сајт
[center]
Oткад имам лични сајт /
у души ми само најт.
Nема више светла дана до малога тог екрана.
Nема слике оне верне осим слике виртуелне.
Праг домаћи болно јечи од прејаких туђих речи.
Oдомаћено је ЋАО зајашило наше ЗДРАВО
а народна милиција постала је полиција.
Радни човек се у трену приклонио бизнисмену.
Породица није важна, јер је слика о њој лажна.
Млади, птице ноћне, дан претворили су у сан.
Зло се ради, горе снује. Не дела се, но тргује.
Сваки други се наврзо да се обогати брзо
и сви журе само тако да до тога дођу лако.
Још гледају преко гране. Као: они су без мане
и све, као, тамо нема трзавица и проблема
ситних брига око чега безвезног и којечега.
Све изгледа просто, блиско као да је одистинско
као да је живот збиља састављен од изобиља.
На сајту је тако чега колико и зими снега
колико се оку не да праву слику да догледа
и мислима да се клоне препуштања злу свакоме
Откад у ту слику буљим, више се и не смејуљим
него мерим, калкулишем шта све могу да урнишем.
Како да у мртво ткиво сместим што је било живо
а да свету преосталом личи да је све по старом,
и да нема нам живота без новина преко плота
и још новијих чудеса неодољивог ноблеса.

Е да ми је да се сајта и овога решим најта.


Милан Милић Јагодински