vukovac, nisam mogao da upišem ni jednu drugu školu i da sam jednostavno morao, to je bila jedina alternativa sigurnoj smrti, sa tek napunjenih trinaest godina da se šćućirim u memlivim zidinama bogoslovskog internata u Sremskim Karlovcima. Nemoguće je opisati kako mi tada beše, drhtaji tela, suze u očima i prebolno nadimanje duši me i dan-dani opominju i podsećaju na „hoždenije po mukah“ , naročito kada sam se vratio sa prvog sopstvenog opela, sam samcijat sam pronašao nekoliko kostiju od svojih najmilijih, najvoljenijih i najrođeniji i nekako ih sahranio, i shvatio da sam ostao potpuno sam, a oko mene posvuda krvoločne zveri željne moje krvi. U tim svojim prebolno-izluđujućim danima najranijeg dečaštva sam shvati da za mene ne važi čak ni ona stra latinska izreka:

Fuga fugare vitam servamus ! (U bekstvu je spas !)

jer pobeći nisam imao kuda. Ništa mi nije preostalo nego da upoznam animalne ćudi tih svojih progonitelja kako bih ih znao držati što dalje od sebe. Najviše od svega sam imao želju da se isplačem, tako silno da i Gospod pusti suzu, ali nisam to činuo, grčio sam se od bola obuzdavajući tu svoju jedinu ranojunošku želju, jer sam primetio da kad-god pustim suzu (Am)broz komunjarske zveri jurišnu na mene – kukavice kidišu samo onda kada si najranjiviji. Verujem da je i sam Svevišnji uočio Svoju grešku, kaznio me je prebolno mada ništa bogohulo ne učinih, šaljući mi svog anđela čuvara u obličju i kroz dušu mog tadašnjeg rektora o. arhimandrita Milutina (Stojadinovića). Mogao sam do mile volje da se izjecam dok mi je On svojom svetom desnicom kao prilikom hirotonije dodirivao teme i ponavljao:

„Isplači se, dete, biće ti lakše !“

Zahvaljujući o. arhimandritu Milutinu (Stojadinovića) shvati sam da je i vrh SPC-a, naročito one adžuvanske zveri koji su tada sačinjavali „Sveti“ arhijerejski SINOD SPC-a, upoganjen od (Am)broz komunista. Najveće špijunčine, zločinci i antihristi su se sakrivali ispod crnih riza glumeći „vladike, mitropilite i patrijarhe“ SPC-a. Pričao sam vam kako su i ocu rektoru Milutinu zabranjivali da dođe na čelo SPC-a mada je imao sve moguće kvalifikacije: najveći stepen duhovnosti, dva doktorata, veliko iskustvo, jedino što mu je bila „mana“ po tumačenju i sramnom činjenju pedero-papista je bila ta što NIJE BIO PEDER. Svi, baš svi, episkopi, arhiepiskopi, mitropoliti i patrijarh su to bili i nisu dozvolili nikome zdravorazumom i od pederastije neobolelom intelektualcu da stane na čelo upoganjenog trona SPC-a. Kakav užas je vladao u srpskim manastirima, a naročito u „monaškoj školi“ u Visokim Dečanima pokušaću sad da vam bar šturo opišem ako mi suze to dozvole.

Drage dame i poštovana gospodo, kao što sam vam već opisao posle tragične i mučeničke smrti mojih roditelja, brata i sestre, zapalili su ih (Am)broz komunjare u našoj trošnoj brvnari, nisam imao kome da odem za vreme letnjeg školskog raspusta i otac rektor me je slao po manastirima u Srbiji, naročito u one svetinje na srpskom Kosovu i Metohiji. Tako sam imao „čast“ da posetim i „bratsvo“ Visokih Dečana. U to vreme bilo je u manastiru petnaestak kaluđera. Bojao sam se njihovih poganih pogleda, ali tešila me je činjenica da im je otac rektor na glas rekao da me niko ne sme ni taći, a i ono čime me je Gospod tada obdario i što su svi uočili i stalno mi svi ponavljali prilikom svakog susreta sa njima:

„Auuu, što si ti mršav.“

Bila su tu i dvojica kaluđera, oba su već bili jeromonasi, koja su bila tek možda desetak godina stariji od mene i sa njima sam ponekad izmenuo reč-dve. Jedan, po imenu Vitalije, očigledno stariji od onog drugog, bio je veoma visok, bar metar i devedeset, a onaj drugi, Miron, bio je nekako moje visine. Stalno su nešto bunjgurali, naročito onaj stariji Vitalije. Pravio sam se da ih slušam dok su mi misli bile daleko od upoganjenih zidina Visokih Dečana. Vitalije mi je jednog dana ispričao kako je bio oženjen, imao je kćerku iz tog braka, ali nikada je nije vide, (ne znam šta je bilo sa njegovom kćerkom, mada sam pokušavao da saznam) i živeo je sasvim normalno u jednom selu u srcu Šumadije sve dok u njegov do tada čestiti srpski dom nije došao tadašnji iguman Visokih Dečana, kasnije će postati i arhijerej Banjalučke eparhije i član „Svetog“ arhijerejskog SINOD-a SPC-a, tada arhimandrit dr ANDREJ (Frušić) (Dabogda mu zemlja iz utrobe svoje izbacila pogane kosti pederske!) . Nagovorio ga je da napusti svoju časnu porodicu, svoje sveto očinstvo i svoj topli dom i dođe kod njega na „školovanje“. Ideja mu se svidela i poslušao je sotoninog sledbenika. Nije mi pričao, bar se ne sećam toga, kako je oboleo od pederastije, ali iz očiju mu se moglo videti da je postao i ostao zverski otrovno-ortodoksna pogana pederčina. On mi je ispričao i nešto što će me ceo život pratiti, bolete i pretiti mi da će me posve da izludim.

