Завршје

Do lekara jedni druge nose na leđima
Povratnici, uglavnom stariji meštani, očekuju da će se neko setiti da na graničnom području četiri opštine Zvornik, Lopare, Sapna i Teočak postoji selo Završje i ljudi u njemu

Bijeljina – Među planinskim visovima Majevice u opštini Lopare ugnezdilo se Završje , nekada bogato i pitomo selo čiji su se meštani uglavnom bavili voćarstvom. Danas je pusto i siromašno.

U proleće 1992. godine pred naletom tadašnje Armije Bosne i Hercegovine žitelji srpskog Završja i susednih sela napustili su svoje domove i spasavajući gole živote smestili su se kud koji. Tragovi rata, šesnaest godina kasnije, vidljivi su na svakom koraku. Zgarišta, uništene kuće, mine po njivama , livadama, okolnim putevima, pa čak i oko kuća.

Nekada je u ovom selu živelo oko stotinjak porodica. Danas se vratilo tek četrdeset uglavnom starih i iznemoglih ljudi. Najmlađi među njima ima 45 godina. Vratili su se , jer , kako kažu više nisu imali gde. Morali su napustiti bošnjačke kuće u kojima su privremeno smešteni, a povukla ih i nostalgija i nada da će biti bolje.

U selu i okolnim zaseocima dece više nema, a zgrada nekadašnje četvorogodišnje osnovne škole spaljena je do temelja. Najbliža zdravstvena ambulanta, pošta i trgovina udaljeni su više od deset kilometara, a većina meštana su bolesni, neki čak i nepokretni, invalidi i nervni bolesnici. Selo sa Loparama povezuje izlokan zemljani put, pa automobili ovuda gotovo da i ne saobraćaju, niti ljudi zalaze. Nema signala fiksne, ni mobilne telefonije, tako da su meštani upućeni samo jedni na druge. I za hranu se teško snalaze.

Predsednik Saveta mesne zajednice Završje Filip Tekić kaže da se većina meštana vratila pre šest godina. „Dobili smo donaciju od UNHCR-a u građevinskom materijalu, a od naše vlade po 2000 KM za popravku kuća. Međutim, nema od čega da se živi. Vratili su se uglavnom stariji, a od penzija može tek da se preživi. Pre rata ovde se živelo dobro od voćarstva i uzgoja stoke. Imali smo i školu i ambulantu u blizini, a danas do najbliže trgovine treba da odemo deset kilometara”, priča Tekić.

Marijan Stojanović radi u Zvorniku, a u Završje dođe preko vikenda. „Od 2002. godine niko iz naše vlade, niti iz ministarstva za izbegla i raseljena lica ovde nije došao. Pomažu nam pomalo još samo iz opštine Lopare i poneka međunarodna organizacija. U Zvorniku, vidim da naše vlasti pomažu bošnjačke povratnike, pa mi u Završju mislimo da bi i nama trebalo pomoći”, veli Stojanović.

Joco Savić priča da je u zaseoku Savići iz 14 kuća za vreme rata poginulo osam meštana. „Ja sam izgubio sina i brata. Danas ovde živimo žena i ja, a ima nas svega sedmoro u selu. Drugi sin i njegova porodica su mi ostali u Bijeljini i tamo žive kao podstanari. Da nemam penzije bilo bi zlo i naopako. Još i žena prima pomoć za pokojnog sina pa nekako preživljavamo. Nama starijima najgore je što nemamo lekara blizu, već moramo da idemo do Lopara ili čak do Bijeljine. Nemamo se čime ni prebaciti. Pre rata su u svakoj kući bili su volovi i kola, a sad samo možemo jedni druge da nosimo na leđima”, žali se ovaj starac.

Ilinka Savić živi sama. Muž joj je poginuo u ratu. „Teško živimo ovde, ali nemamo kuda odavde. Najgore je zimi, kad sneg napada do pojasa”, žali se ova starica. Njena komšinica Stana Savić vratila se pre nepune dve godine. „Kad sam došla videla sam samo ruševine. Ovo malo što sam popravila nije za život: crep je popucao, kuća prokišnjava. najgore je što nema puta, pa niko ne može do nas da dođe”, kaže Stana.

