Cersko-majevicki cetnicki odred

-Cersko-majevicki cetnicki odred, pojava komunista u Podrinju i Pocerini, akcija na Sabac, partizanska izdaja

Sredinom aprila 1941. Nemci su zauzeli Sabac, bez ijednog ispaljenog metka, bez i jednog pokusaja da se to spreci, ili barem odlozi. Mislilo se da je rat zavrsen, da su Srbi roblje naduvenih Nemaca i folks-dojcera. Strepelo se za zivote, bojali su se svi onih Nemaca koji su klali i palili bas tu negde oko Sapca ne tako daleke 1914. Mislili su da ce biti isto tako, ali ono sto je zacudjujuce bilo je to da se okupacija skoro nije osecala. Samo se po rampama na kapijama grada i po cestim patrolama primecivalo prisustvo neke tudje vajske. Ali ipak narod nije mogao da trpi, ponos mu je bio poljuljan. Tada se u okolini Sapca pojavila jedna manja formacija okupljena oko artiljerijskog oficira kapetana Dragoslava Racica cija namera je bila da se ne predaju, da se bore do poslednjeg ako treba. Za njih smrt nije predstavljala nista, jer su se zakleli na vernost Kralju i svojoj zemlji. Mogli su da izvrse bilo koji zadatak, o kao direktan zamenik Racicu bio je porucnik Vujica Nikolic koji je bio odlican ratnik, jedan od najmladjih srpskih diverzanata. Racic je preko Stojana Jurisica organizovao spijunsku mrezu u samom Sapcu. Mreza je bila organizovana po sistemu trojki, sto je zahtevalo veliki oprez, dovitljivost i hrabrost. Trojke su morale ispitati jacinu nemackih snaga, nemacke polozaje i kolicinu nemackog naoruzanja. Za taj posao najbolji su bili gimnazijalci stari po sesnaest godina na koje Nemci nisu obracali paznju, koji su pored svih ostalih kvaliteta veoma dobro govorili nemacki. Vodja omladinske organizacije u Sapcu bio je skolovani policajac Svetolik Djordjevic-Zele, koji je svojim omladincima, pored casova konspiracije i upoznavanja rada obavestajnih sluzbi, odrzavao casove vestine koja se zove dziudzica. Obavestajna sluzbe je delovala besprekorno i prvi znacajniji posao obavestajna sluzba je odradila na sabackoj zeleznickoj stanici. Svetolik Djordjevic je za taj posao odabrao Stojana Jurisica, bracu Migu i Lolu Kuzminac kao i Boru Tomasevica cija je kuca bila nedaleko od zeleznicke stanice. NJihov plan je bio da se bezbrizno igraju oko poredjanih topova razlicitog kalibra, sanduka sa municijom i gomilu pusaka nabacanih na teretnoj rampi sabacke zeleznicke stanice. Omladinci su taj zadatak uspesno zavrsili i kapetan Racic je bio veoma zadovoljan.

Kako su dani odmicali, broj cetnika u organizaciji ravnogorskog pokreta bivao je sve veci. Kapetan Racic je bio odusevljen vojnom organizacijom koja je kako je vreme prolazilo sve bolje i bolje funkcionisala. Poprimala je znake organizovanog svesrpskog ustanka, koju je bilo tesko staviti u okvire i granice.

Inace, Dragoslav (Stevana) Racic, artiljerijski kapetan, rodjen je 1905. godine u selu Godacici, srez Gruzanski, u imucnoj seoskoj porodici. Vojnu akademiju zavrsio je 1929.godine. Bio je djeneral-stabni oficir, kapetan prve klase, sa sluzbom u LJubljani. Tu ga je zatekao rat, te je, suocivsi se sa ociglednom izdajom Hrvata i Slovenaca, vesto izbegavajuci zasede, stigao je u svoj rodni kraj. Cuo je da se na Ravnoj gori nalazi pukovnik Dragoljub Draza Mihailovic sa velikom grupom oficira i podoficira nepredate vojske u otadzbini i odmah je pohitao njima. Nedugo zatim Racic je vec imao grupu naoruzanih oficira i podoficira, koja je nosila naziv cetnici. Svaki od tih oficira i podoficira vodio je sa sobom jos par boraca, tako da cetnicke snage nisu bile zanemarljive cak ni u prvim danima ustanka. Sa ovom grupom elitnih boraca, kapetan Racic se kretao na terenu sabackog okruga, skupljajuci oruzje i pripremajuci se za pocetak oruzane borbe. Oruzje je bilo raznovrsno: puske, bombe, mitraljezi...