Miron je došao za „iskušenika i dijaka“ u „manastirsku školu“ Visoki Dečani na čijem čelu je bio dr Andrej (Frušuć) kada je imao trinaest-četrnaest godina. Ostao je bez roditelja, verovatno na isti način i od istih zločinaca kao i moja svakolika ništavnost, i nije imao drugog izbora. Po rečima Vitalija bio je u to vreme čestit i bogobojažljiv siromašni dečko. U to vreme je bilo dvadesetdva „poslušnika“ te manstirske „škole“ i svi su gotovo imali istu sudbinu – sirotinja koja je pokušala da pronađe spas u manastiru uletela je u sam moralni pakao i sumrak ljudskosti. Miron se je posebno isticao znanjem i poslušnošću, nešto kasnije postaće i bogoslov upravo u bogosloviji „Sv. Arsenije Sremac“ u kojoj sam i sam bio učenik, ali to nije odvratilo adžuvanske zveri da ga obeščaste i kao čoveka posve unište. Nekoliko meseci mu je uspevalo da izbegne „bratski zagrljaj“ poganog adžuvančine dr Andreja (Frušića) što je tu poganu zver toliko razgoropadilo da je naredio da ga siluju svi koji su u to vreme sačinjavali „bratstvo“ – 22 pogana kaluđera manastira Visoki Dečani su najneljudskiji način obeščastili sirotog Srbina samo zato što bi Srbin, siromašan, naivan i poverova u reči sotoninih sledbenika.

Braćo i sestre, možda i bolnije od toga su mi delovale reči koje sam čuo od svog anđela čuvara, o.arhimandrit Milutina (Stojadinović), naravno da sam mu ispričao sve te poganosti, smrad i zločine za koji sam čuo u nekada svetom srpskom manastiru Visoki Dečani, nezaceljene rane i mnogobrojni ožiljci u duši će me sve dok živim boleti i podsećati na nešto najneljudskije:

„Sine, ne pričaj o tome ako želiš da ostaneš živ !“

Da je sve to tako potvrđuje i smrad zlovremena sadašnjeg čiji smrad, kukavičluk i razvrat me teraju na prebolni uzdah, nezaustavivo obilje suza i krik koji do Nebesa mora da se čuje:

GROBAREVI SATANISTI, GICINI KOMUNISTI, ČEDEROVI DROGERISTI, RISTINI PEDERO-PAPISTI I TADIĆEVI BALISTI - SVI SU ISTI ANTIHRISTI !

- nastaviće se -

Krstan Đ. Kovjenić

P.S.

Dame i gospodo,

Prvi i drugi nastavak ove teme kao i reagovanja na istu možete da pronađete i pročitate na:
http://www.sozeb.org/index.php?option=com_fireboard&Itemid=42&func=showcat&catid=44

SUMRAK SVAKOVRSNE LjUDSKOSTI !
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=17

Čestite moje, dražesne i prelepe Srpkinje sestre, prelepa budućnosti Srpstva, Svetosavlja i Srbije,

Kada sam pre nešto manje od jedne decinije na otvorenom grobu svog sina jedinca kojega mi svirepo, kukavički i zlikovački ubiše NATO zlikovci uz pomoć petokolonaša, manijaka i izdajnika na čijem čelu tada biše Zoran Đinđić, Nenad Čanak i Vuk Drašković davao zavet svom mrtvom sinu, ljudima i Bogu,

ZAKLETVU DA ĆU SVOJU SVEOPŠTU ZEMALjSKU PREOSTALOST U CELOSTI POSVETITI SVOM NEBESKOM NARODU, HRISTOVOJ SVETOJ VERI PRAVOSLAVNOJ, SVETOJ MAJCI SRBIJI I SVAKOJ STOPI SKRPSKOM KRVLjU POŠKROPLjENE ISKONSKE ZEMLjE SRBINOVE,

znao sam šta me sve čeka, prepuklo od tuge srce jadnika kojega ništa nije moglo utešiti je osetilo da su komunjarske hijene promenile samo ruho a nikako kereću ćud, bogohulog gospodara i zle namere do svega što je srpsko i Srbinovo, nisam nimalo sumnjao da će kidisati gore, podmuklije i zverskije nego li ikada pre, ali nisam se bojao, nisam ni za debljinu dlake od svojih namera odustajao i nikada se nisam pokajao što sam onaj svoj veći deo razapet između Neba i Zemlje više tetošio, temenao mu i metanisao pred njegovim nogama gotovo u potpunosti zanemarivši ovu i ovakvu svakoliku ništavnost koja bavulja, posrće i zastajkuje pod preglomaznim životnim samarom ne odustajući od svoje golgote čvrsto verujući da je to Put Gospodnji i da drugog izbora i nemam. Nije me toliko bolelo kada su se mojoj ljudskoj muci, patnji i suzama grohotom smejali od nečastivog opsednuti svakoliki bednici, nesnosan smrad i neopisiv jad, na čijem čelu su najveći iskoti u istoriji ljudske civilizacije:

Boris Tadić, Grobar Toma, Gica Izdajica, Mlađa Krađa, Čeder Narkos – Šiptar i predvodnik pedero-papista Risto Radović,

ali, čestite moje, dražesne i prelepe Srpkinje sestre, prelepa budućnosti Srpstva, Svetosavlja i Srbije, užasno me je bolelo, silno i izluđujuće bolelo, lakše bi mi sigurno bilo da su me klali tupom turskom kamom ili oči vadili bošnjačkom čakijom, kada su se izrugivali i sa velemučenicima koji su sastavni deo moje duše koje su svirepo ubili njihovi predvodnici i njihovi očevi,

(napominjem: da su mi oca, majku, sestru i brata Ljubomir Tadić, Dragoljub Mićunović i njihovi UDB-aški satrapi žive zapalili u našem naherenom trošnom kućerku),

bogonosnim paćenicima koje su ustaše svojom kamom zaklale u Colića Potoku u Bočcu

(napominjem: da su mog strica, strinu, dvojicu najbliskijih rođaka, kumove i prijatelje, njih nešto preko dvesto, su ustaše Franje Tuđmana zaklale oktobra 1995. godine samo zato što su bili Srpkinje i Srbi i pobacali u nekavu jarugu kod Mrkonjić Grada – niko te jadnike još čestito nije ni sahranio kako dolikuje a kamo li da su spomenik ispravili, ili bar pokušali da se kazne oni koji su tako nešto strašno prema ženama, starcima i deci učinuli)

i anđelčiću koji je tek bio počeo da živi – moj Sin jedinac

(napomena: opisao sam vam kako su petokolonaši Zorana Đinđića postavljali lokatore i tako određivali mete napada NATO zverima. Moj Sin je bio jedna od njihovih mnogobrojnih meta što samo potvrđuje njihove „ljudske namere, čojstvo i junaštvo“ )

Hvala vam, čestite moje, dražesne i prelepe Srpkinje sestre, prelepa budućnosti Srpstva, Svetosavlja i Srbije, hvala Gospodu i hvala svi drugim dobronamernicima koje dosmanlijska sotonsko-gebelsovska propaganda nije posve oćoravila od mržnje, osakatila od kukavičluka i razljudila od razvrata što ste bili sa mnom kada mi bi najteže i što ste mi pomogli da ne presvisnem od bola, skroz na skroz ne oćoravim od potoka suza, ili, ne daj, Bože, posve izludim od neopisivosti zlovremena sadašnjeg. Moram vam priznati, prelepe, premirisave i preslatke moje hrizanteme, da kada svratim na klub koji je mojoj malenkosti posvetio, svoje do sada poslednje veliko ljudsko činjenje, naš

VELIKI JUNAČINA, DRŽAVNIK I POETA – HEROJ dr RADOVAN KARADžIĆ !

(napomena: vidi njegov klub posvećen mojoj ništavnosti na: http://klub.bgdcafe.com/klub.php?op=prikaziklub&klub_id=1059

i kada primetim da vas je danom svakim sve više na tom

JEDINOM OVOVREMENOM OLTARU SRPSTVA, SVETOSAVLjA i SRBIJE !

nema te nagrade, materijalnosti i telaugodnosti koja bi mogla da zameni onu neopisivu slast koju tada u svojoj mnogopaćeničkoj srpskoj duši osetim. Mada nam se na tom klubu i lično obraća gospodar zveri, Boris Tadića,

(napomena: vidi „Obraćanje predsednika članovima kluba“ na : http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4879

mada nam prete njegovi UDB-a džukci

(napomena; vidi „Pitajmo profesora“ na: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4575

mnogi članovi tog kluba su bili zatvarani, premlaćivani i mučeni samo zato što su mi Boga nazvali ili uputili ljudsku reč ipak baš na tom klubu se najbolje može uočiti kakva su srbomrza gamad oni koje predvode:

Boris Tadić, Grobar Toma, Gica Izdajica, Mlađa Krađa, Čeder Narkos – Šiptar i predvodnik pedero-papista Risto Radović,

kakvo im je nakazno gebelsovsko-sotonsko činjenje

(napomena: vidi njihove gebelsovizme koje „kreiraju“na: https://2img.net/r/ihimizer/img171/2081/200pxgtpostersmallcopybo5.jpg
na: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=10047

ali bogme da je Istina samo jedna i da ne postoje dve istine. Upravo iz svakog slova koji na taj klub napišu srbomrze zveri, UDB-a koljači nevinih Srpkinja i Srba i bolesnoumi zlotvori:

Borisa Tadića, Grobara Tome, Gice Izdajice, Mlađe Krađe, Čedera Narkosa – Šiptar i predvodnika pedero-papista Riste Radovića,

naročito se to odnosi na smrdibube na čijim poganim labrnjama je gospodar zveri, Boris Tadić, lično napisao

„imena“: »Istina_AT«, »mitkev« i »Dejan011«,

govori o onome što normalan čovek ne bi smeo ni pomisliti a kamo li svesno činuti. Kada neko napiše kao što je to slučaj sa srbomrzim iskotom na čijoj brnjici je našvrljano »Istina_AT«, njegov životinjski smrad svakom zdravorazumom potvrđuje da se radi o polupismenoj gnjidi, išao je na kurs za bricu zajedno sa Tuđmanovom dvorskom ludom, Jevrem Brković, ali ga ni jedan ni drugi nisu uspešno okončali, crnopoturičkoj gnjidi, UDB-a zločincu, kriminalcu i svakolikoj nakazi Petru Milatovići, „srpstvo“ mu je jedino zanimanje,

DA PIŠE PORUKE ČLANOVIMA I ČLANICAMA TOG KLUBA U KOJIMA GEBELSOVSKOM PROPAGANDOM ŠIRI BOLESNOUME LAŽI O MOJOJ MALENKOSTI !

onda je to svakako

SUMRAK SVAKOVRSNE LjUDSKOSTI !

