O nekome....

Na njihov treptaj skakao si silom
Bracu svoju prodao si njima
Da bi tebe okitili svilom
Da bi bio medju gadovima

Doshao si na vrh Vlasti
Bez pravila, borba ne bi
Mislio si da cesh krasti
Al, ukradoshe oni tebi

Ni slutio nisi ,da ce to biti
Ni bratske rijechi ti nisi slush’o
Da ce narodu srpskom suze liti
Da nam je crni danak dosh’o

Sad se valjda kajesh, shto zborio si ruzno
Shto trchavshi za zvijerinjem, lomio si noge
Ili se, chak pretvarash da ti je tuzno
Lizao bi ti njima ,opet, crne duge toge…

Negova nas pricha i dovede do kraja
Spasa drugog nema nego palite svijece
Dan nam, Bozuri ,pokosheni, dodju iz Raja
Da Srbiji vrate oteto cvijece…..

Pjesma je dobra.
Mada ne mislim da je samo jedno, pa ma koje nase bice, moglo da ucini nesto da do svega ne dodje.
A ko je pjesnik?

A pa i ja ne mislim da je jedna osoba, al' to je vishe figurativno, sve shto ne valja je stavljeno u jedan kosh....

A pjesnik je onaj ,,Medo,, ?

Ma osjecala sam, zato sam i priupitala . Svaka cast, svaka cast!

Jevropi

Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!

Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, smerna, da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?...
Izginućemo!...
"Pa izginite!"

Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno -
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo - ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!"

....Đura Jakšić

Milutin Bojić

PLAVA GROBNICA


Stojte, galije carske!
Spuštajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu,
gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih,
leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, ko naš um beskrajna,
tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pantomima?
To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske!
Na groblju braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom
opelo nek otpoje
tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, ko pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
i doći će nova i velika smena,
da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
kolevka će biti bajke za vremena,
gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
i prolazna radost celog jednog roda.
Zato grob taj leži u talasa senci
izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske!
Buktinje nek utrnu,
veslanje umre hujno,
a kad opelo svršim,
klizite u noć crnu
pobožno i nečujno!

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
i da mrtvi čuju huk borbene lave,
kako vrućim ključem krv penuša njina
u deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se žari
ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske!
U ime svesne pošte
klizite tihim hodom.
Opelo držim,
kakvo ne vide nebo jošte
nad ovom svetom vodom!

"Plava grobnica"je jedna od najljepsih srpskih rodoljubivih pjesama...

Evo još jedne lijepe:

BOKA

...Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,
Pokrivena nebom kô od plave svile,
Ljepša si od tvoje primorkinje vile
I svjetlija si od njenog đerdana.

Nikada se tebe nagledao ne bi'!
No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom
Da vječito šumim i da pjevam tebi.

I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!
Pa jednoga dana, kad se gospod javi,
Kad orlovi naši visoko zabrode

I sa tvojih ruka panu gvožda tvrda,
Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!...

ALEKSA ŠANTIĆ

Ili ova:

OJ,AVALO


...Oj Avalo, goro siva,
zar ti nije srca živa?
zar u tebe oči nisu
na tom vršku, na tom visu?
Il’ te kakvi jadi tište,
oj vjetrova vijalište?
je li spomen tvoga porče,
što ga vis tvoj odnegov’o,
i na tebi to njegovo
porušeno staro dvorče
što ti tvrdo srce gorče?
mani mrtve mirnom stanku,
ostavi ih vječnom sanku,
pokrij spomen maglom sivom,
teško mrtvom, blago živom!
Probudi se, dr’jemni vise,
razvedri se, razberi se,
pa pogledaj niz te nize
po tom srpskom sv’jetu l’jepom –
blago vidnom, teško sl’jepom! –

Sa visine nešto sine:
sunce sjeda, gora gleda.

Planine su vilovite,
vilama su vidovite:
gora vidi sve što vr’jedi,
kud pogledi ide k sr’jedi:
ne sluša ih kako zbore
no gleda ih kako tvore,
ona motri dole-gore,
u tamnice i u dvore,
ispituje duši spore,
srce traži, neće kore.

Oj, Avalo, de mi kaži,
nađe l’ što ti oko traži?
U srcima što ti gledu
pokazuju sve po redu,
svaku želju, svaku misa,
što im na dno Bog upisa,
što li ti se moglo kaz’ti?
Da l’ gorčine, da li slasti,
pitomine ili strasti?
Da l’ vrline ili gr’jesi
da l’ pregori ili b’jesi?
U vlasnika i u roba,
da l’ je pokaj ili zloba?
Vidje l’ cv’jeće ili stijenje,
nađe l’ porok il’ poštenje?
Vidje l’ ljude il’ udvore?
Nađe l’ svud bar srpske sv’jesti?
Oj, Avalo, nagov’jesti!