Na terenu macvanskog okruga nasao se tih dana i partizanski komesar, ucitelj Nebojsa Jerkovic, kome bilo kakve akcije cetnika nisu isle u prilog. Kulminacija zavesti izbila je 31. avgusta kada je kapetan Racic bez konsultovanja sa partizanima, zauzeo Bogatic. Istog dana je i potpukovnik Veselin Miseta sa svojim cetnicima zauzeo Loznicu, gde je doslo do ozbiljog komesanja sa partizanima koji su zahtevali polovinu oruzja i ratnog materijala zaplenjenog u borbi. Oni su drzali huskacke govore protiv cetnika iako nisu pomogli u oslobadjanju Loznice. Malo zatim, cetnici su oslobodili i Banju Koviljacu. Partizani u znak revolta nisu uopste ucestvovali u borbi za Banju Koviljacu. Eto, tako su pocele zadjevice sa onima koji su radili po direktivi Komunisticke partije, a sve na stetu ustanka.

Male cete cetnika, kako su u te vreme nosile ime, prerastale su u odrede i postajale cujne i vidljive za nemackog okupatora koji je bio smesten po vecim zgradama u Sapcu. Osim pojedinih kriminalaca koji su bili na terenu sabackog okruga, cetnici su bili prvi i jedini ustanici. Komunisti su smatrani prijateljima i pristalisama Nemaca zbog ljubavi Hitlera i Staljina, sto je bilo plod pakta Berlin-Moskva a i zbog dodirnih tacaka komunizma i fasizma.

Posle napada Nemaca na Sovjetski savez pocetkom leta, 22. juna uskomesali su se komunisticki aktivisti i potrazili spas bekstvom u slobodne srpske planine i sume koje su vec bile prepune lojalista[1]vernih kralju. Znajuci da ne mogu podizati ustanak u ustanku, komunisti su morali da smisle nekakav plan kojim bi zastitili glave i da se nekako odvoje od vec postojeceg pokreta.

Sastanak Josipa Broza Tita, eksperta za mahinacije i drzanje na vlasti, i ostalih komunistickih glavesina odrzan je na Dedinju, gde je tacno razradjena sema kako se infiltrirati u cetnicki ustanak i rovariti po njemu. Najpovoljniji teren bilo je sresko mesto Krupanj i njegova okolina. U tom rasevskom srezu, cetnicki ustanak vodio je potpukovnik Miseta, dok se kao duhovni vodja pominjao i pop-raspop Vlada Zecevic.

Kad je na Ivandanskom vaseru ubijen jedan od dvojice zandarma poslatih da cuvaju red i narod od kriminalaca i lopova, Racic je poslao tamo jedan vod cetnika sa nalogom da izvesti koja je to naoruzna banda. Cetnike je kod Krupnja sacekao pop Vlada Zecevic i uveravao ih da su to njegovi cetnici, koji su se slucajno zatekli u Beloj Crkvi. Tada se jos nije znalo za prodanu dusu popa Vlade Zecevica. Naime, on se posle ovog dogadjaja sastao sa komunistima i ponudio im svoje usluge. Za snishodljivost i nepouzdanost Vlade Zecevica znalo se medju cetnicima, pa mu zato cetnicko rukovodstvo ovoga kraja nije dodelilo nikakav znacajniji komandni polozj. Postovali su ga kao svesteno licei zvali na sve dogovore i sastanke, ali se znalo ko treba da se bori i puca. Najmanje je to bio jedan svestenik, koji je kiptio od zelje za slavom i polozajem, sto i jeste karakteristicno za kukavice i ulizice. Komunisticki rukovodilac Nebojsa Jerkovic je dobro procitao zelje i, naravno, slavoljubivost popa Vlade Zecevica i za izdajnicki rad obecali su mu visok rukovodeci polozaj u tek nastalom partizanskom pokretu.

Od pocetka pojave komunista, koji su pobegli iz gradova, spasavajuci svoje zivote, i obreli se na slobodnoj teritoriji, cetnici su imali problema. Ti novi ustanici su imali svoj program koji se nikako nije slagao sa strategijom, planom i principima ustanka Draze Mihailovica. Ocuvanje srpsih glava bilo je izgleda suprotno tezi komunistickih delovanja da se stvori sto veca anarhija koja bi potom prerasla u revoluciju veliku i krvave poput Oktobarske, masovnu i pogubnu poput Lenjinove.