Čestite moje, dražesne i prelepe Srpkinje sestre, prelepa budućnosti Srpstva, Svetosavlja i Srbije, hvala vam što odolevate svemu tome i što svojim prisustvom na tom klubu pokazujete i dokazujete

DA ČESTITA SRPSKA DUŠA NAJBOLjE OSETI KO JE VERA, A KO LI NEVERA !

Hvala vam što mi nesebično pružate podršku, molite zajedno sa mnom za pokoj duše mog jedinca Sina i svih mojih najmilijih i što mi na taj ljudski način bar donekle olakšavate bol, patnju i suze. Roditeljski vas molim

DA SVAKO OD VAS, BAŠ SVAKO,

na taj i takav

OLTAR VASCELOG SRPSTVA, KULTNO MESTO GDE ISTINA, LjUBAV I LjUDSKOST OBITAVAJU,

DOVEDE BAR JOŠ JEDNOG ČLANA I ČLANICU

i

DA ISKOPIRA I DELI SVOJIM VRŠNjACIMA KOJI NEMAJU RAČUNAR I INTERNET ONO ŠTO SRCEM PIŠEM, DUŠOM ORNAMENTIŠEM I SUZAMA ZALEVAM !

Molim vas, prelepe, premirisave i preslatke moje hrizanteme i čestita, hrabra i srboljuba braćo,

POMOGNITE MI DA SE ISTINA, RAZUM I LjUDSKOST I U SVETOJ ZEMLjI ČUJU

i da se tako

LjUDSKI POBEDI MEDIJSKA MRKLINA, GEBELSOVSKA PROPAGANDA I SVAKOVRSNA POGANOST !

sinova i kćeri sotone, zveri i zla kao što su:

Boris Tadić, Grobar Toma, Gica Izdajica, Mlađa Krađa, Čeder Narkos – Šiptar i predvodnik pedero-papista Risto Radović !

H V A L A !

Krstan Đ. Kovjenić

OPLAKUJ, SRPKINjO SESTRO - OSVETI, SRBINE BRATE !
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=6006&strana=17

Braćo i sestre,

Pre nego dopustim da mi opet po ko zna koji put provre suzano vrelo, osećaji pokuljaju svom svojom žestinom sa kojom mi u srci i duši nanesu toliko neizdrživ bol čije grč mi zaustavi dah tako krvledeće jako da čak ne mogu ni da vrisnem, ne znam zbog čega, ali ta slika iz mog bosonogog detinjstva mi se je toliko nametnula da prosto ne mogu da odolim, a da o tome ne izustim reč-dve, ali znam da Vam i ovo moram ispričati.

Često, danom svakim sve češće, ne znam da li je razlog tome što sa nepunih trinaest godina napustih majčino krilo, ili je to zbog ovodobe Golgote koja traje i traje, Gospode, da li će uopšte ikada prestati stradije, hoždenija po mukah i poniženja kroz koja prolazi moj prenapaćeni Narod, pomislim na svoju staru, naherenu i uvek studenu; mračnu, promajnu i balegom oblepljenu brvnaru – moj rodni dom koji je, samo Bog zna kada, postao sastavni deo moje duše. Malo čega u vezi sa tim trošnim kućerkom se još mogu prisetiti, patina zaborava je i to prekrila svojim sivilom, ne znam čak da li su postojali uopšte prozori, po memli koju u duši osećam i polumraku koji mi još uvek titra pred očima verovatno da nisu, ali znam, kao da njihove glomazne reze i sada vidim, škripu čujem i vetrić po licu osetim, da su na sobi, tako smo zvali veću prostoriju sa ognjištem gde smo se uglavnom uvek zadržavali kada stud osvoji, bila dvoje vrata – direktno nasuprot jedna drugima. Još u najranijoj životnoj dobi, samo zbog toga što bejah Srbin i što su (Am)broz komunjare pet godina na Golom otoku imale utamničenog mog pokojnog oca Đurđa, saznao sam zbog čega je to bilo tako. Jedna vrata su služila da kroz njih uđu dobronamernici, a druga su bila da se može pobeći ako poturčeni milicioneri (Am)broz zlikovca opet dođu da nas maltretiraju, prebijaju i progone… Da, dragi moji, kao što rekoh malo čega se još mogu da setim što je u vezi sa brvnarom u kojoj sam došao na ovaj svet, no drveni, veliki i crni krst koji se svom svojom svetošću šepurio na od dasaka nevešto sklepanom krovu, slavske ikone Sv. Arhiđakona i prvomučenika Stefana i pored nje cakleće bleštave slike, kasnije sam saznao da je to Kosovka Devojka, je nešto što nikada neću moći da zaboravim i prežalim što to ne čuvah i sačuvah do današnjih dana. Tih triju svetinja iz mladosti moje se verovatno prisećam zato što su i one bile predmet poruge, iživljavanja i pretnji (Am)broz srbomrza. Zanimljivo je napomenuti da u mom, stopostotno srpskom selu, behu milicioneri poturice i ustaše. Jedan najgori, najneljudskiji i najzverskiji zlikovac, Mujo Malkić, valjda je on bio šef te komunjarsko-demonske bande, do groba će mi ostati žao što ne stasah pre nego je taj iskot završio onako kako i dolikuje zlikovcu, ko džukac u jaruzi pored puta kupajući se u sopstvenoj krvi, da mu onako srpski „nanu-naninu”, je usred bela dana, kad-god bi prolazio pored naše kuće, uz nekakvo meni nerazumljivo balijsko-životinjsko mumljanje pucao na taj krst na našem krovu tako da mu je jedan krak nedostajao, a niko se nije usudio da ga ikad popravi sve dotle dok zublje plamena nisu progutale i našu brvnaru i krst na njoj, ikonu Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana i Kosovku Devojku, a i moje roditelje, brata i moju seju bliznakinju… Sve, baš sve, sam izgubio u jednom jedinom danu… Tek tri godine kasnije, (Am)broz komunjare i crnorizi adžuvani mi čak nisu hteli na vreme da saopšte tako strašnu vest od čijeg bola se ludi, ridao sam na zgarištu vršeći najbolnije opelo svega što do tada imah. Najžalosnije od svega toga, ta istina me i dan-dani izluđujući peče, jeste činjenica da nikoga ne bi da mi Gospoda nazove, da mi da gutljaj vode, ili pruži ruku na koju mogu bar malo da se oslonim. Moje nekadašnje komšije, rođaci, kumovi i prijatelji mojih u pepelu nestalih najmilijih su virkali kroz prozore, ali niko ne imade ni toliko hrabrosti da se nakašlje i time mi saopšti da nisam sam sa svojim bolom, svojom paklenom tugom i svojom krvledećom mukom…