Sunce sjelo, noć se nagla,
na Avalu pala magla,
gorino se sklopi oko;
vidjelo je dosta, mnogo!
Sa visine sa planine,
kroz maglu se čuje sivu:
„Blago mrtvu, teško živu!“
A u gori nešto zbori,
ka nemušti jezik šušti,
u šipragu, u proc’jepu:
„Teško vidnu, blago sl’jepu!“

Laza Kostić

Песма Аливерић Тузлака,објављена у Босанској вили 1898.

... Еј, Косово тужно и жалосно! Склањали се за високе горе Јарко сунце сјетно, невесело, Да не гледа ђе се браћа боре? Да не гледа мачеве крваве Ђе брат брату кроз груди пробада, Да не гледа срца издајничка Ђе паклена злоба, завист влада. Да ли чекаш ај, Косово тужно! Нове братске борбе и мегдана? Да ли чекаш – еј судбино клета – Сретнијега туде Видов дана. Или чекаш да изглади врјеме Црне боре са твојега чела, Да на гробљу праотаца својих Загрле се браћа превесела. Да ли чекаш братско разбојиште, Опет бојна труба да затруби? Или чекаш – ах злаћани санци – Да се Призрен с Авалом пољуби?!

У долафу мога ђеда с десне стране у претинцу, кад још бијах грјешно д'јете виђах малу иконицу. Прикрадох се да разгледам, Каква ли је на њој слика, Бјеше сребром опточена Слика Ђурђа мученика. Ја то онда нисам знао. Зазир'о сам од аждаје, Ал' с аждајом ко се бори, Осјећ'о сам, јунак да је. Само зато, само зато, Ја пољубих тог човјека. Ђед униђе – ја сезбуних – А он рече: 'Нека, нека! Истог Ђурђа, љубили су Наши преци ко свечари, Па зар да јађунах љубнут' Што љубљаху наши стари. Ал' ти н'јеси пољубио Само хадер – илијаза, И пољупце си пољубио Својих рахмет праотаца'. Тако ђедо, ал' он оде Већ одавно с овог св'јета, А ја чувам иконицу Поред других аманета. Ал' ја зато, Алах-икбер, Чврсто с држим свог мезхеба, А мезхеб ми ништ' не смета Да србујем како треба''.

Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како с' у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.

Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л'јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.

Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр'јеши,
Ко га зове земаљскијем.

Аутор: Аливерић Тузлак

Нуридин Ибнул-Хаџер:

ПЈЕСМИ

Уздижи се, пјесмо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди!

Уз гусала гласе миле,
Ђегод чујеш да се поје,
Ту слободно спусти крила,
Ту ћеш наћи браће моје...

Ал' међ'њима ако видиш,
Ко те кривим оком гледи,
Тог се клони! Изрод то је,
Тому демон стопе сл'једи.

Уздижи се пјемо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди...

Омер-бег Сулејманпашић

УСТАЈТЕ БРАЋО! Тешка је мука робоват, браћо, На лицу ропски носити срам, Устајмо, браћо, на борбу свету Душанов треба поновит' храм... ... Ој, Србе, брате, пружи ми руку, Признај ми, драги, да сам ти брат! Заједно ко два хајдемо лава Прот' црног врага водити рат! ... Спасите дјецу, спасите народ, Даће нам помоћ и драги Бог! Јер Алах драги увијек чува И штити роба правога свог!

ЖЕЉА Кроз српски свијет, кроз свијет цио Свакога брата поздрави мог, Та сви смо синци једнога дома, Поштена српског сви дома свог. Нек иста мисо грије нам груди, Кад иста боља таре нам врат, Поштена жеља у Српству милом Да смо сви сваком: ко брату брат.

Вечност је само за простаке

Подижем ову чашу за свет мудри
Који није свестан својих чинова
За живот који удара у најтања места
За људе без руку,ногу,кћери и синова,
За очи које плачу,уста која ћуте,
Ноћи које немају краја,
За сав пакао који се с неба спустио
Да уништи шта је остало од раја.
О каква страшна била је заблуда
Веровати да пакао у земљи живи
Више је тог измишљеног пакла
У људима који јуришају кивни
На друге људе,градове,храмове.
И подижем ову чашу,горчину и јед,
Не ваља нежност под кошуљама крити
За свет који никад времена нема
Да се поклони Богу скривеном у рити,
За господу што просипају по поду
Мудрост с презиром и без срама,
За покој сваком напаћеном народу
Чија је грла исекла страшна кама....
И бацам је, нека прска у комаде
Кошуљу дрљам,главу ударам,косу чупам,
Нисам брље навикао да пијем
Да зној сиротињски халапљиво гутам,
И бацам чашу,нек срча лети,
Сагните главу,молићу вас даме,
Исто је, рече неко,певати и мрети,
А ја и опсовати главе пуне сламе,
Јер вечност је само за простаке...