МРАК НАДОЛАЗЕЋЕГ РАТА
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ
Посезање за светском моћи Фрица Фишера дело је које је одгојило нову политичку свест немачког народа
Књига Фрица Фишера (на слици у средини) о политици ратних циљева Царске Немачке у време Првог светског рата (Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914−1918) од првог њеног немачког издања 1961. утицала је на развој српске науке, посебно оног њеног дела који се односи на питање одговорности за избијање Великог рата 1914. године. Можда је то још више случај са његовом другом књигом Савез елита: о континуитету структура моћи у Немачкој 1871−1945.
ИЗДАЛЕКА СЕ ДАЉЕ ВИДИ
Рано преминули Андреј Митровић био је наш најбољи познавалац Фишерових дела, као и немачке историјске науке уопште. Разлика између ове две књиге у изворном немачком издању је кратко раздобље од 10 година, 1961−1971. Оба дела ипак имају једну научну и филозофску основу иако друго дело није имало онај значај какав би досегло да није било бурног одјека прве књиге, најпре у Немачкој, а затим и целој западној историјској науци. Тек је четврто издање књиге о ратним циљевима из 1967. постало стандардни модел по коме се равнају све остале. Није крив само стогодишњи јубилеј Великог рата 1914. да се и у нашој земљи јави потреба за превођењем већ и чињеница да је Фишерова прва књига ојачала атмосферу у галаксији дела из савремене светске историје. Историјски значај нечег што се десило не долази од оцена историчара који пишу о њему, већ сам његов смисао одређује наредни догађај. Издалека се боље види.
За дело има мањи значај чињеница да се овакво дубинско сагледавање појавило у науци. Фишерово остварење би требало доживљавати изван свог доба, не као узрок ни плод овог општег развоја. Није Први светски рат значајнији од Другог само по броју погинулих у њему већ и по промени структуре друштва које је наступило после рата. Данас се Први светски рат 1914−1918. сматра другим великим калупом („caracterе matriciel“) за накнадни развој, као Француска револуција од 1789. до 1799. године (ако бисмо последњи датум сводили само на ту годину). Велики рат 1914−1918. вечна је тема науке. Вечно ће се трагати за новим угловима посматрања.
Теорија о „савезу елита“ односи се на процес задржавања водећег места у друштву од стране оних друштвених слојева који су га водили у почетку. У немачком случају то би значило да се нацизам, са расним теоријама о Немцима као водећем народу у свету, није случајно и изненада појавио након слома 1918. године. Фриц Фишер чак иде још даље и закључује да су се све идеологије и покрети између два светска рата, све до 1945, појавили пре 1914. године. То није долазило само од чињенице да су процеси за стварање нових друштава у европским земљама, кап по кап, производили нова решења која раније нису постојала.
ОКРЕНУТИ СЕ ЗАПАДУ ИЛИ УМРЕТИ
Култ демократске државе у Француској није настао само после победе у рату 1918. него и као идеологија која је у самој основи процеса епохе националног буђења („reveil national“) од 1814. до 1914. године. Губитак покрајина Алзаса и Лорене подизао је све више и више Француску на ноге. Шарл Сењобос има право кад закључује да је то био један необјављени рат са Немачком, који је био исто тако скупо стајао као да се радило о правом рату. То је заиста био први хладни рат у европској историји, јер се водио истим методама и циљевима као и онај наредни после 1945. године. Тада се култ демократске државе преносио и на Србију као главног следбеника Француске пре 1914. године. Јован Скерлић је ово назвао „законом живота“, јер се неће све словенске реке „слевати у руско море“ − како су неки, на челу са идеолошки превртљивим Стјепаном Радићем мислили − него је требало окренути чело и срце западној страни света. Русија је, каже Скерлић 1904, била аутократска, Немачка милитаристичка, Хабзбуршко царство клерикално, Британија плутократска, а само је Француска, Србији за узор, била демократска. Окренути се том Западу, па живети, или му се супротставити и умрети. Преживео је Јапан, који је копирао западне узоре, а ишчезли амерички црвенокошци, који су се супротставили све док нису сасвим ишчезли са земље.