Braćo i sestre, kad-god pomislim na sliku Kosovke Devojke koja je bila jedini ukras u veoma skromnom domu rođenja mog, boga pitaj od kud je baš tu dospela i ko beše njen autor, ne mogu a da Vam ne kažem da sam uvek na taj način, uvek mi pred očima zatitra ta slika Srpkinje, zamišljao ne samo pravu Srpkinju, onako kosatu kao vila Ravijojla, bujnog oprsja, nežne ruke, vitkog stasa i umilnog glasa, već i Srbina koji umire srećan što to čini na krilu lepote nad lepotama i što mu se je ispunio životni san da ovozemaljskost svoju okonča kako to i dolikuje pravom Srbinu sa Srpstvom u duši, Hristom u srcu i majkom Srbijom na usnama. Kao čovek, pobogu, ljudi, i ja sam samo čovek sa svim vrlinama i manama čovekovim, čak i praroditeljski greh je sastavni deo opšte moje špatnosti, mnogogrešnosti i ništavnosti, bolje rečeno kao muškarčina, čak i fizički žudim da tu i takvu Srpkinju susretnem, no taj fizikum je ipak ništa u poređenju sa onim moralnim vrlinama kave imaše samo Srpkinje i nijedna druga žena na svetu. Meni ne smeta, čak šta više naviknuo sam se na to k`o magare na samar, ta goluždravost, depilacija, lifting, napućenost, indijanska ofarbanost, miris po ekstraktu mošus govečeta, mada, iskren sam do daske, kad-god imam priliku za to uvek rađe zgrabim onu okrugliju, rutaviju, kosatiju i onu čiji miris nije mošus govečetov, već onaj pravi prirodni po tek iz rerne izvađenoj pogači, svežem senu i sveže ulovljenoj ribi, više mi smeta što naše današnje Srpkinje nemaju one moralne vrline što su ih oduvek krasile. Sve manje je onih koje se ponose svojim Srpstvom, ljube veru Gospoda Isusa Hrista i sve čine da im Otadžbina bude lepša. To kud se denuše pravi Srbi ću jednom drugom prilikom…

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, naravno vremena se menjaju i ništa ne može da bude sad kao što bi nekad, no ne želeti da bar u duhovnom smislu očuvamo, preferiramo i naslednicima svojim prenesemo upravo te vrline bilo bi bogohulno, nedostojno čoveka, a pogotovo nedostojno Srpkinje i Srbina. Koliko to još jesmo i da li to što nosimo u sebi želimo još ojačati, popraviti i dovesti u harmoniju sa svojim činjenjem svako od nas će moći da oseti i odgovori tek kad pročita sve ovo o čemu imam sada nameru da pišem.

Da vreme leti svako oseća na svoj način. Ove godine se navršavaju mnoge, uglavnom tužne, bolne i nezaboravne, godišnjice koje su vezane za stradanje naroda našeg. Jedan od najvećih egzodusa u istoriji čovečanstva, vatikanski pedofili, ustaški koljači i amero zlikovci su u jednom jedinom danu iz svojih domova prognali više od 350000 Srba samo zbog toga što biše Srbi i što želeše da ostanu na zemlji pradedova svojih, se je dogodio pre skoro četrnaest godina kada su Srbi isterani sa svojih ognjišta i iz svoje domovine – Republike Srpske Krajine. Dok razmišljam o tome, pre nego me suze obliju do te mere da više neću moći da pišem, ne mogu a da se ne prisetim i konstatujem da su u Beogradi pre nekoliko dana nego što je došlo do tog egzodusa sve to što će se zbiti već (sa)znali. Svoje tvrdnje zasnivam na činjenici da su me pokojni Boško Perošević, tada je bio predsednik IO AP Vojvodina, i Obrad Milošević, tada beše na funkciji načelnika Južno-bačkog okruga, već na Ilin dan (02. 08.) 1995. godine obavestili da moram sa njima da budem u stalnom kontaktu, jer se »nešto čudno dešava„ u RSK-u, da pripremim smeštaj za najmanje 5000 ljudi i da formiram Štab za smeštaj izbeglih i prognanih lica, odnosno da ga proširim i njegovo rukovođenje lično preuzmem. Tek u noći 5/6. avgust 1995. pokojni Boško me je zamolio da pokušam da odem u Bijeljinu sa svojim ljudima iz Štaba i tamo preuzmem ljude koji su namenjeni za moju opštinu, Žabalj kod Novog Sada. Nije mi trebalo otići do Bijeljine jer sam na putu za istu dobio ”naređenje„ da na Rači preuzmem što više ljudi. Naravno da sam to i učino.

