Hitskin.com
Prijem
http://www.vaseljenska.com/drustvo/otkriven-rudnik-nemanjica-u-stragarima/
Крагујевац – Бранислав Пашајлић из Страгара код Крагујевца открио је средњовековни рудник у овом селу за који се претпоставља да потиче из доба Немањића. Овај геолог, повратник из иностранства, тврди да је из рудника копано сребро још пре 800 година. У заборављено окно, које је највероватније доживело свој процват за време владавине деспота Стефана Лазаревића, вековима нико није улазио. Пашајлић је у њега крочио 70 година након последњег рудара.
Уски прокопи у подземном лавиринту испод планине Рудник били су доскора затрпани. Бранислав их је стрпљиво откопавао. Наишао је на један од многобројних уских ходника из кога су некадашњи рудари длетом и чекићем вадили драгоцени метал од кога је кован новац. До улаза у окно се стиже кроз шуму и скоро непроходним путем, километрима далеко од насељеног места.
„О руднику постоје списи из 11. и 12. века, из времена када се суседни Љубичевац звао Бушинци, јер је земља испод целог средњовековног насеља била избушена у потрази за племенитим металима. Тада је и највише манастира изграђено у Подрудничком крају. Зна се да је сребро највише копано у доба деспота Стефана Лазаревића који је сиромашну вазалну кнежевину претворио у богату деспотију захваљујући рударству, пре свега производњи сребра. Међутим, постоје индиције да је овај рудник и пре њега био експлоатисан“, каже геолог Бранислав Пашајлић.
Рашље као детектор
„Рудник сам пронашао захваљујући једном од четворице рудара, који су последњи улазили у рудник. Била је то 1945. година када су их тадашње власти на челу са Александром Ранковићем послале да истражују уранијум. Један од њих ми је показао где се отприлике налази. Али, окно је било затрпано. Уз помоћ рашљи сам пронашао улаз у јаму и после скоро 70 година био сам први који је поново ушао у њега. Пре рудара, скоро осам векова људска нога није крочила у њега“, каже Пашајлић.
Да је овај крај био богато налазиште сребра, говори и чињеница да поред Страгара протиче река Сребреница. Највероватније је и добила име по налазиштима сребра. Међутим, по предању некада се звала и Златница. Пашајлић каже да је у реци пронађена средњовековна шљака, односно отпаци топљене руде.
У окну, на десној страни из главног ходника у правилним размацима на сваких 25 метара постоје нови, попречни ходници. Због скученог простора у јаму може да се уђе само на коленима. Пашајлић још није успео да истражи колико су дугачки и колико их уопште има.
„Уски ходници су одлика средњовековних рудника, јер се они много ређе обрушавају. Анализирајући узорке стена на основу дозволе за истраживачко право коју сам уредно платио, количине племенитог метала би могле и даље да буду импозантне – каже Пашајлић.
Бранислав Пашајлић је као геолог годинама радио у Француској и Африци. Прошао је Анголу, Зимбабве, Замбију, и још десетак земаља. Каже да су многе земље рударска окна из прошлости претвориле у туристичке атракције од којих читаве регије приходују. Међутим, каже он, нико није заинтересован да овај крај Шумадије промовише на тај начин. Због тога је одлучио да 21. септембра у свом дворишту направи изложбу минерала и кристала како би привукао туристе, ђаке и студенте да дођу. То би била и прилика да их одведе у рудник средњовековне Србије.
„У Француској од рударског окна направе атракцију за туристе. Виђао сам и да праве транспортна колица за обилазак. У Канади туристима продају парче хлеба са јаворовим сирупом. Ми овде не можемо да се организујемо, а благо нам је надохват руке. Овде у Страгарима су Бања Вољавча са лековитом водом, средњовековни манастири, воденице. Али као да нема воље да се нешто ради“, додаје Пашајлић.
Заглављени у блату
Бранислав се вратио у Србију крајем осамдесетих година прошлог века после живота у Француској и Африци . С њим је у Страгаре дошла и супруга Соланж и њихово троје деце. Ненад, Никола и Мари. Као анегдоту још увек препричава како су у село њеног супруга стигли једне ноћи. Сеоски пут толико је био блатњав да није могла ни врата од кола да отвори.
„Буквално сам се заглавила у блату. Да сам могла те ноћи да окренем ауто, вратила бих се. Чизмице нашег сина буквално су остајале у том блату. Услови су тада били немогући, али ја чврсто верујем да породица мора да буде на окупу“, каже Соланж, која је рођена у околини Дижона.