Jugoslovenskim komunistima, kao i ostalima po svetu, trebalo je jedva malo vise od mesec dana, posle Hitlerovog napada na Sovjete, da se od jednog koloseka prebaci na drugi i da od rata za koji su se doskoro pitali ,, =“ nacine svoje otadzbinske ratove.

Racic je odmah upozorio na komunisticke manifetluke i okupljanja veceg broja njihovih glavesina, koji su se posle napada Nemaca na Sovjetski Savez i raskida pakta Berlin - Moskva, nasli na teritoriji Krupnja, gde je postojala grupa cetnika pod komandom Vlade Zecevica. U toj vojno-cetnickoj grupi odjednom su se nasli Rodoljub Colakovic, Filip Kljajic, Milos Minic, Dragojlo Dudic i mnogi drugi koji su poceli perimenjivati neku novu strategiju ustanka.

Da bi naterali sto veci broj zitelja ovog pasivnog planinskog kraja da se odmetnu u sume i brojcano stite njihove usijane glave, komunisti su pocnjeli da pale vrsaje psenice, da napadaju opstinske i sreske ustanove, govoreci narodu da su sad kad su arhive spaljene oslobodjeni od duga, imovine a i od glava koje nisu bile mnogo pametne. LJudi su radije prihvatali bezvlasce, koja je odgovarala samo odbeglim kriminalcima i to onima koji su u stanju da ucine sve, samo da bi zastitili i spasli svoje usijane glave.

16. maja na Ceru je planuo ustanak. Sav narod u Podrinju bio je odusevljen ustanicima koji su u to vreme poceli bivati imenovani kao cetnici. I Posavotamnava je bila u plamenu ustanka. U selu Mrdjenovcu pokret su vodili aktivni kapetan druge klase Stanimir Vasic i porucnik Milun Milovic.

Rad ilegalne organizacije u Sapcu nije mogao da ostane dugo nezapazen. Posle pojave komunista, na teritoriji Macve, ubrzano su pocela hapsenja njihovih istomisljenika. Dvadesetog septembra nekoliko bandera u centru Sapca osvanulo je sa obesenim ljudima koji su bili poznati kao komunisti ili njihovi simpatizeri. Ukupno desetak ljudi, ali je i to bilo dovoljno da procetnicki orijentisani omladinci iz Sapca potraze spas u planinama, jer su ti isti provokatori, koji su Nemacke snage uputili na komuniste, javno pricali o sastancima omladinaca i cetnickih vodja u selima u Pocerini.