Gospode Preblagi Bože, Stvoritelju, Spasitelju i Predvoditelju, tu tužnu sliku dece bez osmeha, opšte kuknjave i bola ništa mi neće iz duše nikada izbrisati, suza nestati u uzdaha ushvaliti. Kada su mi kvotu od nekih 6000 nesrećnika, uglavnom starijih, bolesnih i dece, dodelili i kada sam se sa tom tužnom povorkom uputio prema mojoj opštini u toj gotovo nepreglednoj masi jadnih, žednih, gladnih, bosih, poniženih, iscrpljenih, ispaćenih i izgubljenih Srpkinja i Srba pogled mi se ustavio na jednoj bosonogoj, veoma iscrpljenoj, hodala je pešice pored nekakvih zaprežnih kola, uplakanoj i gotovo uništnoj dami koja je imala kako to naš narod voli da kaže ”stomak do zuba„. Uzeo sam je u svoja kola zajedno sa još jednom staricom i dvoje-troje dečice. Mada je sama na moje pitanje kada će da bude prinova odgovorila da tek kroz dve-tri nedelje, no na domak Novog Sada osetila je trudove. Vozeći je prem porodilištu nisam moga a da je ne upitam gde joj je muž na šta je odgovorila gušeći se u suzama da su ga ustaše zadržale. Bujice suza u njenim očima koje su i kod mene prouzrokovale istu reakciju su i njoj i meni potvrdile da nikad njeno dete neće da vidi svog oca. Možda još gore i srcebolećivije od toga mi se je desilo kada sam je u naručju uneo u porodilište i kada je gotovo vrisnula:

”Molim vas nemojte me ostavljati samu !”

Gospode Svedžitelju i Tvorče, zašto mi nanese i taj tako strašan bol od kojega sam se zgrčio od užasa ?!

Naravno da je samu nisam ostavio. Kroz nekoliko sati rodila je sina, lepšeg anđela u životu ne videh, kojem, pošto u međuvremenu postadoh i njegov kum, dadoh ime Božidar. Posle nekoliko dana došao sam po svoje kumče i kumu i smestio ih u svoju porodičnu kuću. Ta mlada Srpkinja, moja kuma Vesna, je bila čak i bukvalno ovaploćenje po svemu slike iz mladosti moje – Kosovke Devojke. Njene idealnosti u svemu i svačemu sam se pomalo i bojao jer, ponekad veoma teško, sam obuzdavao sebe u sebi. Najviše muke mi je zadavala upravo činjenica da smo i jedno i drugo znali da prosto žudimo jedno za drugim. Hvala Gospodu da nam je pomogao da savladamo sva iskušenja, da naše kumstvo ostane ono što kod Srba i mora da bude i što će u mojim očima, mom srcu i mojoj duši ona uvek biti i ostati ona sveta, prava, istinita i bezgrešna Kosovka Devojka.

Braćo i sestre, upravo sećanje na te tužne događaje od pre četrnaest godina, sećanje na moju kumu Vesnu koja je slika i prilika prave pravcate dične Srpkinje i kumče Božidara, anđelčića koji nikada ne oseti očev zagrljaj, su ono što je u ovoj tužnoj ispovesti vredno zapamtiti. Ženama, našim majkama i sestrama, mojoj kumi Vesni i svim Srpkinjama je Gospod milostivi Tvorac namenio da

RIDAJU, MOLE, METANIŠU I SUZAMA GROBOVE ZALEVAJU ONIH KOJI SU PALI ZA SVOJ NAROD, HRISTOVU VERU I OTADžBINU !

E, pomogni im Gospode, da to postanu i ostanu, kada bi sve Srpkinje bile takve kao što bi i jeste moja kuma Vesna gde bi nam bio kraj. Takođe, danas sam sa njim baš dugo telefonom razgovarao, mnogi od nas bi se morali ugledati na mog kuma Božidara, dete koje nikada nije videlo svog oca, a već sada zna da ga mora osvetiti, jer

ŠTO SE NE OSVETI TO SE NE POSVETI !

Koliko nas je još takvih, braćo Srbi, koji znamo da moramo

PAMTITI, VRATITI, OSVETITI I POSVETITI ZA OTADžBINU NAŠU PALU BRAĆU UKOLIKO ŽELIMO OSTATI ONO ŠTO JESMO – SRBI I UKOLIKO ŽELIMO DA NAS SE NE STIDE POKOLENjA NAŠA ?