Arsen Popović iz Završja među prvima se vratio. „Bolje bi bilo da se nisam vraćao. Loši su uslovi za život, nemamo blizu doktora a svi smo ovde stari i slabo sposobni. Živim od 300 KM penzije i to je sve”, kratko odgovara.

Tako misle i ostali, ali, opet ne gube nadu. Sve očekuju da će se neko setiti da na graničnom području četiri opštine Zvornik, Lopare, Sapna i Teočak postoji selo Završje i ljudi u njemu.

„Očekujemo da Vlada RS pomogne da nabavimo neku mašinu ili nešto stoke, drugi nam niko ne može pomoći. Ovde nemaš uzorati čime ni ono malo zemlje koliko nam je potrebno, nemamo čak ni konja, ni vola za oranje. A kako ćeš, opet, orati kada ne znaš gdje je minsko polje. Ili da nam, bar, daju neku kravu, pa da mleka imamo. Ovako je teško, da ne može biti teže  Oni koji nemaju penziju, moraju da idu u nadnicu u Federaciju, kad je branje sezonskog voća. Zamisli starce nadničare, ali šta ćeš? Nije im lako. Kad bi nam malo popravili put i da nam lekar dođe bar jednom u dvadeset dana bilo bi nam opet lakše”, apeluje Filip Tekić.

-------------------------------------------------------

Mina u voćnjaku pored kuće

U selu su dešavala i samoubistva, te preuranjene smrti od aktiviranja mina. „Imam minu odmah u voćnjaku pored kuće. Lani došao čovek da mi ore baštu i iskopao jednu minu. Ali šta ću, moram malo bašte posejati, jer živim samo od sto maraka penzije. To mi je sve”, žali se Stana Savić. Cviko Tekić zamalo nije poginuo kada je mina eksplodirala pored njega. „Prošle godine sam udario na minu dok sam kosio livadu i od tada imam 14 gelera u telu”, priča ovaj čovek.

Suzana Rađen-Todorić
[objavljeno: 14.04.2008]

sa http://www.politika.rs/rubrike/exyu/Do-lekara-jedni-druge-nose-na-ledjima.lt.html

da bas tako,samo su se stariji vratili a nemogu nigdje jadni sami cak ni uz ljekarsku pomoc,ali kako im objasniti da to nije vise kao prije?

moja majevicanko vidis da smo se i mi mladji skupili s koca i konopca posijani po citavom bijelome svijetu jer nas vuku korijeni. sta tek reci za te stare. njima je drazi i vocnjak pun mina nego bilo sta drugo

Da u pravu si ja to nekada razumijem,ali i oni mogu bar kada se razbole da ne mogu vise zbog zdravstvene situacije nazad.Ali njhovo je samo da umrem tu gdje sam rodena.

ja to potpuno shvatam. i meni je draza ona zabrdjska ilovaca nego ovaj tudji asfalt

Само могу да кажем да ми је жао тих људи.

Gdje se nalazi ovo selo?

Rastoshnica

Norman ::

Gdje se nalazi ovo selo?

E vidis Normane , na Gradu u Završju ima više stvari da se vidi nego na Jablan Gradu .

Tura 10 KM .

Deminiranje terena Zavrshje :

Rakovac :

Savici :

Savici :

Mine u Savićima su postavljane bez plana,a taj što ih je postavljao je poginuo u ratu.

Evo jedna ružna fotografija lijepog sela .

Da ne povjerujes da je ovde nekad bilo selo,nazalost ima jos gorih sela koja su postala pustinja i prerasli u prasumu.

