Ама Мистер, редовно нас обрадујеш неким новим "посластицама"! Права је милина слушати уваженога господина Комара! Човјек пуца од знања и види се да се напио са извора духовности наших предака. Случајно сам дошао до ове књиге коју спомињу у Емисији, Стари ћирилични натписи источне Херцеговине! Има преко 400 страна текстова о натписима са стећака, али и са новијих споменика који користе исто писмо, наравно српску ћирилицу. Невјероватна књига.

Као да неко слуша наше разговоре ! Одлична емисија, а још бољи саговорник !

Др Горан Комар: „Крст је обиљежје Херцеговине“

Објављено 05. новембар 2015.

Tweet

Љубињско подручје богато је средњовјековним крстовима, стећцима и ћириличним натписима. Посљедњих година се на њиховом истраживању самоиницијативно ангажовала група љубињских ентузијаста, које предводи историчар Бојан Турањанин. Активно учествује и сарадник „Моје Херцеговине“ Раде Ликић, који у овом интернет магазину редовно објављује текстове о љубињским старинама. Ипак, најбројнија истраживања на старим гробљима Источне Херцеговине, дакле и Љубиња, обавио је између 2004. и 2015. године др Горан Комар из Херцег Новог. Већ је објавио књигу о старим ћириличним натписима Источне Херцеговине, а недавно и другу књигу – „Средњовјековни крстови и натписи љубињског подручја“. Говорећи за „Моју Херцеговину“, др Комар је прво објаснио зашто је љубињско подручје толико богато средњовјековним старинама.



Љубињско подручје налази се у зони коју сам ја означио као средишњу зону стећака. То је културни простор големе крашке површи смјештен између приморског планинског гребена и простора уз високохерцеговачки карст. И зона најгушћег посијања старих ћириличних натписа и споменика. Управо у Љубињу, уз Билећу, евидентирао сам највећи број новооткривених натписа. Ту треба имати у виду њихово гравитирање древним православним средиштима на обали Јадрана. Међутим, постоји и снажна аутохтона линија развоја и сабирање око веома раних црквених здања унутар Љубиња, каква је Богородичина црква из 15. вијека.

Немјерљиве су заслуге покретача ових археолошких истраживања у Љубињу, а конкретно мислим на заслуге за покретање археолошког откопавања цркве Пресвете Богородице. Очекивати је да ће теренска истраживања групе љубињских истраживача предвођених Бојаном Турањанином донијети још појединости и могућност потпунијег сагледавања укупног споменичког наслијеђа средњега вијека на подручју Љубиња.

Управо у предјелима Љубиња и Билеће свједочимо огромни пораст занимања за црквене старине народа тих крајева, који откопава своје средњовјековне цркве. Цркве откопава онај коме Црква треба. Народ Источне Херцеговине свугдје, ама баш свугдје гдје је херцеговачки Старац упро прстом у тло, откопава импозантне темеље. Тај Старац који упире прстом у херцеговачко тло, иако се очитује ликом љубињских и свих херцеговачки стараца, није нико други до Свети Сава Српски.

За вријеме 10-годишњег истраживања по некрополама Источне Херцеговине, па и на подручју Љубиња, евидентирали сте и науци непознате средњовјековне некрополе, крстове и натписе. Шта је разлог тог „заборављања“ историје?

Историја није заборављена. Она је код Срба снажно и присилно дислоцирана у простор усмености. Тај је простор карактерисан извјесном несигурношћу по питању времена, али и потпуном тачношћу и детаљношћу предајног наслијеђа. Срби памте догађаје у детаљима, али не могу да одреде када су се десили.

Оно што морамо узети у обзир је двовјековни утицај аустријске и аустроугарске државне пропагандне акције. Она је и значајно надграђивана током 20. вијека, а сугерисала је масовно присуство јеретичких организација у Хуму и Херцеговини. На тај начин су се друштвене појаве маргиналног значаја помјерале у саму матицу историје. Од бројних саговорника у беспутним крајевима Херцеговине слушао сам о ћириличном писму које је означавано као босанчица. А чак су и моји хрватски водичи у, на примјер, Дубравама, кад су присуствовали моме маркирању натписа и из знатижеље гледали мој рад – сами препознали ћирилично писмо које су учили у школи.

Међутим, српске установе науке и културе нијемо посматрају како у овај изворни српски културни простор ефикасно и небрањено продиру прозелитски утицаји. У томе посве сигурно данас предњачи Фрањевачки ред чији бројни ауторитативни аутори и данас пишу како у староме Хуму није било никакаве православне црквене организације. Нико из српских установа не реагује и не пита их чија је, рецимо, плоча са натписом калуђерице Марије на Видоштаку из 1231?