Odmah sutradan, po ranije smisljenom planu, Racic je komandovao napad na Sabac. U akciji su ucestvovale sve raspolozive snage lojalista, a po planu trebalo je da im u pomoc priteknu i partizani Nebojse Jerkovica, koji su u stvari nalagali cetnicima da napadnu Sabac, saljuci im ultimatum: ,,Ako vi ne napadnete Sabac, mi cemo napasti vas“. Racic je zeleo da izbegne krvoprolice medju srpskim vojnicima ako se komunisti mogu smatrati Srbima ( Pravoslavac ne mora da bude Srbin, ali Srbin mora da bude pravoslavac. Pitam se sta su onda oni koji su pogazili ocinsku veru i pljunuli na svog legitimnog kralja? ). Kao vrstan ali prvenstveno skolovan strateg, Racic je imao zadatak da napravi plan akcije oslobadjanja Sapca iz nemackih ruku. NJegova zamisao je bila da cetnici udare na Sabac iz pravca Misara prema zleznickoj stanici; iz pravca Letnjikovca i iz pravca sela Jevremovca i Bogosavca, dok je deo Sapca iz pravca Macve ostavljen partizanima, s tim da oni dignu most u vazduh, kako Nemcima ne bi mogla stici pomoc iz Srema. Pocetak akcije je predvidjen za 23 00, a znak za napad je bio pucanj topa, koji je sam Racic trebao da opali. Tako je i bilo. Prvim bombaskim vodom, u sastavu prve cete, koji je napadao iz pravca Misara komandovao je aktivni pesadijski narednik Mica Savic. On je u prvom naletu zauzeo bunkere u fabrici ,,Zorka“, a zatim i zeleznicku stanicu uprkos jakom otporu nemackih vojnika. Drugo odeljenje, koje je dolazilo iz pravca Letnjikovca propisno je odradilo svoj zadatak, najvise zahvaljujuci naredniku Miloradu Markovicu, poznatijem pod imenom Cica Iverski. Treca jedinica pod komandom zandarmerijskog narednika Pante Puharica, napadala je od sela Jevremovca i Bogosavca. NJihov zadatak je bio da osvoje dobro branjene bunkere ispred Livadskih kasarni, sto su oni i odradili a odmah zatim su osvojili Sabacku gimnaziju i Vladicin konak. U tom je i pocelo da svanjiva. Svanucem novog dana Racic se suocio sa novom stvartnoscu sa kojom nije racunao. Partizani su pogazili sve dogovore postignute i potpisane [2]sa cetnicima - odustali od napada! Ne samo da su odustali, vec nisu izvrsili ni glavni zadatak. Nisu digli u vazduh onaj skrpljeni deo Sabackog mosta, iako su imali dovoljno dinamita i obucene minere iz rudnika Zajaca. Odluku o napadu na Sabac partizanski rukovodioci, na celu sa Nebojsom Jerkovicem, ponistili su 19.septembra u selu Stitaru, odakle su trebali da krenu u akciju. Prvi znak partizanske izdaje bio je jedan mali tenk koji su Nemci zvali “panzer kreig njagen“, koji se pojavio u Karadjordjevoj ulici iz pravca mosta. Znalo se da Nemci nisu imali samohodna bojeva orudja u Sapcu, pa je bilo veoma jasno otkuda ,,francuski snajder“ tu. Dosao je preko mosta i cistio je put nemackim pesadincima, koji su bili stacionirani u Sremu. Namerno kazem Sremu, iako je to tada zapravo bio samo deo Paveliceve Nezavisne Drzave Hrvatske.

Cim je prestala pucnjava, dobosar je saopstio vazno naredjenje nemacke komande: ,,Pozivaju se svi muskarci izmedju 16 i 60 godina da odmah napuste svoje kuce i prikljuce se koloni koju ce nemacki vojnici sprovesti do sabirnog centra Mihajlovac. Svaki onaj muskarac, koji se ne odazove ovom pozivu, a pronadje se u kuci, bice smatran banditom i streljan na licu mesta“. Tri dana su Sapcani sedeli u Mihajlovcu, da bi treceg dana u sami sumrak formirana kolona i upucena preko Save. Tamo su zarobljenici predati ustasama i takozvanoj “Hitler-Jugend” omladini, koji su rasirenih ruku docekali zarobljenike. Bila je to jos jedna prilika da izvrse raznorazna zverstva. Milosti nije bilo ni za koga, cak ni za profesora Gajica, koji je svojim ucenicima govorio o kulturi Nemaca plave krvi. Nisu pomogli ni Geteovi stihovi na cistom nemackom jeziku. Jedino sto je povezivalo tu mracnu kolonu sa nemackom kulturom bila je slicnost nemackog oficira sa Geteovim ,,“Orkening”--om (djavo). Mnogi su Sapcani pobijeni i baceni u jame, mnogi su vecni mir pronasli u plamenu i mnoga su tela obezglavljena plutala niz Savom.

Pokusajte samo da zamislite koliki efekat bi osvajanje Sapca postiglo kod naroda a i kod saveznika, jer kao sto mozda znate u to vreme u Evropi je samo Srbija imala organizovan pokret otpora koji je obuhvatao hiljade vojnika cija je jedina zelja bila da skinu jaram sa vrata i da ponovo zasija slobodno sunce nad Srbijom. Hteli su da vrate svoga Kralja u Beograd, gde je on trebao da stoluje a ne da umesto njega vlada tamo neki Nemac koji je Srbiju mogao znati samo po zlu, o kom su mu pricali preziveli iz onog proslog rata. Mozda je to i bio uzrok velikih zverstava koja su Nemci pocinili nad srpskom nejaci, neka vrsta osvete ili odmazde za sve prethodne nevolje koje su raznim germanskim narodima nacinili slobodoljubivi Sloveni sa Balkana.