[quote="majevicanka"]Da ne povjerujes da je ovde nekad bilo selo,nazalost ima jos gorih sela koja su postala pustinja i prerasli u prasumu.[/quote

Баш је тужно видети пределе одакле потичеш у оваквом стању. Све спаљено, зарасло у шибље и шуму, старији и то по неки се вратили. Надам се да ће доћи боља времена, само да мир потраје.
Поздрав свим мојим Мајевчанима.

Mr. Majevica ::

Deminiranje terena Zavrshje :

Било би заиста лепо када би се на форуму појавило мало више информација о засеоку Завршје на Мајевици...

Сви се надамо се да ће бити и нових информација и фотографија !

Да освјежим тему старим бројем Репортера :

Novi Reporter br. 264, 2/4/2008

Slobodan Durmanović

Život srpskih povratnika na Majevici

Osam godina samoće
Zdravstvena ambulanta, pošta i trgovačka radnja udaljeni su po više od deset kilometara. A većina meštana je bolesna, neki su i nepokretni, invalidi i nervni bolesnici. Loš zemljani put slabo je pošljunčen, pa tuda retko saobraćaju automobili i zalaze ljudi. Nema ni signala fiksne i mobilne telefonije. Budući da nemaju uslova za lečenje, meštani kažu da jedni drugima pomažu vidajući lakše bolesti prirodnim lekovima. Ističu i da se teško snalaze za hranu i da stoke uopšte nemaju



Na planinskim visovima Majevice prostiru se mnogobrojna raštrkana srpska sela, nekada bogata, razvijena i pitoma, a danas uglavnom pusta i siromašna. Brojna zgarišta i ruševine kuća još svedoče o ratnom vihoru koji je protutnjao i tim prostorima. Pred najezdom tadašnje Armije RBiH žitelji srpskog Završja i susjednih sela, smještenih pod samim vrhom Majevice, bili su primorani da u proleće 1992. godine napuste svoje domove. Posle skoro decenije snalaženja i boravka u bošnjačkim kućama u obližnjim opštinama, oni najstariji odlučili su, nakon što su deložirani, da se vrate u svoja mesta na rubnim delovima Republike Srpske.