Било је, дакако, и уништавања споменика. То за простор Стона, гдје су их уништили фрањевци, казује и епиграфичар Марко Вего у његовој несуђеној докторској дисертацији из 1937-8. године. Нажалост, многе споменике уништио је и данас уништава наш народ који је научен да ови споменици припадају туђем етничком кругу, иако су дједови и очеви бројних живих Херцеговаца на стећке постављали надгробне крстове и под њима се сахрањивали! У чија то, забога, гробља? Илира? Богумила? Зар то сахрањивање не свједочи о српском континуитету на овим просторима?

Ви нисте Љубињац, а за сваку некрополу, крст или натпис наводите тачан локалитет. Нпр: „…на стази између Рашкојевог крста и засеока Премилово поље“. Како је један Новљанин проналазио те скривене љубињске старине, науци често непознате? Да ли Вам је неко помагао у њиховом проналажењу?

Помоћ код проналажења љубињских гробаља и споменика пружали су ми бројни мјештани, које сам ја и пописао на крају књиге, па је ред да их и овдје поменем: Неђо Јањић, Радован Стајчић, Ранко Радић, Драган Лечић, Милорад Лечић, Младен Лечић, Томо Турањанин, Мирко Ђурић, Бобан Ђурић, Миленко Ђурић, Мајо Вујовић, Јанко Лугоња, Сенка Јахура, Бранко Јахура, Драшко Сикимић, Неђо Будинчић, Славко Жарковић и Чедо Јањић.

Наравно, требам истаћи и да сам ја Херцеговац из Дабра и Корјенића, а моја је баба, очева мајка, са Банчића. Ја се ту осјећам као код куће, како године пролазе, и више него у Новоме. Мој прађед је љубињски градитељ и клесар Никола Стајчић, а ту чињеницу доказујем и подизањем међа. Међутим, рекао бих да је Нови посљедња брањена тачка Херцегове земље у периоду навале Турака, а његово старије становништво сво је потекло из Херцеговине. Ове древне везе посљедњих деценија се врло вјешто кидају и ја сам на ту појаву указивао и високим ауторитетима из простора културе, политике и Цркве.

Примјетили сте да подручје Љубиња предњачи по броју средњовјековних великих крстова. Ти масивни крстови својом једноставношћу и љепотом обраде подсјећају на дјела неких великана савремене скулптуре. Нарочито бих издвојила крст на Војској њиви и крст с натписом у селу Обзир (Миљановићи). Ви сте један ставили на насловну, а други на завршну корицу књиге. Како ви доживљавате те старе крстове?

Љубињски стари надгробни крстови су масивни, високи, каткад везани за гробне гомиле.

Лично их доживљавам као израз вјере наших Хумљана и Херцеговаца, али као производ периода у којем настају стећци типа високог сандука и сљемењака. Дакле, генерално говорећи, од друге половине 14. до краја 15. вијека. Они, по моме мишљењу нису млађи, а има млађих примјерака какав је крст у љубињским Пољицама из половине 16. вијека.

Крст је обиљежје Хрцеговине. То је земља Крста. Ја сада интензивно спремам своју коначну збирку старих ћириличних натписа са простора читаве Старе Херцеговине (много је нових) и у њој ће се наћи још потпунији преглед старих крстова. Крст и Слово то је једно те исто.

Неке некрополе и гробови у прошлости нису евидентирани, али има и случајева да их данас на локалитету има мање него што је забиљежио Шефик Бешлагић 60-их година. Шта је довело до нововјековног пропадања љубињских старина?

Стара гробља су уништвана свугдје у Херцеговини. Често приликом градњи и обнова цркава, када су споменици уграђивани у темеље па чак и у ограде гробаља. И сада се то дешава. Ја сам у више наврата писао високим достојанственицима наше Цркве и предлагао покретање поступка за заштиту стећака. Јер највећи број стећака се налази на српском катастарском тлу и у оквиру српских цркава и гробаља. Довољан је један епископски циркулар који ништа не казује о припадности споменичког наслијеђа. Само сугерише чување и заштиту.

Много би нам простора требало да све случајеве побројимо, али ја на свим некрополама снимам оштећене споменике. Рецимо, постоји на огромном крсту у Доњим Давидовићима у Билећи представа жене која у једној руци држи узде коња, а из друге, подигнуте руке је чекићем или глијетом избијен предмет који носи. То је свакако крст јер управо један љубињски споменик на Вртинама (Жрвањ) има исту представу и казује шта је та жена носила у руци. Наиме, на Вртинама је сачуван велики стећак који на источном лицу чува такву представу: жена лијевом руком води коња са коњаником, а у десној подигнутој руци држи крст којим освјетљава пут испред себе.