Oni koji to više nismu spremni, oni kojima je sotona u srce usadio kukavičluk, u dušu razvrat i u glavu besnilo i oni koji su se već pridružili gej-paraderima Bobija Taćija, Gice Izdajice i Mlađe Krađe, narko-čederima Čede Šiptara, ili lopužama Tome Grobara i Mile Ronhila su najobičniji bednici, izdajnici i bogohulnici kojih se i rođene majke stide i sećaju sa suzama u očima, bolom u duši i mukom na plećima. Pravi Srbin je uvek bilo teško biti, da nije tako svakako bi nas bilo više nego Rusa, ali je zato uvek bilo časno, čestito i biguugodno. Kada vidim i čujem kako se Iračani i Izraelci obračunavaju sa neprijateljima svojim prosto mi dođe žao što i sami nismo takvi. Zar stvarno postoji neko normalan ko može i da pomisli da je naša glava vrednija od njihovih ili da veruje da se kukavičlukom može bilo šta postući ? Verujem da je svaki majmun hrabriji, pametniji i dostojanstveniji od ovih bednika koji nam sada predvode narod, Crkvu i državu, jer majmuna možeš samo dva puta ”zeznuti„ sa bananom, treći put ako to pokušaš pljunuće te ili popiškiti, ove “naše” majmune Đoka Buša - Blento, Solana, Ahtisari i drugi antisrpski nastrojeni bednici već godinama ”zezaju„ i to ne bananom, već ŠARGAREPOM NA ŠTAPU. Dopustiti takvo poniženje mogu samo najgore kukavice. Oni koji se okreću prema zapadu čak i kada se bogu mole su zlo koje je potrebno iskoreniti što pre, jer svima nama donose veliku nesreću i dan našeg totalnog istrebljenja ako se ne prenemo i u svoje svakovrsno oslobođenje krenemo i nije baš tako daleko. Okrenuti se prema svojoj braći na istoku Rusima, Belorusima i pravoslavnim Ukrajincima, da li je stariji RAS ili RASIJA i ko biše RASI i ko su RUSI ću jednom drugom prilikom, no već sada svako zdravorazuman može da uoči da se radi o najrođenijoj braći, je naš jedini spas. Naši preci su čak i reke koje teku sa zapada na istok nazivali MORAVE (satar.sl. MOR = NEOZDRAVIVA BOLEST). Nije nimalo čudno što imamo toliko MORAVA, ali čudno je svakom zdravorazumu što iz toga ne izvučemo bar neki zaključak koji i ne može drugačije da glasi nego:

SVE ŠTO DOLAZI SA ZAPADA JE NEOZDRAVIVA BOLEST !

Onima kojima je to teško utuviti nisu oni na kojima je potrebno vreme da se gubi, ali takvi nam sigurno ne bi smeli da predvode NAROD, CRKVU i DRŽAVU. Ako se baš ni iz čega do sada nismo mogli sve to naučiti onda se prisetima makar onog tužnog, sramnog i kukavnog događaja od pre skoro četrnaest godina

SA ZAPADA SU TOG NAJSRAMNIJEG DANA U ISTORIJI LjUDSKE CIVILIZACIJE, BRAT ČAK NIJE NI POKUŠAO DA ODBRANI BRATA, VATIKANCI, AMERI I USTAŠE PROTERALI VIŠE OD 350.000 SRPKINjA I SRBA SAMO ZATO ŠTO SU SRBI !

NIJE LI TO DOVOLjNO DA BI SE BAR JEDNA LEKCIJA IZ ISTORIJE NAUČILA !?

Krstan Đ. Kovjenić

KOMUNjARSKI TRAGOVI SMRDE NEČOVEŠTVOM !
(preneto sa: http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4879&strana=12

---------------------------------------------------------------------------

"Istina_AT":

Niko ne voli izdajnike, Križane Đ(ubre) Kovjeniču. Niko, pa ni Boris.

Da li ti se javio neko iz SRS kad si se posle ponuđenog izdajstva njima nudio? Nije, naravno.

------------------------------------------------------------------------

Drage dame i poštovana gospodo,

Zaista nemam nameru ovom i ovakvom polupismenom crnopoturičkom smradu, UDB-a zlikovcu, kukavici i svakolikom razvratniku da se obraćam, jer to bi bilo zaista ispod nivoa moje čovčenosti. Iskoristiću to laprdanje najrazvratnijeg komunjarskog gada da bih vam na najplastičniji način pokazao na šta je sve spreman taj pogani manijak kako bi što više uvredio onoga ko je po svemu bolji od njega...

Drage moje i poštovana gospodo, siguran sam da ne postoji niko ko u mom podpisu nije primetio i "srednje slovo" između imena i prezimena

(konkretno: ćir. Ђ i lat. Dj (lat. Đ "pišem" samo onda kada prilog koji sam napisao na srpskoj ćirilica "transliterišem" na latinično pismo)

Zašto to činim ?

Kod nas Srba nije baš duga istorija ovakvog načina prezimena - prezime je u stvari deminutiv čija je osnovna uloga u stvaranju patronima i matronima. Pojavom Vukove "reforme" srpskog književnog jezika većina srpskig prezimena prvi put završava na - ić, računa se da dve trećine Srba ima prezime na - ić. Pre toga smo kao i kod braće Rusa imali na kraju prezimena - ič. Neko veoma zloban i podmukao, očigledno se radi o poltronima Vatikana, je i na taj način hteo da nas udalji što više od naše slovenske braće. Ovoj temi ću se još vraćati u svojim ispovestima prenapaćene duše Srbinove, no ovom prilikom želim da objasnim "srednje slovo". Poznato je, tako je i kod braće Rusa dan-dani, da smo i mi Srbi imali "srednje slovo" koje je objašnjavalo čiji smo: Vuk Stefanović Karadžić, Stevan Stojanović Mokranjac i sl. Mada tako nešto nije više "u modi", komunjarski zlikovci sve čine da nas razslovene, razsrbe i razljude kako bismo postali i ostali niko i ništa, onima kojima je stalo do svojih predaka posle svog imena, naročito kada mu otac umre, dodaju prvo slovo imena svog oca, ili prva dva ako se na taj način žele razlikovati od nekog sličnog zaperka istog plemena srpskog. Takav je slučaj i kod moje malenkosti:

POSLE OČEVE SMRTI POSLE SVOG IMENA OBAVEZNO DODAJEM I PRVO SLOVO IMENA SVOG POKOJNOG OCA

(konkreno: Ђ - zato što je mom pokojnom ocu bilo ime ЂУРАЂ)

To UDB-aški zlikovac koji je sada na čanku srbomrzog iskota, izdajnika i kukavice Borisa Tadića zna i upravo zbog toga želi da naglasi svoju sotonost. Kada nekakva budalina za nekoga ko je već poodavno na Nebesima namerno napiše
Đ(ubre)

onda taj svakoliki bednik zaista jedino što time može da dokaže jeste

DA NIŠTA LjUDSKOGA U NjEMU NEMA VIŠE !