Nemoć povratnika: Povratak u selo Završje započet je pre skoro osam godina. U toj loparskoj mesnoj zajednica, koja je do 1996. godine bila u sastavu zvorničke opštine, od oko predratnih 64 porodice danas živi četrdesetak uglavnom starih i iznemoglih ljudi. Usled loše putne infrastrukture taj kraj zimi skoro potpuno je odsečen od civilizacije, a zima ovde traje duže od kalendarske.
Predsednik Saveta mesne zajednice Završje Filip Tekić kaže da se većina meštana vratila pre šest godina. ”Prilikom povratka dobili smo donaciju od UNHCR-a u građevinskom materijalu, a od naše Vlade dobili smo po 2.000 KM za popravku kuća. Pre rata ovde je živelo 64 domaćinstva, a sada ima napravljena 41 kuća, ali veliki je problem što nema od čega da se živi. Vratili su se uglavnom stariji, ali čak i penzije koje samo neki primaju dovoljne su tek koliko da se preživi. Pre rata ovde se živelo dobro od voćarstva i uzgoja stoke. Imali smo i školu i ambulantu u blizini, a danas do najbliže trgovine treba da idemo deset kilometara”, prepričava Tekić.
Njegov kolega iz Saveta Marijan Stojanović, jedan je od retkih mlađih ljudi koji radi u blizini, u Zvorniku, ali u Završje stigne da dođe samo preko vikenda. “Prve donacije UNHCR-a bile su jako male, tako da je veliki broj ljudi odbijao da ih uzme. Bilo je zatim velikih opstrukcija iz opštine Sapna, celo područje bilo je minirano, a od 2002. godine niko više iz naše vlade, ni iz Ministarstva za izbegla i raseljena lica ovde nije dolazio, a pomagali su nam još samo iz opštine Lopare i još neke međunarodne organizacije. Tako je i danas. Video sam, pošto radim u Zvorniku, da su naše vlasti puno pomagale bošnjačke povratnike tamo, pa mi u Završju mislimo da bi i nama trebalo pomoći u istoj meri”, uveren je Stojanović.
Starac Joco Savić ističe da je u njegovom zaseoku Savići iz 14 predratnih kuća za vreme rata poginulo osam meštana. “Ja sam izgubio sina i brata. Danas ovde živimo žena i ja, a ima nas svega sedmoro u selu. Vratili smo se pre četiri godine, a drugi sin i njegova porodica ostali su mi u Bijeljini i tamo žive kao podstanari. Da nemam penzije bilo bi zlo i naopako. Još i žena prima pomoć za pokojnog sina pa onda nekako preživljavamo. Zabačeni smo ovde, vidiš i sam, a nama starijima najgore je što nemamo lekara blizu, već moramo da idemo do Lopara ili čak do Bijeljine. Nemamo se čime ni prebaciti. Pre rata u svakoj kući bili su volovi i kola, a sad samo možemo jedni druge da nosimo na leđima”, žali se ovaj starac.
Starica Ilinka Savić živi sama u istom zaseoku. Muž joj je poginuo u ratu. ”Teško se snalazimo svi, najgore je ako se neko razboli, moramo na leđima da ga nosimo dole do asfaltnog puta. Imam bolesnu kičmu, bila sam u gipsu sedam meseci, teško živim ovde, ali nema kuda odavde. Najgore je zimi, kad sneg napada do pojasa, pa je teško doći i do lekova i do lekara”, kaže starica. Njena komšinica Stana Savić vratila se pre nepune dve godine. “A kad sam došla imala sam šta i da vidim: samo ruševine. Ovo malo što sam popravila nije za život: crep je popucao, krov prokišnjava. Najgore je što nemamo nikakvog puta, pa niko ne može do nas da dođe”, kaže Stana.
Arsen Popović iz Završja među prvima se vratio, ali danas kaže da se kaje što je to učinio. “Bolje bi bilo da se nisam vraćao. Loši su uslovi za život, nemamo blizu doktora a svi smo ovde stari i slabo sposobni. Nikakve pomoći nemamo. Živim od 300 KM penzije i to je sve. Živimo ovde moja žena i ja, a deca su otišla odavde”, kratko odgovara ovaj starac.