Citat :

[1] Termin lojalista je preuet od Majkla Liza jednog od padobranaca koji je uskakao u Srbiju i boravio po raznim {tabovima u ~etni~kim oblastima. Taj termin je skovan da bi bio ozna~en nekomunisti~ki narodni otpor kojim je rukovodio Dra`a Mihailovi}. Krivo tuma~enje starostavnog termina ~etnik od strane komunista, dezinformacije Sila osovine i neprijatelja i bandita koji su nastojali da sebe prika`u legitimnim, prisiljava nas da koristimo ne{to drugo a ne samo ~etnik. Mihailovi}eve snage su ponekad koristile termin rojalisti, ali su komunisti ovaj naziv odmah prigrabili kao dokaz da je Mihilovi}ev pokret velikosrpski. Ina~e, Majkl Liz je jedan od najve}ih branilaca srpskog ~etni~kog pokreta, koji je dugo godina posle rata pisao o problemu nerazumevanja ~etni~kog pokreta i onome {to je prouzrokovalo prestanak savezni~ke opmo}i vojnicima lojalnim kralju Petru Karadjordjevi}u.

[2] Taj dogovor izmedju partizana i ~etnika bio je u ma~vanskom selu Maove

sa http://www.blogoye.org/per4mance/

svaka cast mr majevica. hvala na tekstu. da li ima jos neki nastavak?

Nadam se !

Бригаде:

Мајевичка(ком. војвода Керовић Радивоје,погинуо 1945.год.,
Семберска(ком. поручник Лазић Јеремија-Зека,погинуо 1945.год.),
Тузланска(ком.п.поручник Еркић Милош,погинуо 1945.год.)
и Подрињска(ком. поручник Остојић Милан).

Од септембра 1944 четири групе бригада:

1. група (командант капетан Мироје Јовановић), састава:
Папраћка,
Бирчанска
Спречанска;

2. група (ком. Радивоје Керовић), састава:
Прва Мајевичка бригада
Друга Мајевичка бригада(ком. поручник Марић Милан,погинуо 1945.год. у борби са
комунистима),
Трећа Мајевичка бригада
Четврта мајевичка бригада;

3. група (ком. потпоручник Јеремија Лазић Зека), састава:
Семберска(ком. капетан Ђорђевић Ненад)
Брчанска(ком. наредник Лугоњић Марко)
Семберска летећа бригада;

4. група (ком. поручник Сима Матавуљ), састава:
Подрињска(ком. поручник Остојић Милан),
Зворничка
Јуришна бригада.
На служби у корпусу: Комненић Гавро

Mr. Majevica ::

Бригаде:

Мајевичка(ком. војвода Керовић Радивоје,погинуо 1945.год.,
Семберска(ком. поручник Лазић Јеремија-Зека,погинуо 1945.год.),
Тузланска(ком.п.поручник Еркић Милош,погинуо 1945.год.)
и Подрињска(ком. поручник Остојић Милан).

Brigadu kojom je komandovao Zeka često navode kao "Semberijska" brigada.

Неколико страница из књиге ,,ЦЕРСКО МАЈЕВИЧКА ГРУПА КОРПУСА,, :

http://www.docdroid.net/COs6cEF/cmgk.pdf.html

pozdrav mr majevica...guglajuci sam naisao na ovaj forum, a ono sto me zanima je podatak koji sam naisao u tvom postu. naime u pitanju je sledeci podatak

1. група (командант капетан Мироје Јовановић), састава:
Папраћка,
Бирчанска
Спречанска;

radi se dakle o kapetau Miroju Jovanovicu odnosno o tome da li postoje neki blizi podaci o tome gdje je rodjen, gdje je poginuo i da li postoje neki podaci o njemu.
razlog mog interesovanja je to sto o jednom Miroju Jovanovicu koji je bio kapetan jugoslovenske vojske, koji je rodjen u crnoj gori i koji je ucestvovao u trinestojulskom ustanku a kasnije dospio u njemacki logor iz koga je po neprovjerenim pricama pobjegao i vratio se u jugoslaviju gdje mu se izgubio trag imam podatke kao i podatke o zivim clanovima njegove familije koji nikada nisu saznali njegovu sudbinu. Zanimljivo je da je prije 20tak godina neko iz bosne dolazio u cg i raspitivao se i tvrdio da je Miroje Jovanovic bio izuzetno cijenjen u tom kraju i da zna gdje je sahranjen ali nikada niko nije provjerio tu pricu.
dakle ako imas nekih blizih podataka mogli bismo otkloniti enigmu dugu 70 godina.
poz iz crne gore///

plavi ::

pozdrav mr majevica...guglajuci sam naisao na ovaj forum, a ono sto me zanima je podatak koji sam naisao u tvom postu. naime u pitanju je sledeci podatak