Споменици су уништавани и акцијама херцеговачких комуниста, каткад масовно, као што је случај са предрагоцјеном некрополом на Вртинама, а по иницијативи тадашњих државних службеника из Љубиња. Тада су за градњу омладинског дома употријебљени споменици из оближње средњовјековне некрополе који су нештедимице поломљени. На тај начин затрвена је скоро читава некропола изузев крупног сандука и крста с натписом.

Такође су уништени у великом броју и потапањем дијела долине Требишњице. Моје је убјеђење да би Херцеговина више корсти имала да је на старим локацијама сачувала два древна православна манастира на Требишњици (Косјерево и Добрићево), са страховитим бројем надгробних споменика, које би са дивљењем и великом знатижељом посматрала читава Европа.

Кад су у питању натписи, Ваше графијско читање често уноси измјене у оне који су прочитали ранији истраживачи. На основу чега?

Читање и тумачење се умногоме разликује и то сада све више увиђају у стручним круговима. У волуминозном зборнику уваженог М. Вега учињено је најмање 40% погрешки и превида, убијеђен сам, усљед прекомјерног ослањања на гипсане одливке које су доносили техничари Земаљског музеја у Сарајеву.

Моје неповјерење према одливцима долази због непосредних сазнања о плиткоћи хумско-херцеговачких натписа, о неравним површинама споменика на којима су се усјецала слава, те понекада, дислоцирања слова ван уоквирених натписних поља. Неповјерење долази и од пречестих погрешака уважених претходника. Ја користим технику маркирања меканом кредом. Изузетно је важно да се натписи траже у условима јутарњег или вечерњег свјетла, као и кад су споменици потпуно суви.

Када сам 2004. године започео рад на изучавању старих натписа мислио сам да ћу се бавити само науци непознатим, али морале су бити учињене бројне ревизије и исправке. Примјера ради, један црногорски академик је на споменику Прибила Петковића и његове домаћице Маре у Бањанима прочитао да је „покојни“ Прибил – „блажени“. Грешке су у овом раду неминовне и сам сам их правио, на примјер у случају свога предлога читања натписа на крсту у Миљановићим,а што сам јасно у књизи назначио. Међутим, у обимним зборницима и радовима из друге половине 20. вијека који су имали амбицију доношења коначних тумачења, грешке су заиста многобројне.

Да ли ових 20-ак натписа са љубињског подручја откривају нешто о прошлости овог краја?

Ти натписи у историју ових крајева уносе имена личности које се налазе и у архивалијама, односно у Државном архиву Дубровника, као што су знаменити љубињски Радосалићи. Али, каткад, налазимо нове натписе са за науку новим личностима. Примјера ради, у околини Билеће постоје три писана споменика Драгишића, а они су извјесно Косаче. Значајно је то и због сагледавања дистибуције припадника тога рода.

Изузетно је важно истаћи то што, проналажењем пуно већег броја натписа него је утврђено до конца седамдесетих година 20. вијека – видимо да је ниво писмености нашег динарског човјека био виши него што се то обично сматра. Љубињски крај налази се у оквирима регије која чува највећи број средњовјековних ћириличних натписа на Балкану.

Докторе Комар, упорно сте обилазили некрополе и гробља Херцеговине 10-ак година и то у слободно вријеме, пошто сте по професији љекар. Зашто сматрате да је толико важно да се утврди стање на старим гробљима Херцеговине: забиљежи, прочита, лоцира, остави штампани траг о томе?

Оваква истраживања су важна јер нашем човјеку показују његово сопствено наслијеђе, којим се може поносити. Наше миграције су кроз историју доносиле нове фамилије, али увијек, чувале и дио старог становништва. Видљиви су и одређени дисконтинуитети које су изазивала помјерања становништва, модни трендови које је диктирала Аустроугарска политика, затим послијератна Југославија, као и веома озбиљна застрањења науке.

Ја никада нисам одрицао да су преци данашњих босанскохерцеговачких муслимана градили стећке и да су стећци заједничко наслијеђе. Али сам имао научну потребу да истакнем да постоји јасна и видљива тачка дивергенције, обиљежена високим сандуком и сљемењаком. Они се овдје граде у периоду косовске трагедије и до конца 15. вијека. По мени, није све стећак што се проглашава стећком. Плоча са натписом жупана Грда из Полица са краја 12. вијека је обична плоча. Ни плоча са натписом калуђерице Марије са Попрати није стећак. Она је направљена 1231. године.