Nemaština i mine: Slike koje zatičemo ovde samo potvrđuju nevolju naših sagovornika. U Završju, Savićima i Sandićima dece više nema, a od zgrade nekadašnje četvorogodišnje osnovne škole danas gotovo da i nema tragova da je ikada postojala, pošto je u ratu spaljena do temelja. Zdravstvena ambulanta, pošta i trgovačka radnja udaljeni su po više od deset kilometara. A većina meštana je bolesna, neki su i nepokretni, invalidi i nervni bolesnici. Loš zemljani put slabo je pošljunčen, pa ovuda retko saobraćaju automobili i zalaze ljudi. Nema ni signala fiksne i mobilne telefonije. Budući da nemaju uslova za lečenje, meštani kažu da jedni drugima pomažu vidajući lakše bolesti prirodnim lekovima. Ističu i da se teško snalaze za hranu i da stoke uopšte nemaju.
“Ako nam neko iz Vlade ne pomogne da nam nabavi neku mašinu ili nešto stoke, drugi nam niko ne može pomoći. Ovde nemaš uzorati čime ni ono malo zemlje, nemamo čak ni konja, ni vola za oranje. Ili da nam daju neku kravu da daje mleko. Oni koji nemaju penziju, moraju da idu u nadnicu u Federaciju, kad je branje sezonskog voća. Nije im lako. Kad bi nam malo popravili put i da nam lekar dođe bar jednom u dvadeset dana bilo bi nam lakše”, apeluje Filip Tekić.
“Slali smo neki predračun da se uradi put dug oko četiri km da bismo se spojili sa mesnom zajednicom Podgora, ali taj zahtev nije ni razmatran u Ministarstvu za izbegla i raseljena lica. U opštini Lopare su nam rekli da ima nekih nagoveštaja da bi se pomoću donacije japanske Vlade taj put mogao osposobiti za normalan saobraćaj”, dodaje Marijan Stojanović. Starac Cviko Tekić, takođe, poziva u pomoć. “Neka dođe ovde ministar Omer Branković da i nas obiđe i da vidi kako živimo. Ovo ti je Bogu za plakati”, kaže Cviko.
Dodaje da ovde nisu retka ni samoubistva ni preuranjene smrti od dejstva mina. I zaista, ovde jedino ne oskudevaju u minama posejanim na prvoj ratnoj liniji koja je delila Vojsku RS od Armije RBiH na ovom majevičkom visu. Danas tabli sa upozorenjem na opasnost od mina ima skoro na svakom koraku: po njivama i livadama, stazama uz lokalne puteve, pa čak i oko kuća. »Imam minu odmah blizu šljive pored kuće. Lani mi je došao čovek da mi ore baštu i iskopao je jednu minu. A šta ću, moram malo bašte posejati, jer živim samo od sto maraka penzije. To mi je sve”, žali se Stana Savić. Cviko Tekić zamalo nije poginuo kada je mina eksplodirala pored njega. “Prošle godine udario sam na minu dok sam kosio livadu i od tada imam 14 gelera u telu. Pre neki dan opet sam dobio zaštitnu injekciju, pa sam sad , hvala Bogu, dobro koliko se to može”, kaže Cviko.
U susednom selu Sandići danas živi samo sedamdesetpetogodišnji Vojko Stanojević. Otkako mu je pre dve godine umrla supruga, Vojko je jedini stanovnik Sandića. “Šestoro dece s porodicama živi u Srbiji, a najstariji sin mi je poginuo u ratu i do danas nisam našao njegove kosti. Tražili smo i hodali, dolazila je komisija za traženje kod nas, davali smo krv i ja i pokojna supruga, ali - ništa… Najgore mi je što nema naroda u selu. Čovek se osami isto ko međed. Narod nema gde da se vrati na svoje. Neki koji bi hteli da se vrate, malo se plaše za povratak, jer im neki kažu 'pobiće vas tamo'. Ja sam došao na svoje, pa nek me ubiju”, odsečno veli ovaj starac.
Najteže mu, kaže, pada samoća. S vremena na vreme, samoću prekrati svirkom na svojoj tamburi. Zvuk njegove tambure, pored Vojkovog glasa, jedino je što se još može čuti u grobnoj tišini u Sandićima.

Mr. Majevice, moze li malo o toj Gradini/Gradu, ukoliko znas nesto vise?

Од мене само локација и мапе, једино да нашег Марета да сачекамо. Он вјероватно има какву причу или је чак и био на Граду???

Колико видим и овај Град је ко и остали ,,Градови/Градине,, на Мајевици... Огољено узвишење које крије многе тајне...

Da li je put do Grada miniran, tj. moze li se doci do njega?

Zmaj Ognjeni Vuk ::

Da li je put do Grada miniran, tj. moze li se doci do njega?

Марееееееееееееееее !

(То зна само ,,мали Mлојицин,, https://www.youtube.com/watch?v=tqEnC10oaPY&feature=results_video&playnext=1&list=PL5452BE4E980181B7 )

РТРС

ОГЊИШТА
недјеља, 27.11. у 13:05

Међу планинским висовима Мајевице у општини Лопаре угнијездило се Завршје, некада богато и питомо село. Завршје - село љепоте, тишине, али и туге и слутњи да се овдје, Богу иза ногу, живот како каже и име села завршава. Овдје једино не оскудјевају у минама, послије разта војске су отишле али оставиле су мине. Овуда ријетко саобраћају аутомобили и залазе људи. А и како би, када је пут више него лош. Зиме овдје трају дуже од календарске. Путеви су завејани и у село ријетко ко наврати.
Уредник Михајло Орловић.

Gdje dodje to Zavrsje? Ja nikako da se orijentisem.