ДРАГА, КРВАВА БРАЋО
На самом почетку рата 1914. Немачку је носио нови талас осећања моћи њеног економског и политичког напредовања у то време. Немачка је од 35,9 милиона становника 1850, до 1910. порасла на 65 милиона. Француска за то време са 35,4 на 39 милиона. Немачка је добила готово 30 милиона нових људи, а Француска само четири. Раст Русије са 57 на 111 милиона не треба приписати само експанзији у Централној Азији после 1885. него и већој плодности њених жена. Ове бројеве не прати у сваком случају и слично повећање економске моћи. На крају, појам и статус велике силе одређује број народа и економска моћ у дато време. Немачка је 1870. производила само 300.000 тона челика, а 1914. целих 14 милиона. Аустроугарска нема података за почетну годину, али је 1914. производила само 2.700.000 тона челика, мало више од смедеревске железаре данас. Економску доминацију Сједињених Држава одређује њена производња од 32 милиона тона челика. Русија је пред рат 1914. производила 4.100.000 тона. Закључак се сам по себи намеће да је Немачка производила колико и читава остала Европа заједно, а Сједињене Државе као читав преостали свет заједно. Француска је, због слабог раста становништва, морала да продужи војни рок на три године, док су остале силе остале на стандарду од две године.
Немачка је била у предности у односу на остале још и по чињеници да Русија, њен најопаснији противник, све време слаби изнутра и понаша се као оронуло тело уморног старца (Григориј Николајевич Трубецкој: Russland als Grossmacht, 1910, 1917). Пораз у рату с Јапаном 1904−1905, а одмах затим и револуција у њиховом друштву годину дана касније, створили су широко убеђење и код куће и у иностранству да је унутрашњи револуционарни слом неизбежан и скор. Нису само социјалисти позивали на рушење трулог Царства него се то ради у свим слојевима уопште. Ајвар Спектор (Ivar Spector) у делу о утицају Руске револуције 1905. на Азију тим поводом цитира попа Гапона, вођу синдиката радника у које су цареве трупе пуцале на отвореној улици. Социјалисти су свештеника Гапона оптужили за исход револуције, али је он сам после 1905. написао: „Драга крвава браћо. Меци царских војника су убили нашу веру у цара. Хајде да му се осветимо, њему и целој његовој породици. Освета против свих његових министара и свих експлоататора руске земље. Идите, опљачкајте царске палате! Све војнике који су побили наше невине жене и децу, све тиране и угњетаче руског народа.“
Русија није имала економску моћ да створи адекватну армију, достојну задатака који су им долазили са скорим ратом 1914. године. У просеку само прве линије на фронту имају пуну опрему, а оне иза њих чекају да покупе пушке оних које непријатељ покоси из прве линије. Због тога немачки Генералштаб жури да Русија за три године не стане на здраве ноге.
НЕВИДЉИВИ БАУК НАД НЕМАЧКОМ
У трци за јачање поморских снага Британија се упињала да очува превласт над светским морима, а пред све јачом немачком флотом. Немци су ојачани и савезом са флотом Аустроугарске и главним котвљењем у Пули и Котору. Русија је у рату с Јапаном 1905. на Далеком Истоку изгубила своју Балтичку флоту. Мање немачких лађа на Балтику значило је и њихов бољи учинак на Атлантику. Почетак рата 1914. француски, немачки и српски војници доживели су као ослобођење. У Бечу се такво одушевљење глуми само на главним улицама. Председник аустријске владе је на седници од 2. маја 1913. рекао како влада опште убеђење да „Монархија не може заштитити своје интересе и да ће и Далмација и Приморје бити изгубљени“. Слично је стање било и крајем рата, када генерал Саркотић обавештава председника мађарске владе да у Далмацији сви, а у Хрватској и Славонији 60 одсто становништва, желе издвајање у југословенску државу. Само је већина босанских муслимана против Југославије, иако је појава Младих муслимана Мехмеда Спахе („група Спахо−Храсница“) и ту начела исламску погачу. Њихове присталице ругају се конзервативној већини да су остали исти каквим их је описао везир Намик-паша 1831: „Бошњачко зло ми је све зло завршило. Од седамдесет и седам милета (колико их броји Куран) од бошњачког нема горег милета.“ Непрестано и од срца су се противили било каквим реформама старог исламског устројства.
Овакво расположење духова и развој околности у европским земљама пред рат 1914. представљали су невидљивог баука који је у то време кружио над Немачком. Ова авет у ваздуху није се дала статистички премерити, па је оправдан страх истраживача узрока и тока Првог светског рата (да је научно истраживање) исувише било везано за дипломатску грађу и шта је који министар казао оном другом на супротној страни.
...
МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ
Посезање за светском моћи Фрица Фишера дело је које је одгојило нову политичку свест немачког народа
Књига Фрица Фишера (на слици у средини) о политици ратних циљева Царске Немачке у време Првог светског рата (Griff nach der Weltmacht. Die Kriegszielpolitik des kaiserlichen Deutschland 1914−1918) од првог њеног немачког издања 1961. утицала је на развој српске науке, посебно оног њеног дела који се односи на питање одговорности за избијање Великог рата 1914. године. Можда је то још више случај са његовом другом књигом Савез елита: о континуитету структура моћи у Немачкој 1871−1945.
ИЗДАЛЕКА СЕ ДАЉЕ ВИДИ
Рано преминули Андреј Митровић био је наш најбољи познавалац Фишерових дела, као и немачке историјске науке уопште. Разлика између ове две књиге у изворном немачком издању је кратко раздобље од 10 година, 1961−1971. Оба дела ипак имају једну научну и филозофску основу иако друго дело није имало онај значај какав би досегло да није било бурног одјека прве књиге, најпре у Немачкој, а затим и целој западној историјској науци. Тек је четврто издање књиге о ратним циљевима из 1967. постало стандардни модел по коме се равнају све остале. Није крив само стогодишњи јубилеј Великог рата 1914. да се и у нашој земљи јави потреба за превођењем већ и чињеница да је Фишерова прва књига ојачала атмосферу у галаксији дела из савремене светске историје. Историјски значај нечег што се десило не долази од оцена историчара који пишу о њему, већ сам његов смисао одређује наредни догађај. Издалека се боље види.
За дело има мањи значај чињеница да се овакво дубинско сагледавање појавило у науци. Фишерово остварење би требало доживљавати изван свог доба, не као узрок ни плод овог општег развоја. Није Први светски рат значајнији од Другог само по броју погинулих у њему већ и по промени структуре друштва које је наступило после рата. Данас се Први светски рат 1914−1918. сматра другим великим калупом („caracterе matriciel“) за накнадни развој, као Француска револуција од 1789. до 1799. године (ако бисмо последњи датум сводили само на ту годину). Велики рат 1914−1918. вечна је тема науке. Вечно ће се трагати за новим угловима посматрања.
Теорија о „савезу елита“ односи се на процес задржавања водећег места у друштву од стране оних друштвених слојева који су га водили у почетку. У немачком случају то би значило да се нацизам, са расним теоријама о Немцима као водећем народу у свету, није случајно и изненада појавио након слома 1918. године. Фриц Фишер чак иде још даље и закључује да су се све идеологије и покрети између два светска рата, све до 1945, појавили пре 1914. године. То није долазило само од чињенице да су процеси за стварање нових друштава у европским земљама, кап по кап, производили нова решења која раније нису постојала.
ОКРЕНУТИ СЕ ЗАПАДУ ИЛИ УМРЕТИ
Култ демократске државе у Француској није настао само после победе у рату 1918. него и као идеологија која је у самој основи процеса епохе националног буђења („reveil national“) од 1814. до 1914. године. Губитак покрајина Алзаса и Лорене подизао је све више и више Француску на ноге. Шарл Сењобос има право кад закључује да је то био један необјављени рат са Немачком, који је био исто тако скупо стајао као да се радило о правом рату. То је заиста био први хладни рат у европској историји, јер се водио истим методама и циљевима као и онај наредни после 1945. године. Тада се култ демократске државе преносио и на Србију као главног следбеника Француске пре 1914. године. Јован Скерлић је ово назвао „законом живота“, јер се неће све словенске реке „слевати у руско море“ − како су неки, на челу са идеолошки превртљивим Стјепаном Радићем мислили − него је требало окренути чело и срце западној страни света. Русија је, каже Скерлић 1904, била аутократска, Немачка милитаристичка, Хабзбуршко царство клерикално, Британија плутократска, а само је Француска, Србији за узор, била демократска. Окренути се том Западу, па живети, или му се супротставити и умрети. Преживео је Јапан, који је копирао западне узоре, а ишчезли амерички црвенокошци, који су се супротставили све док нису сасвим ишчезли са земље.
