МАНАСТИР МИЛЕШЕВА
У непосредној близини Пријепоља, на реци Милешевки, налази се један од најпознатијих српских средњевековних манастира и најзначајнији манастир у долини Лима – Милешева. Подигао је као своју задужбину, краљ Стефан Владислав у првој половини 13. века и у њој је сахрањен.
Милешевска црква Светог Вазнесења Господњег зидана је (1218. и 1219. а живописана 1222. до 1228. године) по угледу на раније владарске задужбине, Студеницу и Жичу, у рашком стилу. Тај стил карактерише романски начин зидања, уобичајен у тадашњем српском приморју, прилагођен потребама Православне цркве. Сасвим је једноставна, зидана сигом, а затим омалтерисана. Грађевина је једнобродна, са две ниске певнице, широком централном и двема бочним апсидама. Првобитно је имала једну куполу, а доцније је, приликом рестаурација у XVII или XIX веку, добила још једну. Карактеристична је основа цркве: грађевина се шири од запада (улаза) према истоку. Црква је, у односу на друге грађевине рашког стила, доста висока.
У Манастиру Милешева је 1377. године, над гробом Светог Саве, крунисан босански Краљ Твртко. Године 1466. је великодостојник Стјепан Вукчић Косача Тртку преузео титулу Херцога Светог Саве, чиме је ово подручје проглашено Херцеговином - „земљом херцога". У 15. веку је Манастир Милешева био седиште босанског православног владике. Будући Велики Везир Отоманског Царства, Медмед Паша Соколовић је овде учио, пре него је из своје породице одведен у турску службу. Његов брат, Макарије Соколовић, који је 1577. године постао српски патријарх је такође овде учио. У 16. веку је у Манастиру Милешева радила штампарија, чије су литургијске књиге биле распрострањење српским земљама. Следећег века је Манастир Милешева доживео своју највећу несрећу, када су 1594. године из њега однете свете мошти Светог Саве у Београд и спаљене на Врачару, због одмазде према српским устаницима. 1688. године је нова несрећа погодила Манастир Милешеву, када је спаљен и тешко оштећен. Прву обнову је Манастир Милешева доживео у време када је Макарије Соколовиц био српски патријарх. Током 19. века је Манастир Милешева био напуштен, да би га становници Пријепоља обновили тек 1863. године, од када има данашњи изглед.
Данас се може рећи да основну вредност Милешеве представљају њене делимично очуване фреске. Сасвим је вероватно да су све фреске у главном делу милешевске цркве, у олтару, наосу и старој припрати, рађене у једно доба, највећим делом на жуто-позлаћеној, а мањим делом на плавој позадини. Жута и златна позадина била је исцртана ситним квадратићима који су имитирали коцкице мозаика. Фреске Манастира Милешеве представљају највиши домет европског сликарства 13. века. Милешевски сликари имају слободан, широк потез, развијено осећање за боју, умешни су у компоновању. Могла би се констатовати да милешевске фреске живе свака за себе, да не представљају једну строго замишљену целину зидова, који делују као једно, огромно остварење.
Милешева је најпознатија по свом фреско сликарству, а пре свих фресци Бели анђео која је у склопу целине "Мироноснице на Христовом гробу". На слици је заправо приказан арханђел Гаврило који седи на камену и мироносницама руком показује Христов празан гроб. Фреска се налази на јужном зиду . У 16. веку преко ње била је насликана друга фреска, па је Бели анђео био сакривен све до 20. века када је црква рестаурирана и горња слика уклоњена. Милешевско сликарство има још једну добро познату вредност: владалачке портрете. То су сачувана половина фигуре Стефана Немање, Свети Сава, Стефан Првовенчани, краљ Радослав и двапут сликани краљ Владислав. Ти портрети су родоначелници (јер су најранији сачувани) једног дугачког низа владарских и племићких портрета расутих по свим старим српским црквама. Рађени још за живота Радослава и Владислава, вероватно и за живота Светог Саве, а чак можда и у то време кад је и Стефан Првовенчани био жив (отуд могућност да су милешевске фреске рађене пре 1228, године смрти Првовенчаног), милешевски портрети због своје документарности премашују значај обичних лепих слика. Њихова ружичасто обојена лица, прецизно исцртане очи, нос, уста, руменило јагодица, боре на челу и слепоочницама старијих (Св. Сава, Првовенчани), сведочанства су једног финог, посматрачког дара сликара који врло објективно и искрено бележи оно што види.
Затварајући кањон реке Милешевке, на високој стени на око 2 км од Манастира Милешева, стоји средњовековно утврђење Милешевац, познат и по имену Хисарџик. Овде је било седиште региона Црна Стена, али је много значајнија његова улога одбране Манастира Милешева, као и важног средњовековног пута који је повезивао Пријепоље са Скопљем. Он је неправилне основе, подељен на горњи и доњи део. Три куле и јаки зидови још увек надвисују крај, док је остатак утврђења Милешевац у рушевинама и само делимично очуван. Добро очувано природно окружење придодаје сјај и лепоту манастиру Милешеви. Најближом околином манастира Милешеве доминира кањон реке Милешевке, као и средњовековне испоснице, високо изнад реке. Целокупно подручје манастира Милешева је заштићено као природни, културни и историјски комплекс.
Преузето са: http://www.anterija.rs/index.php/putna-beleznica/biseri-srbije/98-manastir-mileseva