Убијеђен сам да су најснажнији подстицај градњи ових монументалних споменика дали догађаји које је балкански човјек могао доживјети као догађаје васељенских размјера. То су пад Цариграда и десет година касније, пад Босне. Али, нипошто не одричем припадност ових споменика и муслиманима и Хрватима јер они постоје на простору који су насељавали и насељавају Хрвати.

Међутим, зна се да најгушће посијање масивних гробника средњега вијека лежи на централним дјеловима босанско-херцеговачког простора, у нашем народу познатог као Стара Херцеговина. За нас је данас најважније да то изузетно културно-црквено наслијеђе сачувамо.



Извор: Моја Херцеговина

Одлична емисија:

ШКОЛА ПАЛЕОГРАФИЈЕ

24.11.2016.

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=65649

Заиста је добра! Коначно да студенти који се баве историјом изађу на терен из својих кабинета. Теорија је једно, а пракса често нешто друго.

Др Горан Комар на Мајевици

Данас, на празник ,,Цвијети“ имали смо велику част да упознамо  др Горана Комара, неуморног истраживача ћириличних натписа и докумената, који је несебично одојио своје вријеме, прешао стотине километара и дошао нам у посјету на Мајевицу.


Др Горан Комар - Споменик са ћириличним натписом у Пиперима.


   Вријеме нас је одлично послужило па смо обишли неколико мајевичких некропола. На једној од њих др Комар нам је приказо веома ефикасан начин откривања и проналажења лоше сачуваних или уништених слова и знакова.


Др Горан Комар - Епиграфски рад

Посјета и савјети оваквог стручњака  као што је др Горан Комар, само нам даје још већу жељу да што више истражимо и публикујемо неке нове  ,,скривене“  средњовјековне ћириличне натписе са Мајевице и овом му се приликом још једном захваљујемо !

Проф. Немања Миловановић (гл. и одговорни уредник часописа ,,Бокатин Дијак“) др Горан Ж. Комар и Војин Спасојевић (уредник странице mramorje.com)







http://www.mramorje.com/index.php/2014-08-21-22-42-38/2014-08-21-22-43-47/dr-goran-komar

Каква је то велика част за наш крај што нас је своје посјете удостојио овако врсан познавалац старог српског језика! Ово је прворазредна новост! Једва чекам да видимо његова тумачења ових древних српских натписа. То ће бити нешто!

Док чекамо резултате

Počela Škola paleografije – Goran Komar priredio predavanje, gosti studenti iz Banjaluke i Nikšića

U okviru „Škole paleografije“, sinoć je u Narodnoj biblioteci u Trebinju predavanje održao dr Goran Komar, dok su polaznici škole obišli nekoliko srednjovjekovnih nekropola sa ćiriličnim natpisima u Gornjem Hodovu, Radimlji i Vidoštaku kod Stoca, te Veličanima kod Trebinja.



Prema riječima dr Komara, želja je bila da studenti, postdiplomci, istoričari i oni koji izučavaju srpski jezik na Filološkom fakultetu u Nikšići i Filozofskom fakultetu u Banjaluci posjete spomenike od izuzetne važnosti za političku i crkvenu istoriju našeg naroda, čime su po prvi put mogli da vide kako se iščitavaju stari spomenici.

„Da učesnici prstima dotaknu i osjete ove natpise i da na taj način doprinesemo njihovom obrazovanju, jer se inače ovakva terenska istraživanja kod nas ne praktikuju“, istakao je dr Komar, dodajući da ovaj praktičan rad za studente, kako su mu priznali, donosi veoma značajno iskustvo.

On je dodao da je kao posebno značajan lokalitet koji su studenti obišli bio u Vidoštaku kod Stoca, gdje se nalazi grobni kamen kaluđerice Marije.

„Kada se stavovi oštro i nepomirljivo sukobljavaju i kada se javljaju teze o neprisustvu bilo kakve crkvene organizacije u srednjovjekovnom Humu ili Bosni, izgovorene čak od visokih franjevačkih autoriteta, pritom po obrazovanju istoričara – mi pokazujemo spomenik srpske kaluđerice Marije, žene popa Dabiživa, koji je jasno datovan 1231. godinom“, naveo je Komar.