ДРАГА, КРВАВА БРАЋО
На самом почетку рата 1914. Немачку је носио нови талас осећања моћи њеног економског и политичког напредовања у то време. Немачка је од 35,9 милиона становника 1850, до 1910. порасла на 65 милиона. Француска за то време са 35,4 на 39 милиона. Немачка је добила готово 30 милиона нових људи, а Француска само четири. Раст Русије са 57 на 111 милиона не треба приписати само експанзији у Централној Азији после 1885. него и већој плодности њених жена. Ове бројеве не прати у сваком случају и слично повећање економске моћи. На крају, појам и статус велике силе одређује број народа и економска моћ у дато време. Немачка је 1870. производила само 300.000 тона челика, а 1914. целих 14 милиона. Аустроугарска нема података за почетну годину, али је 1914. производила само 2.700.000 тона челика, мало више од смедеревске железаре данас. Економску доминацију Сједињених Држава одређује њена производња од 32 милиона тона челика. Русија је пред рат 1914. производила 4.100.000 тона. Закључак се сам по себи намеће да је Немачка производила колико и читава остала Европа заједно, а Сједињене Државе као читав преостали свет заједно. Француска је, због слабог раста становништва, морала да продужи војни рок на три године, док су остале силе остале на стандарду од две године.
Немачка је била у предности у односу на остале још и по чињеници да Русија, њен најопаснији противник, све време слаби изнутра и понаша се као оронуло тело уморног старца (Григориј Николајевич Трубецкој: Russland als Grossmacht, 1910, 1917). Пораз у рату с Јапаном 1904−1905, а одмах затим и револуција у њиховом друштву годину дана касније, створили су широко убеђење и код куће и у иностранству да је унутрашњи револуционарни слом неизбежан и скор. Нису само социјалисти позивали на рушење трулог Царства него се то ради у свим слојевима уопште. Ајвар Спектор (Ivar Spector) у делу о утицају Руске револуције 1905. на Азију тим поводом цитира попа Гапона, вођу синдиката радника у које су цареве трупе пуцале на отвореној улици. Социјалисти су свештеника Гапона оптужили за исход револуције, али је он сам после 1905. написао: „Драга крвава браћо. Меци царских војника су убили нашу веру у цара. Хајде да му се осветимо, њему и целој његовој породици. Освета против свих његових министара и свих експлоататора руске земље. Идите, опљачкајте царске палате! Све војнике који су побили наше невине жене и децу, све тиране и угњетаче руског народа.“
Русија није имала економску моћ да створи адекватну армију, достојну задатака који су им долазили са скорим ратом 1914. године. У просеку само прве линије на фронту имају пуну опрему, а оне иза њих чекају да покупе пушке оних које непријатељ покоси из прве линије. Због тога немачки Генералштаб жури да Русија за три године не стане на здраве ноге.
НЕВИДЉИВИ БАУК НАД НЕМАЧКОМ
У трци за јачање поморских снага Британија се упињала да очува превласт над светским морима, а пред све јачом немачком флотом. Немци су ојачани и савезом са флотом Аустроугарске и главним котвљењем у Пули и Котору. Русија је у рату с Јапаном 1905. на Далеком Истоку изгубила своју Балтичку флоту. Мање немачких лађа на Балтику значило је и њихов бољи учинак на Атлантику. Почетак рата 1914. француски, немачки и српски војници доживели су као ослобођење. У Бечу се такво одушевљење глуми само на главним улицама. Председник аустријске владе је на седници од 2. маја 1913. рекао како влада опште убеђење да „Монархија не може заштитити своје интересе и да ће и Далмација и Приморје бити изгубљени“. Слично је стање било и крајем рата, када генерал Саркотић обавештава председника мађарске владе да у Далмацији сви, а у Хрватској и Славонији 60 одсто становништва, желе издвајање у југословенску државу. Само је већина босанских муслимана против Југославије, иако је појава Младих муслимана Мехмеда Спахе („група Спахо−Храсница“) и ту начела исламску погачу. Њихове присталице ругају се конзервативној већини да су остали исти каквим их је описао везир Намик-паша 1831: „Бошњачко зло ми је све зло завршило. Од седамдесет и седам милета (колико их броји Куран) од бошњачког нема горег милета.“ Непрестано и од срца су се противили било каквим реформама старог исламског устројства.
Овакво расположење духова и развој околности у европским земљама пред рат 1914. представљали су невидљивог баука који је у то време кружио над Немачком. Ова авет у ваздуху није се дала статистички премерити, па је оправдан страх истраживача узрока и тока Првог светског рата (да је научно истраживање) исувише било везано за дипломатску грађу и шта је који министар казао оном другом на супротној страни.
...
Poslednji izmenio Zmaj Ognjeni Vuk dana Sre 3 Dec - 20:10, izmenjeno ukupno 1 puta