Drage dame i poštovana gospodo, apelujem na savest sviju nas da bar nešto korisno izvučemo iz tih sotoninih tragova koji smrde nečoveštvom

PO ŽIVU GLAVU NE SMEMO BITI NjIMA SLIČNI !

To je svakako razlog više da pljunemo na:

TADIĆEVE BALISTE, GROBAREVE SATANISTE, GICINE KOMUNISTE, ČEDEROVE DROGERISTE i RISTINE PEDERO-PAPISTE,

jer je to

JEDINO ŠTO SU ZASLUŽILI SVOJIM ZLOČINjENjEM !

Sve Srbe i Srpkinje takođe želim da upozorim da obavezno, naročito kada im je otac već na Nebesima,

DODAJU I PRVO SLOVO IMENA SVOG RODITELjA ČIJU PLEMENSKU LOZU NASTAVLjAJU !

To je zaista nešto najmanje što naši roditelji zaslužuju. To što se komunjarski iskoti stide svojih roditelja koji su bili čestiti Srbi i Srpkinje nije razlog da i sami to činimo...

Krstan Đ. Kovjenić

P.S.

Драге моје и поштована господо,

Заборавих вам објаснити појмове патрони́м и матрони́м. Најкраће речено ти појмови би требали да имају следеће значење:

патрони́м = (гр. πατρονυμικόν - patronymikon, "патер“ =отац; „оним-икон“= презиме) „презимена настала од мушког претка (оца)“ нпр.:

Петровић (Петар)
Крстић (Крста, Крстан)
Благојевић (Благоје, Благоја)
Блажић (Блажа) и сл.

матрони́м = (греч. Ματρονιμικος — матронимикос, у прир. Μετρονιμικος — метронимикос - мајчинство) — веома често код Срба је презиме изведено од мајке односно „презимена су настала од женског претка (мајка)“ нпр.:

Анђелић (Анђелија)
Анић (Ана)
Аничић (Аница)
Босиљчић (Босиљка)
Босић (Боса)
Видић (Вида)
Вишњић (Вишња), као Филип Вишњић
Вукић (Вука)
Даничић (Даница), као Ђуро Даничић

Смиљанић (Смиљана)
Смиљић (Смиља)
Станић (Стана)

Веома радо ћу да објасним и било шта друго везано за СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК уколико то неко пожели. Молим вас да покушате да запамтите и у свакодневном животу преферирате

(бирати нешто рађе од нечег другог што постаје као ствар навике; више ценити; више волети; давати нечем предност (првенство) и сл.)

следећу синтагму


(многозначан термин: синтагма (гр. „syntagma“ = разделак, зборник, спис, пропис, састав, чак и „свети канон“ гр. Αγιος Κανον ; лингвистички sintágma -e ж (ȃ) = беседна свеза у којој је једна беседа (реч) главна (наглашенија) док је друга у поређенијем облику,... постоје још многа објашњења, но довољно је и оволико запамтити. Мада сам израз као што је:


„Синтагма против свих јесреси“

од Јустина Мученика

( познат је још под именима: Jусти́н Фило́соф, Jусти́н Вели́ки, Jусти́н Ри́мски, итд.; познати и признати патролог и апологетичар Христове Цркве који је у дрзгој половини другог века проповедао углавном користећи Платонове мудрости као основ свога размишљања)

тај сам појам још није толико разрађен и доречен да би се могао да наметне општеприхваћено правило значења самог термина... Из тог разлога својим студентима сам увек сам израз тумачио на следећи начин:

(συν = са, заједно и сл. и ταγμα, приказање, приказа, привиђење; из тог значења извлачим и следеће језичко одређење самог термина τασσω = сврставам у ред, ређам, евоцирам, призивам, правим, одређујем, заповедам и сл. Дакле, ако желим да нагласим искључиво што краће тај многозначан термин, онда бих га свакако назвао као САЧИЊЕЊЕ. То и јесте смисао у конкретном случају – СИНТАГМА – оно што се заснива на древним мудростима које је (за)печатило време и из тог разлога су постале СВЕТО ПРАВИЛО гр. Αγιος Κανον (Агиос Канон) . Више о свему томе, нарочито о правилима у НАШЕМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ можете пронаћи, прочитати и научити у мојим прилозима под насловом:

Шта знамо о српском језику? на:

http://www.enovosti.info/sr/btg_novosti/5/5898/Sta/znamo/o/srpskom/jeziku

и

ПРАВОПИС СРПСКОГ ЈЕЗИКА на: http://www.enovosti.info/sr/btg_novosti/17/5928/Sta/znam/o/srpskom/jeziku//-/drugi/deo/-/PRAVOPIS/SRPSKOG/JEZIKA


НИЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ ЗНАЊЕ ЗНАЊЕ ДРУГОМ ДАТИ !