Prof. dr Jelica Stojanović, koja je u Trebinje stigla sa grupom studenata Odsjeka za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nikšiću, ističe da je zamisao ove škole da se povezuju prostori srpskog jezika i istorije, da se zajedno istražuje i da se mladi uče koliko bogatstvo i kakvo nasljeđe našeg jezika i istorije postoji na ovim prostorima.

„O paleografiji se na fakultetu veoma malo govori i ovo je jedno veliko iskustvo za studente da vide kako se
iščitavaju stari spomenici i šta imamo u nasljeđu, jer kada se to vidi uživo – zauvijek ostane u sjećanju“, rekla je Stojanović.

U okviru „Škole paleografije“ u Muzeju Hercegovine večeras će biti otvorena izložba „Plemenito“, autorskog tima iz udruženja istoričara „Dr Milan Vasić“ iz Banjaluke.

Prethodno će predavanje na temu „Istorija srpskog pisma“ održati prof. dr Jelica Stojanović.

Početak je u 19.00 časova.

Organizator ove škole je Srpsko udruženje „Ćirilica“ iz Trebinja pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu i informisanje Srbije, a uz podršku Grada Trebinja, Muzeja Hercegovine i Narodne biblioteke.

https://trebinjelive.info/2017/10/15/pocela-skola-paleografije-goran-komar-priredio-predavanje-gosti-studenti-iz-banjaluke-i-niksica/

У Мириловићима код Билеће

Натпис калуђера Дионизија у гробљу цркве Св. Јована

Пише:др Горан Ж. Комар


Истраживачке активности у простору Херцеговине и Босне током 2017. Године донијеле су открића значајног броја натписа који раније нису евидентирани. Један дио натписа који спадају у веома значајне пронађен је у Подрињу, у околини Вишеграда и Горажда, а један дио изузетно значајних натписа на предјелима Гатачког Борча. О овим резултатима, обавјестили би у наредним бројевима ,,Гласа Требиња“. За ову прилику саопштили би натпис са плоче у порти цркве Св. Јована у билећком селу Мириловићи. Натпис је уочен прије неколико седмица приликом рекогносцирања на теренима око Билећког језера. У истраживању је учествовао члан требињског удружења ,,Ћирилица“ г. Павле Ратковић.

Натпис је усјечен у западни надглавни дио плоче у порти цркве у Мириловић. Раније га нисам уочио због обраслости нискогорицом која је недавно посјечена. Налази се у близини групе старијих надгробних крстова (пет примјерака) који могу припадати 16 – 18. Вијеку западно од прочеља цркве. Међу њима се налази и натпис Капора који смо раније објављивали. Из Општег листа Тврдошко-савинског познајемо једног Дионизија који је припадао тврдошком братству, а такво име се не појављује међу калуђерима манастира Дубочани (Добрићево).

Сасвим је могуће да је отац Дионисије који је овдје сахрањен, припадао добрићевском братству у ранијим периодима прије израде Општег листа Тврдошко-савинског (17 – 18. Вијек), па је светоме братству наших манастира остао непознат. Према графијским карактеристикама натписа, као и димензијама и облику гробне плоче, натпис би могао припадати 16. Вијеку.


На овај начин, отац Дионисије придружује се попису свијетлих имена српских калуђера и калуђерица чије су гробне плоче са натписима откривене последњих година. То је случај са натписима у Врањој Дубрави (већи број) и Радмиловића Дубрави гдје нам је пошло за руком изнова пронаћи гробну плочу калуђера Григорија.


Слово Ж из Мириловића

Ово слово (12 х 12) усјечено је на надгробну плочу која лежи у групи споменика источно од порте цркве у Мириловићима.
Упадиљиво је да његов облик одговара облику овог слова у рукописима Хума, Босне и Рашке средњег вијека (повељама и писмима). Овакав облик слова ријетко се виђа на надгробним споменицима, махом у Босни.

Поред овог словног знака, на истој плочи је и знак Крста.

Извор ,,Глас Требиња"

http://www.mramorje.com/index.php/2014-08-21-21-25-09/2014-08-21-21-38-41?id=258

Соко Град и Косаче

Изашла је књига "Ћирилички натписи на стећцима" (Вечерње новости и Штампар Макарије). На 1144. стр. великог формата, у тврдом повезу, доноси скоро 500 натписа од Боке до Гламоча, од Неума до Семберије. Православни поглед на културу стећка (грчки греб) и његов натпис. На темељу теренских истраживања од 1996. године.

https://stanjestvari.com/2020/05/11/goran-komar-pravoslavlje-u-bosni-i-hercegovini-u-srednjem-veku-i-danas/