Растошница

Hvala ti Mr. Majevica!

Нема на чему ! Служим Народу !

Danas bi na RTRS jako dobra putopisna reportaža o našem Završju i legendi kako je nastalo ime samog sela. Nadam se da će se šira zajednica ubrzo uključiti i pomoći revitalizaciji ovog MAJEVIČKOG mjesta.

loparac-98 ::

Danas bi na RTRS jako dobra putopisna reportaža o našem Završju i legendi kako je nastalo ime samog sela. Nadam se da će se šira zajednica ubrzo uključiti i pomoći revitalizaciji ovog MAJEVIČKOG mjesta.

хе хе ,,Ма немој ?,, хе хе

E to je to !!! Svaka čast Maestro, opet si nas obradovao silno !!!

Ја сам вас хтио изненадити, ал' си ме предухитрио...

Mr. Majevica ::

Ја сам вас хтио изненадити, ал' си ме предухитрио...

Zaista svaka čast na trudu . Mislim da ti nije promakla u zadnjih godinu dana ni jedna emisija na televiziji koja se odnosila na Majevicu a da je nisi podijelio sa nama na forumu .

Emisiju su sigurno mogli dosta bolje da urade , i da malo više pažnje posvete "Mikinom Gradu" . .

А ја се захваљујем и на Вашем благовременом обавјештавању !

У вези ,,Микиног града,, у емисији, онај човјек на почетку рече: ,,Касније ћемо детаљније о томе...,, и ништа не би, вјероватно је нешто и забиљежено али ......

Mr. Majevica ::

Zmaj Ognjeni Vuk ::

Da li je put do Grada miniran, tj. moze li se doci do njega?

Марееееееееееееееее !

(То зна само ,,мали Mлојицин,, https://www.youtube.com/watch?v=tqEnC10oaPY&feature=results_video&playnext=1&list=PL5452BE4E980181B7 )

Лудница, недавно сам погледао све епизоде.

A sto se tice Mikinog grada postoji put i nije miniran. Nije za vozila. Sa vozilima se moze stici do raskrsca zvanog Crveni kamen i odatle pjesice cetiri do pet kilometara. Ispod samog vrha grada postoji lovacka kuca Grabovaca. Brdo je veoma strmo. Djed mi je pricao da su za vrijeme drugog svjetskog rata nasi (cetnici ili partizani nisam bas skonto) kopali rovove na gradu i da su pri tom kopanju nailazili na rusevine i keramicke predmete.

Put


Lovacka kuca se nalazi ispod samog vrha

Zahvaljujem se vrijednom gashiju na ovim divnim fotkama. Da se zaključiti na osnovu ovih fotki da je Završje pravi raj za pčele. A vidim da neko već i pčelari i nek mu je MEDNO !!!

Добро нам дошао Гаши и много хвала ти на овом одговору, а нарочито на фотографијама и објашњењу како до мистериозног ,,Микиног града,, !

Мало из давнина:

Утврђујући начин решавања спорова између својих поданика, односно
„Бошњана“ и Дубровчана, бан Стефан ИИ је до 1332. извршио поделу
државне територије на неколико пространих судских области — Хум, Босна,
Завршје и Заврш. Одређено је да ће се у случају тужбе дубровачког
грађанина против бановог поданика, поротници састати у оној области којој
припада место боравка Дубровчанина који је покренуо спор. Идентификацијом
територијалне припадности властеле која је наведена у листи
сведока, утврђено је да су под именом Завршје окупљене различите управне
целине — жупа Земуник, „земља“ Усора, „земља“ Соли и жупа Треботић.
Тако оцртана територија обухватала је простор од близу Сане на западу
до Дрине на истоку и Саве на северу, док је на југу допирала до „земље“
Босне, која је посебно издвојена, и заправо окружена са северних страна
Завршјем. Сам назив Завршје, као и њему слична Заврш, има порекло у географској
номенклатури, означавајући простор иза планинских врхова или
Врховине. Међутим, показало се да Завршје није могло да заживи на поменутом
подручју, јер се на њему, изузимајући Земуник који је припадао Доњим
Крајима, до 1351. учврстило име Усоре, о чему ће још бити речи.
У погледу велике области Заврш М. Благојевић је указао на могућ
ност да се њено име сачувало у називу истоимене мале османске нахије
која се од треће деценије 16. века налазила у саставу Зворничког санџака.
Реч је о веома малом простору у северној подгорини Мајевице, са селима:
Тошино или Подлистина, Лопаре, Прибој, Тобуд, Лабуцка, Липовице, Врановић
и (Вранићи). Треба, међутим, узети у обзир да је средњовековна
област Заврш била по величини у рангу Хума, Босне и Завршја, које су окупљале
већи број жупа. Стога треба претпоставити да је тадашње пространство
Завршје било веће од османске управне јединице. Према мишљењу
М. Васића, уз нахију Теочак, тврђави Теочак је припадала и нахија Заврш и
Сапна, у долини истоимене реке.1 Непосредно пред османско освајање,
1458. године се помиње „теочачка власт“ у којој су се, између осталих, налазила
села Тобуд Доњи и Пељава. Оба насеља постоје и данас, на десетак
километара западно од Теочака. На истој страни се данас налазе и насеља
нахије Заврш — Прибој, Лабуцка и Липовице. С географског станови-
шта, „иза“ врхова Мајевице, на исток до доњег тока Дрине и на север до
Саве, могла је да се смести још једна средњовековна судска област на чијем
простору су потом створене нахије Заврш, Теочак, Сапна, вероватно и
Бијељина. На тај начин би и североисточни део босанске државе био умре-
жен у судско-административну организацију средњовековне босанске др-
жаве. Ипак, било је ово само краткорочно решење, које није заживело у
управи босанске државе.
Према броју њених представника у повељи босанског бана из 1332,
очигледан је пораст значаја простора северне Босне, а нарочито „земље“
Усоре. Њу су, у оквиру сведока „од Завршја“, заступали Дивош Тихорадић,
већ поменути брат кнеза Витана, и Бранош Чепрњић, који је био сведок
и на повељи из око 1326. године. Властелин Гоисав Воисиловић се наводи
између Дивоша и Браноша, па се може прихватити да је и он био представник
„земље“ Усоре. Челник Хлап је несумњиво потицао из „земље“
Соли, што важи и за Ивана Будисалића, за кога се претпоставља да је био
син `жупана Будоша (око 1326, 1329/30). Дакле, „земљу“ Усору су представљала
чак три сведока, што је најбројнија групација после првих седам
сведока „од Босне“.

Јелена Мргић, Северна Босан 13. и 16 век - Ток историје — Добра управа (1322–1391)

Доктор Желимир у Завршју :



    

Нахија Заврш

Из: ,,Прилози за оријенталну филологију,, Сарајево, 1970.

Чуј шта каже "Бошњо"! Жупу Висори су до 1528.населили Власи! Пу, погани, како те није срамота! На Висорах, у својој племенитој баштини леже Милош и Младен и многи други од њихова имена и презимена и њихова језика,њиховог писма и њихове вјере,још много прије окупације лојавих турских хорди. Исто тако, и данас су ту још увијек они који се зову и Милош и Младен, са истим језиком, и истим писмом, живе на својој земљи племенитој.

Ја сам се већ помирио с тим да нас муслимани зову власима !

Па нема сумње да је влашко - сточарско становништво било српског рода. Не знам за податак да они за себе говоре да нису Срби или да користе тај назив за народ.
Овдје је други проблем, а то је покушај ноторног фалсификовања историје и убацивања научнофантастичне теорије да су се Срби - Власи населили на ове просторе заједно са Турцима за којима су ишли као сточари, односно гонећи и чувајући Турцима стоку!
Како да не. Натписи са старог мраморја их добрано демантују. То је као да им преци лупају врућ шамар! Који је баш зарађен.