Н. Ђорђевић / Вести
Крагујевац – Бранислав Пашајлић из Страгара код Крагујевца открио је средњовековни рудник у овом селу за који се претпоставља да потиче из доба Немањића. Овај геолог, повратник из иностранства, тврди да је из рудника копано сребро још пре 800 година. У заборављено окно, које је највероватније доживело свој процват за време владавине деспота Стефана Лазаревића, вековима нико није улазио. Пашајлић је у њега крочио 70 година након последњег рудара.
Уски прокопи у подземном лавиринту испод планине Рудник били су доскора затрпани. Бранислав их је стрпљиво откопавао. Наишао је на један од многобројних уских ходника из кога су некадашњи рудари длетом и чекићем вадили драгоцени метал од кога је кован новац. До улаза у окно се стиже кроз шуму и скоро непроходним путем, километрима далеко од насељеног места.
„О руднику постоје списи из 11. и 12. века, из времена када се суседни Љубичевац звао Бушинци, јер је земља испод целог средњовековног насеља била избушена у потрази за племенитим металима. Тада је и највише манастира изграђено у Подрудничком крају. Зна се да је сребро највише копано у доба деспота Стефана Лазаревића који је сиромашну вазалну кнежевину претворио у богату деспотију захваљујући рударству, пре свега производњи сребра. Међутим, постоје индиције да је овај рудник и пре њега био експлоатисан“, каже геолог Бранислав Пашајлић.
Рашље као детектор
„Рудник сам пронашао захваљујући једном од четворице рудара, који су последњи улазили у рудник. Била је то 1945. година када су их тадашње власти на челу са Александром Ранковићем послале да истражују уранијум. Један од њих ми је показао где се отприлике налази. Али, окно је било затрпано. Уз помоћ рашљи сам пронашао улаз у јаму и после скоро 70 година био сам први који је поново ушао у њега. Пре рудара, скоро осам векова људска нога није крочила у њега“, каже Пашајлић.
Да је овај крај био богато налазиште сребра, говори и чињеница да поред Страгара протиче река Сребреница. Највероватније је и добила име по налазиштима сребра. Међутим, по предању некада се звала и Златница. Пашајлић каже да је у реци пронађена средњовековна шљака, односно отпаци топљене руде.
У окну, на десној страни из главног ходника у правилним размацима на сваких 25 метара постоје нови, попречни ходници. Због скученог простора у јаму може да се уђе само на коленима. Пашајлић још није успео да истражи колико су дугачки и колико их уопште има.
„Уски ходници су одлика средњовековних рудника, јер се они много ређе обрушавају. Анализирајући узорке стена на основу дозволе за истраживачко право коју сам уредно платио, количине племенитог метала би могле и даље да буду импозантне – каже Пашајлић.
Бранислав Пашајлић је као геолог годинама радио у Француској и Африци. Прошао је Анголу, Зимбабве, Замбију, и још десетак земаља. Каже да су многе земље рударска окна из прошлости претвориле у туристичке атракције од којих читаве регије приходују. Међутим, каже он, нико није заинтересован да овај крај Шумадије промовише на тај начин. Због тога је одлучио да 21. септембра у свом дворишту направи изложбу минерала и кристала како би привукао туристе, ђаке и студенте да дођу. То би била и прилика да их одведе у рудник средњовековне Србије.
„У Француској од рударског окна направе атракцију за туристе. Виђао сам и да праве транспортна колица за обилазак. У Канади туристима продају парче хлеба са јаворовим сирупом. Ми овде не можемо да се организујемо, а благо нам је надохват руке. Овде у Страгарима су Бања Вољавча са лековитом водом, средњовековни манастири, воденице. Али као да нема воље да се нешто ради“, додаје Пашајлић.
Заглављени у блату
Бранислав се вратио у Србију крајем осамдесетих година прошлог века после живота у Француској и Африци . С њим је у Страгаре дошла и супруга Соланж и њихово троје деце. Ненад, Никола и Мари. Као анегдоту још увек препричава како су у село њеног супруга стигли једне ноћи. Сеоски пут толико је био блатњав да није могла ни врата од кола да отвори.
„Буквално сам се заглавила у блату. Да сам могла те ноћи да окренем ауто, вратила бих се. Чизмице нашег сина буквално су остајале у том блату. Услови су тада били немогући, али ја чврсто верујем да породица мора да буде на окупу“, каже Соланж, која је рођена у околини Дижона.
Н. Ђорђевић / Вести