1. група (командант капетан Мироје Јовановић), састава:
Папраћка,
Бирчанска
Спречанска;

radi se dakle o kapetau Miroju Jovanovicu odnosno o tome da li postoje neki blizi podaci o tome gdje je rodjen, gdje je poginuo i da li postoje neki podaci o njemu.
razlog mog interesovanja je to sto o jednom Miroju Jovanovicu koji je bio kapetan jugoslovenske vojske, koji je rodjen u crnoj gori i koji je ucestvovao u trinestojulskom ustanku a kasnije dospio u njemacki logor iz koga je po neprovjerenim pricama pobjegao i vratio se u jugoslaviju gdje mu se izgubio trag imam podatke kao i podatke o zivim clanovima njegove familije koji nikada nisu saznali njegovu sudbinu. Zanimljivo je da je prije 20tak godina neko iz bosne dolazio u cg i raspitivao se i tvrdio da je Miroje Jovanovic bio izuzetno cijenjen u tom kraju i da zna gdje je sahranjen ali nikada niko nije provjerio tu pricu.
dakle ako imas nekih blizih podataka mogli bismo otkloniti enigmu  dugu 70 godina.
poz iz crne gore///

Нађох још информација о кап. Јовановићу. У питању је ,,Бањички логор,, гдје су били заточени, заједно и равногорци и комунисти, па преносим текст:

Однос присталица Равногорског покрета и НОП-а у логору
У логору на Бањици било је велики број људи који је био заточен по линији НОП-а и Равногорског покрета. У колективним собама је долазило некада до физичког разрачунавања једних и других. Четнички затвореници су критиковали колектив партизанских заточеника, док су ови, с друге стране, критиковали њихово јунаштво, њихову Владу у емиграцији, краља и Дражу Михаиловића. У једном таквом физичком разрачунавању присталице НОП-а су убиле капетана Радована Стојановића, после чега су четнички логораши напали партизанске и изазвали велико крвопролиће. Други случај се догодио после изненадне смрти логорског доктора Љубодрага Стефановића, када су четници оптужили партизанске лекаре да су му намерно дали смртоносну инјекцију. Узавреле страсти су донекле смиривали најобразованији логораши међу оба табора. На инсистирање адвоката Стефана Ђелинеа (партизана) и адвоката Александра Трифунца (четника) крајем априла 1944. престале су овакве појаве јер је свима било јасно да се налазе у истој позицији. Четници су предложили партизанима да заједнички освоје амбуланту и управу чим дође до повлачења Немаца, али су партизани овај предлог одбили. Ускоро је највећи број логораша био одведен у интернацију и овај план је пропао. С друге стране, забележени су и примери хуманости и једних и других. Партизански борац је после много одбијања пристао да прими део оброка који му је нудио вођа ЈУРАО Богдан Милутиновић, адвокат Владимир Радичевић је пред одвођење на стрељање поздравио партизанске логораше у колективној соби и руковао се са сваким, железнички службеник Боривоје Радоњић је на излазу из логора дао своју железничку капу партизанском политкомесару како би се сакрио од управника логора итд. У време постојања логора забележено је неколико заједничких стрељања присталица НОП-а и Равногорског покрета.


Туче није било него масакра!

Тучу сам ставио само ради ублажавања праве истине. Није то, моја драга моја Meduixa била никаква туча већ колективни масакр где се није знало ко кога удара. Десеторо су погинули у том масакру. Ставио сам да су четници организовали колективну тучу комуниста јел су их први напали и то из неколико соба. Капетана Стојановића су нашли избоденог у логорском тоалету, па их је тада капетан Мироје Јовановић окупио и реко:"Црвени су средили Радета. Ноћас сеча!" Не знам како да схватим твоју констатацију: "Нисам знала да су четници били затварани у логору. Колико знам они су од 42. сарађивали са Немцима. Човек се учи док је жив." На шта си конкретно мислила? Обрађујем проблематику Бањице па ти могу више рећи ако те нешто конкретно занима. Поздрав --87.116.131.58 22:47, 28. фебруар 2007. (CET)Корисник:А.Динчић